Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
да те из поплаве извлаче чакље и куке, да те у мутној И леденој води из уста кечиге отимају штуке; да се, кад сјаши, дизгини и узде одузму од сукненог хајдука зато да их, узјахавши, узме гвоздена рукавица и рука; да се руке,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Застадосмо. Александар викну: — Хеј, има ли кога тамо? — онда се окрете ордонансу: — Сјаши, пушку на готовс и приђи полако. Причекасмо мало времена, затим чусмо неки разговор и ордонанс нас позва.
— Када сам ја био млађи, падао сам, и нисам знао за себе. — Он се окрете своме сеизу: — Сјаши и дај коња господину потпоручнику, а ти се врати.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Рајка капа (у Стамболу); Испало (око) које заплакало; Зла година сатерала орла у долину (с кокошима зиму да зимује); Сјаши Курта, да узјаши Мурта).
Ту су мајци танки разговори. Ту се, Мујо, осолити нећеш. Ћор-бег сјаши, Мустај-бег узјаши, Док дорату гриве отпадоше. Удовици, нане, магла пред очима, А дивојци, нане, сјајна мисечина.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Цијелим путем мислио о том шта да ради. То запазила лисица, те ће стати крај царскијех двора; он с дјевојком сјаши, а тета лија ће му рећи: — Знаш шта, ја видим да је теби тешко растати се с цуром, зато и ту хоћу да ти помогнем.
Побратим је послуша, сјаши с коња, на њему остави своју цуру, а из лисице испукне једну длаку, запали је, кад ал̓ се његова тета претвори у
Ја знам шта је теби тешко: теби је жао изгубити златну јабуку, али ја ћу ти и ту помоћи. Сјаши с коња, привежи га за плот, на њену нека остане цура и чека те, а ти из мога репа извуци једну жуту длаку, па је
— До горе идући узбрдо не јаши, низ брдо сјаши, а равнином вадај, — одговори. РАЈА И ТУРЦИ Ухватили хајдуци турски једног хришћанина ђе с пазара гони једнога вола
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Кад ме угледа, препаде се силно, поблиједи, обамрије. Оружље му испаде из руку. — Сјаши, балијо! — загрми' ја и напери' штуц. Он сјâ и стаде ко укочен, онијемио од стрâ.
Побаца све. — Узјаши, Турчине! — вичем ја и увијек држим наперен штуц — није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе', балијо! Сјаши, Асане; узјаши јопе', Асане!
Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе', балијо! Сјаши, Асане; узјаши јопе', Асане! Сјаши, беже; узјаши, јопе', беже? Сјаши, Чеко; узјаши, јопе', Чеко!
Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе', балијо! Сјаши, Асане; узјаши јопе', Асане! Сјаши, беже; узјаши, јопе', беже? Сјаши, Чеко; узјаши, јопе', Чеко! — командијерам ја, а он сја'ива и узја'ива.
Сјаши, Асане; узјаши јопе', Асане! Сјаши, беже; узјаши, јопе', беже? Сјаши, Чеко; узјаши, јопе', Чеко! — командијерам ја, а он сја'ива и узја'ива. — Аман, доста. — Није доста, није.
— Шта је теби, Асан-беже, вечерас? Да се нијеси збиља, Бога ми, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши, ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право.
— Шта је теби, Асан-беже, вечерас? Да се нијеси збиља, Бога ми, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши, ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право.
А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна! Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши!
Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши... — Доста је, ако Бога јединог знаш!
Сјаши, узјаши! — вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши... — Доста је, ако Бога јединог знаш! — Није доста, болан Асан-беже!
— вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши... — Доста је, ако Бога јединог знаш! — Није доста, болан Асан-беже!
Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! сјаши... — Доста је, ако Бога јединог знаш! — Није доста, болан Асан-беже!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— сву су гору врхом надвисиле, зеленијем листом зачиниле, међу њима бунар вода има; онђе хоћеш Шарца окренути, с коња сјаши, за јелу га свежи, наднеси се над бунар, над воду, те ћеш своје огледати лице, па ћеш виђет кад ћеш умријети“.