Употреба речи сунце у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе... Није викала, није кукала... Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио.

Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље. Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна...

Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле

Са таким мислима сам и заспао. Кад сам се тргао, беше сунце на заходу, а чело моје главе видео сам једнога човека где поји коња...

Ја вам њезино име нећу крити. А зар бих и могао? Онај је давно умро што је дланом својим хтео сунце од света сакрити, а моја љубљена једнако са сунцем сјаје; јест, сјајна је она, божанствена, лепа сестра сунчева,

Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути... Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

пресећи, дакле нек не губе времена него нек иду поизвешати се ту, за|што за тај посао нигде тако древо неће наћи. Сунце и месец и сва божја створења чему нас с непрестаним и неуспаватим својим движенијем уче него да се всегда упражњавамо.

„Нема горих људи, — вели Бако Веруламијус — од оних који се просвештенију и науци народа противе; такови, да могу, сунце би угасили.

Из овога се види, као сунце на небу, да ниједан народ нити је био нити ће бити славан без науке и добродјетељи. 106 Комарац и во

У самоме сунцу чрез на то приуготовљена орудија виде се неке маће, но зато нико неће рећи да је сунце мрачно. Не може се ни од кога изискивати да је без најмање слабости и порока (ово је само божије), а међу људма онај

Всесилни и свемогући бог не натерује никога силом да у њега верује: ко хоће да не види, може, и кад је сунце насред неба, нека само веже очи.

а ми од њих примили, пак се нашли у истом шкрипцу, пак сад све друге за прелаштене држимо, а сами себе чисте као сунце!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2.

Сва зла на твоја добра! Ал док ти нож не подигнеш сва зла ти ништа не могла! 4. Ако у туђем оку Ниси сунце угасио! Ако се ниси у вучје доба вучјим гласом огласио!

4. Ако у туђем оку Ниси сунце угасио! Ако се ниси у вучје доба вучјим гласом огласио! Синуло ти сунце из ветра, из брата, из рибе, кроз храст, из намерника, из потока!

И гледам како тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак дрва крај фуруне.

Опет смрт са мном у мом оделу под истом кулом на вису! Опет се рањено сунце повлачи, без кола, без коња, без бродова, и буква шињел облачи, и храст цокуле обува.

ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА Да колика је, светица наша, земља! Изађе сунце иза Гојкове ковачнице, обасја липу пред црквом, орах пред основном школом, амбар, општину, гробље и пут, па за

Кад све догори, ми изађемо из дима, краљица пада у несвест, а краљ трља очи и гледа нас запрепашћен: Сунце вам ваше, па ви опет живи! Растржу нас коњма на репове, распињу нас на точку, секу нам главе, руке и ноге - страшно!

ВЕЧЕ Сунце се гаси. Шваља пали лампу. Сунце се гаси, битка је изгубљена, рањени јунак испушта мач и шлем. Рањени јунак

ВЕЧЕ Сунце се гаси. Шваља пали лампу. Сунце се гаси, битка је изгубљена, рањени јунак испушта мач и шлем. Рањени јунак испушта мач и шлем, а шваља узима

Мишеви који једу мишоловке! ДРУГИ ЈАДАЦ Доћи ће време кад нам неће дати озеблим на сунце, на пијаце и улице. Доћи ће време кад ћемо бежати у кртичњаке и земунице.

Невски или Македонски, Душан Силни, Иван Грозни, Ричард Трећи, Хенри Пети, Шести или Осми, Луј Четрнаести, Краљ-Сунце, Петар Велики, Константин Први Велики, Карло Велики, или неки Карло мањи од Великог, Карло Глупи, Карло Ћелави,

ДОБРУ У ТУРИЦИ Заслепљен, дигох поглед с тањира, преко стола: из жетве, кроз врата нагло отворена, сукну сунце, светлост у вратима полако постаје жена, та жена прилази, До пола кујне то је вила Равијојла (носи маслину

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

ГЛАВА ШЕЋЕРА Тек се сунце смирило, а Радан Радановић из Крннћа измиче с празним колима из Ш. Почесто ошине волове — хита кући, далеко му је...

— Зар ти до то доба, море? — упита га Витомир смешећи се. — Брате, ми се разби сан, и сунце огреја, не заспах. — А јеси уснио што? — упита Тиосав.

Симица отарасио једном бригу с врата, па не бојећи се да ће га капетан одерати — успавао се, а сунце већ прилично одскочило. Би још дуго спавао да се Јулка над њим не разраколи: »Еј, Симо, Симице! Устај, море, дижи се!

— рече Смиља. — Видиш пријо — настави Анђа — ја ћу му загасити овде и мало угљевља, па ти ово понеси кући. Кад буде сунце на смиривању, изведи га на дрвљаник, па га мало умиј овом водом по челу, по прсима, по рукама и по ногама, али унакрст.

Чича Мирко и Ћебо одоше у Зарожје... Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка. — Помози бог, куме! — поче Пурко још издалека.

Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме. Неки понели будаке и мотике. Кад већ одскочи сунце с копља, крете се сав тај народ да тражи Криву јаругу и рачвасти брест.

— гракнуше сви. Они с будацима и мотикама окупише копати живо. Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај даље. Сунце већ превалило, а још ништа нема.

Баш сте јунаци!« И сва та галама оде право Пурковој кући. Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби. Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.

Збогом! Одморни коњи замакоше зачас доле к Бањи, одакле настаје поширок лајковачки друм. Још мало па ће и сунце превалити за планину.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Ја ћу те срушити... смождити!... И, не знајући шта ради, он скиде капу па опучи корачати. Топло илинско сунце пробијаше кроз густо лишће, а његови светли зраци падаху овде-онде по земљи. Он је горео и без сунчеве топлоте.

Дуго је лутао. Нити је осећао глади ни жеђи. Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим.

— Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!... И док се још младеж љутила, сунце се журило своме смирају. Сенке дрвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм...

тако замршена и преплетена, тако пригњечена оним леним немаром да се не може ни маћи између зидова тесне лобање... Сунце је било већ на смирају. Око његове главе зузукаху комарци; са свију страна чуо се цвркут...

Сунце је било већ на смирају. Око његове главе зузукаху комарци; са свију страна чуо се цвркут... И у тој лепоти сунце се лагано спушта, нестаје га на заходу, у оном лепом руменилу које је свакога дана друкчије...

Тако ми Господ гласа не чуо, тако ме не огрејало сунце сутрашњега дана!... 7. СПЛЕТКА Лазар це није преварио. Оно је заиста био човек. Али не беше Станко него Маринко.

то је петлић”, помисли, и даље ништа... Гледа у њега, а не мисли о њему... Гледа у све, а не мисли ни о чему!... Сунце је све више и више нагињало западу. Врућина је попуштала... Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи...

Он би се правдао. Он би доказао да његов Станко није крив, бар није крив до онога часа док у гору не оде... Сунце се лагано спуштало... Он се диже и уђе у кућу... Петра и снахе стојаху код огњишта.

свеже зелено лишће пробијаху сунчани зраци; славуј се натпевао са другим птичицама, које песмом својом поздрављаше сунце... Ваздух благ, а свеж, надимао му је груди. Он се баци у мисли. Тако леп дан...

Иван завеза. Он је видео пред собом разљућена риса. Очи су Станкове муњом палиле... Дан је све више освајао. Сунце је пробијало кроз густо лишће и већ се осећала топлина зрака његових. Наједанпут стадоше.

Међутим, то је Заврзан вршио да би се нашалио. — Видиш, газда Крушко, како лепо сунце сија. Бадава!... Што бог да, он да! Ето, ова бубица!... Видиш како мили. А она је срећнија од човека...

— рече Ногић... Остало је ћутало као немо... Само је ветрић немирно шушкао по зеленом лишћу... Сунце је пекло и кроз густо лишће. Плавило небесно готово побледело од његовог сјаја...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

МРАКА 57 ЧЕКАЊЕ 58 ПЕСМА 59 МЕЂА 60 ЛИРИКА 1943 62 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ 63 СЕМЕ 65 ПУТ 66 ПОБОЖНА ПЕСМА 68 СУНЦЕ 70 СЛУТЊЕ 71 ПЕСМА 72 ГОЗБА 73 БОГУ 75 НАТПИС 77 СЕНКА 78 ЈЕСЕЊА ПЕСМА 80 КОБ 81 ПУСТИЊА 83 НОЋ 85 ПЕСМА 86 ХИШЋАНСКО

ПЕСМЕ 98 ПОЉЕ 99 СВИТАЊЕ 100 СУША 101 ЋУК 102 ШУМА 103 МРАК 104 СУНЦЕ 105 КИША 106 ОМОРИНА 107 БОР 108 ВЕТАР 109 НОЋ 110 АПРИЛ 111 БУКВА 112 МРАВИ 113 НЕДЕЉА 114 ДУША И

ЈЕСЕН 279 РАВНОДУШНОСТ 280 ЉУБАВ 281 ДЕЛО 282 ПРЕХИСТОРИЈСКА ЉУБАВ 283 ПРОЛЕТЊА ПЕСМА 284 ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ 285 ЧОВЕК 286 СУНЦЕ 287 2.

зеница према небу златном, Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако, Докле она плаче; а за морским платном, Изнемогло сунце залази, полако. И ја коме не зна имена ни лица, Све сам њене мисли испунио саде.

ПОДНЕ Над острвом пуним чемпреса и бора, Младо, крупно сунце пржи, пуно плама; И трепти над шумом и над обалама Слан и модар мирис пролетњега мора.

Немо стоје у њој сребрнасте, родне Обале и врти; и светли и пали Младо, крупно сунце; и не шуште нали — Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

Вај! И младост прође, кô сунце над гајем! Само још у мени ти си и сад така: У коси ти исти цветови од мака. СЛУШАЊЕ Из Дубровника Када падне

Завапи крило: да се родим, Из страшног мучења крви! Звездама мирним да забродим, На сунце да стигнем први. Завапи суза: вај, да канем Из бола који грца! Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца.

Хулим у мисли коју родим, А тобом трепте моје струне: Не видим пута којим ходим, Али су очи тебе пуне. СУНЦЕ Кроз мој сâд река тече, Света и обасјана; Увире сва у вече, Извире сва из дана; Светла реч Бог што рече Да плоди

Зрно у мраку журно клија, Да га израсте цела шума! А на мом путу сама сија Сумња, то сунце мога ума. ГОЗБА Кад прођу дани, ко ће знати Да каже повест о њима — Пролазе као луди свати, На белим и бесним

СУША Већ месецима огањ дажди, Препуклу земљу мори суша; Најзад ће сунце сад да зажди Замрли гајић оскоруша. Сув поток крај ког мртво ћути, Без гласа и без прама дима, Сеоце; само златом

Мрак тече густ кроз црну драчу; Таласић клизну испод граба. Најзад се очас негде зачу Први славуј и прва жаба. СУНЦЕ На житу пламти јара врела, Јули ће све да затре; Дитирамб сунцу пева пчела — Све речи од саме ватре.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забели, ја и Ђокица заспасмо, а он још не дође. Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам се страшно уморан и празан, али не могах више затворити очију. Устанем.

због тепелука који тако безазлено блисташе, као да је Зајичар процватио, а кроз Књажевац протекла река од млека. Сунце се беше расплинуло у далекој прекосавској равници, и само још поврх места где га је нестало пружаху се у небо дугачке,

„Ђеда заповедио да ме слушају!” — Аја, куд ће оцу? А ноћ све више осваја, и најзад и она ће проћи, блеснуће дан и сунце огрејати, а она несрећница, куд има погледати? — да бесни још више — куд ће више? Да се мири — како? Зар да се понизи?

Кум Нинко погледа у сунце које се помоли. — Осваја дан, — рече — ја велим, у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.

А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!” Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце. Међутим, мијења се штошта у селу — вријеме чини своје!

Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви. На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.

На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња. Сунце блиста, а облаци се разилазе. Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.

Ми смо ишли кроз некаке орахе, и она је купила у кецељу оне спољашње љуске што отпадају кад орах узри. Био је сутоњ. Сунце је заилазило за Гучево.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Хеј, викну болно гђа Перса, са дигнутом варјачом, па је изгледала к’о Исус Навин кад је заустављао сунце да не седа, — хеј, та што нама женама није дао бог да ми можемо да будемо попови; да се ми овако, како нас је бог

је Јула отпочела, и, после неког опирања и извињавања, запева старосватица пету строфу: Зар тамо куд си пошла, Зар сунце лепше сија, Ил’ цвеће лепше клија? О, врат’ се, снаице!

било, Моје било, за мном уздисало, Уздисало, и мене љубило; А сада га друге грле руке, Друге руке, друга уста љубе! Сунце се већ спустило, заклонило га већ бескрајни рит с високом трском, још мало па ће и заћи, а Рада тера једнако своје

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Чичо, ’ајдемо си дома! — Напослетку понудила Вејка Тају кад је видела да је сунце већ зашло и мрак почео да пада. — Ја! — одједном се на њу обрецнула варошанка — шта ће тамо? Добро му је и овде...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Напослетку се сасвим намести, па устима ни да макне. Мати спусти фиранге да, бајаги, сунце не упире. Чекмеџијић и чика-Гавра већ долазе Чекмеџијић каже чика-Гаври, ако овде ништа не буде, да одмах у Ш. иду.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

ломњаве експлозива, задржа га на месту одакле је скоро цело после подне нервозно управљао жестоком ватром топова. Сунце се црвенило изнад шуме и сва природа, као под владом неког дубоког и узбуђеног осећања, заћутала је замишљено.

Онда изиђе из куће и седе на клупу под великом сенком дрвета у авлији. Сунце је крвавило У сунчаној магли ваздух је још дрхтао, а на цвећу сунчали се лептири...

као она, хоћу да будем морално леп, хоћу да доживим да ми верује кад јој будем рекао на коленима: ево овде је само сунце унутра, погледај, Наташице, самô сунце.

хоћу да доживим да ми верује кад јој будем рекао на коленима: ево овде је само сунце унутра, погледај, Наташице, самô сунце.

дан), оне интимне вечере овде испод нашег дрвета, оне шетње по месечини обалом шумне Мораве, онај последњи залазак сунце, сећаш ли се оног дивног заласка, све то чинило ми се као одломак нечијег туђег, са свим туђег, живота који сам ја

Ићи ћемо лако, са свим лако, је ли како је пријатно, како је слатко ићи лако. Је ли? Па ће сунце... — Љубљена моја! А на пољу небо је тихо плакало и кад кад вриснуо би ветар, те се дрвеће тужно и аветно повијало

А после — сунце, па чудни неки елан срца, па нада и блага лица око мене и тице и радост завлада безумна. Јест, заиста, јава је онда

Африка

Дивно сунце са далеким сумаглицама, на пучини белој као млеко, непомичној. Одједном свет, оправљен, излази да се баци на јела са

Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене. Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се.

до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих као сунце. Изнад косе, огромне компликоване фризуре, црне, ол ситних витица измешаних перлама, марама од плаве свиле.

гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде.

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем.

То исто сунце што је на нашим ширинама добри и мили друг, под чијом се топлотом пријатељства расцветава наша крв, овде је за белца

Сликамо се са њиним дрвеним бубњима, добошима од калбаса, звонцима. Купујем један чудан бубањ. Повратак право у сунце које залази; оно нам јури у сусрет са својом узбудљивом светлошћу које ће одмах нестати.

кошуљи, горких усана још од кинина који узима без обланде, од живота који га баца кроз брус над којим дању пржи сунце а ноћу прелази хладан ветар; кроз мочваре с којих се диже пара.

Отад га је сувише пекло афричко сунце, сувише квасиле афричке кише, од којих се земља пушила, а да се не би уверио да оно што у њему носи тако славно име

Ево, он би овде, где цео дан пржи ово сунце због којег се не може да дише, које сви мрзе, сви сматрају за непријатеља, где се успева угасити жеђ тек када падне

На неком проширењу седам под огроман фромаже и слушам живот села око себе. Све је радосно што је сунце најзад отишло. Групе људи и жена пролазе у разговору. Ја сам савршено срећан.

Мени су међутим уста и грло толико запаљени од врелине и жеђи да једва могу да говорим. Све је вруће. Овде је сунце непријатељ, вода непријатељ, воће непријатељ.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Са те стране утврђења могло се догледати до свих егзерциришта, као и са прозора Енгелсхофена. Кад би Сунце одскочило, официрима је било дозвољено да ту изиђу, из затвора, и да поседе на клупама.

Тај траг затвореника био је стар већ сто година. Ваздух, и ветар, и Сунце, допирали су, ту, са зелених егзерциришта, која су се пружала унедоглед, на тој страни Темишвара.

Вели: „Мње за свагда пријатно седит на воздуху пролетном. Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије!

Улево, у даљини, назирале су се палисаде, и шумица багрења, и у њој село Махала. Сунце је било одскочило и на трави заблиста роса. На небу није било ни једног јединог облачка.

Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.

Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.

А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.

Ова варош иза њега, са тим високим, црквеним, торњевима, остаће као и то Сунце, које тај брбљиви Грк толико спомиње, а он ће отићи. Не само у Беч, него и у гроб.

Не само у Беч, него и у гроб. Сунце, које је Гарсули волео због својих дебелих, реуматичних колена, Енгелсхофен је осећао још више, јер је био једном

Иза њих, у даљини, и он је видео ред јабланова, а затим плаветнило неба, али то је код њега будило само тугу. Сунце је било одскочило, али он је знао да га неће гледати, како одскаче, још много пута.

„Виват!“ „Виват!“ „Виват!“ Сунце, зелена пољана, разиграни коњи, гомила војника, која се дерала, срећна, задовољна, преварили су и Гарсулија.

За тренутак, осетив како га Сунце пали по образима, он је био подигао главу и покушао да погледа у Сунце, широм раширеним зеницама.

Теодосије - ЖИТИЈА

И одмах именом Господа Исуса Христа и њего вим устима ветрови и море улегоше, а вали се у себи сложише, и сунце пресветло обасја, и настаде тишина велика.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

и велике мисије, намењене Србији, коју они сматрају: „јуначном, племенитом, славном“, земљом одакле ће изгрејати „сунце српске слободе“.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Чак су се и млађи сунцокрети за њима радознало окретали, иако то није протрчало сунце него мачак, па их је због тога један старији сунцокрет почео да кори: — Будете ли се тако за сваким окретали, ви

! Идите сад на сунце да се добро испавате! ОПРОШТАЈНА ГЛАВА Вријеме се шуња, пролази и лети — Брашњава глава — Необична слога — Жута мрља

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

је то сунчати се нага Ја никад нисам марила месо Ни мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо нас две Само не овде само не на сунцу Овде се све види кошчице драга ИВ.

ПОД ЗЕМЉОМ Мишић таме мишић меса На исто ти се хвата Па шта ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо

шали се чудо Сакрило си нож под мараму Прекорачило црту подметнуло ногу Покварило си игру Небо да ми се преврне Сунце да ми главу разбије Крпице да ми се растуре Не шали се чудо с чудом Врати ми моје крпице Ја ћу теби

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЉОША: Њет, господине. ПАВЛЕ: Ви отуда са севера, и ако вас не греје довољно сунце, некако сте мекани, топлије сте душе, сањалице сте. Ми нисмо, ми смо трезвенији и, ако хоћете, отпорнији смо.

СПАСОЈЕ: У, 'ајде да си казао, на пример: угасило се сунце, лепо, примам; што светли мора се једнога дана угасити. Примам!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

” Ту нико никоме није у стању да помогне! Сунце је поигравало по углачаном бакарном посуђу и кухиња је била пуна бакарне сањиве светлости. Мамина коса, такође.

Испод насипа галопирали су двогодци, а сунце кога у граду више није ни било, овде је као растопљена ватра палило реку.

Рашида је захтевала да је доносим чак и на плажу. - Грета воли сунце и сунчање јој је неопходно! - говорила је и због Гретиног сунчања ми смо се сунчали увек стотињак метара даље од

- говорила је и због Гретиног сунчања ми смо се сунчали увек стотињак метара даље од осталих. Грета је заиста волела сунце. Кад би био некакав жарки дан, умирила би се и не би се мицала испод оклопа нашараног као за изложбу.

Скинуо сам све са себе и легао на полутруле даске скеле. Сунце ми је сијало право у лице и, кад бих затворио очне капке, испод њих би запливали наранџасти колутови.

Отац је за вечером, за доручком и сваки пут кад бисмо се срели говорио о граматикама. - Прилог времена прошлог, сунце жарко, зар ниси могао тога да се сетиш? Зар не знаш шта је то прилог времена прошлог?

— 3а рибизле си сазнао тек пре два минута! — говорила је леђима окренута, а на води се као златне жабице распрскавало сунце.

Па ипак, свет испод коже реке био је нешто изванредно: слојеви смеђозелене воде кроз коју пролази сунце, нека рибица, неки лист а преко свега тога тишина густа и чулна, скоро опипљива.

Рашида је још стајала непомично. Тамо где јој је кожу покривао бикинац, сигурно су биле беле пруге. А можда сунце продире и кроз платно? Ако окренеш главу само мало, моћи ћеш то да утврдиш! — заигравало се оно друго ја у мени.

— Већ си се кладила. Издржаћу! — зарио сам главу у песак, али су ми очи искакале из лобање. Сунце ме је као врели маљ ударало по потиљку а баздух ми се цепао у грудима као свила, реско и болно.

Ја сам још лежао лицем окренут према песку, а очи су ме болеле као да сам сатима гледао у сунце. Нисам се окренуо, Рашида! То се теби само причинило! рекао сам, а уста су ми била пуна песка. - Само ти се причинило!

- Хеј, Слободане - викнула је - чекаш ли да ти пошаљем сунце на тањиру? Чекао сам. ИX За то време, на скели, Меланија је чекала нешто друго.

Црњански, Милош - Сеобе 1

мешао са кишовитим облацима што су се све више испаравали, јер је иза њих било, негде, безмерно далеко, али огромно, Сунце.

И загледа се тада у далека брда иза којих се сад помаљало Сунце. Кад на њему заблиста сребро, он се осети чио и лак, и као да нема тела.

Није више био пијан, али беше заспао од лењости, у ходу. Тај је једини дочекао да се сасвим раздани и да га обасја сунце. Сутрашњи дан био је одређен за преглед пука. У рану зору већ пробудише их трубачи и добошари.

Дочекаше их пуцњавом, махањем застава, урлајући команде, поздраве, рапорте... Сунце није могло да пробије облаке. Било је мутно, али топло преподне.

Па онда сјај. Свој народ треба да уведу у сјај. А сјај је у католицизму. Кад Сунце на Западу залази, на Истоку се, у исти час, јавља. У католицизму.

Волео је децу, па би љубио децу. Њу би положио ту, под надстрешницу, у заветрину, на сунце. Затворила би очи и видела сребрне, месечином поливене шуме, још једном, снежна поља иза Осечког града, траг лисица,

другови у огледалу, непомични пред једним великим, дрвеним сатом, чија се шеталица клатила тамо‑амо, жута и сјајна као Сунце, учинише као додоле.

Тако су стајали и чекали скоро четири сата, мада је преглед био заказан одмах. И Сунце беше већ синуло, а Беренклау још није стизао.

У широким, зеленим пољима, у тишини далеких земљаних опкопа, назирао је зид на који је хтео, још пре но што Сунце гране, да се урликом баци.

данима, скоро сасвим сам, са једним ћупом воде, премештајући се, на покровцу и седлу, са оне стране где је припекло Сунце, на ону страну где беше хлад, чистећи при том шаком, под узглављем, мраве што су се око њега скупљали.

и запажала, очекујући сваки дан тај час, јер би онда престало смрадно испаравање баре и блата, испод њеног прозора, а Сунце би је, заваљену и укочену, обасјало с ногу до паса, тако пријатно, да јој се чињаше да ће оздравити.

Била је и тад још жељна љубави. Није ни приметила да напољу залази Сунце, ни врућину око куће, ни прашину, није више знала ни где су напољу брда, врбаци, острва и није више чула шум воде, као

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

добар сточар. У Заплању, када донесу дете с крштења, прво га „изнесу на сунце и запоје га вином да би свакад било румено кад у дружину изађе“.

или точак од кола и зањише га три пута према истоку, онда она три пута, стојећи на прагу, упита породиљу: „Волиш ли сунце, ја ли месец?“, а породиља, скривена иза врата, сваки пут одговори: „Сунце.

“, а породиља, скривена иза врата, сваки пут одговори: „Сунце.“ На Косову жена којој умиру деца, новорођеном детету стави минђушу на кућном прагу, уз овај благослов: „Као што преко

је у свом опхођењу према деци веома срдачна, емотивно топла, блага и своју нежност често исказује тепањем детету („сунце моје“, „срећо моја“, „злато моје“, „душо моја“, „узданице материна“, „ћерко слатка“ итд.).

сликовита и упечатљива поређења којих су пуне наше народне песме: „Сину Милош у пољу зеленом / као јарко иза горе сунце“; „Пишти као гуја“; „Кука кано кукавица“; „Лепа као горска вила“ итд.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За себра увек верна животу, за себра који сунце воли. Ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова, за себра, себар издати неће, за

Кад има да се крсти кћи себарке, нека певају косови и конопљарке, нека сунце гори у четинару, нека јој паучице покривач удесе, а звезда на узглавље спусти златну пару, нека се наручи суседу

чита о Адаму и о Еви, причу о Рути, о Марији Магдалени, о Содоми и Гомори, све док се манастирски не јаве петли, док сунце не огреје гнездо шеви.

свадбе учињене без венчања, без благослова архијереја, ван Студенице и Дечана, за свадбовања оних који су сунце узели за сведока, а за измирну прогласили мирис биља; за оне што су без сватова, као у задужбину Светога краља, ушли

За љубавне исповести монахиња које је однекуда из пакла на сунце изнео пакосни ђаво. За писма туђинског војсковође кога се трагична страст дотакла према властелинки крај Вардара.

нису утве златокриле на језеру скривеном у арише месечину са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе фазани, док се креје не стану да облаче, докле

гране, за крила кобаца, за небопарне подвиге њине, за тетребово лудовање, заверенички дрвећа тајац пред час кад ће сунце да зађе, за мозак змије камењарке, за осунчани трем гуштера, за млеко гљива, за дивљих пчела шумска подграђа, за

За људе и жене у чијој су машти размере света померене, за оне који усред подне, док сунце билионима свећа сија теби и мени, царе, носе неку своју, малу, свећу, за људе до зуба наоружане на рогове пужа кад

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

– Па да — рече. — Војска је војска. »Добро је овде«, мислио је, »сасвим добро, мада ми ни ово сунце, ни ова Тераса коју сам толико волео, ни овај отмени свет коме сам некада желео да припадам, ни заставе на ветру, више

– Тамо нема никакве куће ... – Та кућа... — виче Бел Ами. – Нисам слеп! — Пуфко скида наочари за сунце и жмирка у светло. – Лепо се види да нема никакве куће! – Али она је... – Ње нема! – Та његова кућа...

Онда је замишљени Бел Ами приметио како тамна боја асфалта постаје бледа, а мало доцније готово сасвим бела. Сунце је изишло иза биоскопа »Империјал« и учинило да сваки поглед бачен на трамвајске жице буде пресечен њиховим свирепим

– И те како бих знао! Бел Ами ћути. – Знао бих већ... — каже Пуфко. – Досадно јој је... Пуфко скида наочаре за сунце.

Број двадесет и један (проста!), деветка (не зна да корача), осамнаест (кратке ноге) ... најзад, двадесет и пет! Сунце мамино!

Матавуљ, Симо - УСКОК

то се и стари Пијеро охрабри, те се примаче и запита: — Па шта ћете ту, у ово доба, кад знате да се град отвара пошто сунце огрије?

Женске и младиће стојећке држаху за оглаве крупну стоку, или чуваху ситнију. Кад сунце грану, све што бјеше крштено прекрсти се и призва небеску силу у помоћ, највише ријечима: „Сунце на помол, господ бог

Кад сунце грану, све што бјеше крштено прекрсти се и призва небеску силу у помоћ, највише ријечима: „Сунце на помол, господ бог на помоћ!“ Па се свијет поче згледати.

Моје очи Извађене, Моје добро Изгубљено, Моје сунце Огријано, Које ми је потамњело!... — Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него оштро.

и поврху њих скривене и нареди да се не бијемо сви једнак, но да припуштамо непријатеља, како ћемо га опколити. Сунце бјеше одскочило, кад се сукобише предње чете.

Послије јутрење духовници и ђакон обукоше владику за архијерејску литургију. У исти мах, кад она започе, грану сунце, а на гумну, пред манастиром, зачу се тутњава, рзање коња и људски гласови.

Онда се опет промијени вријеме. Једнога вечера дуну бјелојуг, а до дана растопи сав снијег. Кад сунце грану, Цетињско поље бјеше право језеро; али након два дана вода се оциједи и земља се исуши, те по подне и владика

ходити у опанцима, бриђаху табани, а онако сустала, неиспавана за много ноћи, ухвати тврд сан, те се пробуди пошто сунце грану. Домаћица је мијесила. Она викну с врата малог Ђузу и рече: — Здрав освануо, Јанко!

Кад сунце стиже до пола неба, један се пробуди, сједе и, онако траповијесан, погледа по дружини, па на небо, па се прекрсти и уст

Бјеше се већ смирило сунце. Ето зашто одоцних! Крстиња је чекала неће ли ко од људи што још додати, па најзад рече ова: — И биће најпослије

Могуће је и да ћу ноћити у селу, дакле нека се ништа не брину! Сунце му грану на поданку планине и домало стиже у браство, гдје затече раднике у послу.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

„Изгубио сам се! Упомоћ! Пронађите ме!“, зајеца Зечић. На небу се, у том часу, појави сунце, да га загреје и охрабри.

Зека је, нешто касније, престао излазити. Наишле су године муке и бруке, године у којима је излазило једино сунце, па ни оно не баш редовно.

Умео је да се препусти игри, без које дечја песма не може: Крекну жаба, — сунце се помрчи. Паде клупче, — земља се потресе. Старац кресну, — море се осуши. Баба кину, — небо се провали.

чоколадом И мирисне бербернице Која баш на углу чека да наиђе човек с брадом, А пред чијом фирмом мрда Као сунце тањир жут, Улица је ова крива јер је сама, као река Која својим током врда, Направила себи пут (...

И полуслепи старац, који само наслућује сунчев сјај, изриче похвалу голом току ствари. Свуда сунце једнако грије старост и свеједно је гдје ћеш склопиш очи, примиће те увијек иста добра земља.

за завичај; то је муза која надахњује, дарива, подстиче; она даје и полет, и материјал Нова Ерићева збирка, Славуј и сунце, сачињена је од самих доказа љубави према том надахњујућем кутку Шумадије. Задрхтао сам читајући нове Ерићеве стихове.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Српство не може бити вечито сенка туђе светлости, него треба сâмо да постане сунце, и јошт и другима позајми светлости. ШЕРБУЛИЋ: Бадава, тек фрау фон Зеленић, па фрау фон Зеленић!

Народност, господо моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, сунце без светлости, свећа без пламена. ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно!

ЗЕЛЕНИЋКА: Нећаче, нећаче, зар сам дочекала да ме змија из руже народности уједе, да ми сунце потавни онда кад сам мислила да најлепше светли? ЛЕПРШИЋ: Шта је вама, госпоја ујна? ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

осиротелим народом од места до места, бацан тамо-амо као лађа на пучини великога океана, очекујем када ће да гране сунце и покаже се дан, да узмакне тамна ноћ и хладна беда наше несреће.«2 Та времена »тешка и усилна« нису престајала.

Милићевић, Вук - Беспуће

Чинило му се да ће да одахне кад угледа врлетне планине, с голим главицама на којима увече умире сунце; суре шуме са пропланцима на којима овце наличе на бијело камење што се креће; да отисне око низ поља, пуна боја,

Облаци се размицали и цијепали. Помаљало се опрано, чисто плаветнило неба; сунце одсијевало у локвицама воде; осјећало се нешто безазлено, с много доброг, дјетињег осмјеха.

стабље дјетињски трепеће младим лишћем, угледао испод себе, доље у котлини, између бијелог стијења у које удара сунце, — живу, свјежу, зелену пругу Уне.

Диже се око девет сати, расхлади лице водом и силази у башту, гдје лешкари у хладу, док се сунце ломи кроз грање шљива и јабука.

А Уна се ваљала мутна, нагрежбана малим таласима; сунце бацало свјетлост у воду и усијавало је. Давно су потонули ти дани.

Напољу је пљуштала киша и текла потоком. Растали су се ћутећи, док је сунце ударало у прозоре, улазећи у собу и блијештећи вани у мутној води која је полако отјецала.

ГЛАВА ЧЕТВРТА Сјећао се предвечерја једног врућег љетног дана, пуног загушљиве прашине и сухе жеге, док се сунце спуштало и слабило: главном улицом комешало се, мимоилазећи се, мноштво вечерњег свијета који је био изишао у своју

поља долазили одломци једне снажне пјесме коју су пјевали чврсти и оштри гласови жетелаца, пјесме грубе и вреле као и сунце које их пржи, под којим жању, полегли по послу и окупани у зноју; у њој се чуо пун звук српа кад се забада у густо,

Њему се учини да је прочитао у њезином оку: „Хајдете!“ И он, не знајући ни сам зашто, пође. Било је јутро; сунце још није било ојачало и падало је на крошње шљива чији се плод плавио у грању; гране које су се нагињале према путу,

Пред њим се црвенио звоник мале и здепасте црквице, са кога се мјестимице сљуштила боја и голи лим упијао сунце и заслијепљивао очи.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Казао бих: како је стидна невеста, румена зора, пустила већ из брачне постеље свога драгана — сунце; како се тамо, у оној кући, верни а лењи шаров диже из поздера; како не знам која баба зева и кашље све наизменце, у

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

КРАСНА ТИ ПЕВАЊА СЈАЈНА ВИСО) 231 СРПСКО МОМЧЕ 233 (ПРЕТПЕВ ИЗ ЈЕДНОГ МАЛОГ ЕПОСА) 235 (УБИЦА У НЕЗНАЊУ) 236 МОЈЕ СУНЦЕ 240 (ДЕТЕ И ГУСЛАР) 241 ПЕРИВОЈ 243 КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ 245 ПЕСМА УМРЛОМ БРАТУ СТЕВАНУ 247 (ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ

Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи

“ (1843, нов.) ПУТНИК И ТИЦА Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија. А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје.

Близу двора гле менека, А на врати оно ко је? Мила моја мене чека — Чекаш и сад, злато моје? Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже, моје драго Да не чека више на ме. (1843, 25. нов.) ЦИЦ!

Једна мома стоји бела Кâно снега млада груда: „Ој девојко, злато чисто! Та лепша си него вила, Лепша него сунце исто; Би ли, рано, моја била?“ „Ој срећице изненада!

„О мани се туђа света, Код куће је, веруј, боље, Ман' се, драги, пута клета, Ман' се зноја и невоље, Ох кад сунце летно плане, Оће јунак да сустане.

“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео ван изишô.

„Дакле иде сунце моје, Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја ћу

Ветрић пири, Липа мири Кô и пре, Врело жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце бега, Ал' нема њега Као пре, Нема сунца миленог, Нема мог.

Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица.

Он је грли млађан жарко, Он је стиска уза себе: „Мила моја, сунце јарко, Благо мени поред тебе!“ Ал' му ево боно паде Уједанпут чедо красно, Боно паде, не устаде — Зађе њему

“ Ал' му ево боно паде Уједанпут чедо красно, Боно паде, не устаде — Зађе њему сунце јасно. Ала јадан чупа косе, Грува своје младе груди, Ветри вапај његов носе, Оће скоро да полуди.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак.

Дочека и то што се ни у сну не види: пропаде држава, свемоћна вјечита Аустрија, а сунце ипак остаде на небу, остадоше посне њиве и сељачке бриге, само се стари Швабин сеоски кнез Гавре преко ноћи премондури

Тако је то било по дану, док прљи сунце и јесењи вјетар, а увече, кад старци одоше у дједов собичак, потрпан мраком и тишином, ту потече друга прича невесела

Чађаво сунце, преморено и равнодушно, чучи на мрком рубу планине. — Залази већ једном, цицвару ти љубим! — моле га и куну љути

Кад зађе сунце, све им се чини, и град ће коначно клонути и престати с отпором. Међутим, тамо код уобрученог непријатеља као да се

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Кад пре? Те мудрости вам нема ни у лудилу! Кад све то може, што не би могло и сунце у џезву? Видиш ли, ефендијо, ни моје лудило није највеће. Изгубила дете, па изгубила памет!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

У двориштима поливеним водом, испод дудова и лозинака*, на асурама лешкарају старији луди. Сунце греје и све пржи. Осећа се омарина и велика жега. Ниоткуда какав шум или усклик. Све је тихо, немо и мирно.

Али он само ману руком и истрча... Виде кола на коју страну одоше па се пусти за њима. И настаде трка. Сунце је сијало, околина, баште, виногради, брежуљци и простране, дуваном засађене њиве, све се је то зеленило и мирисало.

Усплахирен, растресен, отворених уста и избечених очију, он је трчао, клатио се и батргао. Сунце му грејаше баш у лице, а капа му пала, те се струља, мрка коса осветљена лелуја ше.

Ено већ виђаше Тоду како разапела сунцобран, наслонила се на мужа, а овај је обухватио и пригрлио руком... Сунце је сијало, чист је зрак бљештао и ударао га по очима засењивајући их, а прашина која се дизаше од његових распасаних

— Шта је, црни Димитријо? — А-а-а... — кркља он и тресе се. Њој се сажали кад га виде таквог. Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице; суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и привуче к себи.

— Не, госпо... о...! — Јекну Димитрија падајући. Кола се учас изгубише, а Димитрија остаде на путу. Сунце га је пекло, мушице налетале на њ а он се није ни мицао.

После, пошто затворимо кухињска врата, држећи се за руку, смејући се, излетимо напоље, у башту и поток, те да нас сунце греје, запљускује свежина и мирис зеленила... Да чекамо, док се наше матере, исплакане, с главобољом, врате с гробља.

Али и томе дође крај. Сећаш ли се тога тренутка? Тек што сунце да зађе. Отворио сам оба прозора гостинске собе и бех засео те читах неки роман.

Али једног дана, у први сумрак, кад сунце клони и расипа жарку румен, а хладовина већ преду зима маха над жегом; кад из топле земље бије сувота и драж; кад

Сва се беше предала послу. На главу си овлаш бацила белу шамију да ти сунце не пече лице. Била си само у јелеку и шалварама.

Реци ми, погледај ме, насмеј се, те и ја да видим бисер твој, да и мене огреје сунце твојих очију. О девојко! зашто ме убијаш?! — Мајка моја плаче, плаче она, и ја венем. Кажем ти: убила си ме! Немој!

Дођи, драги, дођи, мили!“... И отпочеше се ређати све лепша за лепшом. Сунце беше већ клонуло, хладовина се раширила, а из баште пирка ветрић.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владетељу, Сунце света и благодетељу! Блажена мајка која ТЕ родила, Света сиса која ТЕ дојила! Минерва је, богиња мудрости,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

На усти' мојих лежи, на својој пећини, сунча се на сунашцу, твог ока врућини. Ој, сунце моје јарко, мој сјајни злотворе! Ој, гујо сунчанарко, мој слатки отрове!

Вије се у округу, сећа ми слабу моћ на љубав и на тугу, на сунце и на ноћ. Ал' неисказан оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад.

Карловац румен; је л' од радости, ил' је то зрака срдитог жара? сунце већ седа; кроз облак густи продиру светли његови зраци, кô зрачни, сјајни подупирачи, што сунце држе да се не спусти.

сунце већ седа; кроз облак густи продиру светли његови зраци, кô зрачни, сјајни подупирачи, што сунце држе да се не спусти.

— Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме сећаш на сунце слободе, на српски сабор — и на мањину... У СРЕМУ Убава Фрушко, дивото

— Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме сећаш на сунце слободе, на српски сабор — и на мањину... У СРЕМУ Убава Фрушко, дивото

— Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме сећаш на сунце слободе, на српски сабор — и на мањину... У СРЕМУ Убава Фрушко, дивото моја, у теби нема врлета горостасних, ти се не

Проблаговала с' у лаком сану суморну зиму народног стида, ал' већ и теби пролеће грану, сарајске чини са тебе скида; сунце слободе и крстов значе, млада ће крила да ти озраче.

Шарена главо селенске гује, около земље што се колута, присојка љута по свету лута, да сунце трује, Лакома главо Евине змије!

Од звездица је сунце светлије, ал' сагледати не да сјаја свог; а и оне су чеда сунчева, па и ми смо се сакупили сад у позоришту глума

чедо мамне, те за њоме свест заблуди, мрежом густом косе прамне заклони ми поглед луди, мраком светлим очи тамне ужгу сунце ми у груди'; па кад махом сунце зађе, а с очију мрежа сађе, у облаку мојих јада једна ми је паведрина: знадем како и

густом косе прамне заклони ми поглед луди, мраком светлим очи тамне ужгу сунце ми у груди'; па кад махом сунце зађе, а с очију мрежа сађе, у облаку мојих јада једна ми је паведрина: знадем како и ти страда, будалино Саведрина!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Он ватру наложи, а сунце огране и сване се, онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду.

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка

Помркне сунце и увати се тама, реко би да је поноћ. У том мраку сатре главама кулу у млево, узме девојку под крила и дигне се у

Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли.

рупом одсијече реп; а змија се расрди те њега уједе и зада му смрт, па утече у своју рупу и престане више излазити на сунце.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла. МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да.

СТАНИЈА: Куку, а кад спавате? ВЕЛИМИР: Велика господа и до подне. СТАНИЈА: До подне? И ви не видите кад се сунце роди? ВЕЛИМИР: И кад би хтели гледати, опет се не види од високи кућа. ЉУБА: Од колико бојева има кућа?

ЉУБА: Па, ајде довече. СТАНИЈА: Да ме Бог сачува! ЉУБА: Да видиш кад он почне (подражава актеру): „Милево, сунце живота мога, Милево, анђелу мој, љубиш ли ме?“ СТАНИЈА: Та је девојка анђео? Ђаво, ђаво, што нема образ.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Мужу је сунце она, дома звезда, а дечици Мајка, С њоме рајска срећа, с њом задовољство цвета. ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком

СУЛТАНА (окрене се нагло): Да цркнем, да ме враг однесе, кад немам среће! ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа?

СУЛТАНА (пипа се по леђи): Ах! ПОЗОРЈЕ 5. ПЕЛА (с валом преко шешира, ступи), ПРЕЂАШЊИ ТРИФИЋ: Оди, сунце моје, оће мајстор Сретиница силом да ти преотме место. ПЕЛА: Милостиви господине. ТРИФИЋ: Шта је?

Али данас ме је мајстор Срета научио да је лако тући, али врло тешко трпити. ТРИФИЋ: Ох, ох, сунце моје, како ми је жао! (На страни.) Бог те живио, Срето! СРЕТА: Како ми ђаво обрну памет, те је нисам познао!

СУЛТАНА: И од мене један, нека буде три. Љубезни Трифићу, ја имам осим тога јошт једну велику молбу. ТРИФИЋ: Кажи, сунце моје, и теби ништа не могу одрећи, само кад паметно зактеваш.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Блаѕ Де Отеро Упорне кише, благе киселине, Боже мој, ево нагризају лето; Данима тек по лишај паведрине, Сунце у мрли, једва започето; Као да неки ослепели зограф Икону хоће прстима да схвати, Па скрнави је.

Преостаје метафизика Крхотина и црепова. (10. ВИ 1989) ВЕЖБА Асфоделе, суноврати Које црно сунце злати, Жута звонца која звоне При проласку Персефоне, Суноврати, асфоделе Око којих зује пчеле; Биће меда, зујем

ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем оку путника певача; Док ми поглед клизи по плочи залива Са још свежом браздом промаклог тегљача.

чија Прагрешка бива узрочником пада у овај живот где сам пао и ја; Подземни стожер Голготе, што зрачи Усијан као црно сунце, квазар Невидљив оку на близину свиклом, У корењу је стабла што је никло у завет што означава и значи: Излазим свако

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

—Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино!

летовање, зиму, да проври ручак, да се угреје пећ, матуру, па факултет, па мужа, па децу, па унуке, па кишу, па сунце, па да престане ветар, па да отплатиш кредит, па да ти се очисте досадни гости из куће, да почне представа, па да

Али, чим точкови додирнуше писту београдског аеродрома, дубоко одахнух и почех интензивно да мислим на њега, сунце моје, хоћу да кажем, више нисам била плаћена да га заборављам, па сам могла да мислим на њега у огромним количинама.

И ТРИДЕСЕТ ОСАМ МИНУТА, У ОРГАНИЗАЦИЈИ НАШЕ ПОЗНАТЕ СПОЉНОТРГОВИНСКЕ ФИРМЕ „АНЕX-МАНЕX ИНТЕРЦОНТИНЕНТАЛ“, ЗАЋИ ЋЕ СУНЦЕ!

УКОЛИКО СУНЦЕ ВЕЦЕРАС НЕ ЗАЂЕ, ЗБОГ СМЕТЊИ ЧИСТО ТЕХНИЧКЕ ПРИРОДЕ, КУПЉЕНЕ КАРТЕ ЗА ВЕЦЕРАШЊИ ЗАЛАЗАК МОГУ СЕ ЗАМЕНИТИ ЗА СУТРАШЊИ!

ЗА СВАКИ ДАН КАДА СУНЦЕ УОПШТЕ НЕ ЗАЂЕ „АНЕX-МАНЕX ИНТЕРЦОНТИНЕНТАЛ“ ДАЈЕ ОДШТЕТУ СВОЈИМ ЦЕЊЕНИМ КЛИЈЕНТИМА! — Има ли још нешто?

Заврнули дете! Заврнули сунце мамино! Уфурали га у неку своју филмчугу, па му доделили епизоду, а себи мазнули главну улогу!

кожа ми ружичаста, Чарли, ево, погледај ако ми не верујеш, а тетка Брижитка мора да фура са тамним наочарима за сунце , да јој се не би видели подочњаци! О!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

О ПОВЛЕНУ, ІІ 32 ЧУДО У ЗАРОЖЈУ 33 ЈАБЛАНИК, І 34 БОРАЊА 35 ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА 38 КЉУЧ ОД КУЋЕ 39 І 40 КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО 41 КУЋНЕ ДУШЕ МИРИС 42 МАЛА СОБА, БУНЦАЛИЦА 43 МАЛА СОБА: ИСТЈЕРИВАЊЕ СТРАВЕ 45 БАЈИНА БАШТА:

Златно пиле громово мрси лишће лозово: Ковачица, Опово. Кроз мрштење глогово креше сунце богово: Ковачица, Опово. Звркне зрно бобово. Облак, руно овново: Ковачица, Опово. ЦРМНИЦА Црмнички је...

Шум печалан, тихожалка: била звезда врх орања, био ветар - свилу ткао. Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају. (Изгрејао Христос с фреске.

КЉУЧ ОД КУЋЕ І КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО Из вечери од присоја по зделама пламса боја. Собна светлост с окна тоне у смех свеца са иконе.

Кроз босиљак врх колевке зрца стакло петролејке. Прокапњује златно уље на троношце и црепуље. Кућно сунце и снег-чедо засијају упоредо. КУЋНЕ ДУШЕ МИРИС Залелуја кућне душе мирис. Радоснице играју се подно окна сенке.

А У НУЛИ АЗ То што лије - то је лирска злоб. Змија главу сколутне под реп и трзајем залелуја зоб. Шумско сунце ублажује коб. Бивша љубав, тај сунцокрет слеп, прошлом бојом сенчи летњу доб. Под уштапом прогледао јаз.

“ По пуклом слуху још ми цвиле чавли. В Језера сува - небо измакнуто. За тугин брег ми црно сунце седне. (Због сваке речи покајем се љуто.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

На пијаци светога Спиридона стоји у воздуху од самог дијаманта начињени хоризонт, то јест сунце, месец и звезде. Тамо се никада не пале увече фењери, као по другим варошима, него ово сунце од дијаманата осветљава

Тамо се никада не пале увече фењери, као по другим варошима, него ово сунце од дијаманата осветљава цјелу варош. ЈЕЛИЦА: Не може нико да украде? АЛЕКСА: А, то се не краде.

ЈЕЛИЦА: Ах, татице, тај вам зна кур правити! Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај вам зна млого романа! А француски говори као да се у Паризу родио.

Прстен мора јошт довечер бити. ЈЕЛИЦА: Ја се вашој вољи радо покопавам... Господин барон... АЛЕКСА: Не барон, сунце моје, него „ти“, ја сам твој супруг. ЈЕЛИЦА: То је цела истина.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Ту златан Мјесец постељу вије, диже се Сунце у јутро рано, у ноћи Баук у бубањ бије, шапуће лишће ко зачарано. Сунчева мајка у двору преде, вретено сјајно у

Измлатићу га, ал други пут.“ — То рече бака и баци прут. ИИ У дворе старе, пред сами мрак, убаци Сунце последњи зрак и тихо рече: „Устај, Мјесече!

Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.“ Тако се Сунце поздрави с другом, у кола скочи, зави се дугом, за гору крену четири хата, румена магла за њим се хвата.

Ту сунце јутром дјечака буди, с Прољећем коло играју људи, а љети прави ватромет гром. Слобода цвјета, широка, права, затвор

Године дуге живјели они код баба-Пеле под гором стрмом, тамо гдје бура облаке гони, а сунце везе злаћеном срмом. Слушали баку и с много слоге свладали мушки невоље многе.

Често их моћне олује бише уз бљесак муња и вјетра хук, пекло их сунце, квасиле кише, јурио ноћу зубати вук. Свладали тако невољу многу уз помоћ главе и брзих ногу.

“ „Уздај се у нас!“ — врапци ће нато, па на пут крену читаво јато. Ту ти је војска врабаца била, заклони сунце милион крила, читавом земљом друштво се просу да сакупља зрње за доброг Ћосу.

Ширећи гране старина храст срећан је био и сунце пио, журно, у сласт. А кад би стигло невреме бурно и ветар худ, ветар зао, када се драо, он би шкрипао: „Не

врх грана, прљи га свега, храстова сена на земљу слети, на трн се свије, по њему леже, чува га, крије, док сунце жеже, до првог дашка вечери свеже.

А храст се шири, шушка, шумори, док сунце пржи, пали и гори. По пустом друму сена пуже, прекорно шапће: „Еј, Ћиро, друже, да ниси био тако зле воље,

“ Мајмунче за њим рече: Африка, топли крај, гдје врело сунце пече нама је завичај! Африка зове нас, нама је тамо спас, другови, сви у кас!

“ Умину облак, ведрина сину, на Јапри вал се мрешка, капљица блиста са сваког листа, видокруг плав се смешка. А сунце врелу поплаву просу, врбама суши зелену косу.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

зимске студи, И завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци сваког зла.

благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног благог јутра Док се сунце још не смири То ће цвеће брати деца, Миле сеје и пастири.

Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце с нова сијне, Замирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет.

ЛАКУ НОЋ! Лаку ноћ, лаку ноћ! Сунце тоне за планине, И последњи трне зрак; Кроз пољане и долине Прикрада се црни мрак.

Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама. Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема.

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

У корену је посечен празник и сунце као храст паде преко нас. Барјаке смо под водом разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још

На крају дрвене плоче већ је мрак. Иза отвореног прозора неко ме слуша: пошкропљена трава и сунце и један облак пун крви. Изнад жице видика још један прозор сличан моме отвара се.

Ја треба да се вратим граду који ме посла, који видим кад сунце провуче руку кроз крзно облака и на брду ми се причини осветљен двор или на крају падине море те викнем неку жену,

Погледао је у сунце, стресао са себе мало глиба и чуо промењен говор, тад му је синуло: он се не буди из сна, него устаје из смрти

Ено познатог тела стене и покрета реке што се баца од гајева до кланца, сунце као никад сјајно и двори високи, без броја.

Певач са брда запева: зашто се одасте тој вери у пошаст, кад ено сунце бодро сија и дивна су здања за човечијег сина, куле од мермера и кровови од меди.

стуб по средини и борова раст око свете Катарине не гори више жбун не тражи пустињом Мојсије воду Лутање иде на Север сунце најјаче сија где се мора леде Мали је Синај испосник није већи од тачке и сунце је мање од свог сјаја велика јављања

воду Лутање иде на Север сунце најјаче сија где се мора леде Мали је Синај испосник није већи од тачке и сунце је мање од свог сјаја велика јављања тек следе Кнез Лазар се по горама шета Можеш ли познати кнеза Лазара Могла бих

хлеба ту је и човека хлеб је купола испод које се надима душа и та душа шупља и бела најбоље се види са Маљена кад сунце запада и нема ништа против мешавине бора и брезе белог сира и месечине лучоноше и вење ни против јавних зграда

против јавних зграда које на ледини расту провидне ветром а природи показују огледала оних здања из будућег града сунце је у савезу с биљем по обичајном праву а воли оне који неће да се сахране да претвори у мумије но више се брине за

и отвори се видицима утроба остаје пуна оних што се боје успомена и затворених соба и не смеју да гледају у сунце од стида окрећу главу кад виде виме и сунце које пролива нешто рујно да угаси жеђ мртвацима сунце је урна пуна

оних што се боје успомена и затворених соба и не смеју да гледају у сунце од стида окрећу главу кад виде виме и сунце које пролива нешто рујно да угаси жеђ мртвацима сунце је урна пуна жутог вина глава пуна снаге лик који се обраћа

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

С времена на време би се замислили и лак уздах, готово неприметан, отимао им се из груди. Само не задуго. Сунце је освајало, а у вагону била запара. Људи поскидали капе и гуњеве...

Тек сада одјекну весели жагор. А одатле су ишли на бунар, где су прали судове. Сунце је већ зашло... Сивкаста прашина лагано се таложила.

— говорио је сав црвен наредник и страшно погледао Тасу, који ситно затрепта очима. Радило се целога дана. А сунце припекло, па јара трепери два метра од земље... Заузети послом, људи нису ни имали времена да мисле на рат.

Све је давало утисак неке гломазне и тешке масе, око које су обигравале ситне фигуре људи обливених знојем. А сунце зинуло... Најзад је потпоручник командовао да се јаше, и људи изиђоше као они пајаци из кутија. Тада нове муке...

А он сада мисли вероватно на своју жену и дете. Сунце се мучно пробија кроз облаке, као да жмири. У даљини се замрачује од тамних облака који се лагано прикрадају.

робље. Да, да... — ако је судбина, од ње се не може умаћи. А грозно грува, пуцњи се сустижу и ваздух дрхти... Сунце се мало помоли, па опет зађе за црн густ облак.

Срце подрхтава... Да ли нас виде?... А можда су тамо наши. Није ипак пријатно. Иако је припекло сунце, ледена страва прожима тело. И, пред блиским сударом, артиљерци се окрећу, тражећи очима пешадију.

Мало после износи болничар људску ногу и баца је негде иза куће, као какву цепаницу. Сунце је припекло, задах да загуши... Војник ми принесе ручак. Беше неко печење. Смучи ми се.

Имало је младих кукуруза, али нам рекоше да се ватре не смеју ложити због близине непријатеља. Сунце је већ зашло. Плавкаста измаглица је лебдела низ реку, а вечерњача је жмиркала.

— Е, видите ону маглу — објашњавао нам је командир. — Непријатељ је ту, њоме обавијен, и тамо га треба тражити. Сунце се помаљало и ветар је ћарлијао.

Магла се разредила и језичасти праменови пењу се уз гудуре са супротне стране реке. Сунце тек што није обасјало котлину... Обузело ме чудно стање...

— Ено, ено га непријатељски ров! — узвикну командир гледајући дурбином. Пуцњава као да растера маглу. Сунце прели зрацима реку и на супротној обали се појавише свежи ровови. Видели су се сада отворено.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

УЧИТЕЉИЦА И Прижегло јесење сунце.

ИИИ Учитељица се журно приближаваше школи. Учинило јој се да се одоцнила, и ако тек беше сунце огрејало. Данас је ишла са чистом и ведром душом, са оним истим сјајним идеалним мислима, којима се највише бавила у

Отуд толика воља за радом. Нестаде јучерањих себичних мисли; душа оживе новим животом, као и ово сунце, што огреја благом подмлађеном светлошћу. Ко се не сећа с каквим је осећањем ишао први пут на своју нову дужност! ...

И све то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним,

— Ха, па ми ћемо да омркнемо овде, узвикну она, видевши да је сунце зашло. Они се упутише низ брдо, говорећи о послу који их сутра очекује.

Они се упутише низ брдо, говорећи о послу који их сутра очекује. В Тек је сунце изгрејало, а двориште се напуни ђацима.

»Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно живљење!...

Ако ли она пође, морам се издвојити са Вељом.« Кад сиђе сунце близу брега, гости се дигоше да иду. Веља се спреми да их испрати, а учитељка мора остати код детета, које је данас

она их је и хранила и појила, другог чега нису имали; она их је и неговала, као добра мати, прала их, чистила, а благо сунце повијало их и сушило свој зрацима... О, дивна, шумна српска Мораво!... Па оне безазлене, срећне дечје игре!

помисли она. Мораће једно од нас двоје путовати.« Најзад гости се кретоше. Уредише децу, па опет окренуше низ потес. Сунце по мало греје, али се осећа оштрина у ваздуху. Таман да се лепо путује.

нестаде га, и он се осети слободан срећан; нема више страдања, нема досадањих мука, све оде, као кад гране јарко сунце и разагна густу маглу ... Да се живи !... да се живи !...

Тако дође до хума над селом, испе се на хум, па стаде тако обрнут сунцу.. Одједном наиђе густ, црн облак, заклони сунце, а под њим измени боју и дрвеће, и трава, и све...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

7. Дјевојка је Сунцу говорила: “Јарко Сунце љепша сам од тебе! Ако ли се томе не вјерујеш, Ти изиђи на то равно небо, Ја ћу изић’ за гору на воду.

Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се Сунце заиграло, Па одвуче лијепу дјевојку, Да је узме себи за љубовцу — Од ње поста звијезда даница. 8.

њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова — Проси Месец за свог месечића, Проси Сунце за свог сунчевића, Проси Муња за се из облака. Мислила су два брата рођена За кога би сестрицу удали.

за Месеца, Он се мења за годину дана Пуно право до дванаест пута, Дванајст пута сестра удовица; Ако ће је удати за Сунце, И Сунце је нагло и жестоко, Припалиће сеји нашој лице — Даћемо је Муњи из облака, Кад загрми, далеко се чује, А

Он се мења за годину дана Пуно право до дванаест пута, Дванајст пута сестра удовица; Ако ће је удати за Сунце, И Сунце је нагло и жестоко, Припалиће сеји нашој лице — Даћемо је Муњи из облака, Кад загрми, далеко се чује, А кад пукне,

Божић, Божић бата На обоја врата, Носи киту злата, Да позлати врата И обоја побоја. 19. Грану сунце иза брда, Весело, весело! Није сунце него Божо, Коледо, коледо! Носи игру за појасом, Весело, весело!

19. Грану сунце иза брда, Весело, весело! Није сунце него Божо, Коледо, коледо! Носи игру за појасом, Весело, весело! Ману игром на јунаке, Коледо, коледо!

Ману игром на јунаке, Коледо, коледо! Јунаци се разиграше, Весело, весело! Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на невјесте, Невјесте се разиграше.

Ману игром на јунаке, Коледо, коледо! Јунаци се разиграше, Весело, весело! Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на невјесте, Невјесте се разиграше.

Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђевојке, Ђевојке се разиграше. Грану сунце

Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђевојке, Ђевојке се разиграше. Грану сунце иза брда, Није сунце

Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђечицу, Ђечица се разиграше. Сви у колу весел

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође? Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође. Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре.

У подне сунце је било припекло, а ветар пао. Веслали смо и Петар није вукао. Искористио је оно мало сенке што је савијено једро

Пред нама се после мрачи и мотор стоји. Мрежа му се вуче по води, као дугачка коса. Ми се вртимо око ње и кружимо. Сунце је тек било зашло и вода заруменела. Месеца још није било, али је ноћ падала у воду брзо. Брда су тавнела.

Дајте ми чашу да напијем празницима. Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране. Да напијем женама што стајаху недељом, пред капијама.

Чинило ми се то чудно, као и сунце које се вукло по свету, са брда на брдо, у небеса. Мислио сам да је то зато што сам ја остао жив.

Чуо сам да је на северној обали синуло Сунце, и пођох тамо. Две недеље лутам тако, седим по станицама, са старцима у одрпану оделу, и женама, у црним сукњама, и

Ја никад нисам видео тишег човека од Шантића. Пук, дакле, вежба то лето у оном страшном камењару, а сунце нас обара и тражимо хладовину. Хладовине нема.

А пред сутон, толике жалости, чије последице остају нечујне. Небеса Мостара. У њима Месец и Сунце и звезде блистају на плавом дну, као ствари начињене од злата и сребра. Небеса љубичаста, пред зору. Небеса Дубровника.

Слава ће доћи, кад вас поведу убице. Кад реч вам буде крв, и пламен. Сунце ће вам обасјати лице, кад види, да вас се змије не плаше, но мајке ваше, мајке ваше.

Ти трепериш, и кад овде звезде гасну, и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег. У Теби нема бесмисла, ни смрти. Ти сјајиш као ископан стари мач.

Грлим још једном на Твој камен стрми, и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром. Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми! Име Твоје, као из ведрог неба гром.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

“ Песма се њихова орила и испуњавала сву васиону: њу су слушали сунце, месец и звезде; слушала је земља и била очарана. А када је престала песма њихова, проговори Господ.

МУШИЦЕ На пропланку, у једној планини, пасао је стари пастир стадо оваца. Сунце је залазило и кроз шумска стабла протурило руковет косих зрака у ком је, као у каквом вијору, опијен сјајем заходнога

је пастир седео на трави и загледао се у мушице, па је мислио: зашто је Бог и њих створио, кад нису ником од користи. Сунце, међутим, зађе па понесе и онај златни сноп зрака, а мушице распустише своје коло и разиђоше се.

Па кад постељу трновиту ману, На њој остави крви своје росу — А кад сунце грану, Трн се црвеним, слатким плодом осу... 2.

И сад, кад сунце за планине зађе, Прошлост се враћа из даљине сиве, Кад се Назарет у сутону нађе И старе приче, легенде оживе.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати. Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед

лишће; по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослуто грактање. Сунце сакривено облацима, који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. Она се тројица згледаше у смртном страху.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Чак са дна њиве чује се песма, смеј, говор, шала, а све то зачињава често пуцање корења... Сунце греје, ветрић пирка, па заљуљује суве шашљике и перје; љуља се тихо сва та гора и шушти чудним, веселим шумом; кр!...

ај... ај... ај!... Сунце високо одскочило, па прижиже, коњи изведени из вршаја, а свако чељаде, које је кадро, дохватило виле, те претура сламу.

Смирује се сунце, слама је три пут прегажена и претресена и сад је последња дигнута и бачена у крај гумна. На земљи чисто, једро жито и

Ради лопата и метла, а око стожера расте гомила, руке се све брже крећу и ено, око стожера се раширио велики куп... Сунце зашло за брег, а хладан ветрић пирка и разгони врео ваздух.

једначит глас приповедача, а тамо са друма чује се крчање пуних кола и суморно извијање сетних »двојеница«.... Сунце се смирило. Обран последњи ред кукуруза и натоварен на кола. Скупљају се радници под брест.

Видех, чини ми се, добро, како се спојише и постаде једно велико, светло сунце. Сетих се Јова и Милице, па ми се мисли почеше да бркају... Тргох се, неко ме зове по имену и вуче за руку.

Помоли се сунце. Кмет се прену и диже људе. — Стан'те сви у ред, један до другог. Наместисмо се сви у један ред. — Е, сад одбијајте

да прегазимо и чувени Ваган, за који се зна да је свакад најпоузданије склониште разбојничко, а још ни трага од њих. Сунце одскочило, па греје благо и топло и растапа оштру јутарњу свежину, а наш се ланац љуља и креће, пење и спушта и све

Кад изађе из школе, грејаше благо и топло јунско сунце које и најмученијој души даје полета и живота, али њему на души беше тамно и облачно, њему све изгледаше црно и

Али, кад се посејало, мора се и жњети, а већ у будуће добро ће отворати очи с ким има посла. Кад изгреја сунце, радници стигоше на њиву.

То је била његова последња порука. ПРВА ТУГА Кад одскочи сунце високо и његови топли зраци, прошавши између размакнутих завеса на високим прозорима, падоше на чист детињи креветић,

Ветар дохвати чаробне звуке и однесе их муњевитом брзином далеко, далеко... Кад огреја сунце, прођох кроз Београд. Опазивши неку гомилу на ђумруку, сиђем тамо и видим да су то све трговци.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

У МАЛОЈ УЛИЦИ 208 ДАНИ 210 СЕДМИЦА 211 СРЕДА 212 ПРАСКОЗОРЈЕ 213 СВАНУЋЕ 214 ОСВИТ 215 ФЕБРУАР 216 МАРТ 217 МАРТОВСКО СУНЦЕ 218 ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН 219 КАКО У ЕВРОПУ ДОЛАЗИ ПРОЛЕЋЕ 220 ШТА СУНЦЕ РУЧА 222 ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ

СУНЦЕ 218 ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН 219 КАКО У ЕВРОПУ ДОЛАЗИ ПРОЛЕЋЕ 220 ШТА СУНЦЕ РУЧА 222 ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ ПУШИ 224 КАКО ДОЛАЗИ МРАК 226 ВЕТРОВИТО ЈУТРО 227 МУЊА 228 ПРИБЛИЖАВАЊЕ

СУНЦЕ 218 ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН 219 КАКО У ЕВРОПУ ДОЛАЗИ ПРОЛЕЋЕ 220 ШТА СУНЦЕ РУЧА 222 ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ ПУШИ 224 КАКО ДОЛАЗИ МРАК 226 ВЕТРОВИТО ЈУТРО 227 МУЊА 228 ПРИБЛИЖАВАЊЕ ОЛУЈЕ 229 ОЛУЈА 230 ХРАСТ

СУНЦЕ 218 ПРВИ ПРОЛЕЋНИ ДАН 219 КАКО У ЕВРОПУ ДОЛАЗИ ПРОЛЕЋЕ 220 ШТА СУНЦЕ РУЧА 222 ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА 223 ШТА СУНЦЕ ПУШИ 224 КАКО ДОЛАЗИ МРАК 226 ВЕТРОВИТО ЈУТРО 227 МУЊА 228 ПРИБЛИЖАВАЊЕ ОЛУЈЕ 229 ОЛУЈА 230 ХРАСТ КРАЈ

НОС 309 ПРЕД ЗОРУ 311 У БРДИМА ТЕЧЕ РЕКА 312 РАДОСТ ПУТОВАЊА 313 ЛЕТОВАЊЕ 315 НЕПОДУДАРНОСТ 317 КАМИЛЕ И СУНЦЕ 318 ЗАШТО СЕ КРИВИ ТОРАЊ У ПИЗИ 320 ЧОВЕК И ЗВЕЗДЕ 321 О МОМ ОДНОСУ ПРЕМА КОСМОСУ 322 СОНЕТ О БЕСКРАЈУ 324 МИР

Код других није тако. Свуд лепше сунце грије, У свим другим кућама боље се живети може. Ено, Џим Хухухинд виски уопште не пије, Има дућан препун седларске

ПЕПО ПОСЛЕ БОЛЕСТИ Два месеца је Пепо лежао у кревету, И јутрос ишетао на снег где се светлост ко сребро точи. Сунце блешти по дрвећу, по целом белом свету, Млечни зимски зраци заслепљују му очи.

Размишља дечак о сунцу као о лепој причи, Која се дуго преноси и кроз сећања множи; На мангупску фуруну сунце личи, Стално гори, а нико га не ложи. Џон Хохохонд је отишао на вашар коња, у правцу Џорџије.

А да је шутнуо — е, вала, шутнуо је! ГДЕ ЈЕ ЦИЦА Јутрос рано кад је топли дан осванô И сунце лено пошло према крову неба, Рекла мама Цици: „Иди полагано Код Мите пекара, купи нам хлеба...

Ближи се ручак, Одмакô далеко дан, Цврчи цврчак, Сунце корача кроз стан, Сваки час се мршти мамино лице: — Нема ни хлеба, ни Цице!

Тролејбус сад јури, не трепћући, Силази на трг стреловито, право, Сунце, с њим, језди у истом смеру. И док Жућа одлази кући , Неко би могао рећи: „Браво!” Старом и добром кондуктеру.

— једна црвена птица између стабала лети, Можда је то сунце које жури зори... Пред зору, у Африци, ниска дрвета клече, И време тече као река која не тече...

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Малочас сте могли назирати сунчану светлост а сад су густи облаци замрачили сунце и ево крупних капљица плаховите кише што почиње падати на морску површину и које одавде изгледају као пушчана зрна што

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Не могу више, досадно ми све је. Једанпут срце на ласкање приста Но више неће. Гледај, сунце греје И кривудава река под њим блиста Ко ореол на глави старог Христа.

ПРИЗИВ Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе. Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим.

Напољу можда сунце греје, А можда киша сипа капи На мирна поља и на стреје, Ил̓ помрчина ко гроб зјапи, Ја не знам. — Не знам шта је

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне сȁмо сунце грије. И доста је добро примарило кâ је ово брдо вазда хладно.

Да је игђе брата у свијету да пожали, кâ да би помогâ. Помрчина нада мном царује, мјесец ми је сунце заступио. Ух, што мислим, куд сам запливао? Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жњетва.

Ко потоке може уставити да к сињему мору не хитају? Ко изиде испод дивне сјенке Пророкова страшнога барјака) сунце ће га спржит како муња. Песницом се нȁда не растеже! Миш у тикви — што је него сужањ? Узду глодат — да се ломе зуби!

ОБРАД Да ви причам што ми се приснило. Народа се бјеше много дигло, као некуд да крсте носимо; сунце пече да очи искоче, и тврђа је кудијен идемо.

Крст засија кâ на гори сунце, и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише. У томе се разбудих од страха. ВУК МИЋУНОВИЋ Срећан био,

Једни сужњи бјеху приковани у путима на веље бродове, те возаху по мору бродове; ту их летње горијаше сунце и дављаху кише и времена, не могаху из везе шенути, Но, кâ пашче кад га за тор свежеш, ту чамају и дневи и ноћи.

Иза тмине и сунце огрије: пред вечер се над тобом изведри, Турке мртве по тебе бројасмо, погодит се нигда нè могâсмо око броја, колико

Да л' невјерне не зна Турке, Бог их клео! е ће тебе преварити? дивна главо! Мој свијете изгубљени, сунце брате! моје ране без пребола, рано љута! моје очи извађене, очни виде!

Разгледâ сам и све три пећине: ђе се сунце христјанству родило, ђе је небо јасли освештало, ђе су цари небесном младенцу похитали с даром поклонит се.

ПЕКУ СЕ ПЕЦИВА, ИГРАЈУ СЕ МОМЧАД СВАКЕ ИГРЕ И КОЛО ПОЈЕ. КОЛО Бјеше облак сунце ухватио, бјеше гору тама притиснула, пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале, сакриле се виле у

се сунца и мјесеца; бјеху мушка прса охладњела, а у њима умрла свобода, кâ кад зраке умру на планину кад утоне сунце у пучину. Боже драги, свијетла празника! Како су се душе прађедовске над детињем данас узвијале!

Рашта није с почетком прољећа, кад се сунце са југа поврати и кад почну дневи напредоват, кад се земља обуче зелењу и ствар свака кад на њој добије нови живот и

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Чиста, спремна, и као изложена, стоји отворена за госте, за тај свет споља из вароши. И сада по њој, што јачи дан, сунце све свежије и топлије загрева а са цркве јаче и узнемиреније звона звоне, из улица свет све више излази и иде овамо по

Али, када доцније, пошто се сасвим раздани, пошто сунце увелико огреја, одозго почеше да се чују свирачи, и већ овамо код њих да се виђају махалска деца како испред свирача

Ефенди Мита, изван себе, поче у двориште да баца чаше, просипа вино. XИX Сутра сунце затече чочеке преобучене у бела одела и набељене, и то много, утрпано, да би се сакриле боре и умор на лицу од

Прекорачи праг, али сунце, сјај и граја је запљусну. Вео јој се закачи за праг, и то јој добро дође. Застанувши, мало окренута у страну, са

Иако је врелина, сунце тек што не пржи, сви они, тако стегнути, претрпани тим колијама, са тим силавима, чизмама, ипак се не раскомоћују, јер

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Тад, после дугих, злих оркана, Ћуди што носе сунце, кишу, То беше први дан без мáна, Кад душе цвећа свуд миришу. Са шумном песмом младих грана, Кад се од зоре у

Наше душе наши су пејзажи. У КОЛЕВЦИ СНА Кад сунце зађе, и покривач плави Звездане ноћи, вече топлог јуна Падне по пољу и врх цветних круна, А жути месец на небу се

Жалила ниси, изгледа, што мéна Живота у смрт беше тако рâна. Испратише те мартовски ветрићи, Сунце и уздах света што је плак’о.

А ветар пева поезију смрти. СЕНКЕ Облаци жути преко моје главе Прелазе простор мирно; заклањају Сунце и небо, и висине плаве, И тужно греду ко зна којем крају. Промичу сенке.

Варљиви свет старих илузија плави Стару башту нада што давно не листа; Крупно сунце сија у пролећној слави, У светлости што је, као некад, чиста.

Сами, у куту тешког, црног влака. Мала језа зиме, или страха, мину Телима нашим при одласку мрака, Када хладно сунце са висина сину.

Ту не сија сунце нит’ се леје шире, Ту таласи неми троше чврсте хриди. Стари се дани са нама не мире, И агонија прошлости се види.

И када зоре зраци буду бистри Продрли варош, липе у прашини, Кад буду изашли на сунце филистри, И драге ноћи крај буде тишини, Ја ћу, к’о често, по познатом путу, Док на трг буду ишли људи, жене, С

мојим мртвим, заклопљеним оком Свет што се губи и јесен што влада Сетна и светла преко свега што је Живело негда. Сунце зраке баца Дугачке, жуте врх сàране моје, На прости ковчег и главу мртваца.

И тонови пиште Погреб идеја и нестање труло Болова, сенки што даве и тиште. Прошло је, прошло све. И сунце жали Растанак мој са болом, и без воље, Снагу и нежност што су тужно пали Непрежаљени, без замене боље.

Музика јеца тоном чисте туге. Гаси се сунце и зраци му блéде; Спушта се тама; умиру све дýге У калу света, у хаљини беде. Мрак! мрак се хвата дубок.

И мисао једна захвата у мени Корена све више: једно уверење Да је то најбоље, док сунце румени, Док нас бура бије о рапаво стење.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли. Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те млазну својим зрацима конту у очи.

“ даљег објашњивања није требало јер у тај мах сунце искочи, и распрши маглу. Ђенерал са својим часницима, конте са својом пратњом, примакоше се к мазгалама и видјеше шта

Већ око подне народ се разиђе; неколико оближњијех Примораца и Катуњана врзло се по граду док сунце наже, па и они упутише се к црногорскијем вратима.

Дан је био ведар, сунце је гријало, као што само у нашем убавом Приморју у то годишње доба гријати може. Кроз сунчану свјетлост вијаше

“ Вјетар је дувао низ Крстац све то јаче. Над Црном Гором повијаху се тушти црни облаци. Сунце је тонуло у море. Са запада до пола неба бјеше ведро, а од пола пут сјевера паведрина.

Гомилица људи изиђе испод свода што изводи насред доксета. Сви застадоше мало, гледајући испод струкâ, пут истока. Сунце се помаљаше у ведрини, разасипљући своје зраке по големом сњежном простору.

гласовима звонâ, духовницима у одорама, двадесетином главара и својијем перјаницима, старац Владика изађе из цркве. Сунце са истока гледало је тога часа по свијету више торжествених скуповâ — можда — али скупа, простије и узвишеније природе

гледало је тога часа по свијету више торжествених скуповâ — можда — али скупа, простије и узвишеније природе уједно, сунце тога часа гријало није. Ђакони Иво и Алексије стадоше пред вратима дворане, да редом пропуштају главаре.

и црногорске стрмени, повијаху се пољанама, док не застани гдје у ждријелима и увалама, али се разаспи по мору. Сунце је то јаче гријало врх распуштенијех стихија.

Источњак вјетар дуну те стаде шушањ витијех јела и борова — али се Црногорци не пробудише. Сунце грану те разбуди звјерине по расјелинама и тице по гранама, али Црногорци не копорнуше.

Лагани сјевер забридје гором. Оташ гледну на више и остали за њим. Сунце бјеше готово до полак веба. „Е, до сад бисмо сигурни, а посад, богами, не“, започе четовођа.

„Један више — добро је!“ рече Оташ сам собом. Киша преста а сунце сину, одједном. „Хоћемо ли слазити већ?“ упитаће Милан готово ијетко. „Хоћемо, но...“ „А, глете, браћо, врћу се!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

и пољопривредним радовима наших ратара и сточара (Јелисије, / Просо сије; Дође Виде / Да обиде; Од светога Илије, / сунце све милије; Макивије / Косе о чивије, / А српове / За репове, итд).

Сачувао те бог као јаје с тавана! Све ти црно, а очи бијеле! Смеле те најтеже мађије! Сунце ми те кроз воду гријало! (тј. да се утопи). Траг ти се по злу познавâ! Трње вро, по трњу ’одио! Узма те узела!

Рђа га убила као чавао на путу! Рђом кап’о док му је кољена! Своју дјецу на огањ некâ! Сува га муња покосила! Сунце га не грејало, док мене не видио! — (речи којима девојка тајно заклиње момка који за њу не мари, да би се њом занео).

Згрчио се као јеж. Здрав као јелен из горе. Изгубљен као брав у туђем крду. Изишао као мара (у пролеће) на сунце. Иде као гуска у маглу. Какоће као кока на сједалу. Као да је голуб зрно по зрно бирао. Као да су га гује пиле.

Глава му као торни маљ. Говори као из бадња. Добар као добар дан у години. Дочекао га као озебао сунце. Држи га као мало воде на длану. Жесток као жеравица. Жут као воштаница. Задувô се као да је лађу вукô.

Ћути кô вуна у врећи. Уздише као сироче на даћи. Хладан као богојављенска тестија. Хладан као стена. Чист као сунце. Чува га као очи у глави. Шути као мрамор. Б) СУПРОТНА Батли кô бјели зец. Бијели се као тава на снијегу.

Једна му нога другој добра не мисли. Једну ногу би изио, а на другу ’одио. Како је лијепа одсијева од ње сунце. Ко га не зна скупо би га платио. Комад хлеба не би заискао да зла не помисли.

Кад на врби роди грожђе. Кад нестане петка у години. Кад орô летети заборави. Кад пође сунце натраг. Кад пси буду људи, онда ћеш и ти бити човек. Кад рибе проговоре. Кад се зубима за затиљак уједе.

Кад рибе проговоре. Кад се зубима за затиљак уједе. Кад се отопи лањски снег. Кад се роди на западу сунце. На куково лето. На свето Нигдарево. О светом Никад. О кукову дне. Онога света, првог вашара.

— Крпеж је сиротињска мајка. — Даровна рука сиротињска мајка. — Нада држи и цара и сиромашка. — Због сирота сунце греје. — Не стани сироти на скут, нећеш себи на срећу. — Најцрња је хаљина сиромаштина.

— Гора се с гором не састаје, а човек с човеком вазда. — Нема зиме док не падне иње; ни пролећа док сунце не сине; ни радости док не делиш с киме. — Дај ти мени плачидруга, а певидруга је лако наћи.

— Нечисте руке, црн образ. — Чисту образу и суза је доста. — Не гори образ од сунца, него образ од образа. — И сунце пролази кроз каљава места, али се не окаља. — Игла ако и кроз злато прође, гола изиђе.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ ИX. ЗАШТО У ЉУДИ НИЈЕ ТАБАН РАВАН? Кад су ђаволи отпали од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели са собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену.

Кад већ земља протужи Богу, да оће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола.

Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му св. Аранђел међу тим не однесе сунце. У том му падне на ум, те пљуне на земљу, и од његове пљуванке постане сврака, да му чува сунце, док он зарони и

У том му падне на ум, те пљуне на земљу, и од његове пљуванке постане сврака, да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима мор - | скога пијеска. Како ђаво зарони, а св.

Како ђаво зарони, а св. Аранђел прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео; па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке стане крека.

42. Огњило и кремен, и варница и труд. 43. Калуђер тражи соли. 44. Сврака на крмачи. 45. Каиш на нози. 46, 47. Сунце. 48. Кревет, врата и дирек више врата. 49. Плуг. 50. Пиле. 51. Ђевојка и вијенац. 52. Попови. 53. Лула и чибук.

Ластавица. 119. Грозд на чокоту. 120. Груда сира. 121. Чела у кошници. 122. Траг коњски. 123. Сандук. 124. Сунце, кад топи снијег. 125. Игла. 126. Свињче и жирка. 127. Кад се ноктима утуче буа, или уш. 128. Црв у зубу. 129.

Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли.

” Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка

” Сунчевој се мајци на то врло ражали, па јој рече да се склони мало за врата: „Ето иде сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили, пак ти у љутини може што учинити, већ се притаји док се оно не одмори.

” А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла?” Сунце јој одговори: „Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа.

” Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу, најпосле му рече: „Јарко сунце! ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: Јеси чула, удаје се за профисора, а радница! Дако једаред и мене сунце огреје! ИКОНИЈА: И двапут шкембиће! Толике су се поудавале, па је л их огрејало?

СКИТНИЦА: Лето у јеку, путеви прашњави, за облаком се распрсло сунце! До подне Петровдан, од подне Павловдан! Ладовина испод облака! А Вукосава... Сунча се, чеше бутку каранфилом...

До подне Петровдан, од подне Павловдан! Ладовина испод облака! А Вукосава... Сунча се, чеше бутку каранфилом... Сунце јој греје сваку пегу на леђима... Река... паучина... тегла са медом... свитац... риба... чаша воде... њена нога...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СЛУГА Е па како ћу? (Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Штета | да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику у време у које наука близу нас сија како небесно сунце.

Из овога се јасно како сунце види колико мора бити богу угодно и мило брачно и законо чловека и жене соједињеније и миловање, чрез које бог бива

Не вели «погледајте на небо и на сунце», не вели «чујте гро-мове и грмљавине». Ово би одвећ много било. „Возрите», вели, «на цветке пољске.

Рад сам срцем и душом, после бога који ме је создао, мојему милому народу угодити, обаче не лажући и истину светлу као сунце под ноге бацајући, притворно и лицемерно за атар пишући.

Видим једном на сан росијску цесарицу на престолу, сву као у сунце обучену, која ми дâ из своје руке једну књигу отворену с разни језици, говорећи ми: „Учи се!

Нек мумла ко је лишен разума на мудрост и науку као совуљага на сунце, говорећи да оне измишљавају нова | мудрованија; не слушај ти зато никога.

Сат по подне, сунце припекло, нити даје ту више | стојати. Упазим на крају предградија широку ограду зида, унутра зданија и лепа церков.

врата авлије отворена; уђем и седнем пред црквом под тороњ у љупком [х]ладу с намеренијем чекати ту док се поспусти сунце и дан порасхлади.

под једном маслином учини ми се да видим један дугачак штап с верха накривљен, неисказане красоте; осијавајући га сунце, разни[х] цветова шаре чрезвичајно блиста[х]у се, као да је сваким видом многоцених брилијанта испештрен.

Зашто ово се чисто види као сунце, да док год један народ на својем матерњем језику књига нејма, принужден је у тамности ума и у варварству лежати и све

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

„Прке“ значи: зашто; „ши“ значи: да!; „же“ значи: јест итд. Сунце бјеше одскочило три копља кад стигоше ка ријеци. Стипан и возари на сву муку уведоше коња у сплату, јер се пропињао и

Али кад сунце грану, вјетар поче слабити, па мало-помало, утоли сасвим, онда се поврати склад и у цркви. Свако се препаде своје

Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред очима

— Баш да одем!“ — Бакоња остави суд, пак отрча пред мађупницу. — Ковачу, млинару, дижите се! Сунце је грануло! Шкељо, устај и пробуди Букара! Слуге промрмољише њешто изнутра.

Пробуди се кад бјеше сунце одскочило, и видје како је стриц већ изашао; и то мора да је се нагло наредио, јер бјеше просуто воде под умиваоником,

Душа моја није жива, Ако тебе не ужива! Ти си радос у жалости, Ти си сунце у тавности... — Послушајте редовници, Свете цркве одвитници...“ — Стани! Видиш ли да не знаш!

Видићемо послин, имамо кад!... Бакоња дочека другове, што ’но се каже, као озебао сунце. Особито га разговори мали Бутре, који му је потанко испричао све што се говорило и радило преко воде.

Послије подне, као што сунце распрши маглу, тако би он снагом своје воље разведрио своју главу, те знађаше да шмигне неопажен преко воде.

Међутијем и Срдар зарони једном, па одмах изађе и онако мокар сједе на сунце и припали. Тако је он вазда чинио јер се, каже, увјерио да му боље помаже „бањ у арији“ но у води.

Кад сунце грану, Бакоња угледа подаље њекога ркаћког попа и момка пред њим. Бакоња ободе бијелца и стиже га. Бјеше крупан човјек,

Он није размишљао, него осјећао. Сунце већ бјеше нагло ка западу кад се Бакоња трже. Он похита. Сад, за накнаду, машта му поче ткати златне снове, али кад се

Већ чим сунце грану, уз брујање звона, покрену се сав шарени народ, те загуши цркву и притисну пространо гробље око ње.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ОД ЛЕТА Ни надали се нисмо а већ ето: Скидамо са тела тек стављене крпе И бацамо их где било, у ћошкове, на хрпе. Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето. То значи: живот! Опет смо наги крај воде.

ТВРЂАВА Тврђаво моја, главо, где рај дотрајава, Круни се твој камен и у прах претвара: Сваки дан га сунце по мало обара Сваку ноћ га црни ветар развејава.

Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода, Неки бистри корак, лаки поток, лахор. У твојој одаји: само мрак и штакор. Иза сна, понекад:

О, жали, што вас прекрива агава И неки чудни врес ког сунце задржава Да се дуго сребри међ кућицама мрава И ровљем где се кртица спасава.

Слободни нас пусти ветар целе скида. Велико нам плаво небо прошлост брише. Уз коровски мирис: кише нас умише. Сунце нам у оку куле сјаја зида. Трепти срж борика, дрхти влат и храшће: То стижемо падом ми на ходочашће.

Уморан од посла — већ, а тек — свиће! Од росе — земља се за ноге лепи, пуши. Ја дижем пали лист: у руци — пуца! Сунце о врата брда сјајем куца. (Стид му у млад руј боји чело, уши.

) Глад ми завија у стомаку — псето, Па зрње неког млечног класа жваћем. У истом трену: сунце, трећи петô! Босу ми ногу земља драшка влаћем. Уснама мичем: далеки двојниче Да ли наше душе још на исто личе?

Сама ми је рука — лева, сама десна. Саме су ми очи упаљене од несна. Само је срце у овој шупљини. Гле у стаклу: сунце! Жута мрљо, Под којом сам се жего, чистио и прљо! (На некој падини сад у житу, ражи — Једна сама булка моје око тражи.

Потомке давних птица уз ниски облак броде. СИЕНА Још увек сунце сија над Тосканом И ове ноге гле још светом иду: Табани већ су процветали раном.

Затим: да слушам ветар и шум капи И задње сунце испратим кроз рачву Док мој дах тихо нестаје и хлапи... Ако од стабла не садељу бачву Ил кревет каквом младенцу не

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Кокошке су јој из крила кљуцале жито. У оној њиви породила се она сељанка. На мотици поред ње расекло се сунце, и нека крвава гомилица... звала га да нешто пресече, а он је бежао и викао.

А што његови близнаци да не остану? Смешка се. Сад спавајте док сунце не изађе. у поцепаној кошуљи примаче се огњишту. Окреће ватри час леђа, час лице, служећи се често ибриком.

Ниси ти ништа бољи од Ђорђа Катића. Шта ти ја могу? Јаловак си. Сви сте ви исти, сунце вам, мајку вам, бога вам божјег, све вам...! Тола клону поред огњишта. Нема више снаге да смирује и покрива жену.

Кућа му је постала зверињак. Милунка је змија. Избациће је напоље. Одмах. Још док не сване. Сунце даје не затекне у његовој кући. Клонулост, јача од желе, спречавала га да устане и најури ташту из куће.

Тек касније, у сутон, поче да се разбистрава Аћимово бунило. Тамо где се сунце заклало на планини, диже се неколико великих љубичастих клобука. Модрина прелива снег.

Плаз ралице набо кречну лобању човекову. И храпаво теме хајдука таре тамно земљино месо. Киша у очним дупљама, сунце у мемли.

Песме су лаж. Кукавице их спевале. Никола прстима затиска уши, неће да слуша Мијата који танким гласом запомаже: Сунце пишти утрнутих зена, Гласом женским пишти из мог села: „Помози нам, горских смрека мајко!

Као танак лед пуцкарала је детелина. Сунце се спуштало у румене куле облака. „Боље је да се сено пласти ујутру, кад падне роса.

„Боље је да се сено пласти ујутру, кад падне роса.“ „Киша ће“, погледала је у сунце и застрепела од његовог брзог бежања. „Неће. Штета за детелину.“ „Киша ће најкасније до поноћи. Сигурно ће киша.

Бојећи се да неко не наиђе, зверала је по кукурузима што су опкољавали детелиште, често се окретала ка западу, сунце се запретало у пожар порушених кула; ни сада, ни вечерас неће бити ништа, она више не може овако, данас се то мора

Трчала је од навиљка до пласта, набадала навиљке стида, њега, и бацала их на гомилу. Сунце се склонило иза рушевина кула и планина. Ветар, као да се дотад плашио сунца, брзнуо се по кукурузима.

Сећао се како у Прерову ври зора од кукурикања, и мислио: његове слуге сигурно спавају док сунце не изађе; стока је омршавела, ништа се не ради, у пустој газдинској кући слуге једу и пију, краду, сељаци му посекли

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дечацима то није сметало, али Плачко је стално био незадовољан, стално имао уста спремна на плач. Мучило га је сунце, мучила киша, мучила школа, игра, јело. Мучио га је и Смејачко који се на све његове жалопојке наглас смејао.

А једнако, и на ове доле и на оног горе, сунце је бацало своје јесење зраке, док се ветар лоповски шетао између грана.

очеве мреже, шапутао је о топлим морима у којима расту корали руменији од трешања, а између њих промичу златне рибе. Сунце је већ квасило стопала у мору и расле сенке дрвећа.

Загледа се у локву. Са дна, из муља, дизали су се мехурићи заједно с нечијим тихим гласом. Тај глас је молио Сунце да га исуши, претвори у облак, у ништа. — Ружна сам, одбачена. Нема ни риба, ни цвећа. Шта ће ми живот?

И она је ружна, и одбачена од свих. Па ипак, радује је Сунце и ветар, очарава лет лептира и шум трске. Бела жаба се замисли: ако нестане локве — изумреће трске и жабе, одлетети

које се баш рађало: — Пре него што постанеш златна ружа, господару неба, задржи се мало код нас и буди локвин цвет! Сунце се радознало загледа у Белу жабу, и осмехну: — Не могу, журим. А нема ни потребе!

Талас се осмехну и поклони коралној грани мислећи да је цвет, затим намигну браћи таласима, па с поштовањем поздрави сунце: — Добар дан, Златна рибо! Али Сунце му поздрав не узврати.

Али Сунце му поздрав не узврати. Само се тихо насмеја и оде даље, а талас помисли: »Зар се и рибе смеју?« —па назва добар дан пес

Нарочито јој је било тешко у зору и у сутон кад се у њеним водама купало Сунце и само налик на крупан, румен цвет. Сва се мрачила од жалости, али шарани нису знали како да јој помогну.

Тако је летео све док Сунце није почело да тоне у море, а онда се вратио гнезду на коме је лежала мајка, очекујући нове младе.

Тако су мали свирачи морали да пробдију још једну ноћ, али кад сунце сину над језером, малена група поискака кроз прозор и поче да бежи.

А онда, сунце бану на врата и дечак устаде да види шта раде његове играчке. Спавале су све до последње. Једино су трачнице малога

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Главњача, што је та велика зграда испод које води, на Студентски трг, наткривен пролаз на стубовима, сасвим заклонила сунце.

мисли како је и у томе неки неспоразум са речима: зашто да зграда у којој се уче природне науке и математика заклања сунце и небо? Оног дана, 3. јуна 1862. године, овај је простор изгледао друкчије. Вили су први сати поподнева, и недеља.

је Сима Нешић, мирољубиви терџуман кога нису оставили на миру, кроз одшкринути отвор на сандуку десним оком гледао у сунце које је стизало свој зенит.

Онда је, у једно расветљено мајско преподне, кад је сунце било чисто а зеленила разбуктана, угледао, на коњској гриви, своју положену руку: грива је била млада а рука стара.

као што је волео да се јури, на коњу, низ стрмине, са ветром, као што је волео и она несносна летња поднева када је сунце зло а земља замире. Али, од свега, видео је, мало шта остаје: неки траг од сјаја, приказа у измаглици.

Сматра се да се та светлост најбоље може уочити ако се, у доба дана кад сунце достиже зенит, стане на један од углова раскрснице Улица Седмог јула и Душанове, па се погледа навише, уз падину,

више ништа, али у средишту раскрснице којом сад, у сва четири главна правца, пролази силан саобраћај, у подне, кад се сунце ближи зениту, непромењен се оцртава круг црне светлости.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

243 ЦXXВИИ ДОЛАП 244 ЦXXВИИИ У КВРГАМА 247 ЦXXИX МАЛА ПРИНЦЕЗА 249 ЦXXX СУНЦЕ 250 ЦXXXИ ГОЛГОТА 251 ТРЕЋЕ ДОБА (После 1900) 255 ЦXXXИИ ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ!

зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне

Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није! данас, сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће пропанути, Након

“... Коло, коло, наша дика, Пушка пуца, цика, цика, Па све тако, пуцај, бери, Певај, играј, до вечери. А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да; Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа,

кито мома млади', Збогом грожђе, збогом виногради! ................................. ................................. Сунце јарко зашло већ одавна; От'ш'о данак, дошла нојца тавна. Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле.

“ Бр. Радичевић ИX УКОР Где си, душо, где си, храно! Где си, данче мио? Где си, сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе - паде тама А ја остах сама!

Где си, данче мио? Где си, сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно!

Он ће са мачем доћи Кад куцне једном час Отеће стару славу, Добиће нови глас. А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје, сво! Ти ћеш ми родит' сина, Да чува благо то! XИИ 6 Често те у сну снивам, Моја љубави!

Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ.

Ј. Јовановић 3мај XXИИ Тихо, ноћи, Моје сунце спава; За главом јој Од бисера грана; А на грани К'о да нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог

пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа, Откали јој Дубак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди. Ј.

“ „Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут' листом, Сунце синут' како није давно“ Одазва се: - „Ох, сунашце славно!“ „Оживеће у лугу славуји, Сва ће ропа песмом да забруји!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Твар је творца човјек изабрана! Ако исток сунце св'јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у

Стога смртни најсјајни поете с вратах неба у пропаст падају.“ ИИ Како сунце дана облачнога када баци с ведрога запада своју хитру и пламену стр'јелу на кристалну круну Чамалара, тако трену

“ „Изабрано моје твореније, ти си сунце међу духовима, само теби један је подобан; - рече њему творац свемогући - ја сам један који стварат могу и који

“ „Начелниче густијех редовах, сјајно сунце међу бесмртнима! Кад пламови зраках свијетлијех ноћне масе и њезино лице сажде огњем својим свијетлијем и расплачу

степен счисленија што бесмртно твоје твореније вообразит својим умом може), насијата кола са сунцима; свако сунце предводи мирове колика си коме обредио, а мир сваки своју сферу има.

постигнути корабљекрушењем на средину бучна океана, кад окрену сунцу на рађање тражећ у њем себи спасенија - пређе сунце рукам докучили но ви моћним троном завладали.

Одједном се облак разјечани у два пола стравично састави; на њима се одједном појави колесница како сунце св'јетла, хиљадама муњах упрегнута те је возе на огњена крила.

Зла предсказо отровне судбине! Прва се је крвљу осквернила безакона рука Каинова, првога је сунце видијело убојицу Каина на земљи, родитељах првијех проклетство на првога излило се сина.

Гле дивнога сада видјенија! Сунце правде и земљу огрија, храм се мрачни засја заточниках, робовима олакшаше ланци: син достојни оца превјечнога

Попа, Васко - КОРА

РАЗГОВОР Зашто се пропињеш И обале нежне напушташ Зашто крви моја Куда да те пустим На сунце Ти мислиш пољубац сунца Ти појма о томе немаш Понорнице моја Болиш ме Односиш ми дрвље и камење Шта ти је вртешко

дну понора за собом За размишљања времена немам Путујем (1943—1945) ПРЕДЕЛИ У ПЕПЕЉАРИ Мајушно сунце Са жутом косом од дувана Гаси се у пепељари Крв јевтиног ружа доји Мртве трупце чикова Обезглављена дрвца чезну За

своје глатке Глатке и сиве НА СТОЛУ Столњак се шири У недоглед Сабласна Сенка чачкалице следи Крваве трагове чаша Сунце облачи коске У ново златно месо Пегава Ситост вере се Уз вратоломне мрве Крунице дремежа Белу су кору пробиле У

прстима Језик вечног поднева Говори У зимници успомена Изненадним свитањима Проклија Све то зато Што му у срцу Сунце спава СТОЛИЦА Умор лутајућих брегова Дао је облик свој Телу њеном сањивом Вечно је на ногама Како би се

рака на лицу земље На твоме на моме лицу 8 На раскрсницама Подочњаци дана Срећу нам се модри Ако окренем главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си осмехе У длановима мојим Како да их оживим Сенка ми је све тежа Неко јој везује

да довек чамимо У каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам проклијати Разбежали се дани Зар да довек чекамо сунце Да нам се кроз ребра зажути Слушамо како нам срца У грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију

не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило 15 Улице твојих погледа Немају краја Ласте из твојих зеница На југ се не селе Са

краја Ласте из твојих зеница На југ се не селе Са јасика у грудима твојим Лишће не опада На небу твојих речи Сунце не залази 16 Сијалицу добру палиш У тузи мојој смеђој Ливаду ми простиреш На грудима својим Голубове окупљаш У

нам из очију излећу Кад надалеко нема ниједног ловца Твоји дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној

озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не чујем Између нас је глухи ваздух По излозима Усне моје

којима сам самовао Дижу се пред тобом Са снежних столица 28 Под очним капцима Спавају ти љубичице Претварам се сав у сунце Над твојим ружним сном Отвараш ми широм Све прозоре на челу Берем за тебе беле Локвање из моје крви Дајеш зелено

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

је Хефестос на штит урезао, Хомер нам прича у својој „Илијади“ ово: „Најприје начини Земљу, небеса начини, море, и Сунце неуморно и Месец начини пуни, Затим звијезде све по небесима просуте цјелим, Снажног Оријона, Плејаде и к томе

Четврто покретно небеско тело је Сунце. Пето је звезда Аресова коју видимо сада онде на западу у њеном црвенкастом сјају.

Она је још јуче била толико близу Сунца, да ју је одблесак Сунца чинио невидљивом за наше очи. Данас се Сунце, ношено својом кристалном сфером, толико одмакло од ње, да је могосмо запазити, но за који трен она ће избледети у

Тако је и било као што Питагора рече: обасјана зориним руменилом, звезда ишчезе погледу гледаоца, а из мора уздиже се Сунце. Питагорини ученици се подигоше са својих седишта, а он подиже десницу у знак поздрава Сунцу које се рађало.

Суви ветар дува преко целог краја, усковитлава облаке прашине, небо потамни, сунце се замрачи. Силна река сужава се и малаксава из дана у дан и оставља иза себе пешчане спрудове и плитке баре у којима

„Било је то једног лепог јутра кад стигох онамо, возећи се чамцем са шест весала. Сунце се баш било уздигло изнад арапских планина и преплавило својим сјајем цео небески свод, древну варош са својих сто

ће ми то поћи за руком, да ли ће ме Рехмозис примити за свог помоћника и дозволити ми да завирим у ту ризницу знања. Сунце се приближавало већ увелико зениту, а сенка држаља застава сузила се у кратку тамну мрљу кад ме пропустише кроз капију

Значи да је квадрат нашег мањег броја једнак двоструком квадрату овог трећег нашег броја“. „Јасно као сунце!“ „Да ли је тај квадрат нашег мањег броја паран или непаран?“ „Па сигурно паран, јер је он удвостручени цео број“.

Онда му још рече: „Пре но што сунце зађе, биће наша вечера припремљена као што треба и као што само може бити. У то доба послаћу ова два моја роба са

Силном моћи свога разума, поста он оличење духа науке, сунце њеног неба, које је две хиљаде година својом светлошћу надасјало све остале његове звезде.

„Јесу ли то лопте за играчку?“ „Не“, одговори Дионизиос, „оне претстављају Земљу, Сунце и Месец“. „Са којима се астрономи играју као оно Наузикаа и њене другарице са својим лоптама“, додаде пакосно тумач

Он показа руком на таблу која је висила иза њега на зиду. „Ево овде видите три слике којима су Земља, Сунце и Месец предочени у три разна међусобна положаја.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

врабаца, чија неуморна и страсна препирка, уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а оно на очима осећа сунце и уверено у лепоту дана ипак пита: „Какво је време, мамо?

То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба. Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ Мирис цвета који ћу неговати, дрхти

Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота. А кад смо говорили о будућности, онда су рај, сунце, цвеће, загрљај и срећа биле једине речи које смо познавали.

Чак се носим мишљу да је сасвим преселим у Београд, јер, ако ћемо право, оно сунце и није за паланку. Само чекам да се она мало смири...

Излази пук из бивака, извлачи се у танку колону, па креће на марш кроз облак прашине и псовки и сунце упекло. — Ресимићу, еј Ресимићу, друже! Он застаје и жмирка за колоном.

Обично по ручку, о највећој врућини, кад сунце пржи да прокључа мозак, док зује муве зунзаре у прозорима, а врућ ветар гони маце преко празних сокака, и сва паланка

о... ој Мораво моје село равно, кад си равно што си водоплавно, или Сунце јарко не сијаш једнако... Само што је та срећа мало трајала, јер је дошло време да се активно посвети војсци.

— Млека! — А... а... а нема млека; а... господине мајоре. — Шта кажеш? — Појела „Ружа“... — Млека, сунце ти божије! Четири кутије конзервираног млека што сам ти дао на чување?! — А... а... „Ружа“...

А сунце се полако и опрезно спуштало на Бежанијску косу и луминозни, заслепљујући његов сјај слабио је, губио се, руменео сви в

И нико за три пуна дана није знао шта се тамо с њим догодило. А трећег дана опет је пржило сунце и тице су певале око њега кад га је крвави језик пса неког залуталог, што му је крв и гној лизао по ранама, освестио,

да газим по води, по блату, по крви, макар по смраду, да рањавим ноге, али да газим, да гледам право, далеко, у сунце, унедоглед, да широко, ето само то, да широко отворим очи, да искидам ланце, да се ослободим, да будем јак, пркосан,

Као у тешком сну ваздух застао, занемео, замро. Све је у гробном ћутању, чекало сунце: да се појави, да оживи, да охрабри, да открави онај самртни лед планете. Било је хладно.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

из њеног претворно безазленог трсковог скровишта, него је подигао трсковачу увис и навукао боље завјесу, да ме рано сунце не пробуди.

Тамо као да се догађало неко страсноболно крваво насиље. Големо црвено сунце тонуло је у море споро, језиво споро, некако неповратно, неопозиво.

у љетна поподнева, заколутаних очију, у страсноболним трзајима, с орошеним увојцима над упаљеним можданим опнама; и сунце исјецкано на рибеж прикучених жалузија.

И у самом зраку у коме се труни златасти, љепљиви недјељни пелуд. У недјељу је сунце више сунце а тишина више тишина него у друге дане.

И у самом зраку у коме се труни златасти, љепљиви недјељни пелуд. У недјељу је сунце више сунце а тишина више тишина него у друге дане.

читаве инсценације, са свим могућим нијансама зеленила у раскошној крошњи и с пребогатом игром свјетлости и сјена. Сунце је могло по милој вољи да се врти около-наоколо удварајући се џиновском стаблу, могло је да га обасјава колико год

била су јача од реалне свјетлости и реалне сјене, и, у сукобу тих свјетлости и сјена, добивао се несумњив утисак да је сунце оно које удара погрешне сјене. Ето толика је, у својим крајњим степеновима, моћ умјетности!

Киша је била престала и опет се у разливеном сивилу и руменилу запада помолило сунце. Посљедње сузе сушиле су се са сланкастим пецкањем на мојим вјеђама.

XXXИВ Данас је небо освануло застрто. Тек средином јутра појавило се сунце и довабило ме на прозор, као гуштера. Прекинуо сам писање и стајао иза стакла гледајући у уски простор с насадима

су се облуци, а трбушасте мјешине сједиле су им разметнички за шијом, у блаженом гаванском љуљушкању, издигнуте у сунце над ознојеним и препланулим лицима.

Али они напољу су страдали. Него, из корјена већ избијају нове младице. Вјероватно ће се обновити. Опет пошутјесмо. Сунце је залазило. Последње, готово водоравне зраке клизиле су при самом врху зидова тријема. Ускоро ће сасвим нестати.

А мало затим, истурит ће на сунце свој носић и човјек-умјетник. И одмах ће започети стилизација. Још мало — и он ће доћи на идеју да свој јучерашњи

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова. Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо

— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа. Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. — Оно знаш... мука је то. Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико.

Марко се провуче опет. Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.

Али време протицаше брзо... Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини. Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека

Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће. Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва

њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли... Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла

— Јест, али опет... И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун. Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима.

»Венчање... Прате ме робијаши! ... А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ... Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...

Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по

Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди. Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком...

Беше тихо летње вече. Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу

А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко... И никад га више не одведоше цркви и не причестише.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка

Сунчевој се мајци на то врло ражали, па јој рече да се склони мало за врата. — Ето, иде сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили, пак ти у љутини може што учинити, већ се притаји док се оно не одмори.

А мајка му одговори: — Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла? Сунце јој одговори: — Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, нећу јој ништа.

Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу; најпосле му рече: — Јарко сунце, ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека?

невољу; најпосле му рече: — Јарко сунце, ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека? Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело, и пошаље је к месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу.

она каже сву невољу своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео њезина мужа.

легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с њим, стане му говорити: — Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом. Али цар нити што види ни чује.

пристане и на то, па цара опет обенђелучи, и тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: — Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом.

Кад легну у кревет, он се учини као да спава, а она повиче: — Светли царе, сунце огрејало, пребаци руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом.

Он ватру наложи, а сунце огране и сване се; онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду.

Е чуди се цар што може боље и више, пред њим засја љепота цурина, е лијепа је и прелијепа, а сва се брате, сја као сунце од сувога злата.

Сва коса сја се као сунце од самога злата, а једна само једина коса жута и баш као лисичја. Томе се зачуди цар, па ће рећи дјевојци: — Кажи ти

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ИДИЛА Река тече мирно, благо; вода блиста; Сунце сија, звоно лупка, овце пасу; Поветарац лако гази преко листа; Одмара се и сам ваздух у том часу.

Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.

А због греха што учини река иста, Сунце сија, као и пре, топло, благо; Поветарац лако гази преко листа; Овце пасу, и вода се тако блиста.

Ваздух мокар пао. Неба нигде нема. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Брзо, нагло одох из свог празног стана, Угодно ми беше кретати се, ићи Развалином овом живота и дана, Коју сунце сутра поново ће дићи.

Нека наш сусрет покрије минуте, Велике мисли по којима ћуте, Где живот иде к'о јесен гранама. Поноћ и сунце одјек су менама. Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама.

Ти још и данас везујеш ми биће За ову влагу и за земљу, где је Отишло сунце; где ме стално греје Ноћ с тобом, као последње откриће.

И како дише равнодушна злоба. И тад преживим у дну моје ноћи Први сан ствари, кад им сунце зађе; И ту осетим да нема помоћи, Да живот и смрт јесу исте грађе, Да тоне снага што ми даје моћи.

сан: Да се заборави и живот без циља, И кућа под небом овај стари стан, И бол који живи, немо срећу скрива, Као сутон сунце, као звезду дан. Још имамо снаге да се лепо снива, Покрета за шапат и пољупца глас, И страсти, у којој загрљај почива.

” 17. СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ Освојиле небо планине облака, Хладан ветар дува и сунце је зашло. Време кобног страха, невидљивих рака, Аветиња коло отаџбину нашло.

у средини која рани чамом, Ја нисам веров'о да ће доћи икад Растанак са пустом и суморном тамом; Веров'о сам сунце доћи неће никад.

рани чамом, Ја нисам веров'о да ће доћи икад Растанак са пустом и суморном тамом; Веров'о сам сунце доћи неће никад. Сунце доћи неће дане да озари, Да застали живот покрене на боље, И земљу коју су повели возари, Неутешно мали и болесне воље.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Вративши се у град те вечери имао сам осећај да ми мозак гори. Видео сам светлост у којој као да је било мало Сунце и целу ноћ сам провео стављајући хладне облоге на своју измучену главу.

Вежбао сам док сам се шетао са ујаком поред реке. Сунце је било на заласку, а пастрмке су биле разигране и с времена на време понека би искочила из воде, а њено светлуцаво

У то време знао сам напамет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих је била и Гетеов (Јохан Wолфганг Гоетхе) Фауст. Сунце које је залазило подсетило ме је на чувени одломак: Сие рüцкт унд wеицхт, дер Таг ист üберлебт, Дорт еилт Ме хин унд

да произведемо електричне ефекте потребног квалитета, читава планета и услови живота на њој могли би да се промене. Сунце подиже воду из Океана, а ветрови је носе до далеких крајева где остаје у стању изузетно деликатне равнотеже.

Ово би био најделотворнији начин да се Сунце искористи за потребе човека. Остварење овога зависи од наше могућности да развијемо електричне силе исте као и у

растужи и да с муком тражи објашњење, а могао је да схвати да је до тога дошло просто зато што је један облак заклонио Сунце.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

када је рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, божанску заповест: ”Нека буде светлост” и када би сунце најављено дугим белим зрацима почело да се појављује на истоку, а земља се поступно појављивала као да се рада.

нама изазивало осећање да нас и наше крдо чува нека божанска сила, а затим реалног, земаљског света, када би излазеће сунце раздвојило непријатељске тајанствене силе ноћи од пријатељске реалности дана.

Ово гледиште није било у сагласности са често помињаном пословицом у Идвору: ”Бери грожђе пре но се сунце роди, јер ће иначе жедни сунчеви зраци попити са њега росу.

А ако зрак светлости не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу бога и како може, по Давиду, њихов глас да се чује где год има језика и говора?

Када се сунце већ високо подигло, зауставио сам се на ивици шуме на обронцима брежуљка. Испод мене била је једна ливада и гледајући

Бичер је био као сунце које разгони јутарњу маглу испред очију, маглу која је мени, као и у многим другим странцима у Америци, онемогућавала

Сва деца у Идвору су сматрала да је то права звезда са неба. Била је јако сјајна, нарочито кад би је обасјало сунце. Једног дана звезда је нестала са крова и сви су се питали ко је могао да се узвере на стрми кров млина и узме звезду.

раних цветова и медених плодова у позну јесен, има свој почетак у даху живота који пружа небески младожења и сјајно сунце, тако исто и свака активност на земљи, свака природна појава, једним крајем укотвљена у нашој свести, потиче од даха

Узмите, на пример, наше Сунце. Сићушни кванти енергије из безбројних атомских топова избацују се на хазардан начин, очигледно без неког одређеног

Ћипико, Иво - Приповетке

Пре и мало после изласка сунчева, купећи маслине, штипало је за прсте и зебле су ноге. Чим је заданило и сунце се подигло, било је угодно.

О ручаној доби прибраше просушених, нагњилих маслина; присмочише с хлебом, да не буде сасвим сух. По подне се сунце опоштенило, — угађаше старим костима, а млађе је и узјогунило, па ударише у шале. — Што ће ти тај сир на глави?

Уоколо је тихо и спокојно. Само се лепо чује чешање и падање маслина и шуњање по земљи. Сунце се нагнуло; сене се маслинових дрвета продужише, зраке су сунчеве светлије и блеђе, док голети одсевају у жару.

Осећа се тешки воњ мрке и наквашене земље. С плаветним свежим ваздухом сва та мешанија жељно се срче. Сунце залази у живом црвенилу неба, пуном уоколо фантастичних приказа, тамо далеко, иза прекоморских брдина, одакле је и њих

—И сутра је лијепо време, док сунце крваво залази, — примети неки старац. Сви погледаше на запад. Овеселише се што ће и сутра бити зараде.

Радећи преко дана, опазише како се небом к северу вуцаре светли облачићи што су изгледали као рашчешљано руно. А и сунце тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало.

Пусту влагу, што се са свих страна натисла, није могао ни најљући пламен да савлада. Сутрадан било је лепо. Сунце се показало светлије него икада.

Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа. Напокон приспеше. Сунце је већ зашло. Предвечерњи лахор пири.

кваси мрку земљу и суро камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења крије, да се зором смрзне и, кад сунце сине, размрзне и немилице га убије, Цвета, гоњена једном мишљу, ни на шта се не обзире. Жури као луда.

да су толико пута гледали правце ономе крају откуда су се назирали голи висови како стрше у ведрину неба, иза којих се сунце рађало. Знали су да тамо свијет ходочасти чудотворцу св. Василију.

Опет обојица ћуте, размишљај у, али залуду: не могу да се одлуче што да ураде. А пред њима стоји раскомадани хлеб; сунце их гризе и море мирује; око њих се све упокојило.

А ви идите с осталима на радњу! Браћа, умирена, прихватише се посла. Код мора у пуном подзимњем дану сунце их лијепо грије; топло им, па задовољно раде. Понешто и разговарају, понајвише раде и ћуте, као да мисли сабирају.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ма узми на радост дивљи поклон мој, Неугледну огрлицу суху Од мртвих пчела што у сунце претворише мед. Мандељштамове пчеле, као што видимо, пчеле су из античке митологије, Персефонине пчеле.

Ено иду кићени сватови, Носију ни сунце под мараме. Месец дође, а сунце не дође, Остало је доле у ливаде Да сабере травке свакојаке.

Ено иду кићени сватови, Носију ни сунце под мараме. Месец дође, а сунце не дође, Остало је доле у ливаде Да сабере травке свакојаке. Да нарани свекровога коња.

На почетку песме земља се појављује као невеста коју оплођује небеско сунце, што нас непосредно упућује на прастари мит о светој свадби, да би онда остала мрачна мајка која прождире свој плод.

У оквирном су делу соко, градска врата и девојка вратарица, а у средишњем су делу сунце, месец и звезде у које је девојка одевена: Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је

Али изгледа да он то што је Анђа одевена у сунце, месец и звезде схвата као украсне мотиве, који служе „да се живот улепша“, па су нам онда, закључује се, „потпуно

У другом случају пред нама су само стилски украси: сунце, месец и звезде фигуративно се, у метонимијској замени, именују уместо мараме, појаса и одела на којима су извезени.

У овој другој бановица је такође као и Анђа одевена у небеска тела: Лијепо је ођевена: У сунце је обучена, А мјесецем опасана, Звијездама запучена.

Ситније разлике као што су да је бановица у сунце обучена, а не да је њиме главу повезала, или да звездама није накићена, него је запучена, као да се под звездама мисли

постоји још једна која је такође из Горњег приморја и такође садржи варирани сликовни образац о девојци обученој у сунце, месец и звезде. То је „Особито накићена пастирка“, у петој књизи Српских народних пјесама, у државном издању из 1898.

телима из репертоара митолошких песама: Расла трава ђетелина, У њу пасу два јелена, Чувала их ђевојчица, У сунце је обучена, Звијездама запучена, А даницом опасана, Преодницом превјешена, На чело јој мјесец сјаје.

петом и шестом – изгледа да се у најчистијем и можда изворном облику налази сликовно језгро о жени обученој у сунце, месец и звезде. То је језгро прилично распрострањено у нашој народној лирици и налазимо га у различитим песмама.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини великога океана брзамо, чекајући када ће заћи сунце и прислонити се дан и проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама лежи.

другови у огледалу, непомични пред једним великим, дрвеним сатом, чија се шеталица клатила тамо-амо, жута и сјајна као Сунце, учинише као додоле”.

]. 384 И још један краћи навод: „Није ни приметила да напољу залази Сунце, ни врућину око куће, ни прашину, није више знала ни где су напољу брда, врбаци, острва и није више чула шум воде [...

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Зато је овде сабор о Петровудне сваке године необично многољудан. Беше настало подне и сунце тек продрло свом снагом у ждрело. Колико да сабор оживи од јутрошње јаке планинске свежине.

Село је ту горе, сад ће они стићи. Изјавиће им жаљење, предаће им леш. А после, после ће воденица опет зачактати, сунце грејати и све друго: један Србин на свету мање — то је обична ствар, дори и за онога аустријскога генерала у граду, за

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Леандер И Летње ноћи, ноћи јасне, Ноћи жиле, ноћи красне! Данак мори, сунце жеже, А ви, ноћи, тако свеже. Отац стари, месец бледи Кроз облаке доле гледи, Гледајући кроз облаке Сребрне нам

Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет. А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај.

»Невен« 1881. ЛАКУ НОЋ (По немачком, уз слику) Сунце седа, ветар дрема, тама пада, А тишина молитвена морјем влâда.

Звезда звезду гаси Дахом бола сиња, Ал’ у неком куту, У самртном ропцу Сунце јоште тиња, Тиња да прижути Тог призора блед. На пепелу своме Костур до костура — Непреглед.

“ — — — — — — — — — И ми се посусмо Пепелом по глави... И сунце оживе, Санак се распуди, И Бог се појави. »Јавор« 1890. КОЊАНИК-ДИВЉАК, СТРАХОТНИК...

Коло милих брата и милих сестрица, Чини л’ вам се небо данас друга лица? Чини л’ вам се сунце да друкчије сија, Јаворова грана много зеленија?

Тика-така, тика-така — Нека, нека. Увек погнут, ја не виђах Како горе сунце сија. Грбио сам, клечао сам — Калдрмџија.

Путуј путе изагробне, Гледај сунце како сија: Онде ће ти руку стиснут’ Текелија. Там’ те неће нико питат’ За живота шта си био, Већ: уради л’ што

ЗИМА Слава теби, убаво пролеће! Теби венци, јер је твоје цвеће! Хвала лету, кад сунце завлада, Топло грли, а пружа и хлада! А јесени и слава и хвала, Роде, плоде она нам је дала!

Где су, где су ти пастири Достојници богопримства? Где су, где су ти цареви Што тражаху „сунце правде“? А света им предводница, Она звезда, где је саде? »Стармали« 1881.

Ал’ је шума спахијина, А он не зна шта је зима. Мислила је: шума ј’ свача Кâ и јарко сунце што је, Па накупи мало грања За огрева деце своје. На путу је шумар срете: „Ти си крала, пуста жено!

И опет ће, и дуго ће Над висином Црне Горе Као сунце одозгоре Сјати мајчин сјај. Сегло небо, ал’ се трже; Шта би срца, шта би стене Без Милене узор-жене?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Како сте ви високи наука, то ће бити за њу апропо. РУЖИЧИЋ: Небо грми, земља стрепи, Сунце сија, трава расти, Славуј пева, шева трепти, А дух стихотворца лети Преко поља, преко брега, Преко воздушнога

РУЖИЧИЋ: Дође мило време, Да волшебница бреме Са Хекубе свуче И у грацију обуче. Тада ће (хм) сунце Сјајно своје лице, У Хелене оку У виспреном скоку С радостију гледат 3адовољсатв’ осећат. ПОЗОРИЈЕ 8.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ЉУБАВИ 44 XВ МАГИСТРАЛЕ 45 ПОСВЕТА ЕЛЕГИЈА 46 ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О СНУ 48 ЦРНИ ЈАМБ СНА 49 ДАКТИЛ СНА 53 СОНЕТ 55 СУНЦЕ 56 СМРЋУ ПРОТИВ СМРТИ 57 ХРОНИКА 58 ОДБРАНА ЗЕМЉЕ 59 РЕQУИЕМ 60 ЈУГОСЛАВИЈА 68 ВАТРА И НИШТА 71 СВЕСТ О

СВЕТУ 112 ПАРАЛЕЛНА ПЕСМА 114 ПОХВАЛА ВАТРИ 116 ПАТЕТИКА ВАТРЕ 118 ДВА ПРЕЛИДА 119 ФЕНИКС (И) 121 БОЛ И СУНЦЕ 123 НОЋ ЈАЧА ОД СВЕТА 125 СВЕСТ О ЗАБОРАВУ 126 ФЕНИКС (ИИ) 128 ЛАУДА 129 ЛАУДА 130 БАЛАДА 131 МОРЕ ПРЕ НЕГО

ПОЕЗИЈЕ 154 КАП МАСТИЛА 155 КРИТИКА МЕТАФОРЕ 156 ПРИПРЕМАЊЕ ПЕСМЕ 157 ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ 159 ЗАМОРЕНА ПЕСМА 161 СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ 164 ЦРНА ВАТРА 166 СУДБИНА ПЕСНИКА 167 ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ 168 СМЕЛИ

померљивој линији између два времена, где мру два гласна камена и отворен је пут, нека узму пустињу за сведока ил сунце пало, да је једно име узрок томе сну.

Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије. Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце измишљене ватре поклањам злодуху Шта је то што се у дну песме крије?

Понављам речи које су ми дале Тај цвет тај камен птицу што искрсну Из ничега, сунце које се распрсну Над светом који су саме одабрале. Ослушкујем пун наде стране света. Залази за месец време.

У дну је сунце и време је ватра. Ждрале, Где му је одјек у срцу ил смрти? Поразни Сведоци мора и промена испразних Уснуше мир и

Он је звезда над празнином говор који открива Здробљено сунце подземља као живу у кости. Ту изгубљено сећање пустињу храни.

Пашће сунце тамо где сам ја клечао. Проговорите сени слутим ли превару мутнога потиљка. О тужни северу тела небо од четири ветра

Пашће сунце тамо где сам ја клечао. ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О СНУ (1956) За Ј. Х. ЦРНИ ЈАМБ СНА Ја после великог сна подузех пут тужан МАЛАР

Ох те речи како могу да ублаже ако су од сна. Лепото неувела речи без сенке када ко чашу сунце држимо у сну гледајући у црне врхунце. СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем.

Лепото неувела речи без сенке када ко чашу сунце држимо у сну гледајући у црне врхунце. СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем. Осећам то померање југа у своме срцу.

Краков, Станислав - КРИЛА

По језеру су лудовале рибе. Шуме су биле мирне и зелене, но кроз њих се провлачило сунце, И играло по пропланцима. У тешкој батерији војници се забављали хромом родом, која је пркосно клепетала дугим кљуном.

Мали војници су замишљено ћутали. Речи су попале по њима као мраз. Кравио их је само дим из лула. За Чеганом је сунце залазило. Шумом обрасле ивице биле су румене са дрхтавим ореолом злата.

Мајор Милорад се тврдоглаво отимао: — Шта ви мени?.. ја сам републиканац... За револуцију... видим ново сунце, једног новог бога... Много белих и црних богова... ја ћу све са својим батаљоном црвеним... Ма ћутите...

Сви беху попали као мртви по оштром камењу у сенци бодљикавог жбуња. Више шума је изгревало летње сунце, далеко позади међу каменим обалама црнила се дубока вода језера, а по пољима, праћени шибом зрна и праском шрапнела,

Док је у мору, крај жена било весело и свеже, у болници је било запарно и тужно. сунце је слабо пробијало кроз густе тилове, али се дрвени зидови усијали, и никаква лимунада није могла освежити рањенике.

То је, кажу, штитило од куршума. Зато су ипак гинули од граната. А тога дана им се није знало броја. Сунце се помрачило још за јутра, и више није излазило. Бар за оне који су дрхтали на коси.

Можда је и онај сретни погинуо. Жене и новац, кажу, доносе несрећу у рату. Сунце је било за све прљаво тог дана. Није било довољно светлости. Дим је грозно гушио сушичавог Казимира.

А сунце је ипак, иако хладно, септембарско и скривано маглом, оживело сва ова прљава и црна лица, која обрасла дугом, необријан

И да ли то сунце створи ову чудну, погребну веселост у њима? Последња ноћ је била хладна као примицање смрти, и покоја невидљива

Тако је било све до јутра. И зато када се појавило сунце мало живота уђе у њих И док једни изнурени, поспани потражише на варљивој топлоти јесењег сунца, ноћас не нађенога

Време очекивања и нервозе. Мрачило се. Сунце је већ давно ишчезло. под покровом магле, али сада поче и оно мало слабе мутне светлости да се губи, и све да се

Доле по врховима планина је било снега, преко кога је трчало јутарње сунце. Бора се сећао жутога платана под којим је умирало мршаво претучено маче, и невидљивих лептира које су само самртници

Петровић, Растко - АФРИКА

Дивно сунце са далеким сумаглицама, на пучини белој као млеко, непомичној. Одједном свет, оправљен, излази да се баци на јела са

Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене. Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се.

до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих као сунце. Изнад косе, огромне компликоване фризуре, црне, ол ситних витица измешаних перлама, марама од плаве свиле.

гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде.

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем.

То исто сунце што је на нашим ширинама добри и мили друг, под чијом се топлотом пријатељства расцветава наша крв, овде је за белца

Сликамо се са њиним дрвеним бубњима, добошима од калбаса, звонцима. Купујем један чудан бубањ. Повратак право у сунце које залази; оно нам јури у сусрет са својом узбудљивом светлошћу које ће одмах нестати.

кошуљи, горких усана још од кинина који узима без обланде, од живота који га баца кроз брус над којим дању пржи сунце а ноћу прелази хладан ветар; кроз мочваре с којих се диже пара.

Отад га је сувише пекло афричко сунце, сувише квасиле афричке кише, од којих се земља пушила, а да се не би уверио да оно што у њему носи тако славно име

Ево, он би овде, где цео дан пржи ово сунце због којег се не може да дише, које сви мрзе, сви сматрају за непријатеља, где се успева угасити жеђ тек када падне

На неком проширењу седам под огроман фромаже и слушам живот села око себе. Све је радосно што је сунце најзад отишло. Групе људи и жена пролазе у разговору. Ја сам савршено срећан.

Мени су међутим уста и грло толико запаљени од врелине и жеђи да једва могу да говорим. Све је вруће. Овде је сунце непријатељ, вода непријатељ, воће непријатељ.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Знам ти сад Јазбину мрачну, вуче грабљиви! Па ту си хтео да је сакријеш Очима бистрим будне маћехе? Д’ ако би сунце свету убавом Прикрити умô масном шубаром, То ћеш и њу!... Чекај де, лијо!... На реп си стала змији маторој!...

Ја сам, твој Главаш!... С пута доходим! С сунцем сам журну трчô кошију, Ко ће на конак пасти раније? Па сунце, лено, ено, застаде! Четир’ је копља изнад планине, А ти још чекаш?...

Ено, засташе!... Кô да се деле у две гомиле? Пред једном иде стари Колебан, Са другом онај Ћерим мршави Што му је сунце вреле Азије Триест година кожу пржило Те амо дође да је ветрови Планина српских студом уштаве! Ал’ чекај!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

А баш у тај мах сунце утону на далеком западу иза српских планина. Бојно поље још це замало искрило и трептало, обасјано малаксалим зракама

! Зар не видите да су оно дрва? — затим продужи писање. Дрва? Ја опет станем гледати. Сунце се још не беше родило и ја, поред свега напрезања, не могох разазнати шта су они предмети.

У томе ограну сунце. Сад сам требао да погледам на оне предмете на коси, што мало пре привукоше моју пажњу; сад ће се зацело јасније

— Отишао. — Куда? — По свој прилици на Шуматовац. Оданем, па се опет упутим Шуматовцу. Дан је био неисказано врео, сунце је пекло, а ниоткуда ветрића. На левој обали Мораве беснила је у најжешћој разузданости пушчана и топовска борба.

Сва се ова војска избудила тек пред наш долазак и многи су се још спремали. Јутро је било ведро и јасно, сунце се тек рађало и његове светле варнице указивале су се као упаљене свећице прво на росним врховима дрвећа, прелећући

Нас као да сунце огреја. Ја сам се радовао што скидам са себе сад сваку одговорност. Ево овде има команданата, има официра, ја ћy це

Од Рсаваца па чак тамо до преко Мораве дижу се куле и млазеви пушчаног и топовског дима. Сунце на заранцима позлатило им врхове, а лака вечерња замаглица већ им застире темеље.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Само још у цркви мали жижак тиња. Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову? Тице, цвеће, сунце другамо те зову; Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада, Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!

Ти си мене распевала, Што је твоје, теби ево. И досад сам волô сунце, Што ме истом сад огрева; Волело ми срце славља, Кога сад тек разумева.

ХВИ Ој, месече, много ми је криво, драгу си ми у чело целивô, Ти у чело, а сунце у лице, Рујна зора обе јагодице, Па то већем и комшије знаду, — Пољупци се сакрити не даду.

Прими и песму ову, Приклони к њима лице, — Та песма ова мала Сестра је љубичице. ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?“ Одговор ће дати Твоје црне очи.

Певаћу ти о слободи Српски и јуначки, Певаћу ти збиљу, шалу — Певаћу ти бачки. Натсијаћу златном вољом Оно сунце јарко; Ако хоћеш, показ’ћу ти Како ј’ пио Марко.

“ ХХХИИИ Тијо, ноћи, Моје сунце спава; За главом јој Од бисера грана, а А на грани Кâ да нешто бруји, То су пали Сићани славуји: Жице преду Од

славуји: Жице преду Од свилена гласа, Откали јој Дувак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди.

Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити. XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по мирису Познаш да дршће У души цвет.

Зора је осмеј Божје доброте, А сунце пева Највишу моћ... Богу је мило Што ј’ тако тајно Дивну и бајну Створио ноћ.

Ено видим раздрагану Једну милу птицу малу, — Све то видим у твом оку, Кâ у неком огледалу. Ту је сунце, села, цркве, Ту су врти пуни цвета, — Ту ја гледам, ту ја гледам, Не треба ми друга света.

ЛВ Село је сунце јарко, А ноћ се спушта тијо, Ох, благо оном, ко се Уз драго своје свио. Гаси се жагор, тишма, Ни птица не

Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова Сунце засијало. Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

По пуцњави пушака увидели смо да су горе на врху брега наши пешаци, а ми смо се налазили испод њих, у мртвоме углу. Сунце обасја падину и тек смо тада угледали масу војника, лево и десно, са крвавим, још незавијеним ранама.

— Дакле, на почетку? — На почетку... Ведар дан... Налазимо се на висини од преко две хиљаде метара. Сунце пријатно пригрева.

Кукали су, грешници, али им ништа није вредело. Око подне утиша се артиљеријска ватра. Лежао сам у рову. Сунце ме облива зрацима и као да ме нечије руке омађијавају. — А уз то си мамуран — додаје Мишић.

— Врло опасна. А знаш ли како је хватају? — Не знам — вели онај. — Она живи у топлим пределима. Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се. Онај који има намеру да је ухвати, мора да скине обућу и да јој прилази са репа.

“... На ужас наш, видик пред нама поче да се губи. Од врха Кајмакчалана спуштала се као авет густа магла. Сунце замрачи, тешки облаци нас обавише и утонусмо у потпуну таму и мрак. Није се видело ни два корака „Пуцај!“... „Не пуцај!

Испред нас је ишао један војник, који се померао у скоковима, од једнога дрвета до другог. Сунце је било при заходу, када смо стигли на излаз клисуре. На целом овом простору нигде се нисмо срели са непријатељем.

Онда сам зашао иза једне стене и легао. Кроз сан сам осећао како ми сунце блешти у очи. Тргао сам се. Около не беше никога сем мртвих Бугара. Иза мене спавао је поднаредник.

Људи се прибили уза стене или претрчавају од камена до камена. А сунце осваја и нека трептава јара подрхтава са голих стена. Громке експлозије сваки час потресају клисуру.

Бојовић је нервозно пушио. Војници пунили пушке и затварачи шкљоцали... Осећао сам лаку језу, иако је сунце пекло. Војници се разилазили да сврше нужду. Бојовић их не жури да се врате што пре.

Не можемо ни напред, ни назад. Где смо, ту смо. Лежимо на врелом камењу, а сунце бије у потиљак. На јело нико и не мисли, али жеђ поче да нас мори.

„Фикус“ ставља флаше коњака на сто, и, поводећи се уназад, вели: — Нека се з-на ко је собни старешина, сунце вам потпоручничко... — Живео наш собни старешина! — Живео! — прихватају остали, и дижу се са кревета.

Поредак!... А, управник мисли, ја сам жандар. Ха!... Манири позадине... Сви су они из позадине жандари... шпијуни, сунце им њино. — Господине капетане, треба да легнете — умирује га Пера „Ђеврек“.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Веје ветар, веје И жељу ми греје Као сунце мајско. Биље красно, рајско, Кад пролеће дија И цвеће избија. О веј, ветре сладак!

О златоје пролеће! Сунце јасно от низине милостиво грејући течет сада до висине хладност прогоњајући, радост љетну показујет, свјетлост лучшу

Звјезде свјетлост топлу дајут све увесељавајући, вјетри јужни прохлаждајут љето показујући, и Деница ран' исходит, сунце топло нам доводит. О златоје пролеће!

Пре би досад вода громови севала, Славујевим гласом сова пропевала, Пре би сунце зрака лишило се свога Досад него Ана обљубила кога. Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.

Откако су очи твоје мен' серце урекле И све страсти мог суштаства за тобом потекле, Мени други воздух дише, друго сунце свјетли, Други ноћне прозивају слатке часе пјетли.

пастирскога разботјева двора; Долина ми нову љупкост јутром даје росна, Нову сладост с хладом својим дрена плодоносна; Сунце с неба, мјесец, земља и све мира твари Рекао бих да су дужни чувствам мојим дари.

Присуствија твога на ме сила је толика, К'о матери свега, земљи, сунце, неба дика. Како холми у Данице взигравају жару, Тако у твог ја погледа восијавам дару.

свега струка твога Нетљена је, до дна серца, пажит ока мога; Гледећи те, ја утапам у пламено море, К'о што трепте када сунце оолистава боре.

и из наших књига, Да пригари, у чем може, знак својега жига; Тражи навлаш у свачему најружнију страну, Да је чисто као сунце, нашла би му ману. Све нек' иде! Али ево моје љуте туге: Што ни пјесне нису с миром од њезине руге!

мору, ил’ ћеш по сувој ти, Брате, земљи поћи, њој са тобом није Тешко; она је свагда С оним кој’ је љуби, лепо Ил’ га сунце греје, или облаци му Мутни грозе. Људске благонаклоности Добродетељ не тражи Као дволични пријатељ.

Тако често срећа узмућује човеку живот, Удари тешки судбе трескају бурно њега; Док наједанпут му сунце засине, разгали се небо, Ишчезне беда и страх, надежда сване опет. — Шта с’ оно изгребено види на обали десно?

Мало л’ од векова с неслоге крви с’ српске? Побуне, претње се прођи, и врати с’, о врати се амо. Гди нам је божије сунце осветлило путове довде, Ту ћеш зар ти се упињати црни навлачити облак?

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ево ти водим моју жељицу, Мог милог брата — мога Станишу! ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог.

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Другом адету Овде ћеш ми се, сунце, учити. ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, слутила сам — И казивала сам срцу несрећном Каква га овде чека будућност; Ал’ срце ј’

Па и тог анђела!... Е бог те убио! И на сунце је отров прснуо, Јелисавето, звездо дивотна! Опрости мужу, прости човеку!

И свет се смеје, небо радује, А у пољупцу жарке љубави Исполин неба, сунце ватрено, Испија сузу туге земљине... А каткад копљем гнева небеског Неизбројене парне светове И бацив пламен своје

— И ти си јунак, ти?... Господе мој! А овамо те гази слабији!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, Јелисавето! Привиђаш, сунце, ти, — А мене народ љуби искрено, И све ће оно часом створити Што само усхтем ја... ЈЕЛИСАВЕТА: Да, Ђурђе, да!

ЈЕЛИСАВЕТА: „Беше?“ Зар није сад?... КНЕ3 ЂУРЂЕ: И пре и сад, и док не умрем! Ох жељо, жељо! Сунце! Данице! Твојих зеница пламен вечити Мојом је душом свакад вољковô — Ил’ суза била, или осмеха У њима синô

Ох, сунце, жено, јаох, Светлости, Још не знаш пламен моје милости, Големе страсти, жеље несите, Љубави силне, муке вечите.

та извесност На устима ми леди пољубац, Не дâ ми срцу јасно закуцат Да на дрхћућа недра притиснем Мог жића данак, сунце дана мог. КАП. ЂУРАШКО: Умреће! Сад збогом!

Још није, чедо, дан освануо — А сунце само онда устане Кад поноћ мине и бледих звезда На тавном своду светлост престане — Иди, почини, настави сан!...

А после ћемо Богме спавати... Хе! хе! хе! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Теби је сунце, зло?... ВЛАДИКА (за себе): Савест је овде убог надничар, Што тежак товар греха пакленог На боне душе слабом рамену

Одох ви, браћо, погинут... ПРВИ СЕРДАР: Сад ћемо сви. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ти, Вујо, остај, Чувај госпођу — Чувај ми небо, сунце, Даницу, Мог ока, Вујо, чувај зеницу... Светлости! Душо! Јелисавето! Збогом!...

Светлости! Душо! Јелисавето! Збогом!... ЈЕЛИСАВЕТА: Још живи он — На уснама се леди пољубац... Запали сунце! Мрак! Поноћ! Сан! У Венецији свакад је дан... Пуштај ме! Идем!... Ко, старче? Ја?.. Твоја те кћи прогонила!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче када га мати подоји и уљуља. Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку.

Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти... ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш.

Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави.

Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј 'ришћанину, сунце га небеско сагорило! Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе.

Вече се примиче. Сумрак се као крадом шири, а сунце лагано, бôно, величанствено бôно, за планинским врхунцима издише.

Све то би, док би чојек попушио лулу дувана. — Ули-де једну, Мићане! — Још сунце и не мисли огранути... Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа' на шјену — ни узми,

— Тешко оном кога други брани! — дочека' га ја кô из свог штуца; састави' ватру у ватру. Попасно је доба. Сунце привило крају и већ пада на заранке. Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче.

Шта је теби? Да ти нећеш прећерати с том твојом науком!“ — велим јој ја. „Шути, сунце те небеско спржило, кад ништа не знаш!

овлажену седру, па слушам уједначено, бијесно шумење И гледам пјенушаво и као млијеко бијело скакање подивљале Пливе. Сунце је на смирају.

Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени мјесец,

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

гледаш водопад како се пенуши, Слушаш фијук ветра крај речних обала, И осећаш маглу што штипа и гуши, Но не видиш сунце у бари сред кала.

Чуј, у теби све је: Тобом цвет мирише, тобом сунце греје, Тобом небо плаче, тобом горе цепте, У царству лепоте жена круну носи, Тобом поноћ блуди, тобом звезде

(1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста! О, пали смо ниско. У вечну ноћ нас наше воде зубље, А чини нам се сунце нам је блиско. Мремо без свести, тонемо све дубље.

Он немарно дише мирис младе смреке И с досадом гризе испуцале усне. Камено му срце не осећа више Сунце што обесно гори врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што

Камено му срце не осећа више Сунце што обесно гори врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у

више Сунце што обесно гори врх планина, Сунце што из вода дрхтав уздах сише И кô пару пење до плавих висина, Сунце што блештећи на западу трне И расипа јару и у крви грезне, У свом сјају гордо силази у безне Док се покрај вода

И то сунце моћно чини му се као Нека измождена и продана жена, Увела блудница, с које сјај је слао, А она раскошно открива раме

Салома, Салома, бруји песма ведра И сланом се пустом крици здравља оре, Сунце пржи мушка раздрљена недра. ''Вај, како ми уста за пољупцем горе!

Зрелост, драж, мекота! — О, милости мени: Немоћ ми и пустош празно срце жуче. О, сунце, о, ноћи, вама испивени Удови се грче, без крви и сока.

дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно.

Уморно је сунце стварања и нада, А дубока поноћ гробнице расклапа, Прошлих дана крај нас тече маскарада, Где Ум, трошни старац,

Младост неће доћи више с венцем ружа, Гробар брзо блатна затегнуће ужа И кô предзнак пашће лист свео и мрк. Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Рођен у Херцеговини, надомак Јадранског мора, Дучић је носио типичну медитеранску љубав за светло, сунце, равнотежу и склад. Такав је и његов стих, одмерен и звучан.

Лелејска гора (1957) и Хајка (1960) најбољи су између десетак његових романа. Други, 1951. објављен роман - Далеко је сунце Добрице Ћосића (1921) - писан је смелије.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

срце Млава јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире камење; На њу, грешну, сунце никада не сија, Само гром је, мразну, са хуком пробија, Пламенита муња опали јој лица, Да већма потавни, срамна

Сумраковац 1857. ВЕЧЕ Као златне токе крвљу покапане Доле пада сунце за гору, за гране. И све немо ћути, не миче се ништа, Та најбољи витез паде са бојишта!

Он ће са мачем доћи Кад куцне један час — Отеће стару славу, Добиће нови глас. А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје — сво, Ти ћеш ми родит сина, Да чува благо то. 2. Често те у сну снивам, Моја љубави!

Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ЈАСИКЕ Шта шуме јасике беле, пречисте горске деве, сребрне кад им стреле јутарње сунце хитне, и зраком кликну шеве?

Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. Ил’ присојкиња се у котур савија, сунце на уранку. Зоре јој очи прозиром у руј, драго на сан доходило, румена кап.

В И знам, Велико, тамом једно, рођају заходи сунце. И устав ли где игда пало, смирај у рођају то нађе свој мир. ВИ Лепота јер заслепи ме, и нем.

Језа се низ травку слива, заболеће те глава. 3 Јутром шта сана тражиш росноме на пропланку? Сунце је на уранку, гуја се у котур свија, опечиће те младу.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Младен не седа, већ стоји једнако гледајући како слуга ради док не би сунце одскочило и обасјало ред дућана готово све подједнаких, са подједнако извученим крововима, а увученим излозима,

Младен пошав из куће у чаршију, стане и сам код њих на капији. Обично би било да је још рано за чаршију, да још сунце није толико пало, те да је пред дућанима настало хладовине, већ Младен, као чекајући да сунце сасвим падне, остаје ту

рано за чаршију, да још сунце није толико пало, те да је пред дућанима настало хладовине, већ Младен, као чекајући да сунце сасвим падне, остаје ту на капији, до бабе. Пролазници пролазе.

Зато он остаје да и даље стоји на капији, више бабе, матере, да гледа како сунце све више пада, како улицу дужином напола осветљава.

више ње, обучен у ново, чохано одело, с кључевима у рукама, гледајући како наступа све више хладовина, свежина, сунце све више пада и некако раздрагано јасно, свеже трепери по улици, поврх кућа, башта, зеленила, и он сам осећа како се

Заклањајући руком очи и чело од сунца, она им прилази. Идући том супротном страном где сунце обасјава, она се сва сија.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«, нар. песма, Софрић, 26 ид). Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство.

У народној приповетки »Ђаво и момак« живе ђаволи у некаквој шупљој букви (БВ, 16, 1901, 402). Ђаво, кад је украо сунце, обесио га је на б., да светли само њему (СЕЗ, 41, № 163).

Ту в. неки скину чим сунце огреје (ГЗМ, б, 371; 374). Овај обичај заједнички је и другим неким ие <= индоевропским> народима, упор. Е.

, па кроз њу у млади петак кришом погледа момка и каже: »Свакуда ти мрак и облак, а код мене сунце и месец... Ако ме не видиш, ево ти кукоља па кукај док ме не видиш« (етимолошка магија, Беговић, 220). К.

П. самлевена у глуво доба, замешена са водом у којој су ухваћени сунце и месец када се једу, и »испечена« на сунцу, лек је од падавице (СЕЗ, 17, 44). П.

кога се дана освећује ново грожђе, у Неготинској крајини долазио је домаћин пре сунца у виноград, и, чим се сунце роди, гађао из пушке у с.

, коју су — према опису из 1958 — на Св. Илију, кад излази сунце, ритуално брале старије жене, »голе, расплетене косе«, и »остављале је више врата као одлично средство против урока« и

Ја би њег̓ва љуба била«, а на Иванове речи да би обљубио и оставио одговара претњом да ће га казнити месец, звезде и сунце понајвише (ибид., 143). Чемпрес (ціпреѕѕуѕ ѕемпервіренѕ).

крава и теле, краве у јарму), коњи и кобиле, кртица, куче, гуска, голуб, кошница, бачва, срп, косир, коса, месец, сунце итд., и који (у облику и с назнакама према називу) треба да утичу на плодност и благостање (420).

Ћипико, Иво - Пауци

Сјутрадан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за

У освит младенци помолише се из колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још оклијева, премда висови планине већ се обојадисаше ружичастом бистром бојом.

Весео одмиче узбрдицом да, прије него сунце, одскочи, дохвати се планинских висова. Горе, у планини, осјећа се лакшим и слободнијим а и за неколико дана враћа се

Разгледа се по њој . . да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе. Сунце је одмакло, грије, али нема припеке.

Бујан је и зелен, а отац вели да се сјећа кад је ту голет била. Сунце шуму обасјало, па вршци младих буквица, рекао би, упалили се по њему, у прошарици испрекрштале се плаветне сјене и

— Не велим ја ... Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и боја што их сунце буди; оно је већ освојило и долове у планини и завирује чак под литице. Осјећа се расијано чувство самоте и простора.

Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе...

Право хришћани у цркви пјевају: „господи подај!” — слатко се томе насмија. Па погледа на сунце: —'Ајдемо, Машо! Дигоше се.

И обгрљени газе цвијетну траву. А сунце је већ освојило и долове, и драге, и литице, и њих двоје загрија и знојем осу, па журе прама старим буквама с

Прошла су попасна доба, сунце још оклијева на бакарастоме лишћу Радине ограде, а на махове сњежани хладни саганак сјеверца затресе гранама и санесе

Сада је улица, с малим, празна, и већ се у њу сутон увлачи. Раде бесвјесно погледа нада се да види гдје је сунце, али ко да га одавде угледа, између ових високих кућа?

— Не питај, брацо, — одговара Цвијета. — Откад сам с њиме и у кући му, и на сунце сам замрзила... Радивој долазио неколико пута по њу, моли и пријети, и, опао у лицу, пристаје уза њу, али Цвијета

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Вир је био миран и гладак, сунце је блештало по лењој води. Жмиркао сам, зраци су ми ровали по зеницама, требало је да прође неко време пре него што се

Димитрије Доротеј ми је рекао да ме Лауш тражи због писма краљу. Пењемо се уском стазом према Кули. Сунце са запада баца своје косе зраке на прегрејани камењар, који после дневне жеге лагано запада у дремеж.

Ужас! Лауш, стар и уморан. Одсечено му је лево уво. Липти му крв низ жуту кожу и чекињасту браду. Василије Сунце пржи. Гори камењар. Слаткасти задах лешина у распадању. Киша већ два месеца није пала.

Господар Лауш седи на троношцу, а његова мила госпа Јелена, брижно нагнута над њим, расправља чешљем његове власи. Сунце је најзад, два копља пред смирај, измигољило испод дебелих сочних облака те се његов зрак сада копрца на мокрој

Роним, штрцам воду кроз зубе, покушавам нешто заглушно да отпевам. После изађем, извалим се на песак и пустим да ме сунце пече. Макарије Лауш је уморан и безвољан. Кесице испод очију су му још модрије него оног дана увече, после битке.

непријатеље и молите се за оне који вас прогоне, како бисте постали синови свога Оца небеског, који чини да његово сунце излази над злима и добрима, и да киша пада праведнима и неправеднима“. Не, то не стаје у врт праведника.

Не, то не стаје у врт праведника. Сунце Творчево и његове кише су за њихов босиљак, али не и за драч, а ако драч расте, исплевимо га, браћо моја, исплевимо га.

Дремеж којем од јутрос одолевамо, савладао нас је кад се сунце попело два копља изнад источног видика. Хладовина под липом, мирис свеже бујади коју смо пожњели и прострли по земљи

Те ноћи се разведри и стеже мраз. Освануло је зубато, црвено сунце и слеђени предео који је светлуцао и цаклио се у реском ваздуху.

'“ Гледам напоље кроз уски прозор. Млако подневно сунце отопило је већ снег по крововима и са стреја шљапкају крупне капи. Мутна светлост трепери у барицама.

Засад је стена још увек празна, поподневно сунце пали у њеним белим зрнима оштре искре, још је опора и непријатна. Али сунце већ нагиње према западу, чеше се већ о

Али сунце већ нагиње према западу, чеше се већ о оштре врхове високих топола на овој страни реке, сенке се издужују и скоро ће

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 170 ВЕЧЕ НА БРОДУ 171 НИОБА 172 (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) 174 МУРАТОВО ТУЛБЕ 176 (СА ПОГЛЕДОМ УГАШЕНИМ) 177 ИИ 178 МОМЕ ГАРИКУ 179 СПОМЕН 182 ОРГИЈЕ 186 ГРАЂАНСКА

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

1881. ЉУБАВ О што ме, срце, гониш ти, И мориш духа моћ? Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ... Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада

1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби.

Он љуби хладни кам. 1883. ПРОЛЕЋЕ Пролеће мило на земљу слази, И сунце здрави поља, брег, Студене зиме губе се трази. И копни снег.

Мени се јако спава. 1883. САН Хладна јесен магле свија Пољем зеленим, Сунце трепти, сунце сија Зраком леденим. На огњишту пламен лиже Камен студени, И у куту слике ниже Мртве јесени.

Мени се јако спава. 1883. САН Хладна јесен магле свија Пољем зеленим, Сунце трепти, сунце сија Зраком леденим. На огњишту пламен лиже Камен студени, И у куту слике ниже Мртве јесени.

Кад помамни оркан дŷше И помрачи дан У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце снова сине, 3амирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет. Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја?

О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије, Ни хладни прекор твој. 1885.

За њоме пролетњи лахор из мрачних планина стиже, И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе. Све прену из тешког санка и све се радосно крете, Да прими подмлађен живот из руку божице

У томе хладу, мрка лика, Кад сунце жеже, кипти зној, По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ гледа на таласе, Пруживши дуги, црни

Кад сунце спусти косе зраке, И тихо падне сутон блед, Сакривајући у облаке Босанских гора даљни ред, Ја самац блудим по обали, Сп

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Да ли би Вам се она допала? Време је да завршим. Сунце је већ зашло под хоризонт а ја то нисам ни приметио, задубљен у ово писмо, и благодарећи електричној светиљци која

Како је добро што сте уз Вашу ношњу додали и ову лепезу од палминог листа! Уосталом, сунце ће ускоро заћи, и свежина вечери нас разгалити.

Права, широка и лепо калдрмисана, улица води кроз зеленило тог гаја богова. Сунце је стрмо зашло, небо се заруменило, лаки вечерњи поветарац пољуљкује вите палме између којих корачамо и долазимо до

Ми бисмо је видели и у по бела дана на истоме месту, када је не би Сунце својом светлошћу засенило. Тако су вавилонски астролози дошли до сазнања да звездано небо није непомичан свод који је

Најсјајнија појава на небу је Сунце; но, баш због тога што оно својом светлошћу засењује сјај звезда, тешко је одредити његов положај према њима.

Они су увидели да Сунце учествује, додуше, у дневном кретању неба од истока према западу, и тиме ствара дан и ноћ, али оно се при томе помера,

Вавилонци су познавали, као што из напред реченог следује, свега седам покретних небеских тела: пет планета, Сунце и Месец. Они су их сматрали за божанства и сваком од њих посветили по један дан да би то бесконачно понављали.

Као из божије руке. И сама природа је ту учествовала са пуно љубави: прекрила Партенон са плавим небом, а сунце га је, хиљадугодишњим пољупцем, заруменило нежном бојом живог бића.

Помрачење Сунца може се само онда десити, кад Сунце и Месец у исто доба прођу кроз ону тачку небеске сфере, у којој се њихове путање међусобно пресецају, јер само тада

прођу кроз ону тачку небеске сфере, у којој се њихове путање међусобно пресецају, јер само тада може Месец да заклони Сунце.

Када се то догодило, Сунце и Месец се разиђу, крећући се свако по својој путањи и пролазећи кроз њихов пресек у разно доба.

Када се његови таласи врате у своје корито, а жарко сунце осуши њихов талог, онда је време да га орач заоре, а геометар васпостави границе појединих имања, које је разливена

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Инсистирање мајке да се колевка и повој сачине од првих зрака који обасјавају небеса (јутарње сунце и млади месец) треба да нагласи тананост и нежност митског предива, али и њихову магијску снагу (светлост на прелазу

О златоје пролеће! Сунце јасно от низине милостиво грејући течет сада до висине хладност прогањајући, радост љетну показујет, свјетлост

Звјезде свјетлост топлу дајут све увесељавајући, вјетри јужни прохлаждајут љето показујући, и Деница ран' исходит, сунце топло нам доходит. О златоје пролеће!

О златоје пролеће! По свјем свјету свјетлост красна светло све јављајет сја; сунце, луна и звјезд јасна топлоту нам дајетсја: земљу, људе обимајет и све ствари загрјевајет. О златоје пролеће!

ПУТНИК И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија. А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно тица поје.

ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ (Одломак) МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај пелена цвеће Миром мирисало; Зелено је било У горама грање, Орило се славно Славујско

сам нада, Цвеће ми је дало Нежна осећаја, Мирни поветарац Суза – уздисаја; Кад ме своји зраци Први пут целива, Сунце ми је огња Поклонило жива, А тичице мале Песама ми дале.

Здраво, сунце јарко, Што ми даде плама, Трипут здраво биле, Ви тичице мале Лагани песама Које стеми дале! О ВИДОВУ ДНУ МИТА

Лето је жарко понело род По врту, њиви, осуло плод. Шеница златна, једри јој клас, Рујно се воће смеши на нас, Сунце све гори, сажиже тле, Ал' бистра вода расхлади све! Јесен нам дође – сазрео род, Беримо воће – купимо плод.

Волим реку, Језеранце, Беле овце И јагањце. Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени. Волим сунце Када гране, Волим данак Када сване. Волим људе Када зборе, Мудре, лепе Разговоре!

Зора зори, ено свиће Лепи данас данак биће! Хај, урани па устани, Све већ чека – на тебека! Сунце грану па засветли По дворишту поје петли. Па и голуб већ полеће Да уграби зрнце веће!

ТИЦЕ СЕЛИЦЕ ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет! Где топлије сунце сјаје, Лепшу земљу, лепше краје Чува за вас свет, Лет, лет, лет! Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи! Ено (показује на башту): кад год је лепо, а особито кад је лето, кад сунце зажеже и жега притисне, тамо је хладовина: шедрван бије и вода прска по лицу, и онда ја тамо изнесем: и јастуке и

МИРОН Како да не смеш? Зашто да не смеш више прозор да отвориш и завесу помакнеш, да Божји дан и сунце и светлост уђе. То бар није ништа. ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Прошла је година дана од Ристине осуде. Пролеће огрануло. Зелени се трава, зелени се река, сунце греје нежно као да милује. На кући мајстор Костиној две роде, али би прикладније било да су две вране.

Обратила се стога Паули: — „Оди де овамо! Покажи ми, али онако људски, где видиш сунце кад га ујутро спазиш из кујне. — Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете!

— Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете! Отуда не излази сунце. С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела.

— Паула ћути. — Што си се сплела? Де, реци ми лепо да кроз овај прозор видиш свако јутро сунце. — Не видим. — Госпа Нола, опрезно застаде. Или се девојчица збунила што је испитујем као у школи.

— То је та швапска црква и онај ђаволски жупник! Сто Круница и Марија, а сунце Господње не види. И то има седамнаест година, и седи у мојој кући годину дана, а свако јутро ме испраћа на зелену

година, и седи у мојој кући годину дана, а свако јутро ме испраћа на зелену капију на коју баш и навали јутарње сунце. О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу. А ко би се свега сетио!

Иде лепотица моја за процесијом, код часних сестара је учила шити, види сваког ђавола у сваком буџаку моје куће, а сунце на небу не види... У шталу да је привежеш!...

види сунца зато што од малоће живи као туђе слушче, напуштена и збуњена и она, без неге мајчине, без доколице да гледа сунце.

Ишла је по жици, уф, не умем вам испричати. Сукњица кратка, довде, и цакли се као сунце, а ноге, их... Шта се ти мргодиш, баба Като? ти то не разумеш! — А ти разумеш, срам те било, балавац!

Одоле, из баштице, чуо се ведар Србин глас: Нано, сметам ли вам? пева ми се! — И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу? — Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду?

— гунђа у себи госпа Нола бришући се по рукаву од блатњавих капљица. Ту ће сад да лежи док је ветар и сунце не дигну, или док се ово мало калдрме под њом не угњили... А код нас тамо, вода има крила, лети низ планину као тица!..

Знаш причу из Талмуда: Уплашио се Адам, баш као сада Бранко, па и ти, кад је видео да залази сунце; вели, у тами ће све пропасти.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа окрећати, мора човек да иде на Олимп. Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци све поверхности земне предмете озари,

Но будући да у ово време устајати код њи није обикновено, премда је сунце јасно сијало, опет један по један поред музике тихо поспи, и не запитавши шта се напољу ради.

ја не би био последњи шлендријан кад би хтео романе по старом калупу правити, и да би моје персоне тако исто уздисале, сунце, свет и судбину апострофирале, тако исто ножеви’ убијати се знале као и други романџија, или као што сам ја негда

Но она се утеши мислећи да ће се скоро вратити. Чека пет минута, њега нема, чека сат, њега нема, сунце се роди, њега нема. Шта наопако да не буде?

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

жедно оружје Сâмо се насред поља уједа Из смртно рањенога гвожђа Река наше крви извире Тече увис и увире у сунце Поље се под нама усправља Сустижемо небеског коњаника И своје звезде веренице И летимо заједно кроз плавет Одоздо

неосвојиви бедем Своје тврђаве у ваздуху ТЕРАЗИЈЕ Некоме сте Трг На грудима белога града Лево и десно сунце На вама мере Своју светлост и своју таму Продавци облака Душа и зевова На вама робу излажу Гутачи ватре играчи по

си кост међу облацима Ничеш из своје ломаче Из преоране хумке Из развејаног праха Ничеш из свога нестанка Сунце те чува У златном своме ћивоту Високо над лавежом векова И носи те на венчање Четврте рајске реке Са тридесетшестом

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Јесу ли сунце и месец муж и жена? — Зашто жене немају бркове? — Учи ли магарац школе? — Ко је натакао волу рогове?

Тако, на пример, ја сам морао поставити питање јесу ли сунце и месец муж и жена, вероватно, на основу тога што сам запазио да муж — сунце — није никад ноћу код куће, а жена —

ја сам морао поставити питање јесу ли сунце и месец муж и жена, вероватно, на основу тога што сам запазио да муж — сунце — није никад ноћу код куће, а жена — месец — није опет никад дању код куће.

— Први је доказ — убеђивао нас је професор — да је Земља округла тај: што су Сунце, Месец и сва остала небеска тела округла, те, према томе, и Земља мора бити округла.

— отпочео би лекцију којом би, рецимо, хтео да нам објасни дан и ноћ. — Изиђи и стани овде крај прозора да те дохвати сунце. Глобус изађе из треће клупе и стане крај прозора.

па га затим упути, вукући ноктом по лицу, ка левом уву — и кренућемо на исток, то јест на ону страну света са које Сунце истиче, затим ћемо... Сретене, да испереш уши, пуне су ти блата као да си сад из свињца изишао...

поставио га тако да га сви можемо видети: — Иако си ти иначе, Живко, прави магарац, али у овој прилици представљаћеш Сунце! Затим се окренуо осталим ђацима: — Пазите добро, глава овога Живка је Сунце и она осветљава и Земљу и Месец.

Затим се окренуо осталим ђацима: — Пазите добро, глава овога Живка је Сунце и она осветљава и Земљу и Месец. Земља ће, као и досад, бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога из друге

Тај мали из друге клупе био сам ја. — Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и

видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и Земљу и Месец. Је ли тако?

Те планете били смо Живко, Сретен и ја. — Ти, Живко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно, окрећи се око себе!

Сретене, такође окретати око себе, а, окрећући се око себе, да трчиш и око овога Живка који представља, као што знаш, Сунце. Затим стави мене у ред. — Ти си Месец.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Стара себичност се испољава на лицима оних што продужују пут. Нама је сада ипак угодно. Заштићени смо. А сунце благо сија и на догледу јс огромна равница.

Многе избеглице су овде застале. Рањенике су довде донели. Млако, бледуњаво сунце пригрева, а непријатељски аероплани се разлетели као осице.

Сваки од њих носи по пакет барута у шипкама, па би на ватри спремили чај. Али то је већ бајка... Однекуд сину сунце. Као мајчин осмех. Али се убрзо изгуби међу облаке... Сада је четири часа. Ваљда нећемо још дуго.

У шакама носим земљу зарад крува. Да сте ми јунаци неки, па и да вам дам!... Подне је давно превалило. Сунце облива зрацима својим планинске врхове, који блеште на овоме децембарском дану. Али ваздух резни и пара сукља из уста.

— Е, нема смисла — вели кроза смех поручник Протић. — Претерали сте... — Ах, сунце му поповско, одавно он мени „јади пилиће“ — вели Душан. — Ама само да га видим са читом на глави.

а као дисциплиновани војник, стао сам одмах на гледиште команданта пука... Сви прснуше у смех. — Сунце му његово, а горег башибозлука војска није могла да роди! — додаје Душан. — Вечито раскопчан и мастан...

Они сада први пут виде маслину, која их подсећа на врбу... Сунце нас још више замара. Тело омлитавело, ноге су рањаве. Војници се вуку између италијанских стражара као да су осуђеници.

Већ смо нестрпљиви. Дође и потпуковник Петар, те нам рече да ће одмах отпочети и укрцавање. Сунце је залазило и велика огњена кугла понирала је лагано у воду.

Светлост се наједном угаси и утонусмо у непрозиран мрак... Лађа је излазила на пучину... САН ИЛИ ЈАВА Сунце је одскочило увелико и као да нас милује својим топлим зрацима. Људи се буде и, чисто чудећи се, посматрају око себе.

— говорили су јетко људи, гледајући искривљене гране маслина. Киша намах престаде. Небо заплави и сунце грану. Са земље је одисала лака пара, као да се пуши, а сивозелени листови маслина постадоше опет сјајни и сва природа

Ако се затекне који мртав у шатору, снесу га само на пут. А киша свакога часа пада и сунце опет сија. Тако се мења и наше расположење. После толико дана људи се сетише и својих породица.

За њима кретосмо и ми полако, застајемо, опет ногу пред ногу. За нама остадоше пусти маслињаци. Сунце је већ било далеко поодмакло, када стигосмо на онај рт, и тада угледасмо множину лађа, ратних, путничких и теретних.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

У стању да сања пучину црвену СУНЦЕ, одсуство четири месеца: Ево, приближује се зима! О афазија, о подношења, о мучна балканска клима, Што влада

ме није родила испод овог огњеног зида Устима опрала очи, ја сам допузио до дојке Али пружена и сад јој рука којом ми Сунце скида И ветар сам и јутро дарива на обојке.

Као вучица ти ми уми језиком вид И мрачну пругу беса низ дивљу ову кичму И поклони ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид Година толико већ је да спремам дивљу сич му: Поклони Сунце, чија прљи ме врела сачма Залуд

ову кичму И поклони ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид Година толико већ је да спремам дивљу сич му: Поклони Сунце, чија прљи ме врела сачма Залуд ме млеко твоје блажи и враћа моћ Осећам да се буди оно што тако давно зачма У крви

јурити кроз равницу ту кречну Језика отеченог кукати и бити жедан све већма Да извршим већ једном Освету ону вечну Сунце, једино теби што сам жудео бити раван Знати једну једину ствар и њоме знати све И за вратима чеках кришом рођај ти

Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем! Он, од кога бежим, Сунце! А Вук? ја: Вук!

И бол, Господе, и бол! Молитва за Њега, Сунце! Молитва, тим, за мене! Његов, Господњи, глас, и сви гласови; Охолости, није ли демон то твој и твоји грехови ”Дошао

”Ја ћу наменити теби тај гроб!“ ВУК ИИИ Не, не, не! Ја сам једини коме је Сунце у сну лежало на грудима, Притежалошћу тешком својом уносило му у сан мучења, Имађах отворене вене, засечене дубоко на

На кључ је у њих Сунце утеривало своја лучења; И никад сувише није пекло на грудима. Отицало је опет зором, котрљало се по ливади, Гледах га

Зашто, ко препотопски паук, лепи се за застор мог прозора, Никада га, никада га неће моћи пробити, Ја сам најмрачније сунце иза оног застора; Ни Он сам усамљеност моју више неће заробити!

она л Тајну; Ја не трудих се никад ничим, нит спутах свој јед, И само скривах поглед на светлост, Сунца, сјајну. Сунце, једино теби што сам жудео бити раван, Знати једну једину ствар и њоме знати све: И за вратима скривен чеках рођај ти

Као олујина, тако Сунце, дивље навали кроз просторе; Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре: Кидах застор, затварах окна, трзах нагло,

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра! — Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила.

Али, медузе нису имале ни воље, ни времена за приче о Горњем свету. Онако, како га оне виде сунце је велика мутножута кугла која увече поцрвени и пада у таласе.

Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг. Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна.

Она је тражила и налазила свет у себи А зрно бисера расло је и крупњало. Љескало се и зрачило као некакво мало сунце. Седефна ружа обави га својим латицама, љубоморно га чувајући од свих.

Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче?

— Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога! Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета.

Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка. А ујутро, сунце провире кроз прозор и виде како наслоњени једно на друго спавају дечак и шкољка.

Какви су то лепотани били! Сви високи, сви стасити, сви усправни! Сунце у небу блистало је од поноса због своје златне војске. Од истока ка западу, свакодневно, путовало је Сунце.

Сунце у небу блистало је од поноса због своје златне војске. Од истока ка западу, свакодневно, путовало је Сунце. Од истока ка западу кретале су се и златне главе његових војника прве године, треће, сто треће.

А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце? — Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један,

— рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се баш рађало излазећи из реке. — Без сунца не би било ни плавоцвета, ни иванчица, ни белих рада, ни булки!

Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још

Станковић, Борисав - КОШТАНА

КОШТАНА (пева): Стојанке, бела врањанке! Кад те је мајка родила, На шта је оком гледала: Да ли на сунце сјајано? Или јабланче танано? Бре гиди, џанум, Стојанке, Стојанке, бела врањанке!

ТОМА (одсечно, више за себе): Ону: була млада, после свадбе, чим легла, одмах умрла. Сутра, сунце већ изишло високо, високо — а ње из собе још нема. Мајка јој дошла у походе. Она се још не буди.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кунем вам се, откад јарко сунце грије, Запамтио нико 'наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, Пуне живе ватре гдје ми душа срне!

Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште! Али драги спомен негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу

Моји врти, више не чекајте на ме, Вратити се нећу из студене таме Свог живота... Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде...

Над шедрваном лептири се гоне И сјајне капи, са безброј рубина, Расипају се, док полако тоне Јесење сунце...И, кô са висина Оловни облак по души ми паде, Најцрњи покров бола и горчина.

! Као лаки вјетар што облаке гони, Носио си дуго свога господара Јутром и вечером кад се сунце клони... Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, Мојој срећи нигдје равне било није — Све од Бање Луке па чак до

Знаш ли часе оне?... позно сунце грије, Врхови мунара као ватра горе, А свуда из баште мирис ђула вије. Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на

Овој земљи господ среће дао није, Притискô је јадом и чемером дугим; Док се сунце рађа народима другим, Нас студена зима раздире и бије.

Устај и пођи! Јауци су чести... Пред тешким часом мој народ причести, Крвав кô сунце нек сине из гроба! 1908. *** Обешчашћено и кукавно доба, Епохо мрла и ругобе трајне У дубокијем тамницама

Када ћеш из те постеље оловне Устати, сине?'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?

1908. ВЕЧЕРЊА ЗВОНА Предсутонски је час. Висок и златан крст са торња сипа зрак И трепти вас. Залази сунце и окна горе Кô пожар јак. У небу свијетле се ласте. И вече све ближе Стиже И расте.

1912. НЕРЕТВА Нада мном, у башти, машу брескве пуне Зелених лепеза и првог зарутка; Припило се сунце и у лисне круне Као да би хтјело све злато да утка.

Моју клетву нико Дочути неће, баце ли се на ме; На људску пакост ја сам давно свикô, И знам да сунце не боји се таме... Пророчким гласом будићу из гроба: Истину мртву и слободу роба Што спутан сунца завичајна жуди.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

И зато је Васојевић Стева могао онако одлучно и убедљиво да каже сестри на растанку: Кад се роди од запада сунце, онда ћу ти са Косова доћи. На Косову он се бранио не од смрти, него од издајства. Погинуо је чим је њега победио.

Устави се на истоку сунце, а и сјајан мјесец на западу: пресушише воде шедрвани, устави се Шарац, вода ладна, а потресе земља по

Из таме вековног робовања она се помолила као сунце из мутне ноћи и плахо заискала своје право на живот човека. Она је храброшћу на смрт решених сјајно доказала да бој не

има и код Хомера, на пример: „Кад раноранка зора ружопрста освану веће“ (стих који одговара нашем „Када свану и ограну сунце“).

У Женидби Милића барјактара понављају се невестине речи о томе како јој је омрзнуло сунце, а то је тренутак кад почиње трагедија.

Милош више не шће ни искати, већ сам узе пак се напи вина. Док се Милош мало поначини, утом свану и ограну сунце; ал' повика са града Латинче: „Ој, чујеш ли, српски цар-Стјепане!

се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима и злаћене ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце — пак је простре по зеленој трави, просу по њој бурме и прстење, ситан бисер и драго камење.

ђердана, а на глави девет перишана, поврх тога круна позлаћена, а у њојзи три камена драга: сјаје ноћом како дањом сунце; па бесједи славноме Лазару: „Господине, славни кнез-Лазаре, зазор мене у те погледати, а камоли с тобом говорити, бит

Но да видиш јада изненада! Једно јутро, кад оргија сунце, мезил стиже и бијела књига баш од Бањске, од малена града, од његове остарјеле мајке, — бану књига на кољено паде.

воде Ситнице један зелен ту бијаше чадор; широк чадор поле притиснуо, на чадору од злата јабука, она сија како јарко сунце; пред чадором побијено копље, а за копље вранац коњиц свезан, на глави му маха стамболија, бије ногом десном и лијевом.

У Турчина грдан адет бјеше: каил сваки заспат на уранку, на уранку, кад огр'јева сунце; очи склопи, те борави санак. Колико је њему мила била та робиња љуба Страхинова, пануо јој главом на криоце; она држи

“ Тада рече српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, када сјутра бијел дан осване, дан осване и огране сунце, и врата се отворе на граду, ти ишетај граду на капију; туд ће проћи војска на алаје: све коњици под бојним

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

би ми неко рекао Како је ваздух стекао Коме је писма писао Да моли да би дисао Кад би ми неко рекао Како је сунце стекао Којим се смехом смејао Да би се џабе грејао Кад би ми неко рекао Како је воду стекао На којим је мукама

До последњег милиметра Растимо ДУГМЕ СЛУЖИ КАПУТУ Дугме служи капуту Асфалт служи на путу Друг да се дружи Сунце да кружи Све нечему служи Чамац да се реком плови Мамац да се риба лови Песма да се лепо пева Муња да кроз облак

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

ВИ Рано јутарње сунце тек што је почело овдје-ондје да се пробија кроз густе букове крошње и да пали по шуми весела окца, кад се Лазар Мачак

Да можда нема змија? Мајстор Мачак озбиљно занијека главом: — Змија сигурно нема. У јаругу никад не допире сунце, а у пећини је увијек хладно. — И ти би се усудио да се унутра завучеш? — погледа га Јованче задивљено.

Мачак извади из њедара електричну лампу и свечано је подиже увис. — Ево је! Нов је новцат уметак у њој. Сија као сунце. Дјечаци трком кренуше кроза шуму. Над јаругом је још лежала јутарња сјенка. Јованче се најежи.

Прекидач кврцну. Тама потрпа дјечаке. Истог трена из дубине ходника зачу се јасно и поновљено: — Еј, еј! XВ Јесење сунце већ је било угријало прохладну сјеновиту јутарњу шуму, а од Јованчета и Мачка још ни трага ни гласа.

— кликтао је Ваљушко из рупе. Дјед Алекса брже-боље спусти љестве у јаму и весело загракта: — На сунце, команданте, да их похватамо! — Хватај, па млати! — раздра се Потрков отац.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А земља си, Не вода ни жустро вино, Не по многу времену Опет ти је повратак У земљу. НОЋ Да се паштимо, докле нам сунце није зашло, Докле нам није смркло И животна врата нису се затворила.

Дотле се сећај свега тога докле ти се у невреме смркло није, и загње ти све широм: небесно видело, Сунце, Месец и виђене звезде, и врате се облаци празни за кишом!

О, јарко сунце, и ти обуци се у црно, те са мном уједно протужи! Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скутај

Ти, благословена в женах, облачена у сунце, а и сама си избрана кано сунце, »У којој као у сунцу положи насеље своје сунца творац«...

Ти, благословена в женах, облачена у сунце, а и сама си избрана кано сунце, »У којој као у сунцу положи насеље своје сунца творац«...

Со тога сви непријатељи уплашени изпоутицаће. Река ће се натраг поврнути и Сунце ће од свога му хода престајати и Месец се задржати, стене јерихонске саме попадати, те освем пушчаних хитаца, осови и

Сад водени таласи с брегови се мире, Сунце облак толико надуго не заслања, ветрови се ташкају; земља са садови, садови с угледом диче се!

А земља, те земља: ципом једнако стоји; Сунце је сву сјајући оптиче и пак до свога му хатара дотиче на меру излазну, удиљ тако, једним окретом!

толико ће све сјајне бити како што је сад, пун Месец, а Месец пак, такве форме стати се без промене кано што је Сунце садање, а Сунце опет, седморином светлије бити од садања сјања, а не жешко!

све сјајне бити како што је сад, пун Месец, а Месец пак, такве форме стати се без промене кано што је Сунце садање, а Сунце опет, седморином светлије бити од садања сјања, а не жешко!

Како од искре ватру ложећи у божјој вољи плантите, од звезде у Месец, из Месеца у Сунце претварајте се с добрим сјањем.

Знамо те јасну и светлу кано сунце, сјајну једнако на зле и на добре људе. Знамо те хубаву како луну и добру; у наших бедних ноћи светли нам.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Мана врло пријатан, извештај из уста Васке измећарке, после којег је извештаја Мани — као што би то песници казали — сунце лепше сијало, цвеће пријатније мирисало и птичице лепше певале.

Гледа је Мане, па му се учини тај њен осмех кроза сузе као зраке сунчане кад продру кроз кишне облаке и сунце се осмехне на земљу... И она се ухватила у коло с читавим буљуком девојака, другарица својих.

Мане је обишао своје винограде, свраћао и поседео још у некима, а кад сунце већ на смирају свом беше, врати се и Мане не уловив ништа.