Матавуљ, Симо - УСКОК
Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се. Кнез прели унакрст бадњак, па сркну и даде чашу госту. Овај се сјети шта треба учинити, окуси, поклони се и предаде чашу приставу. Све је то брзо било готово, све се свршило журно.
Драгић се обазрије и, видјевши лијепу облу јабучицу, хтједе пријећи ка дједу, али се намах сјети да је увријећен, те се опет окрете. Дијете много више наликоваше на Милицу, него на матер.
Мало-помало, почеше се будити утисци обрнутим редом, почињући од пошљедњих. Сјети се да су он и кнез Драго легли иза поноћи, да је кнез, газећи лојану свијећу, рекао: „Ја ћу уранити у цркву, а ти,
“ Прије тога, прије него што пођоше на лијегање, сјети се љубљења с браственицима, са својим браственицима! Особито му један од тијех пољубаца остави трага у души.
Особито му један од тијех пољубаца остави трага у души. Сјети се причања свога и њихова, особито му угодно би опоменувши се, како он високо порасте пред њиховијем очима, кад
да је владика у вријеме мира скроман богомољац, који живи у манастиру, који готово нема никакве свјетске власти. Сјети се онијех ријечи старога Мргуда, како су Црногорци у вријеме Малог Шћепана глобили владике Саву и Василија!
— Вјерујете ли ви у та погађања? — запита Јанко Крцуна. — Вјерујемо кад погоде! Онда се свак сјети плећа и погађача, а ако се ништа не обистини, онда их се нико и не спомиње!... Женске запјеваше.
Каква бјеше љетина? Је ли ко умро од старијих? Је ли било чаркања с Турцима? Владика постави та питања да се игуман сјети о чему не треба да одмах говори, о ономе што бјеше најглавније, о чему сви мишљаху онога часа, а то је о крвавијем
Сви постадоше замишљени, намрштени. Јанко, сједећи у нуглу иза Његушâ, посматраше их редом. Игуман се сјети што хоће владика и потанко одговори на питање. Послије њега на ред дођоше Пипери и Бјелопавлићи и остали даљи.
Најзад загризе га, па, осјетив сласт, брзо га прогута а онда се сјети шта је, те узвикну: „Ово је божје око! (боже опрости!) Дабогда ти, боже и то друго испало, и ја га нашао!
И ласно подијелише оно кућерка, оно дворишта, њешто гаја, њешто земље и стоке. Кад све то би готово, старији се сјети да обојица знају само једну пјесму. „А да коме ће пјесма?“ запита он брата.
— А владика хоће ли допустити четовање? — запита Јанко запита онако, не мислећи, али се одмах сјети да је рекао бесмислицу!
Милићевић, Вук - Беспуће
Она га не чу и не макну се. Он пође сав узбуђен и узнемирен у своју собу и тек кад се удари о једну столицу, сјети се да је заборавио свијећу у инжињеровој соби.
сунчаног дана звона с манастира, томе звуку одазва се негдје дубоко у његовој души један одјек из младости, који га сјети мајке, браће и дјетињства, тога безазленог и доброг доба, које га преплави са хиљадом успомена, — и у њему се јави
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Превари се тек понекад, па стане опрезно да зузуће као хрушт, крупна мајска буба, али чим спази оно проклето ждријебе, сјети се Веселице, и одмах се наљути и замукне. — Дрвењак злобни, шта ли је само измислио, пси му браду лизали.
— чуди се чича. — Ваљда добили на дар, ил заплијенили. Прекјуче је ослобођен Прњавор. Чичу нешто штрецну. Сјети се да је у извјештају о паду Прњавора стајало и то да су у вароши заплијењена два вагона ораха.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сједећи тако извади из торбе неколико корица хљеба, па их стане киселити у води и јести. Док ти се онај јунак сјети да је заборавио ћемер, па трчи брже боље натраг.
У то дође и мачка споља, па кад виће да нема жерави под оним котлом што му је рекла да пода њ највише ложи, сјети се да је овај гледо шта се у котлима вари те ће му рећи: — Јесам ли ти рекла да не гледаш шта се у котлима вари, а ти
Али му буде узалуд, јер нити би цуре нити ствари. А кад прође подне и ићиндија близу примаче, сјети се хаџија да је преварен те почне за оних сто дуката тужити, велећи: Ђе ја готових сто дуката пустих из рука,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући! — повика сврака — Треба га тући!“ „Погађам ко је! — бака се сјети, у дворе корак управи свој — Крадљивац који с неба лети нико је други, већ унук мој.
Нека ти барка још брже лети, и кад је нађеш, мене се сјети, па ми донеси пећ.“ У зору Мачак заплови даље, пингвину поздрав са барке шаље, весело капа маше.
“ Сјети се Мачак старине драге, па јури напријед са више снаге, вјетар га пјеном пљуска. У љутој бури лађица-чигра на гриви
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Прво што му к уху доприје, би јаук рањеника и њемачке ријечи. Брзо се прибра и сјети се свега. На Ватерлу, сила — бројна сила, савлада великога цара и његову храбру војску.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад чује муж за несрећу, стане лелекати колико да је главом погинуо, па одмах опет к оној пророчици, а она када дође, сјети се што је, али ништа мужу нешће казивати, него опет жену му покара и сјетује да посан сега бољи опаз има.
Кад ли ево роди сина у крвавој кошуљици. Кад пророчица види, сјети се да је вједогоња, па сутуке ради изнесе дијете на двор од куће и завика иза свега гласа: „Чуј пуче и народе!
у камари, и пружи руку да га узме, а овца на њега скочи и не да му га узети, него на њега насрће да му оба ока избије. Сјети се он злу, те узме овцу, па с њом у гору тражећи и зовући куму вилу, док је некако дозове, па кад се састану, каже јој
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Па онда се сјети е је слушао да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је
Пирија и Наћвар бијаху мишљења Дувалова, а остали пристајаху уз Тетку. Сваки се напрезао да се сјети каквијех ријечи из светијех књига, којима би могао потврдити своје мишљење.
Сунце је грануло! Шкељо, устај и пробуди Букара! Слуге промрмољише њешто изнутра. Враћајући се, Бакоња се живо сјети јучерашње трке и скакања Букарева. „Нема ти, брате, што Буковичани!“ поче се разговарати сам собом.
Иду, иду преко ширине, све тутњи пусто поље под њима. Кад се бјеху одмакли, сјети се војвода да је и фра-Срдарина међу војницима, па га стаде тражити, а кад га нађе, ижљуби се с њим, и смјеста га
!! Букар, који нас је за нос вукâ мисец дана!!! — Е, е, то је само ркаћ кадар учинити! — рече Бакоња и онда се сјети како је једном затекао Букара усамљена са друкчијим изразом на лицу...
Па, послије, чу како јој другарице припијевају „дијака Бокоњицу“, због чега их је она изгрдила. Сад се Бакоња сјети свега тога и сам себе прекори што није био слободнији пред њом, и зарече се да ће је шалом ословити, онако како чине
— вели Бујас. Бакоњу веома изненадише та нагађања. То подјари његову бујну машту, те се сјети многих ситница из скорашњег стричевог живота, које као да потврђиваху ту поставку.
Али кад ђакон спомену зашто стриц купи дугове, онда се сјети Срдаревијех савјета и очиних наговијести, те се прво намршти пак се насмија.
Али намах опет му се ражали, јер се сјети да му је Дундак причао како је очајница три дана засопке долазила на воз и тамо дуго чајала.
његови снажни и гипки удови бијаху тако покорни његовој вољи, да то стрица неугодно дирну, те, не знајући, зашто сјети се својих предака: фра-Јерице, о коме се пјесме пјевају, и још славнијег стрица Јурете.
Навалише успомене. Туда је пошљедњи пут прошао с оцем доводећи стричева кулаша. Сјети се себе у беневрецима и опанцима, глибава и сметена, па онда, у свијем потанкостима, разговора с оцем и њиховијех
Бакоња бјеше дотле само једном видео ркаћкога попа, те га је сад жеља да се с овијем позна. Сјети се једне Срдареве причице, у којој је била практичка поука као у свијем Срдаревим причама.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Неко се сјети да им поклони одбачену жељезну пећ, неко протруо мадрац дугогодишњег болесника. Људи су се великодушно ослобађали
широким распоном, од тог темпераментног страствено- ароматичног регистра, па до неких племенито бијелих угођаја! Сјети се оног дивног Адагиа!.. . — Безувјетно, драга.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Тад се тек сјети прстена, па га принесе к ватри, а два Арапа па преда њ: — Шта заповиједаш, господару? — Заповиједам да ми подоста
Најмлађи син се сјети нечему и рече: — Браћо, та ми не идемо на весеље него у жалост, јер тражимо очев изгубљен трс, стога хајде да
У њему задрхта срце од радости и већ се наже да ју пољуби, али се сјети тетинијех ријечи. Учас зграби и дјевојку и златан поплун с њом, па бјеж̓ натраг, док дође до своје тете.
Кад извадио братске поже, али оба зарђала. Сјети се е то су оба помрла, а његов нож свијетао, као да га је сад, забо у земљу.
У цијелом мјесту ништа за јело него само меса. Боже, објешено месо сваке руке, али се он сјети лијиних ријечи да не смије меса јести, а гладан.
у везира су биле још три слуге, које је везир добро пазио; али на смрти их се не сјети. Слуге се побојаше да им везиров син неће поштено ајлуке плаћат кô његов отац, те се почну здоговарати како би се
Најмлађи се слуга сјети нечем, те ће им рећи: — Не бојте се ви! Какав свијет? Ја ћу њега пропити, па ће нам све ајлуке платити.
Ја те не виђу. Сад се тек сјети везировић да његове гаће имају ту моћ да учине човјека невидимим кад их обуче, па се уклони те их свуче и дође пред
Ко излијечи, даје краљ што год узиште. Сад се сјети слуга оне траве те су њоме мишеви излијечили свога друга, па се јави телалу, а он га за руку, ход-вод, ос-бос, те пред
Ћипико, Иво - Приповетке
Млађи син потјера коње, па с оцем одјури из града. Старац, срдит, одмах се не сјети да је Спасоје заостао, а послије, кад су кола одмакла, помисли: „Пожуриће пријечицом, па ће их достићи”.
ваљаће ти, — одговара Спасоје, и очито жали оца. —А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста. Држи се и — одговори отац, замишљен.
Дјевојка се постиди тога погледа, јер се махом сјети о чему господар натуца, па изиђе из собе у кухињу. Сви су тога часа мислили на њихова негдашњега слугу Спасоја, који
У дну дворишта грбави постолар млати чекићем по растегнутој кожи; Цвијета часом заборави на се и сјети се његове кћери, учитељице.
Наједном, прво него ће да заокрене у до, окрете се прама граду; може бити да јој га је било мило, или се сјети свога поочима, или своје мртве мајке, тек, не рекавши никоме ни ријечи, нагне наново натраг низбрдицом.
Дијете га чека и чека и сада, као дјевојка, кад се оне ноћи сјети, протрне. Дуго је чекала. У крчму долазе људи и одлазе.
Хтједе да прође преко војничкога вјежбалишта, но сјети се да је то забрањено, и сјети се како је једном Спасоје причао да се био препао од војника, јер бјаше прама њему
Хтједе да прође преко војничкога вјежбалишта, но сјети се да је то забрањено, и сјети се како је једном Спасоје причао да се био препао од војника, јер бјаше прама њему пушку наперио, као да ће гађати у њ.
Гледајући у море, сјети се онога дана кад је задихан пошао к њој носећи у руци једну форинту; показује јој новац и вели: —Нашао сам га у мору.
Још једном, на пошљедњој жељезничкој штацији, прво но што се отиснула у велико море, запази нешто што је сјети на њен сиромашни крај и, ганута, живо га се сјети.
штацији, прво но што се отиснула у велико море, запази нешто што је сјети на њен сиромашни крај и, ганута, живо га се сјети. Кад је влак дојурио на велику станицу, хватао се мрак; вјетар хуче и студено је.
Испрвице сједе и ћуте, док се Спасоје сјети те донесе вечеру. Залажу се полагано, као преко воље, а Спасоје се сваки час диже да послужи муштерије.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Немај бриге, све ће на добро окренути.“ Поче ме жена једном тући. У'вати ме за грло, да ме удави. Сјети' се ја освјета: Живила наша премилостива Земљана Влада! Остави жено, Бог те убио.
Ћипико, Иво - Пауци
Идући, сјети се парипа и сијена, па се поврати да натовари. Мучи се на сваки начин, гледа уоколо да му ко поможе, али нико сада на
— Немој писати, — опази баба, — док не чујемо што даје. — Ја одох! Нема овдје мога човјека, — сјети се изнебуха сестра Петрова угледавши перо у писаревој руци.
Дуг је дан, стићи ће и кући. Сјети се кобиле: биће жедна. А сада му је кобила драга као очи у глави: ждријебна је. Нада се, ждријебе ће се у оца
и суд је сада за нас бољи од њих! — опази Раде с увјерењем. — Пиј, Машо, ракије! — сјети се и наздрави јој. Па, отрвши руком уста, и погладивши мрке на уснице, пољуби је: — Је ли ти мило?...
Али у путу, сјећајући се грдних новаца, занос малаксава: кад ће из дуга изићи? И сјети се Раде. Писао му је неки дан да буде на опрезу са газдом.
Раде се нечему сјети, па устаде са камена и пође ка својој јари. Ножем поче гладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио,
У граду Раде се лако снашао. Упитао за бискупову палачу, а кад му показаше, сјети се да он понешто бискупа и познаје, ако је то онај исти што је отраг пет—шест година, док је он још клапцем био,
Ходајући нађе се наједном у једној тијесној, прљавој улици; сјети се да ту наставају „грјешнице”, како их варошани зову.
И, дошавши, поредаше се око мрца и гледају у његов замрзао живот, покривен топлом, вуненом кабаницом. Неко се сјети, па скрши неколико сухих грана са замрзлих голих дрвета поред пута и — наложи. Чељад се окупи око ватре.
— Треба направити од сијенскога коља носила. — сјети се онај вријеменити човјек. — А да, да, треба! — потврдише други. И требају пријечнице и клинови за учврстити носила ..
Газда вели: —Ти од поштена соја, па да те оно бодулче попа срамоти пред људима! Раде у неприлици сјети се: — Тешко је, господару, с њима парбити се! ... Бојим се навалиће на ме трошкове...
Тек што он изиђе, дошуња се опћински лугар са службеним биљегом на капи. Вели: —Поручили сте по ме... —А, да! — сјети се газда. — Чуј, Глишо, што је од онога одгојка у планини што га покојни Илија Смиљанић држаше? ...
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
његови непријатеља унутра утекао, представи се замок Влајков бити, гди се погано легло укоренило, кујући против њега сјети и козни, — може ли да га ова мисао не подигне?
одлука; мудра изрека СЕРДЕЧНО — од свег срца, срдачно СИРЈЕЧ — наиме, односно, то јест; ипак, дакле, заиста СЈЕТИ (мн.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— испитивао је Јованче. — Добро је сакривен у хладовини... — А шта ћемо кад удари киша? — сјети се разборити Мачак. — Зар не видиш ову букветину над нама, заклонила је читаву Тепсију.
Волим те више него десет вукова! Кад га мину први талас раздраганости, тек тада се сјети да погледа шта је са Стрицем.
— тихо рече чак и велики објешењак, Ђоко Потрк. — А шта ћемо с Николицом, он је мален за заклетву? — сјети се Стриц. Дјечачић се нарогуши. — Шта, ти мислиш да ја не знам ћутати?!
Одједном је спопаде такав страх да јој се учитељ учини већи од планине. — Шта би сад, куда би?! Истог трена сјети се Јованчета и онога незаборавног дана кад је тај храбри дјечак пред самим учитељевим носом искочио кроз прозор и
— Изван шуме и онако нема неке нарочите опасности, а у шуми... Ту се пољар одједном сјети дрекавца, кољена му клецнуше и он се бржебоље прихвати боце.
Одједном, негдје у даљини, одјекну потмула тутњава од које задрхта земља. Јованче се сјети недавног сусрета с Николетином и нехотице изусти: — Рат! Пред школом је стајала учитељица Лана исто тако узнемирена.
Сутра се тако могу мени и на главу попети, а ја све то мирно подносити, ни прстом нећу макнути. Јованче се сјети Николине пушке и занијека Главом: — Не, нећеш ти то подносити. Момчина се прену и зачуђено погледа дјечака.
— Усташе иду у твој заселак, то сам пошао да ти кажем — тек се сад сјети дјечак, али Николетина сасвим мирно одговори: — Већ сам ја видио дим с Лисине и с Голог брда и за сваки случај
Пољар се сав стресе од необичне слутње и нехотице се сјети почетка неке старе јуначке пјесме: „Или грми, ил се земља тресе, ил удара море о брегове...“ — Ех, или грми!
— Добар је човјек чича Лијан — сјети се Јованче учитељичиних ријечи. Као да и нехотице потврђује те његове ријечи, старац лагано устаде, скиде шешир с
— Луњо, душо, шта ти је? — Сви сте ви мене оставили, читава дружина! — промуца Луња. Јованче се сјети скорих прича о Стрицу и Марици, па рече с прекором: — А зар сам ја своју Луњу заборавио?