Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
XВИИ Стоји као осуђена, Тужи, јади, па се губи Сузицама обливена, А за срећом коју згуби, Коју згуби за онога, Па га куне: „Ох, та стани, Прости, прости, тако т' Бога!
Али једна стоји над наћвама, Замешује брашно сузицама, Њу је чудна спопанула туга, Чини јој се, изгубила друга, У сну њојзи сунце помрачало, Па с' на земљу доле