Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И једнога таквог суморног новембарског дана, стиже из владичанске резиденције Т. позив и једноме и другоме пароху. Тамо су разгледали тужбу и
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Блед, и ако нешто боље уравнотежен, са изразом неког суморног поноса Јуришић је журио ка станици. Незапамћена живост владала је улицама престонице.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Пролазимо испод суморног здања старе аустроугарске гимназије, а онда скрећемо ка Обали и ја поново препознајем црвену боју набујале реке — траг
стази дугој сто десет метара са препонама, тај знак који отвара капије раја у земљи богу иза леђа, у дворани суморног сјаја, испуњеној димом првих цигарета у животу и првим познанством са заносним мирисима младих женских вратова,
Били су уморни и жедни од тог тако светлог, а толико суморног предела из сна. Кажу да је баш ту, на том месту где је камење било веома ситно, а чудног облика, професора ујела
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. Изгледа, као да човек ни руком дотак'о није, Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Ђ. Јакшић XЛВИ ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што претећ' сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије. Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека К'о друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче, и у болу грца.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
И ја увијек побјегнем из овог суморног града, што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам урнебесно хуктање и шумење
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
1872. ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што, претећ сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ал' опростите, госпођице, Што дирнух руком жицу ту. Мени је драго њено лице, Ја још једнако волим њу. Као суморног Алгијери Њеног ме лика води сјај Кроз освећене рајске двери, Где вечно млади трепти мај. Но даље с тугом!...
Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. Изгледа као да човек ни руком дотакô није Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије. Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.