Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Загрлили с', оборили главе, Па сузице роне украј Саве. Кад и згледа, онамо поита, Па и вако млађане запита: Што плачете, што цвилите млади, Каки су вас
зглену, Па упре у њу то стаклено око, И малко диже, уздану дубоко, Па онда младој паде на сред крила, И ту је прве сузице пролила.
УТОПЉЕНИЦА (1.) И Веће звездице се красне Губе једна иза друге, Па сузице оне јасне Од големе роне туге. На сеју им суза пада, Штоно тамо реци шеће, Што је сад још, па никада Више, јао,
он не чује, Не зна ко се приближује, И не види слатка чеда Што са стране у њег' гледа, Са лица му тугу штије, Па сузице рони тије, Коју узе да је љуби, Па и себе и њу уби. Ох ту његов грдни јаде!
Бежи нојца, пред зору је, Звезде тужне сузе роне, Роне сузе и на оне За којима на земљице Нема можда ни сузице.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Одједном ми је пало на памет: Цонцерт цхампêтре — и двије-три сузице скотрљале су се саме од себе. Остао сам у мјесту два дана.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
баш у тој одаји у хору певају праву нарицаљкунабрајалицу као што је ова: Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој мајки сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кã моме татку сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој браћи сузице.
Роњте се, роњте, вишњице, Кã моме татку сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој браћи сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојим сестрам сузице.
Роњте се, роњте, вишњице, Кã моме татку сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој браћи сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојим сестрам сузице.
Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој браћи сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојим сестрам сузице. Као један од општијих утисака, који није лако образлагати, из читања косовске – мислим и косовске и метохијске –