Милићевић, Вук - Беспуће
кад је смјела да осјети природу, слободу и младост да лута сама обалом Уне и да удише шум воде и да се одмара у сјени лиснатог грмља.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Но је ли сад? Он тражи њу за дубом... Ни ту је нема. Шта то мора бити — У сјени ваљда је? Он иде тамо. Ал' није њему као што је било, Јер ако срце његово и куца, Кô што је мало пре ту куцало,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Не чују воде своје изворе. Јагњетов лелек преко гудуре, што нагон буди звјерки, морији, жалости биле, сјени уснуле тај болак древни, најисконскији. Разроко свјетлост с бунике грије а братство хита пут Паноније.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У њеној сјени опоро се рађа чудесна справа, чаробна лађа. На њој ће људи једном да језде високо горе гдје трепте звијезде и куд
Ту јагње лута са руном сјајним по шуми густој, стазама тајним и мирно слуша дивљине хук, а стари зека, у сјени брезе, прастару причу унуку везе: „Живјели некад лија и вук ...
Хајдемо кући, мени се спава.“ КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ У шуму тајна стазица води под сводом лишћа у сјени вије. Ко ли то стазом по ноћи ходи? У шуми густој ко ли се крије?
Пропланак тоне у густој трави, погнули главе звончићи плави, блистају крај њих маслачци жути, док бијела рада у сјени ћути, насред пољанка, у сивој боји, џиновска нека печурка стоји.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Пред крчмом бјеше големи орах и њеколико јасенова. Под орахом одмарало се њеколико путника. У сјени од коњушке лежаше стока.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема. Сам, к'о камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије, и јавља се мени...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
у њима опржио или упрскао перје и колико сам свога живога меса у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио
Још као дијете показивао је склоност за цркву и све што је црквено: на импровизованом олтару, у сјени шипкова стабалца, целебрирао је небројене мисе, заогрнут преко плећа Аничином подсукњом. Касније је отишао „у попиће”.
На двије или три друге, неугледније мазге, које су мирно чекале опуштених вратова у оскудној сјени багремових крошања, натоварит ће се заира и опрема, не рачунајући оно што је већ раније послано да тамо спремно дочека.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени...