Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Шумна је река, кад смрачи, Од својих обала шира. ЛИРИКА 1943 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ Знам да си скривен у морима сјања. Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања.
Усамљен вечно, страшна грмен, У први сунчев тренут сјања, Низ озарену баци стрмен Црни сен свога очајања. А ноћу небу завихори, Кад зна да болно све занемље — И звездама
Прве празне стазе кроз рогоз и влати. Ова чар чекања празних и без мéне! Некад беху у час месечевог сјања Само дух и очи тобом испуњене — А сад те је пуна сва ноћ очајања.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Огласе струне трзај ужице: много је збиље, грозе, хроптања. Засветли небо и прхну птице кроз јасну сузу у бела сјања. У зрелој јези сурога иња цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Из мене сјаји гљива лудара. Са чамов-даске пишу ми чавке.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Месец пак, такве форме стати се без промене кано што је Сунце садање, а Сунце опет, седморином светлије бити од садања сјања, а не жешко! САН Сан је сваком права, временита смрт; Свакодневни животу конац.
свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно пронахођење сјања) — За тим великим светом Пак има други свет, ангелски. Ка нека отока текућа Од великога света пружила се Чак до нас.
Од свега небеснога одзгор сјања она је без изма да ха! посветлија, са својим окретним мотрењем на ово смутно нашег житка море.