Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Па онда узмите лепо старца за суву руку, одведите га на најсјајнију звезду, на звезду што данас над Француском сја, оданде ће све лепо видети; голема гробља, нове гробове, разбојишта крвава, а њу сјајну: „Ђе се, млада, по разбоју
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
С плачуштими плакати, то смо дужни человечеству; а са смејуштими сја не всегда смејати се, кад се они на зло другога смеју. Оваковим Спаситељ наш вели: „Горе вам смеју|штим сја!
Оваковим Спаситељ наш вели: „Горе вам смеју|штим сја!” Безлобни смеј знак је весеља. А ко је достојнији всегда веселим бити од благонаравна и добросердечна чловека?
А ко је достојнији всегда веселим бити од благонаравна и добросердечна чловека? Златне и слатке речи: „Весели сја јуносте в јуности твојеј, и ходи во свјех путех твојих без порока”.
А друга сестра што чини? „Помјанух бога во скорби мојеј и' возвеселих сја”, вели пророк. Није ли ова паметнија? Премного!
око сврх себе, не дајмо места у нами слепоме самољубију: „друг друга честију бољша себе творите; смирјај себе вознесет сја”.
“ Наравоученије „Господ гордим противит сја, а смиреним дајет благодат.” Не разумева се овде да човек до саме худости смирен мора бити, него да је разуман и да
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
- Кроз онај шумарак јашу два по два - Не зна се да л запад светлуца гушће од севера шлем до шлема пушка до пушке сја - Топови су им напуњени снегом - Хоће ли нам ико помоћи данас ако Бога зна - Море устајмо зграбимо ово вила
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
А как тепер ваш вожд Георги Черни и прочи војводи, здрави ли?” — Ми: „Слава Богу, здрави и клањајут сја вашему високопревосходитељству и императору.
С упованијем на јединовјернују Росију, и лучшему надјејут сја, и избавленије од Турков”. — „Хорошо; но Сербија от Росији очен далеко, а ми с Турками пријатељи”.
” — Ми: „Јест довољно”. — ,,А Сербов колко?” — „Пјатнадесјат тисјашч, что тепер вооружало сја, а когда сви востанут, то и болше седмдесјат тисјашч будет”. — „А дља чего боснијски визир превел толко тисјашчи?
Везир сказал, и То громко и јаростно: неможно јето бит, ни један краљ у нашега цара земљу мјешати сја не будет; јест — сказал — у нашего султана вјерних мусломан, котори јему правду скажут, когда и что в Сербији
а наипаче од Мораве те до Београда, где ни јунија дети обојего пола ни столетнија старци не пошчажаху сја. (Од Моране до Колубаре, јербо је ваљевска Посавина, што није могло уграбити преко Саве, то је побегло у планине, а
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Крај реке зраче бели кринови, Пада сноп зрака с неба средине: И сја ореол вечни и нови Јагњета што гре преко ледине.
СУНЧАНЕ ПЕСМЕ ПОЉЕ Јечмена жута поља зрела, Речни се плићак зрачи; Купина сја сунчана, врела, Ту змија кошуљу свлачи.
смрзну река... Али већ одмах, пред ноћ глуху, У шупљу трску залелека, И умре на једном листу суху. НОЋ Већ сја Кумовска Слама... Јејина, сва од свиле, И с ватром у зеницама, Диже се летом виле.
Задњи прам магле негде пуши, Кроз мочвар вриште луда јата; Жут поток с брега песак руши, Сунчево злато сја из блата.
СИМВОЛ Гледам твоје крупне очи заљубљене, Где сја ватра — ко зна — грешна или света. Свеједно љубиш ли другог или мене: Ти љубиш невино као цвет што цвета.
Дуго сја на оку тугом вечно младом Лик жене што га је очарала једном; Зато једна жена зна кад пође крадом Поглед за одбеглом
Кроз тамну је пустош моје крило секло, Где сад сја твој покрет и твоја реч зари; И као да свему ти беше порекло, Сунце што ми откри место свију ствари.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А рука јој је била, у трави, хладна, као змија. Рече Исаковичу да јој Сунце светли у очи, а ничто не видит сја! Пошто је Исакович, у недоумици, седео поред ње, као скамењен, она му, дрско, прошапта: Серце, што си тако лијен?
Кратак је живот за то, понављао је оно, што је у сну чуо: „Мучимо сја, сви се мучимо, дебели. Толики људи умиру, тамо, у Дукљи, на зими, у невољи. А жизн наша је кратка.
Што бих се ја Трифуна клонио? Ако је Трифуну стало, да се не срамотимо, ја сам за то. Али, ако Трифун раздрјати сја будет, на мене, у Кијеву, ашче господ Бог кое чудо не сатвори, убићу га, као курву. То ти кажи своме брату! Оће Србо!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Сладост јест и наша Русија. Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду. Име Русије! Р – јер је Рождество. У – јер је Ускрсеније... С – јер је Славјанска.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
он преко тога прелази, јер није »полезно о подобних вешчеј љубопитствовати и в царскија сокровишча и тајни мјешати сја«.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Прошло је, и оде! Не поврати се! Шта могу сад ја, до само сузе?! ... Не повратих више те ноћи кад месечина сја, кад сенке дрвећа падају и шире се; кад се брегови и виногради губе у беличастој магли.
Колико пута, само она, у зору, кад месечина сја, гледа га кроз свој прозор, где издалека, на коњу, с паше долази кући и пева тихо, јасно, тужно...
пева он, а ниоткуда гласа, само месечина сја и трепти. А њој тада дође — сачувај Боже, као нека напаст! — да и она, као што се у причама казује, полети, седне до
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— прекипну божја сила и гроб се раздроби. Прилетеше зефири, запојаше јој сви: „преобразил сја јеси, о Боже милости!
најамника, чико њојзи боле зна: одведе је на преваре међу своје господаре — сад им ноћу уз пехаре место жишка лицем сја. Јест, ал' сада, боже свети! кад од мене туђин стрепи, сада ме се свака лепи!
! — Ја немам злата, немам пурпура, ни бисера, ни камена што сја, ал' имам све: — Самсона имам ја!” Главари гледе, бледе, трну, мру, у храму је тишина самртна.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Онда му она рече, да иде до оне јеле над којом мјесец најбоље сја, па нека са ње скине златни јанџик: у јанџику ће наћи сребрну кутију, у кутији препирани памук а у памуку очи које
Четврти пак, видећи да они сву рибу узеше, узме чинију с чорбом врућом па по њима свој тројици говорећи: — Излија сја на вас благодат божја!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- Алфабет слови: „Где ли су иже, добро, јест што сја!? Прхнуло фрт је, у шашу ша је: збјегло хер под јер - а у честар шча. Фита се пита с ижицом шта је...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Још има, можда, од перја под, печене шеве красе му свод. Та кућа, веруј, обиљем сја. Поћи ћу, крадом, да видим, ја.“ ВУК Пожури лија, нечујна сена, паперје меко нога је њена.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
студи, И завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци сваког зла.
Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја — Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна!
Дух га чује у шумору тавне ноћи, И мисао, што се рађа у самоћи. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
зашто? — Јешче молим сја о упокојенији души раб твојих, за вјеру и отечество погибшим... Као да је овим речима дат одговор на постављено
Црњански, Милош - Лирика Итаке
страшних, тешке свиле и листови прашни, чим пред зору сване, небо ми је росно ко равне пољане, а Месец се над њима сја као срп. СПОМЕН ПРИНЦИПУ О Балши, и Душану Силном, да умукне крик. Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Не жалим ни тебе ни себе ја, и смешим се на даљине. Умор ми само у очима сја, и све што иштем од тебе то је: часак‑два тишине, тишине. УСПАВАНКА Кад шума свене остаће над њом звезде румене.
Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена.
Ветар душе и море шуми. А барка која је остала за нама црни се. Звезда Даница сја близу месеца. Море је сад магловито, стижемо у залив и пристајемо уз неке друге барке. Довикивање.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Шта то чух! Па зар су и то знали... — А шта су крали? Е, то је већ тајна Коју чува месец кад после поноћи сја. Али њихове су крађе биле јавна тајна. О томе се и до данас понешто зна.
Кад год подуже гледам у Космос, У мишју рупу ми се завуче понос. Сја Галаксија? Шта је иза ње? Што дуже мислиш, схваташ мање.
Освета! Како је слатка освета... Она је ко сунце што сја из таме... Гледај, овако изгледа посета Не једне, него три старе даме! Освета духовни наш је ужитак!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
у златној одежди, који, чисто уживајући у тој запрепашћености, силно, гласно запева: Миром Господу помолим сја! И после, када је од двери поведоше натраг са младожењом, она је кроз трепавице само у њега гледала.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
На пучини усталасаног осећања, У дане сумње, непогоде, страха, Лелујају се светиљке сећања: Фар надâ мутно сја да нам навести Обале спаса и одморна даха.
Носио је собом част горке судбине, Трагичну будућност што сја као варка, Душу коју бели идеали криле, Понос чистог срца за који се гине И, у свету греха, проклетство врлине.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
О ИСТИНИ — Далеко је од чувенога до виђенога. — Слушај што ти се вели, а вјеруј што ти се види. — Истина сунцем сја. — Реци бобу: боб, а попу: поп! — Много ашова треба док се истина сахрани.
четврти пак видећи да они сву рибу узеше, узме чинију с чорбом врућом, па по њима свој тројици говорећи: „Излија сја на вас благодат божија“. О ЖЕНАМА Вид’ла вода свекрвину кошуљу.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Петар и носио врећу ситнога пијеска, те господ ђе је хтио да буде брдо, узео би зрно пијеска и рекао би: „Да умножит сја“ те су зато свуда велика и висока брда; а кад је дошао у наше село, провали се светом Петру врећа и више половицу
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
„Господу богу твојему поклониши сја и тому јединому послужиши; возљу6иши 6лижњаго твојего јако себе самаго.” Ево наука чиста и света, која узрокује све
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ М. Митровић ЛXXXИВ Пустиња лежи дуга, и широка Вече, сја запад... све букти у бл'јеску... Ал' на њој никог - само разасути Скелети неки виде се на п'јеску.
И свуд из неба, с врхова, и лука, Звони и звони: „Осана во вишњих!“ ...Сја сунце, златно к'о класје што доздре; Бик риче испод јела стогодишњих, И јутро кади димом јаке ноздре... А.
се на равној ружи Расцвета први цвет, А лептир полете бели Да први куша лет, У врту смо се срели, Где јарко сунце сја, Пролеће, ти и ја. Лептир љубавно ружи Шапће, и око ње кружи, Мирисни љуби цвет.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Он оде, уђе у шталу, одвеза коња па стао огледати орму; допала му се она златна орма, све се сја од сувога злата. А како се гадио гледећи ону другу циганску, рђаву!
Тета остаде на истом мјесту и чекаће га, а он оде. Дошао до кревета, спази дјевојку гдје спава у њем, а сва се сја од сувога злата. У њему задрхта срце од радости и већ се наже да ју пољуби, али се сјети тетинијех ријечи.
Е чуди се цар што може боље и више, пред њим засја љепота цурина, е лијепа је и прелијепа, а сва се брате, сја као сунце од сувога злата.
Сва коса сја се као сунце од самога злата, а једна само једина коса жута и баш као лисичја. Томе се зачуди цар, па ће рећи дјевојци:
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Слика му је тако дивна — Дар је дар. Гледајућ’ је заборавих Да сам стар. Занело ме што у њему Тако живо сја, — (Опије ме мања чаша Камо л’ не би та!
више: На сваком је зимзелена трава, Из свакога светлост просијава, Светлост снажна духа напреднога — Најновија сја са гроба твога, Гирфилде! »Стармали« 1881.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЈОВАН: Ако ми штогод дате, могу. РУЖИЧИЋ: Не старај сја, даћу ти форинту. ЈОВАН: То је лепо. (Узме бурмутицу.) Ала би ово било за мене. (Отвори је и нађе решконту.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
А севне ли и замагли И загрми бој, Показ’ћу ти да сам и ту Соко бранић твој. Љуби мене љубованко, Нек нам срећа сја, Ако не знаш шта је љубав, Учићу те ја. XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Поповић, 1854. ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИН ПЛАЧ СЕРБИЈИ јејаже сини в различнија государства расјејали сја Како стаде Сербија, славна и угодна, са множеством народа бивша пређе плодна, пресилними цареви и храбри солдати, сад
По свем свјету свјетлост красна свјетло све јављајет еја; сунца, луне и звјезд јасна топлота нам дајет сја: земљу, људе обимајет и све ствари загрјевајет. О Златоје пролеће!
Не страшит сја она власти, не борут ју људеј страсти, цареј, велможеј, нишчих и књазеј истребљајет, јединим взором В јавлени
Никто јеја гроз избјежит, зане всјем нам смерт предлежит; савјест чистаја, права, свјатаја, не бојит сја, она једина јест невредима от стрел јеја. 1766.
“ Прискорбна горлице! Кија ж' јему дари, воздаси с утвари? Одвјешчај на сије! „Орел крепки на всја страни да славит сја в мирје и брани, сија јему дари.“ Прискорбна горлице! Что јешче воздаси и воскликнеш глоси? Одвјешчај на сије!
еја в дому Токмо прошчалнија рјечи жалоснија: „Простите м', сродство, Аз ниње отхожду ко Господу Богу, Ви же молите сја, грехом простити сја мноју содејаним.
рјечи жалоснија: „Простите м', сродство, Аз ниње отхожду ко Господу Богу, Ви же молите сја, грехом простити сја мноју содејаним.“ Окрестнаја мјеста жалосно ридајут Гледајући доми всја опустошени, в њих же њест живушчих.
сиром масна пита; Кто имат на двору много младе живине И кому се гуља шета на брег из долине, У кога по двору играјут сја ждрепци Или ноћу кукуричу мамузасти пјевци, У кога се диче јунци на салашу, Ах! И тко грли и цјелује своју лепу снашу!
на небо с ђаурска дивана, Ружећи веја имена негда славних Греков, Мрачећи их славу бивших златних вјеков В којих сја славјаше јунак за јунаком, Мудростију разума, мужа мишцом јаком; Онде, велим, није ни зими ни сн'јега, Ни ледене
славно бјаше в мирје римско племја, Гди витјази славни всју трјасоша земљу, Којих јешче грозному гласу, мнит сја, внемљу, Којим војеводи с пламенем вливаху В души своју храброст кад на бран иђаху.
Тако једни и други и трећи ден прође, Когда св'јет на земљу и тишина дође. Тогда сја чињаше нес град б'јело море, Домови и тороњи — б'јеле морске горе.
Сто тридесјат љета Аки нека завеса Покриваше всегда Духа мојег очеса! Многократ плаках сја Слези проливаја, Богу Творцу молих сја Руки простираја: Виновниче созданиј'!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Сјаши, беже; узјаши, јопе', беже? Сјаши, Чеко; узјаши, јопе', Чеко! — командијерам ја, а он сја'ива и узја'ива. — Аман, доста. — Није доста, није. То се теби чини, Асан-беже, да је доста, а није доста!
Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1881. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда?
Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна!
Преда мном рудине пукле и равна пола та... Врела прашина лети са равна и глатка друма, Нада мном сунце сја. Тако уморни путник по равни пешчаној блуди, И види кладенац бистри и травни види пôд, А сунце подневно жеже и жеђ му
Прво, реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја Освећена круна та? Друго ћеш ми одмах рећи, За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?
Прво рече: - Оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та? Друго морам одмах рећи, За колико може прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?
Ил' иначе, биће зло, Ја узимљем благо сво. Прво реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та? „Кад је продан неба дика, За тридесет сребрника Наш побожни, светли цар, Дваесдевет вреди бар!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
О златоје пролеће! По свјем свјету свјетлост красна светло све јављајет сја; сунце, луна и звјезд јасна топлоту нам дајетсја: земљу, људе обимајет и све ствари загрјевајет. О златоје пролеће!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
се и стаде трчати дечак низ планину, остављајући Месечев Цвет да блиста на врху Сребрне Горе, да нежан и усамљен сја као звезда. Тако и до језера дође и заустави се да још једном, у језеру, види небески цвет. Наже се над воду и крикну.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И свуд из неба, с врхова и лука, Звони и звони: ''...Осана во вишњих!''... Сја сунце, златно кô класје кад доздре; Бик риче испод јела стогодишњих, и јутро кади димом јаке ноздре... 1911.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
тко од мудараца и морском звездом нарече, ни со тим неће погрешити, јер она на овом мору нашега незгодна живота и врло сја с помоћу.
Него свако у своме завичају борави се. Нит се сунце измењује ил се икад мањи, више ли пуни ноћу сунце, месец ли дању сја! Високе горе јеленом је боравиште, а камено подкапиште, вели се, зецовом је притрчиште.
камен а овако напросто зове се карбункулум, да речем на србски језик горућ угљен зашто но он у мраку и ноћу како ватра сја се и видно светли.