Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли засјала кад су те о језик обесили?
После педесет година (цветања или мрења? година тешких чамотиња? увирања ил врења?), кроз петролејски сумрак и сјај, по невидљивој црти, враћамо се у родни крај, из туђине, сна или смрти.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
није знала на коју ће страну!... Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара... Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
— Да сваком чашом о под тресне, Као кад тиран пирује. Као да у сјај мојих вода Још суза није канула, И да је јутрос с младог свода Први пут зора сванула.
БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут пређох цео са твојим знаменом, Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
И скакаваца мину јато... С топола јастреб млади Баци у сунчев сјај и злато Свој крик вечите глади. СВИТАЊЕ Јутарњи стрњик мори слана, Из поља нешто тешко вапи, То плитку реку дави
Простором напито, моје срде гледа Сјај нових небеса и фатаморгана; Расплаче га свако сунце које седа, И распева јутро сваког новог дана.
МИРНА ПЕСМА У зенице ме непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена? Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена?
ПЕСМА ТИШИНЕ Зборим ти несталој, док жалосно плави Мртви сјај месечев на планинској рти. Ти си још уза ме; врата су љубави Увек отворена, као врата смрти.
И шта доприноси твојој величини Тај мој атом бачен у сјај једног днева? Чим ће да оснажи хор којим те славе, Мој слаби глас сумње; и чим да појача Сјај сунаца што те
Чим ће да оснажи хор којим те славе, Мој слаби глас сумње; и чим да појача Сјај сунаца што те непрекидно плаве, Жижак оног који у тмини корача?
Цвеће узе боју твојим отровима; И сјај твог осмеха узе блесак маја: Твоја је лепота у стварима свима, Твој кобни чар нема имена ни краја.
Маринковићу ЦАРСКИ СОНЕТИ ЦАРИЦА Ти си лепа наша царица у круни, С десет дубровачких пажева; и греје С тебе сјај драгуља што донеше пуни У Котор бродови с Кипра и Мореје.
И унуци иду куд су ишли деди, На камену истом оштрили су маче; И страшну легију, и од гнева јаче, Води сјај далеке царске проповеди. Пролазе заставе путишта далека; Сутра ће да севну сабље отроване...
Оно је давало просторе своду, сјај и облике стварима, јасноћу и чистоту мислима, и позлаћивало све куда је пало. То је било сунце које се не рађа на
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Наравно! А гле како се она хартија савила у фишек и из ње се просипа знато! Блешти се, шушти и заноси његов сјај, а њих се двоје све више грле и љубе! Али, о чуда! Мени није нимало криво ни жао, напротив: мило ми је!
Црњански, Милош - Сеобе 2
А он је још једном помилова. Нека неочекивана милина преливала се по лицу тог младог створења, а неки необјашњиви сјај светлео је на том лицу, и док је руком тражила да врата напипа. Била је као омађијана. Стајала је задихана.
Он ће отићи, далеко од свега тога, кроз тај мирис јасмина из пролећа, кроз тај сјај звезда у ноћи, кроз те црне очи што га гледају из расцветаних липа.
у белило очију у ком су очи трептале, као црне звезде, које падају некуд у дубину и вуку и њега у тај звездани сјај, у неком преврнутом свету, куда она гледа.
Он је, истина, имао обичај, и раније, да сумњичи жену да употребљава неке, францеске, капљице, да појача сјај у свом оку, али је то увек само у шали говорио. А никад дотле, то, да је нероткиња, није у друштву поменуо.
се приближе трибини, на којој је, у цвећу, лепа и дебела, императрица седела, са својим мужем – кога је звала Францл – сјај аустријског Двора био је толики, да су били очарани.
Теодосије - ЖИТИЈА
Расуђиваше да су царство и богатство, слава и сјај, и свака срећа пуни метежа и нестални; сматраше видљиву лепоту и обиље овога света као сенку, и разумевши да је много
и отишао ка Господу, лицем веома светло сјајећи и тиме чистоту ка Господу, лицем веома светло сјајећи и тиме чистоту и сјај душе своје испољавајући.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
туту тутину у легло празнине У гладне маказе почетка и почетка У небеску материцу знам ли је ја Семе ти и сок и сјај И таму и тачку на крају мог живота И све на свету 7 Шта је с мојим крпицама Нећеш да их вратиш нећеш Спалићу ти ја
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
) — дрхтање, подрхтавање, треперење, брзо понављање једног истог тона три грације (Аглаја — сјај, Еуфросина — веселост, Талија — обиље) — богиње чари, лепоте и љупкости код старих Грка и Римљана Ћеф (арап.
Црњански, Милош - Сеобе 1
ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА.
Земља је тамна, невидљива и кишовита. Шуми и хуји баруштина иза мрака. Сјај месечине пође са ње, појави се над помрчином, прође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази
Кожа њена и кост, смех и дах, као и њен поглед, имали су неки гладак сјај што је светлео у њој, док је носила чедо у себи.
Терезија. Мачем пробијене, беле, руком мушком нетакнуте груди! Па онда сјај. Свој народ треба да уведу у сјај. А сјај је у католицизму.
Терезија. Мачем пробијене, беле, руком мушком нетакнуте груди! Па онда сјај. Свој народ треба да уведу у сјај. А сјај је у католицизму. Кад Сунце на Западу залази, на Истоку се, у исти час, јавља. У католицизму.
Терезија. Мачем пробијене, беле, руком мушком нетакнуте груди! Па онда сјај. Свој народ треба да уведу у сјај. А сјај је у католицизму. Кад Сунце на Западу залази, на Истоку се, у исти час, јавља. У католицизму.
Над челом и носем она је имала неки сјај, од трептања светлости, што му се каткад чинио као бела, свилена, млетачка образина.
Чист сјај плавог неба укочио му је очи, тако да је остајао дуго, непомично, загледан. Тад, као и његовим људима, први пут му дође
његовом пуку доделише једног католичког свештеника, његове жуте очи, са малим, црним тачкицама, добише неки грозничави сјај, који на путу нису имале.
успављивао, као и шум воденица, напољу, на реци, што га је чула врло слабо, издалека, али ипак непрекидно чула. Сјај Сунца не виде како се разлива са брда, у врбаке и поплављене шипраге и баруштине, над којима су летеле роде и вивци,
Без ње се виде и један врло далеки ред дрвета, на брду, што је постајао видан тек када би сјај залио све равни, а што је већ скоро два месеца добро знала и запажала, очекујући сваки дан тај час, јер би онда
ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА. ТАКО ДА ЈЕ МОГАО ДА СЕ ВРАТИ И ДА СЕ ПОЈАВИ, ПРИ УЛАЗУ У СЕЛО, НА ДРУМУ, НА ИСТОМ МЕСТУ, ГДЕ СЕ РАСЦВЕТАН
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
298-305. ⁴² Кнежевић, Сребрица, Милка Јовановић, Јарменовци, СЕЗ, ЛXXИИИ, Београд 1958, с. 88. ⁴³ Стојичић, Ђ., Сјај разговора, Градина, Ниш 1987, с. 145. ⁴⁴ Ђорђевић, Т. Р., исто, с. 88.
⁵⁶ Цивян, Татяна, „Предисловие“, у: Паремиологические исследования, АН СССР, Москва 1984, с. 12. ⁵⁷ Стојичић, Ђ., Сјај разговора, Градина, Ниш 1987, с. 18. ⁵⁸ Грим, Ј., „Народне српске пјесме (ИИИ, 1823)“, у: Кољевић, С., исто, с. 117.
Стојадиновић, Милица Српкиња, У Фрушкој Гори 1854, Просвета, Београд 1985. Стојичић, Ђ., Сјај разговора, Градина, Ниш 1987. Стојковић, М., „Сретни и несретни дани“, ЗНЖОЈС, 30, Загреб 1936. Суходолски, Б.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
С друге стране, и да је вредела нешто у то време, младост би свакако била последња ствар чији би сјај равнодушни посматрач запазио на нашим лицима.
Спазих затим чистача ципела пред бившом Хипотекарном банком, који је некада тако непоновљиво умео да измами сјај из мојих старих ципела и поврати, бар накратко, осећање елегантног сиромаштва; градског лудака видех и његов вечити,
И лица под тим светлом као да остаре пре времена; очи губе сјај, а коса постаје пепељасто сива. То светло, под којим си одрасла као неки изненађујуће леп цвет, претварало је све у
клозета мешају се скупим парфемима позоришне елите, стари чистач Мухамед жалио му се на лумбаго, истерујући немогућ сјај из његових прашњавих ципела.
Њена пепељаста коса (коју је сада расплела) добија неки чудан сјај, њени покрети су гипки и слободни. па човек изненада примећује да њихова Ружа има дуге ноге и широка рамена, да је
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
(глас из Детињства) Чим изиђе из тих, омамљујућих успомена, из лирске омаглице која даје благост и сјај предметима, писац закорачује у туђи, одрасли свет, удаљује се од себе, почиње опрезно, несигурно да дише.
И полуслепи старац, који само наслућује сунчев сјај, изриче похвалу голом току ствари. Свуда сунце једнако грије старост и свеједно је гдје ћеш склопиш очи, примиће те
Милићевић, Вук - Беспуће
на њезином пожутјелом и потамњелом лицу у које се боре дубље и гушће урезале; очи изгориле од ватре и изгубиле сјај; ко зна колико времена сједи она тако непомична и нијема, не осјећајући свој живот, већ само несрећу у себи,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Када ње ту, да те бере, нема; А ти, зоро, што се из сна трже, Спавај, дремај, кад и она дрема; А ти, сунце, не сјај мојој муци, Веће седај — моје ј' сунце село; Бежи, данче, у црно с' обуци, Црна земља њено крије тело...
34. Овако јесте красно оно место, Вечерњи онде таки јесте сјај, Кад свако вече ићи нисам престô, Догод премалећа трајао је крај.
„О дужино путовања, Кад ће доћи теби крај! Звездо мога миловања, Кад ће синут твој ми сјај.“ Тако тужи, даље ступа Његов корак све напред — Исток се у злату купа, Дворе њему види глед.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— ево га, готов самар! Е, мој брате ... Тек много касније, кад се самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом: — Ђеде, јесам ли ја налик на коња?
је почела да се испреда велика прича око нашег поредовничког млина, која је допрла чак и до дједових ушију и погасила сјај око његовог омиљеног прибјежишта.
Сви су већ знали причу о дрмогаћином мегдану са жандармима и сјај његова подвига треперио је и по мени као од неког скривеног невидљивог сунца.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Дођи, душо, или прођи поред пенџера, да те видим, осетим мирис твоје косе и сагледам сјај твојих очију. Ах, девојко моја! да знаш како те волим и гинем за тобом!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Алфа је глава, алфа то је ум, почетак свега, душин неимар, што y њој зида будућности сјај; а омега, јест, омега је кук, срамота, трбух, лакомост и блуд, зидара умног вечни рушитруд — то омега је свему, свему
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Лептир у срцу. И осећаш да си И одступницу предао у залог Одсутној некој милости. На траси Што увире у обзор, сјај даљине Већ руби невид, и облак прашине За коњаником који носи налог. Пурпурне крпе лепршаве зором!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
ЉУБИ ТЕ ТВОЈ МИШЕЛИНО.“ Толико сам била бесна да сам намемо очистила ципеле завесом, а врхунски сјај истерала пешкиром. То је, значи, та љубав о којој пишу у наставцима?
Зашто не? Диктирам му је лично у машину: ЗА БЕЛЕ ЗУБЕ — БЕЛОН! ЗА ЛЕП ТЕН — ТЕНОЛ! ЗА СВЕЗ ДАХ — ПРОПЕРТОН! ЗА СЈАЈ У ОЧИМА — ИСКРОЛ! ЈОШ ЈЕДАНПУТ: ИСКРОЛ —ШАМПОН С МАЛТИГРАДНИМ ШРЕПЕЛИНАМА! МАНДРАГОВАНЕ РОПНЕ С ДЕСЕТ ПРОГРАМА.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Проткај, потко, и осново, сентандрејско крхко коло! Пут по кругу - нигде знанца. Куд ме води шумна стаза? Сјај источен из Чобанца, то је сумрак крај Калаза. Пантелија, Чип и Бата. (Слик трепери око газа.
Што саберем - буде мање. Невид-жицу кроз мршење ја уводим у сећање. Злато ми је сјај у слами, а у пређи жубор-нити, сврачје писмо, дијаграми.
Таласају таласони и гледају у ме нуле, промичући, у колони, кроз магију и формуле. Из очију сјај одиђе, Љубовиђо Љубовиђе.
А песма где је сјај изгубила, девичњак распне ружа Будима. о снаго зрења, радосну звонкост алкохолизма пејзаж већ слути!
- Шта је видик? - Чун тескобе ледне, шумне језе жбун, у обруч-стању сјактав вал и след од журних мена - њихов сјај и жуч: где видимо се као пламсав луч, у заум-шуми златан дрворед. ИИ Хеј, запад рђа!— Ми смо Леђан град.
Док шуме беру громове колаче, а небо шушти с тепсијом у Сави, разуме род ми шумови шта значе, шта сјај са Дрине кад се с Цера плави, а шта тишина кад јој слог се сруши, а јастреб њен се зачује у тмуши.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Држи га, стара!“ Јадна се бака из сна трже, збуни је дрека и румен сјај, па свраку пита што може брже: „Откуда? Шта је?! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући!
Пиши ми опет, унуко мила моја, обрадуј старца цвећем дугиних боја, на задње дане проспи зачаран сјај. Рођена моја, деки ће брзо крај. Буди ми здраво, звончићу дедин плави, чекаћу писмо, брзо се старцу јави.
“ Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио! А кад ипак воз коначно крену, помути се сјај љетњега дана, тамо негдје, крај замуклих клупа, осташе нам срца расплакана.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
чуда, да угледам рај; Да прегазим поља рујнога корала, Да походим дворе од чиста кристала, Па да причам после лепоту и сјај...
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Носите ме из ове шуме, не могу више да гледам ноћу сјај нетварних бића у грању што се на мом страдању уче да утекну рођењу.
се твојом лозом и гробом Од природе нема веће заблуде каже један глас притешњен између неба и мора: сав сјај стварања је у њој, и сва супротност богу. За нас који се возимо у чамцу то је било као да се чамац изврће.
тај што камен-темељац носи Стефан је Оснивач Стефан и Вук у Раваници Расту два сина сигурна у свој лик по њима сунчев сјај бриди венци трепере још мало па ће њиховог оца да посеку при крају жетве Јуноше високе усред рата и песме расту на
друштву не иде пред лице вишње доста су ме цимали са свих страна Јагње је дошло да вас благослови гледајте његов сјај ми смо му спремили ражањ ви збиља нисте за представљење смртна се казна замењује ропством одлаже се извршење до
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Из даљине су допирали дозиви, и онда се изви само један глас: — Е-хе-еј! Исток се помало беласао, сјај звезда гасио, а зорњача блештала металним сјајем. — Е-хе-еј!... Објављена мобилизација!...
На истоку запламти хоризонт и ускоро, бојажљиво и лагано, као да се прикрада, помоли се месец. Ружичасти сјај обасја равницу и сићушне људе који гамижу као црви. Из позадине допре неки отегнут глас: „Држи десно-о!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Опет се појави онај грозничави сјај у очима, ватра је обузимаше све више, и она се опет приближаваше стању, које личи на врућицу...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
УЗ „ПОСЛАНИЦУ“ 275 УЗ ПОЕМУ „СТРАЖИЛОВО“ 278 КРФ ПОСЛЕ РАТА 283 НАША НЕБЕСА 286 ПЕСМЕ 289 СУДБА 290 У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СЈАЈ 291 ПОБЕДИ 293 КУГА 294 ПЕСМА 296 РОБОВИМА 297 НИКОЛИ И 299 НОВО
Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља. Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину.
ВОЈНИЧКА ПЕСМА Нисам је за сребро ни за злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих је руком за царске дворе мако, за онај блудницâ рај.
У њивама ми је сахрањен лелек тај, у проклети вечан зној. Нисам ја за сребро ни злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих ја руком за царске дворе мако, за онај блудница рај. ВЕЧНИ СЛУГА Оплакали сте рат и мислили: сад је крај.
То је сад Она, одмор вранама и врапцима, што ни сахранити мирно у небеса не да, сјај, што ми још оста, под болним очним капцима! Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео?
Или сјај јутарње буктиње Сунца, што диже у бескрај, па нас љуља, у плаветнилу, као росну кап? Лед вечерњаче, румен, у надземаљск
Зато је зар била тама меса и сјај мисли, дуж младости, невеселост горка и дубока, да са Сербиом умру и мог имена смисли?
Дубровник, 1927. ПРИВИЂЕЊА Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени, што се сад, нестајући, расипа, у празнину, осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени, што се сад, нестајући, расипа, у празнину, осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?
Он их је у писму много хвалио, али се и љутио што су сентименталне. Штампао је једну (У почетку беше сјај). Остале ми никад није вратио.
Можда, мало, Пикасо. На задњој изложби била је његова Леда са лабудом. Она нема сјај његове водене, танке технике из задњег доба, али блешти од разума.
Прешла је бура; Море покоја нађе. А пена таласа грли Последњи део лађе. 1908. У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СЈАЈ Далеко горе испред мене слива се небо са травом. И свуд око мене стоје руже тајанствено, спуштеном главом.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
неке — И, гле, под небом лети дечје јато Из отаџбине, из земље далеке: Као анђели све дечица сама, На њима крила и сјај око глава — Лете и машу на њих ручицама: Ком око врата трачица крвава Ком рана мала ко румена ружа На белим грудма.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Једаред сам видео на улици откинуто сјајно дугме од полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
се за друге, разноврсније и блажије мисли, Док се полако на уснама паћеничким не појави осмех, и у очима заигра весео сјај... Занео се у прошлост...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ДУЊА Ко светиљка која тиња и куња, мутним се сјајем прелива дуња; тај сјај: све месечине у њ се слише, сјај, ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље —
ДУЊА Ко светиљка која тиња и куња, мутним се сјајем прелива дуња; тај сјај: све месечине у њ се слише, сјај, ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље — постоји срећа, и да смо, пре но што смо
ВЕТРОВИТО ЈУТРО Сунце туче у богазе, Сјај кроз лишће пљушти. Дува ветар, а зора се На конопцу суши. Земља шкрипи као лађа, Заглунуше уши: Не знаш да ли
СУША Вода је гола. Њен сјај поносни Прогута муву, сенку и клас. И састаше се, у тајности, Месец, извор и тужни пас: Нек киша усклади
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И тада, Осетићу чудно, као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада И свежином скоро поораних њива, Сјај очију твојих болећив и мио.
грубу, Гледам те тужну, свечану и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене са мрачнога зида, На почађелој и старинској
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И сама Софка, која је била навикла на толики сјај, ипак чисто претрну. Понова га пољуби у руку. | — Хвала, тато! И сиђе доле.
Прекорачи праг, али сунце, сјај и граја је запљусну. Вео јој се закачи за праг, и то јој добро дође. Застанувши, мало окренута у страну, са уздигнутом
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Њихов сјај је био плав, мутан и чедан, Сјај морем скривене, скупоцене шкољке; Он је дав’о дубок незнан израз један Чежње наших
Њихов сјај је био плав, мутан и чедан, Сјај морем скривене, скупоцене шкољке; Он је дав’о дубок незнан израз један Чежње наших снова и минуле бољке; Он је
општи удес кад нас снађе И нестане наших патња и весеља, Нада мном ће, као чар усана медних, К’о лелујав, меки сјај висина сферних, Лебдети и тада сетан осмех једних Очију бисерних.
Један сан, који сјај месечев злати, Јавља се, чили, повија онако Како мирис дуне пољанама лако, Како уздах ноћи кандилке заклâти.
И очи моје среће моје вајне Не осећају више блескав сјај, Не осећају више среће трајне Где хладни гроба простире се гај.
Сунчан и насмејан дан. Пролеће жудњом и насладом дише, И пирка ветрић миришљав и знан; Разноси врелим зраком зоре сјај, Разноси мирис, успомена дах.
Јер цвећу и сад тепа ветрић благ, И мирис спомена по земљи се креће К’о најлепши сјај. И сад пада цвеће... У ПОЛА СЕДАМ Богињи Пробудише ме к’о рубин црвени Зраци вечерњег сунца. Пола седам...
— Да њихов цвркут, непримећен, мре. И сунца давно жељенога сјај Још само тешке сенке свуда ствâра Предмета драгих у ведри час тај, Кад радост наша срца не отвара.
Када чедан осмех, моје дивно дете, На твоме умилном лицу затрепери, Као сјај у ноћи далеке планете, Мој се дух озари у нади и вери.
содомску казну врх народа свега; А с тријумфом њеним и с падањем мрака Ситница ваља лешеве јунака, Сломљено оружје, сјај времена боља, Преко тужног, глувог и трагичног Поља.
Хоће ли доћи час велики, свети, Да блесне правде и разума сјај, К’о страшног дана божја судница Што ће нас једном на грехе да сети?
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
ПЕК 17 ВАРКА ОД ЛЕТА 18 НА МАЛОМ ТРГУ 19 ВИДИК 20 НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН 21 У ЗИМСКИ СУМРАК 22 ТВРЂАВА 23 ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ 24 НАИЛАЗИ ХЛАДНО ДОБА ГОДИНЕ 25 ЈАВА 26 СЛИКА У РОДИТЕЉСКОМ ДОМУ 27 У ДОЗИВИМА 28 СКРОВИТО МЕСТО 29 МИ СТИЖЕМО
МАГЛИ 39 КАЛЕМЕГДАН 40 СИЕНА 41 НА НЕВСКОМ ПРОСПЕКТУ 42 КЊИГЕ 43 КУЋА 44 ДВОЈНИК 45 УРЛИК 46 БОЛЕСТ 47 СТАБЛО 48 О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА 49 КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА 50 УМОРНА ПЕСМА 51 ВРАТА 52 КУЛА НА ПЕСКУ 53 ПРАЗНИНА 54 НА
Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај!
Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај! Паде глава дану, скотрља се И ми посматрамо где се крај нас гасе Ствари и нестају као бачене у крај.
Ако од стабла не садељу бачву Ил кревет каквом младенцу не стешу — Нек буде бар за сандук моме лешу. О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом
Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја. КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА Из високог сна ме буди морски блесак. Очи траже видик где је страна пета.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
И можда би тако и било да се једнога дана, на свему што би девојка дотакла, не појави танки златасти сјај, као да су вез или чипка посути златним прахом.
Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата. Забљесну је сјај врта, какав никада није видела, ошамути мирис цвећа, за које никад није чула.
Плави сјај врапчевих крила преобрази се у плави прамен измаглице. Врапца нестаде. Нестаде и дворца начињеног од светлости и врта
Како и не би? Светлокос, светлоок, сав прозрачан, дечак је изгледао као да долази из неког другог света. Такав сјај је из њега избијао да би, још дуго након његовог проласка, по разрованом плочнику треперила светлосна пруга као
Дечак, задивљен, крикну И загледа се у њу. Сав нежан, сав сребрнаст, цвет је ширио такав сјај да су и небо и земља блистали. Дечак испружи руку да га дотакне, али цвет, као сребрна птица, полете увис.
сусретали, уверени да на свему чега се реч Златоустог дотакне, још Дуго након тога, трепери неки радосни, златни сјај. Ко зна: можда је тако и било? Можда се лудима причинило?
Упоредо с њим пењала се још једна звезда, а дубоко доле треперио пустињски песак крадући сјај месеца. — Погледај како блиста! — кликну Смејачко, а Плачко од страха затвори очи.
— Видите колико вас је! — талас се окрете лево, затим десно. Каква дивота! Какав сјај! Баш је будала што није раније напустио сеновито морско дно: шареније је, мирисније, лакше се дише ту горе.
— Ја се ничега не плашим! — осмехну се лепотица и хтеде да крене даље, али из младићевих очију избијао је такав сјај да јој се чинило да се купа у светлости, па рече: — И тако је свеједно где сам...
Да ли је старац још жив? Долазило му је да остави све и да се врати, али сјај новца био је јачи од сјаја његове чежње. »А можда ми није суђено да се обогатим?
Као одсјај месеца на води блистало јој је лице, а око тела. ширио се нежни, седефасти сјај. Рибари су нешто говорили о вилама? Али нико ниједну није видео. Откуда ова?
Али откуда му у очима поглед виле? Отац задрхта опазивши на дечаковом лицу сјај који је вила имала на своме, но убрзо одбаци своју зебњу. — Волео бих да видим острво на коме си се родио!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Кад пре? Погледао је у сјај понора над собом, тако чедан и безличан, из којег је долазило чисто одсуство утехе. У тај га је час заболела рана у
Тако он сад види, над Мачвом, небо које је, одасвуд, безмерна плава празнина и чист, црн сјај; у исти мах, осећа тај црни сјај како му, са знојем, клизи низ потиљак, а Петар спава, сан му је миран, а ископане
он сад види, над Мачвом, небо које је, одасвуд, безмерна плава празнина и чист, црн сјај; у исти мах, осећа тај црни сјај како му, са знојем, клизи низ потиљак, а Петар спава, сан му је миран, а ископане грудве земље миришу на преисконску,
Чинило му се, ипак, да је, већ једном, упамтио такво небо које је, одасвуд, безмерна плава празнина и чист, црн, сјај. Али, на Прудинама га је чекала само шака људи: истина, клицали су му.
То плетиво га је све више прожимало и будило у њему сјај неке несазнане ватре, мада је досадни Велестинац једнако опомињао да у свему томе, могуће је, има мала замка судбине.
Та прикривана опакост давала је Милошевим очима чудноват, жут сјај од којег се Љубица стресала иако није могла да му се одупре.
једном, ишао ка својим магазама, трговац Пешика је на каљавој калдрми приметио неки црн, мало отрован а мало замаман сјај. Забуљен у тај сјај, није обратио пажњу на то да ово ткање, све од опаких светлосних нити, дотиче и његове магазе.
Забуљен у тај сјај, није обратио пажњу на то да ово ткање, све од опаких светлосних нити, дотиче и његове магазе. После неколико часака,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
о самртничка Жива мудрости! Алфа је глава, - алфа, то је ум, Почетак свега, душин неимар, Што у њој зида будућности сјај; А омега - јест, омега је кук, Срамота, трбух, лакомост, и блуд, Зидара умног вечни рушитруд То омега је свему, свему
И тада, Осетићу чудно, као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада, И свежином скоро поораних њива, Сјај очију твојих болећив и мио. М.
Но дани су прошли к'о ријека нагла, К'о тренутни снови, као пусте варке: Сад на вашем лицу сјај младости жарке, А на моме јесен и туробна магла.
Затим би отац, ведар к'о сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно поч'о, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...
грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шалу светлост своју, Те човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене, са мрачнога зида, На почађалој и старинској
Небо и земља спе у томе часу! Само брз Тимок шуми и жубори... В. Илић Млађи ЦЛИИ ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ Горе сјај сунца, чар зеленог крша, Доле из крила суморне дивљине Отргнут Тимок бруји, и искаче Из црне, хладне, мемљиве пећине.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Реци ми“, рече Хипократес, „одашта произилази тај млечни сјај на небу?“ „Од безброја сићушних звездица које наше слабо око не може да разбере сваку за себе, но тек њихову
Њом истрља прстен да би га ослободио његових спољних нечистоћа; онда упореди његов златан сјај са сјајем круне. „О, мој краљу“, рече он Хијерону, „моје ме очи изневеравају и не могу да се на њих ослоним; нисам у
тим мање што поједини релијефни делови круне показују, према различитом степену њиховог осветљења, различити сјај“. Сад и Хијерон узе круну и прстен у руке, али ни он не могаше пронаћи икакву разлику у чистоти злата.
Опипах и испитах стручним погледом њен квалитет, боју и сјај и оцених је. Госпођа Лавоазије осећала се врло поласкана мојим ауторитативним судом и била ми врло благодарна, као што
“ „Како би могао? Лаплас је, чим је Наполеонова звезда почела да губи свој сјај, потајно ступио у везу са Лујом XВИИИ и понудио му своје услуге“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А сунце се полако и опрезно спуштало на Бежанијску косу и луминозни, заслепљујући његов сјај слабио је, губио се, руменео сви више, преображавајући се постепено у огромну, црвену и крваву куглу.
А онамо, и онамо, видиш ли свуда тамо... онамо, снегови, злато, зраци, онај сјај, видиш ли, Боже, видиш ли? ... Онда је заћутала, занемела, за гледала се право у његове очи и хтела, очекивала његове
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
поребрица и прољевâ, и хистеричних сцена с испадима и сузама и грчевима; и оних малих повишења температуре која дају сјај очима и крхку, до опасности натегнуту звучност гласу, и кратке махове оног брзог унутрашњег изгарања што кадикад
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица погледа Станку и очи му остадоше приковане на њој: откуд јој се поврати изгубљени сјај лепих очију, откуд ова чудна лепота целога стаса?.. Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... — Стале!
после вам се неће жив дати... Капетан је разгледаше пажљиво... Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ја не појмим сада Да л' је било живота, и када? Сјај и боли по'абани. Дуге нема у сутону; Не виде се ноћи, дани: Моје доба све утону У сан што ми сад не смета; Немам више
” 1904. ПОЕНТА Једва чекам вече да и мени сване Јер ја немам дана. К'о пустаром песак Мисли, зраци пали у сјај, ледни блесак, И види се живот, зима к'о две ране. Младост и све цвеће створи се пред оком.
” Нек чека! Јер иде сасвим доба ново, Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај. 1916. ПОГИНУЛИ ДОМ Без песама, жеља, потреса и смеха, Сарањени звуци, зима и топлота.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Када бих угледао бисер, готово бих добио напад, али ме је зато фасцинирао сјај кристала или предмета оштрих ивица и равних површина.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
” Онда би све запевале: “Смешкај се, Михајло, смешкај, ја волим твојих очију сунчани сјај!” И ја сам се смешкао. И све сам се више смешкао када сам се уверио да ме девојке заиста не мрзе.
Али гледајући га како стоји пред општинском палатом глатког и поштеног лица са којегје избијао неки сјај, схватио сам да “Сан” није био у праву.
Хелмхолц је устао, свечаније него икада, али сам запазио победнички сјај у његовим очима. Личио је на Вотана који зури у савршене облике небеске Валхале.
Ћипико, Иво - Приповетке
начин као када за ведра дана, изненада, у грму нешто шушне и тек примјетљиво у сунце полети, па испод њих фрцне живљи сјај очију, и махом склопе се, а лице добије засјенути претљиви израз.
Та је држи приковану на мјесту, и никако да јој се отме..... А он је гледа и, угледавши у њеним очима сјај раздрагана живота и чежње, осмјехне се на њу оним ријетким његовим осмијехом.
Простота и величина пастира и јунака првих времена, па дивља верска фанатичност, па велике страсти, похоте, блуд и сјај... Најлепше жене, најлепши и најјачи људи. Врлина и порок. Девичанство и разврат.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
и то га губи исто онако – ево још једне, шире паралеле са песмом „Небески прстен“ из нареднога циклуса – као што се и сјај небеског прстена „пропио“ и његова се „млада празнина“ „угојила“.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Велики, плави поглед њен, ванредан и при издисању, који је светлео над њом и који није губио свој модар сјај у његовој души”. 257 Голубови изнад Аранђелове главе тако улазе у сагласност с небеском модрином у Дафининим очима.
које улазе у српску историјсконационалну митологију: (И) Нисам ја за сребро ни за злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих ја руком за царске дворе лако, за онај блудница рај.
на којима му се око задржава везане су, готово редовно, за тренутак и покрет: над челом и носем „она је имала неки сјај, од треперења светлости, у „ноздрвама само имала је румени и таме”, а уста су била „под једним, непрестаним,
Чист сјај плавог неба укочио му је очи, тако да је остајао дуго, непомично, загледан. “337 Нигде Исаковичево опажање није - на
Земља је тамна, невидљива и кишовита. - Шуми и хуји баруштина иза мрака. Сјај месечине пође са ње, појави се над помрчином, пође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази једнако,
О томе се саопштава управо онда када јој се самртни поглед гаси: „Сјај Сунца не виде како се разлива са брда, у врбаке и поплављене шипраге и баруштине, над којима су летеле роде и вивци,
353 Када негде у високим Алпима „чист сјај плавог неба” укочи очи Вуку Исаковичу, тако да му поглед понире као у неки сан (епифанију), он у исти мах има и
од јаких сензација, густо сабијених, што се види и по доста учесталим понављањима: „Шуми и хуји баруштина иза мрака. Сјај месечине пође са ње, појави се над помрчином, прође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази
Сан и варка, као она магновена Исаковичева епифанија кад му у високим Алпима плави небески сјај укочи очи. Стога у роману сенка и привид сустопице прате оно што се приказује као да се стварно догађа.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај. — Дође дома млада мома, На лицу јој сунчев жар, „Где си, дико, за
ТИХЕ СУЗЕ (Јуст Кернер) Тек што је данак сванô, Пробудио те мај, Ти видиш јутром рано Ведрога неба сјај. А док си ти проспавô, Купећи нову моћ, — То небо, сада плаво, Даждило ј’ целу ноћ.
“ Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај. Тапајућ’ по тој тмини, колеби једној приђе, Отвори трошна врата, униђе уздрхтан: Овде је мален жижак тињао једва,
И опет ће, и дуго ће Над висином Црне Горе Као сунце одозгоре Сјати мајчин сјај. Сегло небо, ал’ се трже; Шта би срца, шта би стене Без Милене узор-жене? — Јаук, лелек, вâј.
Ти одлети ка истини само, Њу тражећи провекова век; А место ти, и ако је празно, Из њег’ бије неумрли сјај... Ја те, Рачки, по први пут видех, Та ономад на Ђивову тлу, Кад слависмо нашега Омира И дизасмо помену му стуб.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Звездама рањен у сну луташ. Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје. Спавај, злу је време.
Тражим те у ветру ако те још има Изговорена речи за светове пале Тражим почетак сјај и сате стале. ВИ ПОИСТОВЕЋИВАЊЕ БИЋА И РЕЧИ Тражим почетак сјај и сате стале Да живе мој живот и да га васкрсну Из
ВИ ПОИСТОВЕЋИВАЊЕ БИЋА И РЕЧИ Тражим почетак сјај и сате стале Да живе мој живот и да га васкрсну Из остатака збиље прерушене у сну Кад ушав у пустињу затаји поспале.
Лепи мој дане с душом елегије Тражим почетак сјај и сате стале Кад су ти две тужне птице вечност дале Пред вратима иза којих простор гњије.
ноћи, Како се зби дивно да биће ти избегне Место које би изван тебе било, Јер забуном све се збило што се збило А сјај који касни најдубље досегне. Наше име неће бербу доживети Свега што може себе да сети.
на себе, али наде пун, Због које је сваки свршетак непотпун, Одсевом циља непрозирност смири, Увреду глине сунцу, сјај рашири.
Препорађањем испирај сјај свету И звезди која поноре затаји; Нека се трулеж отрезни у цвету Непознат несвесној ружи која сјаји.
позајмљених догађаја, Неизрециво а научено ко време, Варко, у теби удес и случај спаја, Где прерасте слику и сјај успомене.
Ватра која те види биће скупља Од злата које себе не познаје. Оста само име: доста да се роди Песма у лету сјај далеке зоре. Сањам те док певаш у скамењеној води Морем без молитве про непрелет горе.
неке светлости залеђене Јеси ли можда јава позна Када се касно остварује Обећање цветова за порозна Времена којим сјај путује Времена којим сјај путује Цвет си што живи у мртвом телу А не зна име догађају Који расцвета ружу белу За
ли можда јава позна Када се касно остварује Обећање цветова за порозна Времена којим сјај путује Времена којим сјај путује Цвет си што живи у мртвом телу А не зна име догађају Који расцвета ружу белу За потонули пламен у мају За
живи у мртвом телу А не зна име догађају Који расцвета ружу белу За потонули пламен у мају За потонули пламен у мају Сјај који себе не упозна Горким стварима благост врати И пролеће години.
Краков, Станислав - КРИЛА
Ох, какво је само клање било! XИ СПОКОЈСТВО По земљи су били редови носила. Над њима је било лишће липа и сјај солунског неба, невидљиве ласте и једна далека залутала песма. Ваљда каквог пијаног морнара.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ноћца бајна, нема тајна, Само звезда шапће сјај. Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај. По уздаси плове гласи — Васелену обли пој — Све уздише... више...
И подигла си цркву Кô тврди неки град, Оживела си веру, Пробудила си над. Распламтела си љубав, И разлила си сјај Задахнула си цвеће, Повратила си мај. Отворила си чесме Кроз горе убаве, Оснажила си песме Да славу прославе.
се, А срце бију два, У Тој се срећи рађа Тек права молитва. У сузама се купа Па све јој трепти сјај, — И повије се у меки, У топли уздисај. А ко ће је попети? А ко би, него ти, Ти божја прва ћери, Ти света љубави!
Ох, што нисмо сада онде, Где је „дивљи“ обичај; Место гроба кроз ломачу Јурне пламен, сине сјај, Ја бих смело потпалио Тај жртвеник, одар њен, Да трулежу, да гњилежу Отмен плен.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сада бих опет желео да је дан и да се видимо. А зора већ почиње, и месечев сјај све више бледи. Видим и друго ребро онога брда, наскоро сам назрео треће, и тада ми се коса диже...
Обухватио сам јој главу и гледао у овлажене очи. Рефлекс од суза и притајени, чежњиви сјај плавих очију давали су изванредну чар њеном лицу. Наше усне се спојише...
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЈЕЛИСАВЕТА: А! О, сирота! КНЕЗ ЂУРЂЕ: А зашт’ сирота? За алем овај? Зар од алема мислиш то је сјај?... Суза је раје то, рајин уздисај!
Твојих зеница пламен вечити Мојом је душом свакад вољковô — Ил’ суза била, или осмеха У њима синô блистајући сјај, Заповеда ми... идем покоран — И неосуђен, и неприморан, Да ти извршим свети завештај. Хиљаду хоћеш?...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И то сунце моћно чини му се као Нека измождена и продана жена, Увела блудница, с које сјај је слао, А она раскошно открива рамена.
Данас паде идол и сав сјај се отре, У костур се труо претвори сав блесак. Место усред врта нађох се пред гробом, Одакле с презрењем на ме
ВИИИ Ти идеш од ње, ти, сунчани зраче, Ти си јој косе миловао, мада Сам ниси знао на шта сјај твој пада. И њеном оку ти си дао сјаја.
XX Звиждала је зима, кад смо овде били Крај овога жбуна, што сад зелен листа, По коме пролетњег сунца сјај се блиста. Он сад чудно шушти као да ми вели: ''Волео си онда и кад север цвили, А данас си тужан.
И све је пусто у околу целом И раскош боја звони ми опелом Кô сјајни пролог неке патње грозне. О, чему сјај тај што дан очарава Кад моја срећа на дну Прошлог спава? И тихо јецам сред вечери позне.
О, чему сјај тај што дан очарава Кад моја срећа на дну Прошлог спава? И тихо јецам сред вечери позне. XXИВ Сав сјај што нећу крај мене се јати, Сва празна ласка страсно ме целива И хучном игром жуђен идол скрива И оргијама сунца
И када те мрзим, тад мој бол те воли И док моју душу Твоји греси тлаче, Кô очајник с чијег чела сјај се смаче, Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Чекај, селе! Још не желим ја умрети! Док се земља не затресе, Бурно море не зајоше, Не поцрни сјај звездани, И месеца светлост бледа Не завије у облаку Божје правде и истине, Сјајне зоре и вечери Зрак црвени не
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Јехова! Јехова, дођи нам! Дођи нам, вечни наш, Ти си нам јутра зрак, Ти нам подневни сјај. Дођи нам, вечни наш. Вечни наш, Израиљ! (Ратници:) Напали ме народи сви, У име Јехове носим им слом.
Ћипико, Иво - Пауци
Бесвјесно ходаше широким улицама. Више га нијесу занимала туђа обличја, ни градски сјај; бијаше мирнији чим је даље одмицао. Избије на жељезничку штацију. Наново се нађе међу силом свијета.
Ишчезаваше тако сјај, да га замијени сива свјетлост онакове боје к'о суре околишне голети. Иво се трже, испред очију му пролетају меке
неким идеалним бићем, пренашајући се духом на оне наранчасто—црвене пољане што постепено ишчезавају и губе свјетлост и сјај... Кад сиђе с гомиле, хватао се први сутон. Око запада бијаше се све смирило.
Макар је младић изгарао на сунцу, ипак му бијаше угодно у безграничности простора. Осјећаше живо слободу, сјај и истински дашак живота, — а пред њиме, као сјенка, као некакова слутња стајаше мрка нагрђена „Мрсина” прилика с
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Играла сам се са гривнама и огрлицама, веселио ме је сјај злата и чудесни преливи боја на драгуљима. Понекад сам одлазила на Мртваја вир, на то дивно драго место, склоњено од
Па ипак уживао је он некакав особит углед међу сиротињом, која је и сама мрзела своје похлепне господаре и сјај њихових гиздавих одора.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Мени је драго њено лице, Ја још једнако волим њу. Као суморног Алгијери Њеног ме лика води сјај Кроз освећене рајске двери, Где вечно млади трепти мај. Но даље с тугом!...
Гледô сам у летње подне, кад сунце прижеже жарко, Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај, И сниске, кудраве шуме, и сунце над њима јарко, Прохладни, мили крај. Ал' где је кристална река и сенка питомих шума?
„Но мој драги,“ он му рече, „Ко толико блага стече, Непоштењем он је, знај, Заслужио цео сјај! Грабио си што си могô Сјајних слугу имаш много; Та ти, море, сêд и стар, Боље живиш него цар!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
На небу трепере звезде; Месец, који се већ уздигао изнад влажних ваздушних слојева, добио је сребрн сјај; у звезданом јату Лава блиста Јупитер, а покрај Девице заруменио се Марс.
Најсјајнија појава на небу је Сунце; но, баш због тога што оно својом светлошћу засењује сјај звезда, тешко је одредити његов положај према њима.
Благе и спокојне, када их подигне к небу и говори о његовој вечној правди, оне се усплахире и добију чудан сјај када их спусти на земљу и посматра шта се на њој све дешава ту, на земљи, његова је стаза трновита, то смо видели већ
капију на којој је био обешен Глигорије В, ја се сећам усплахиреног погледа патријарховог и разумевам све боље чудни сјај његових очију. Прелиставам мој дневник.
конјункције, удаљује се она све више од Сунца, а на њеном десном рубу, окренутом према Сунцу, укаже се сребрнасти сјај, који бива из дана у дан све већи и јачи.
када се нађе право с оне стране Сунца, онда нам окреће овоју потпуно осветљену половину, али ова не би имала велики сјај, све када је Сунчеви зраци не би засенили, или Сунце заклонило, јер се тада планета налази у највећем отстојању од
Тај фараон спевао је Сунцу ову химну: „Твој сјај је леп на небеском обзорју, ти живо Сунце које си прво живело. Када се ти уздигнеш на источном хоризонту, онда обаспеш
ни највећи астрономи, па зато посматрају Сунце само кроз чађава стакла, или умањују другим сретствима његов блештећи сјај.
Онај сребрнасти светитељски сјај који је облио тамну Месечеву плочу зове се у науци Сунчева корона; она је тајанствене, вероватно електричне природе.
Од њене неосветљене површине не видимо, заиста, ништа, као да је и нема, а од осветљенога дела видимо само сребрни сјај; ни континената, ни мора, нити икакве друге појединости.
На његовој свечано изглачаној хаљини огледа се нови сјај који се на небу појављује. Тако се сјај неба и отсјај мора стапају уједно, образујући на обзорју као неки престо
На његовој свечано изглачаној хаљини огледа се нови сјај који се на небу појављује. Тако се сјај неба и отсјај мора стапају уједно, образујући на обзорју као неки престо светлости од рубина, злата и сребра.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
МАЈСКА ПЕСМА НИКАНОР ГРУЈИЋ Већ се поља сва зелене, Топлији је сунчев сјај, Све су воћке одевене, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Павле више не носи перику, ћелав је, скоро сасвим без косе, порушен је много, у очима сјај туге и резигнације. Мирно посади Бранка према себи, и да би га још умирио, нашали се: — Боље би било сад да сам
— Разумем. Надимамо се, надимамо, богатством, бољом културом, бољим трговачким знањем — и одједаред, сјај почиње да бледи, засењивање слаби; уз то бројно опадање, деца се не рађају, стари чудаци се усамљују, и напослетку:
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Са њихових се усана обично изгуби осмех младости, са образа им ишчезне руменило, у очима угаси сјај и младо им се чело избразда.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Драгане дивне своје чини Исткаше чежњом по планини; Кроз грање звезда сјај се лије По путу језде жар-делије. Где копне поноћ рујног грања Шапућу даљних реч драгана, С руком на српу које
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду. Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже?
Шта цветови корала према цветовима јасмина? У размишљању о бљеску Горњега света сјај њеног света потамне: замрзе Седефна ружа кружење риба у прозрачној плавој води.
Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге. Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа
Једва је последњим погледом успела да обухвати сјај свога малог сунца, а већ јој се у испражњену љуштуру увуче слани морски ветар.
Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна. Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је
— гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни повлађивање ливадског пужа који је пред златном најездом сунца хитро бежао у кућицу.
Та светлост подсећа на бљесак дуге, на тихи и тужни сјај месеца. Више од свега мали сунцокрет волео је ноћ! Гласови ливаде утишавали су се у ноћи и шапутање трава било је
Цар одлучи да будалицу сјајем задржи у свом подводном царству. Забљешта бисер, просу се сјај седефа. Како су раскошни били корали! Како умиљати гласови морских звезда!
ОГЛЕДАЛО Корачала млада жена улицом, а за њом се и велико и мало освртало. Такав је сјај и таква радост из ње избијала да се чинило — сунчана се зрака у Лепотицу претворила. Не иде, већ трепери.
— Све што тражиш! — обећа жена. Смрт никада скромна није. — Твоју раскошну косу — рече — очи модрије од различка, сјај образа. И, даде мајка.
Дворани су, занемели од страхопоштовања, гледали како он на платно преноси сјај најсвечаније Царичине хаљине, па шаренило њених везених папучица. Пуна два дана трајао је тај посао.
— Велика Звездана Мајка набра чело. Њена љубимица гледала ју је мило, блистајући. Тај и толики сјај збуни старицу. Давно, у њеној младости, једна је звезда нагло синула, бљештала и од сопственог бљеска изгорела.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Затим би отац, кô ведар сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно почô, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...
1907. ПОД ВРБАМА Сјај ђурђевске зоре ране Падао је преко страна, А ти крадом газила си У ријеку, испод грана. Врану свилу твоје косе
Но дани су прошли кô ријека нагла, Кô тренутни снови, као пусте варке: Сад на вашем лицу сјај младости жарке, А на моме јесен и туробна магла.
1908. НА ПО ПУТА Остале су за мном баште јоргована, Сјај пролећа мога, шум, пјесме и врела... Студена ме јесен на по пута срела И по мени пада сухо лишће с грана.
Славуј! Шта тражиш, друже? Месеца седефни сјај? Пролећа звезде и руже? Сребрни поток и гај? О, бежи, бежи, мој знанче, Јер овде зиме је кут — Све моје цветне
У њој је лијек за срце што плаче, У њој се врела наше крви лију, — У ту крв свету упи' жиле јаче. Кô сјај што јутром небеса га пију Она је топла, и она ће дати Сокове свјеже да те вјером грију. Не тужи!
С торњем, у пристранку, мало село ћути. Тихо. Сврх стене се круг месеца жути. 1908. ПОД ЈЕДРИМА Једра црвене. Сјај вечерњи пао, И море пљуска по хридима голим. О драго море моје, ја те волим И све лепоте ја бих за те дао.
Ово је крлетка топла душе моје; Кроз њен мали прозор она лети, поје, И сјај златни пије из небеских купа. 1912. ЛУЦИФЕР Силан и голем у ноћ лети, хрли, Кô да га буре побешњеле носе.
Још само усне руде ти, но тај Гримиз ће скоро смрт збрисати с њих, Угасиће се сав небесни сјај Што благо греје испод веђа тих. 6 Прислони лице уз моје лице, и тада Сузе ће скупа се лити.
Ту бујна башта је нека Где трепти месеца сјај, Ту верну сестрицу чека Цвет лотов у загрљај. На звезда јато се сјајно Смешка љубица цвет; А руже шапућу тајно
Но не, таке усне, таки Сјај чаробни ока твога, Тако слатко дете није Дело жара песничкога. Василиске и вампире, И аждаје, чуда стара, Те зле
Јер с усна ти дршће и скривен бол љути, Притајена суза сјај ти ока мути, Тајни уздах цепа горде груди твоје; Моја драга, ми смо бедни обадвоје.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тутањ његовог коња уз поље Врачара и његова сабља над Порчином главом, — то је бунтовничко куцање срца и гневни сјај очију осветничке раје, која не може да се помири с ропством.