Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из Клења, Илија Заврзан и Станојло Суреп из Глоговца итд., итд. За разговором дође шала, за шалом игра...
Ево Сурепа, нека прича! — рече он. А смех се захори да с шума проламала. Чак и Суреп развуче усне, јер он не проговори три речи у дугу дану... И опет га окупише молити. — Добро, да причам! — рече он.
— Има ли их колико? — Дева вели до двадесет. — Ту ће бити лепа ћара... Шта велиш ти, Сурепе? Суреп само слеже раменима. — Данас ћемо видети колико нам Станко вреди! —рече харамбаша и погледа Станка.
— Ваља! — рече харамбаша. — Мушки! — хвали Заврзан. — Рука ти ваља Цариграда! — рече ћутливи Суреп. — Море, главе турског цара! — викну Заврзан. — На посао! — заповеди харамбаша.
— То је Станково! — рече харамбаша. — Нека му то буде наш поклон за овај први мегдан!... — Право је! — рече Суреп. — Заслужио је! — рекоше Јован и Јовица. — Ко овако пушком коље, заслужио је пашалук! — виче одушевљени Заврзан.
— Бога ми је потешко Станку пара наћи, он пушком коље! — рече Суреп. Та Сурепова реч вредела је Станку толико колико кад би га и гусле певале.
И сви ми умемо гађати, али онако... Говори, Сурепе! Та, проговори, онемео!... — Ти говориш за десет жена! — рече Суреп, а сви прснуше у смеј. Заврзан ухвати Станка за раме. — Слушај!... Слушај само како брбља!
Заврзан ухвати Станка за раме. — Слушај!... Слушај само како брбља! Та твоје ће јунашво учинити да се чак и Суреп расприча!... Зека је погледао сад једнога сад другога. Станко му је од првог погледа пао на срце.
— Дошло, богами! — рече Заврзан и махну јатаганом око себе. — Ала је згодан!... Види, Сурепе!... Суреп се одвојио од дружине, сео на једну кладу, поронуо у мисли, па и не слушаше разговора.
— Шта? — упита. — Види како је овај јатаган згодан, ево мани!... — Ја никад џаба не машем! — рече Суреп, па опет саже главу. Хајдуци се засмејаше, а Заврзан рече: — Море, па ти и људе засмејаваш!... Је ли, Станко?...
Је ли, Станко?... Ма, чиме нас тако омађија?... Откад ти дође међу нас, и Суреп се прођаволи!... Суреп само одмахну главом, као да би хтео рећи: Хајд̓, хајд̓!... Брбљај, нек̓ није речи у теби!...
Је ли, Станко?... Ма, чиме нас тако омађија?... Откад ти дође међу нас, и Суреп се прођаволи!... Суреп само одмахну главом, као да би хтео рећи: Хајд̓, хајд̓!... Брбљај, нек̓ није речи у теби!... И опет наста шала.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милорад Панић - Суреп СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА „Антологија српске књижевности“ је пројекат
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милорад Панић-Суреп СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА Садржај О НАШОЈ НАРОДНОЈ ПРИПОВЕЦИ И ОВОЈ АНТОЛОГИЈИ 2 ПРИПОВЕТКЕ 9 ТАМНИ
Надамо се да ће и то допринети њеном квалитету. У Београду, 1. априла 1957. М. ПАНИЋ-СУРЕП ПРИПОВЕТКЕ »Да би могао и учен читати и прост слушати.