Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Зовни стражу! — заповеди он. Заврзан загракта као гавран... Док длан о длан, и стража ту. — Сурепе, Станко, Илија, Јоване, Јовица!... Ви ћете са мном... А ви... Ногићу, ..... Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај..
Путује Сали-бег са пратњом. — Има ли их колико? — Дева вели до двадесет. — Ту ће бити лепа ћара... Шта велиш ти, Сурепе? Суреп само слеже раменима. — Данас ћемо видети колико нам Станко вреди! —рече харамбаша и погледа Станка.
На тебе ће прво Турци ударити, али ти их пропусти... Ти, Јоване, до Илије... још овамо мало... Ти, Сурепе, ту, близу ћуприје... Јовица, ти ћеш овде, а ја ћу онде. Нас петорица смо са леве стране пута.
онај грм... тако!... И ти ћеш први пуцати. Чим Турчин наиђе на ћуприју, ти пали!... Ако би га он промашио, пали ти, Сурепе, ти га нећеш промашити!... Турци ће онда јурнути напред. Ја и Јовица дочекаћемо их и збунити, а ви остраг јуришите...
— Браћо! Људи! — викао је Заврзан одушевљено. — И ја умем гађати!... И сви ми умемо гађати, али онако... Говори, Сурепе! Та, проговори, онемео!... — Ти говориш за десет жена! — рече Суреп, а сви прснуше у смеј.
— Дошло, богами! — рече Заврзан и махну јатаганом око себе. — Ала је згодан!... Види, Сурепе!... Суреп се одвојио од дружине, сео на једну кладу, поронуо у мисли, па и не слушаше разговора.
Грдна једна клада беше недалеко од њих. Хајдуци јој притрчаше и, док длан о длан, она већ беше на ватри. — Сурепе! — Чујем, харамбашо. — Зађи овуд по селима па причај како је на Дреновој Греди даник хајдучки. — Добро. — Јоване!..
Онда се окрете дружини: — Спремајте се! — рече. — Спремни смо! — Полази! Збогом, Сурепе, Ногићу, Станко, Зеко... Збогом!... — Збогом пошли! И за неколико тренутака неста хајдука у гори.
Да су то јунаци, ја бих послао тебе и још двојицу, али то су угурсузи... Сурепе! Ходи овамо! Суреп му приђе и он му стаде лагано наређивати шта све да ради: — Прво иди попу, па се с њим споразуми..
Онда зовну Деву на страну, па се стаде нешто с њим разговарати. Затим Дева оде. — Је ли, Сурепе, а шта ми чекамо овде? — упита Заврзан. — Што треба — рече Суреп кратко. — Добро. Али нама треба много штошта.
Заврзан погледа нада се: — Господе, да лепа дана!... Али, лов је још лепши. Је ли, Сурепе, харамбаша ће се више обрадовати оној тикви ћелавој (и ту показа на Крушкину главу) него да му носимо од злата јабуку.
А осим тога имам ти и ја неких својих рачуна, па кад је дружина овако добра, да их бар пречистим... Збогом, Сурепе! Тебе ми је онако понајвише жао; жао ми твога разговора!... Смех се захори. Суреп само диже леву обрву и развуче усне.