Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Не знам шта ћу! — Их!... Ти не знаш!... Причај, болан! — Не може да ми падне ништа на памет!... Ево Сурепа, нека прича! — рече он. А смех се захори да с шума проламала.
Никад харамбаша није отишао њему, него он сам дође те јави, ако је што вредно јавити!... Ево Сурепа па нека каже је ли тако?... — Тако је! — рече Суреп. — А после — настави Ногић — воденица је воденица.
И онда започе борба, страшна, крвава... Само се чуо Заврзанов глас где довикује Сурепа: „Та реци једну!... Говори, не онемио!... Видиш како ја правим џумбус!
— Добро. Вечерас ћемо заједно Катићу. Повешћу још побратима Зеку и Сурепа. Како се договоримо, онако ћемо и чинити. Кад се врати, дружина поспала.
хтедох рећи: харамбашо... волим ти ово што нам ови наши дођоше него бог зна шта. И, чини ми се, највише волим због Сурепа! Ђаво један!... Тако заметне шалу да пукнеш од смеха!...
Глас јој дрхташе кад запита: — Да ниси сањала њега? — Јесам. — Па?... — Управо нисам сањала њега него Сурепа. Дође ми, наслони руку на раме, па рече: ти спаваш сербезно, а твој син лежи рањен!... Ја се само тргох...
— рече снуждено. — Јадна сиротињо! — рече Станко. — Докле ћеш нас, боже, мучити!... Зовните ми Сурепа. Јелица опет изиде. Не потраја дуго, врати се са Сурепом. — Има ли овај народ хране? — Има нешто мало.
— Још није. Али све што је нејаче и болесније склонио сам!... Још раде... Станко дахну душом. Погледа захвално Сурепа, па више за се рече: — Да бар могу мирно боловати! — А шта ти радиш?
Заврзан погледаше низа Саву. — Шта гледаш, Заврзане? — пита Латковић. — Погледам Сурепа! Их, да ми је он овде, па да видиш џумбуса!... Је ли, Дево, би ли примио и њега у ортаклук? — Бих!