Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми! Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста?
— Е, мој Брашнове, види се да немаш искуства — одговори му Сланинко. — Мачак иде нечујно као сјенка, а то што лупка у мраку кроз кућу... то ће прије бити неки мали, малени коњић с тврдим копитима.
— упита онај ћорави миш. У мишјој скупштини настаде ледена тишина као да је на њу пала сјенка некаквога огромног мачка. Нико се није јављао за тај посао.
Милићевић, Вук - Беспуће
Она прелажаше кућом као сјенка, сломљена и клонула, с ногама које клецају, с мишљу која застаје, с ријечи која се гуши.
Гавре га је добро запамтио у тим данима гдје се, као сјенка неког црног облака, вуче кроз кућу, подупирући се на дебео дренов штап и застајући да се одмори, с главом погнутом и
Ви мене више не волите. Ви волите ову у вашој кући. И хтједе да му скине руку са себе. Једна мрачна сјенка прелети преко лица Гаври Ђаковићу; нешто затитра у његовој души, жеља и молба да не скрнави једно ново осјећање у
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Престадоше Ђурине и самарџијине шале, спласну разговор. Из лепетаве орахове крошње просу се шапат и належе зеленкаста сјенка, далеки предзнак сутона и вечерњег покоја.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
О хурије, очих плаветнијех, те мислите са мном вјековати, ђê та сјенка, што је дићи може да ми стане пред вашим очима?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Крмећа сурла. 158. Јаје. 159. Конци. 160. Ракија. 161. Звоно на живинчету. 162. Свијећа. 163. Бунар. 164. Сјенка; јаје. 165. Сјекира. 166. Добош. СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ СКУПИО ИХ И НА СВИЈЕТ ИЗДАО ВУК СТЕФ.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
напрега нико себи представит не може; али своје цјељи постић неће, јер вјековах мати безбројнијех има лакша него сјенка крила.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Последње, готово водоравне зраке клизиле су при самом врху зидова тријема. Ускоро ће сасвим нестати. Сјенка зарђале челичне шипке на сунчаном часовнику силно се издуљила.
Напрам конкретном живом човјеку диже се на хоризонту грдна пријетећа сјенка његове властите апстракције, однекуд неизмјерно већа и драгоцјенија од њега самог, и пријети да га просто смлави.
Ћипико, Иво - Приповетке
И како се савија танка трстика, тако се у мору љуљушка његова изломљена сјенка. Он гледа у њу својим модрим, десним оком, и на њу се, и нехотице, благо подсмјехује.
Ћипико, Иво - Пауци
Осјећаше живо слободу, сјај и истински дашак живота, — а пред њиме, као сјенка, као некакова слутња стајаше мрка нагрђена „Мрсина” прилика с изразом непомичности и нехајства.
Како се старац миче , тако његова дуга сјенка обавита сунчевим зрацима, сјаји се и, ломећи се, лако лелуја у живоме мору, и рекао би она сјенка нема ништа
, тако његова дуга сјенка обавита сунчевим зрацима, сјаји се и, ломећи се, лако лелуја у живоме мору, и рекао би она сјенка нема ништа заједничкога са старчевим тешким животом. Мрсе повуче „напразно”, и замота туњу око трстике. — Купићете?
гласови пунога дана; ослушкује и гледа у сјенке облака што се, гоњене од вјетра, пољем нагањају; а једна голема сјенка, даље, усред поља, застрла је земљу и не миче се. Занесе се у снатрењу, па тек као у сну осјећа зашто је дошао.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
У пустој соби сам, кô сјенка бона, У себи слушам звук погребних звона И стискам срце јадно и кукавно. Вечери света, дођи! Тихо, тише!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ја сам нешто друго смислио. Заклећемо се на гробу хајдука Јованчета. Сви се дјечаци напречац уозбиљише. Сјенка давног хајдука промину сјеновитим Гајем. Бљесну његово сребром оковано оружје. Нешто зашкрипа дубоко у шуми.
Нов је новцат уметак у њој. Сија као сунце. Дјечаци трком кренуше кроза шуму. Над јаругом је још лежала јутарња сјенка. Јованче се најежи. — Ко би знао шта нас чека данас? — Тежак посао, копање — одговори сталожени мајстор Мачак.
Тек задрхти вршак љескова жбуна, негдје пукне грана или нејасна сјенка шмугне иза стабла — можда је то Луња. А Луња се појави баш у ономе тренутку кад већ нико на њу не мисли.
— И како само има меку косицу, као свила. У сјећању му тренутно мину Луња, али само као лака сјенка, а златаста Маричина коса била је ту, жива и опипљива. Па ко да сад мисли на нешто друго!