Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „А с којим, то?“ „Са сердаром Пејом!“ Ђакон добро одиже обрве, а намигну деснијем оком — као да схваћа на што онај гађа. „Покојноме Радоју нађе се ђетић, а Пеју ђевојка, некако исте године, те их вјерише у колијевци!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Па зар то не важи увијек и за свакога? Та вјероватно свако схваћа онако и у оним облицима како његов мозак може да обухвати и асимилира! — Не, није, није! То се само тако чини!
А дјед-енергумен само буљи понешто закрвављене очи и отхукује из провелих, опуштених образа: човјек не схваћа. Просто не схваћа. Па да! Ми се не разумијемо, ми смо два свијета!
Просто не схваћа. Па да! Ми се не разумијемо, ми смо два свијета! Ви сте читави огрезли у конкретноме, у практичноме, у материјалноме.
— А он буљи и буљи очи, под лалоком му поиграва мала жица из које се сваког часа очекује да прасне кап — и не схваћа. Човјек фактично не схваћа!
Човјек фактично не схваћа! Помишља на старијег сина, с плавом витичастом косом и с брадом à ла Максимилијан, што се у својој кожнатој врећи
Ћипико, Иво - Приповетке
и смрче му се у души. Није друге, разабире се и лијепо схваћа своју невољу, — али учињеноме нема лијека. А кад му поглед пане на синове и у памети му сине што би се од њих
Ћипико, Иво - Пауци
Зашто да за другога плаћам?” Не схваћа! — Како ће да схвати? Просто, то не бих могао ни ја да схватим! — смије се доктор. — А што ћу му ја?