Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Идем цару на диван. — И ја ћу с тобом, рече лисица. — Хајде, ама ћеш сустати. — Нећу. — Е хајде кад нећеш. Идући путем завика лисица: — Ја сустах, пјево. — Па хајде се мени завуци под крило.
— Хоћу цару на диван. — И ја ћу с тобом, мој пјево. — Сустаћеш ти. — Нећу: како ћу ја сустати на четири ноге, а ти на двије? — Па хајде. И одатле пођоше идући даље, док завика вук: — Сустах ја, пјево.
— Идем цару на диван. — И ја ћу с тобом, мој пјево. — Сустаћеш. — Нећу, како ћу ја сустати ваљајући се? — Па пођу идући неколико, док завика мијех: — Сустах ја, пјево.
— Хоћу цару на диван. — И ми ћемо с тобом, мој пјево. — Сустаћете. — Како ћемо ми крилате сустати? — Е, па кад нећете, хајте. Идући путем, док завикаше челе: — Сустасмо ми, пјево. — Е хајте ми се завуците у перје.