Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
98. Јера лепо књига заче: Како сунце зађе тио, Како паде то сумраче, Како ј' момак доодио До некаква грдна стења, Пунан туге и чезнења. 99.
Биће зора, гле то вече, Кô његово руменило, Ето, ето, да протече, Ето, већ се изгубило, Већ сумраче, ето ноћи, Та га неће већ ни проћи. XXИ Већ поноћи, свуда тавно, Тио свуда, све почива, И он заспа већ одавно.
Сунце зађе, већ сумраче, И нојца се већ примаче, Па у таму милостиво Зави мртво кâ и живо; Зави рпу несретника, Што некада свету дика,