Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Он је већ и заборавио своје муке у овој радости... Зора је синула румена и сјајна. Ниједан облачак не сакри сјајног сунашца. Светло, велико, пусти оно своје сјајне зраке, те обасја пољану росом орошену... — Чупићу! — рече Станко.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ој вечери, о слатко чекање, О ви, ноћи, моји бели дани, О ви, дани, а са два сунашца, Де сте јако, де је злато моје? Плачи, траво, запевај, славују, Злато моје земљица покрива!
Зорица је забелила, Двоје драги на носила, А сунашца види зрака Де и ладна прима рака, Девојка је на носила Тако лепа јоште била!
Успузô се стени на висину; Дођо тако превесело ванка, Па угледа опет бела данка, Избави се таме и гудуре, И сунашца дивна из гудуре.
би венац без љупкога цвећа, Што би цвеће без те росе сјајне, Што би роса без зорице беле, Што л' зорица без брата сунашца, Што би сунце да му неба нема, — Што ћеш, песмо, што ћеш, срце моје, Далеко је ведро небо твоје.
Ал' Стојану се топи душа жива, Једанпут опет срећу он ужива, Сунашца њему неста на истоку, Па гле га опет на небу високу; Све обасјало, што с' досад утаја, Те рајске краје милог
Ох, вод' ме собом, а тако ти Бога! Та што ће ружа без сунашца свога?“ То млада рече, лати га за руку, У оку сјајном ону љуту муку, А руку њојзи стиште Стојан мио, Па вако оде
Ја мислим теби да идем там', Сунашца раног сије плам, Долине густи беже мраци, А поје шиљу строма злаци; Кристални врело вије ток, Ја преко њега кушам
оче, два камена драга, Твоме срцу слатка успомена, Што ти оста из лепши времена; Они беу до две зраке јасне Од сунашца што су ти остале, Небу твоме до две звезде јасне, Да ти таму у срцу разгале, Оче, оче, до два вита бора, Кад ти
забели ти зора, Да се сетиш јутра и уранка, Да се сетиш оног лепог данка; А у вече, у својој старости, Да се сетиш сунашца младости, Да ти живо још једанпут гране Пре него ти за горицу пане, Па кад веће буде на западу, Да погледаш своју
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Не беху то зраци сунашца златна, То беше мрежа паука гладна, сузама горким бељена, прана, народа клана, поисисана, а усред мреже крсташ паук: у
Буновно се дим за димом вије кô и пре, на прозору слике шара од којих се мре. ПОСТАНАК ПЕСМЕ Сунашца на залазу кроз прозор пада жар, оданде на твој адиђар, са њега на дувар.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
У теби ће срце испуцати Кано љети земља од сунашца, Бог ће дати и киша ће пасти, Црна ће се земља саставити, А ти, драги, с мојим срцем нећеш — Све с душмана, да од
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Нема сунца миленог, Нема мог! Ој вечери, о слатко чекање, О ви ноћи, моји бели дани, О ви дани, а са два сунашца, Где сте јако, где је злато моје!... Плачи, траво! запевај, славују! Злато моје земљица покрива!... Бр.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ Гледам ја излог: „Видим, рекох, видим добро.“ И вели ми један: „Гледај, вели, кроз прозор, ено ти идола, сунашца, твога анђела, божице твоје.“ „Ко, кажем ја, где, зашто?“ и трљам очи, не видим, нећу да видим, а морам и гледам.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ничи, цвете, чело главе Ладног гроба, ах, Где почива драге моје Освећени прах. Чиста љубав нек’ те снажи И сунашца зрак, Зора нек’ те росом поји, Ноћце крепи мрак.
Ничи, цвете, чело главе Запушћеног гроба тог. Где почива драга дева, Цело благо срца мог. Моја нега нек те снажи И сунашца топли зрак, Зора нек те росом поји, Ноћце крепи тихи мрак.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
са биља, буба, камења, воде и вијугајући одасвуд као шарке догмизале овде и избљувале то зрневље, окамењена мала сунашца. Овај песак греје. Наједном ми више није хладно у извешчалој тежиновој кошуљи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Гину најбољи јунаци; народ тугује за њима називајући их „пернатим од сунашца штитом“, „десним крилом од српске крајине“ и другим нежним именима.
Таква су она у Ђурђевој тужбалици за Кајицом у песми Смрт војводе Кајице: „пернати од сунашца штит“, „сува злата смедеревски кључи“ итд. Таква су и ова: Моја руко, зелена јабуко! Снахо јело, неношено злато!
“ А краљ Ђурађ заче беседити: „О Кајица, моје чедо драго, мој пернати од сунашца штите, дико моја свагда на дивану, сабљо бритка свагда на мејдану, а крепости међу војводама!
“ Скочи краљу на ноге лагале, па Кајицу узима на крило, па Кајицу и грли и љуби: „Мој пернати од сунашца штите, дико моја свагда на дивану, бритка сабљо свагда на мејдану, а крепости међу војводама!