Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И упутише се Севића кући. Станко је летео, а не ишао. Зека, иако је био онако кракат и лак, једва га је могао сустизати. — Ама лакше, човјече!... Што журиш? — Само пожури!... Све ми се нешто слути...