Матавуљ, Симо - УСКОК
“ Па се свијет поче згледати. На каменој клупи, недалеко од градске капије, сјеђаше пет Црногораца а четворица их сјело под клупом, на голу земљу.
Отприлике двадесет корака према Црногорцима, сјеђаше на струци њеки Личан, бркат Приморац, лијепо одјевен. Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима.
А он, богами, није лацманин, но јунак, кад му баста ускочити у наше кршеве! Па се окрете госту, који сјеђаше погнут: — Фала ти, љубавни и болећи пријатељу, јер виђу да те текнуло у срце наше јадовање и ето с нама заплака,
Јанку би тада згодна прилика да добро уочи дјевојку. На крилу јој сјеђаше здраво мушко дијете од непуне двије године, голијех ножица, јер на њему не бјеше друге одјеће до кошуљице.
Десно бјеше преграђена одаја, и врата на њој бјеху отворена. Према вратима, за столићем, сјеђаше човјек и читаше њешто. Он устаде кад се походиоци упутише к њему.
Сјеђаху: владика Петар, ђакон Иво, архимандрит Јанићије и калуђер Јосиф. До овога, на струци простртој на поду, сјеђаше подвитијех ногу млад гуслар, с двије мале пушке и јатаганом за силајем.
Он сјеђаше на троножном сточићу, тако да му је глава допирала до груди владичинијех; на кољенима му бијаше њекаква велика књига,
Сјутрадан око ручаног доба стиже владика с ђаконом Ивом. Цијело братство дочека га пред двориштем. Јанко сјеђаше под орахом у дворишту.
Милићевић, Вук - Беспуће
И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену. — Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен.
Он је погледа: она сјеђаше с рукама у крилу, с обореним очима, с лицем у које је ударила крв, с облим грудима које су поигравале.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
троје ђечице пловећи ријеком нанесе срећа испред једнога великога двора и џардина некакога пребогатога чоека, који баш сјеђаше покрај ријеке пред својијем домом одмора ради.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Цури на крилу сјеђаше мушко дјетешце од три године, голијех ножица, јер на њему не бјеше до кошуљице. Дијете ухватило се рукама за њезина
мученик, каквијех је мало земну кору чепало, ријечју; Петар, (још за живота прозван светијем) бијаше тај човјек што сјеђаше сад на дрвеној столици, према тињајућем огњу у готово, празној соби, оборен мислима.
Дјевојка не мицаше се, колико ни камени кип. Сјеђаше оборене главе и прекрштенијех руку. Она двојица лежаху наузнак, један до другога и покривени струкама.
Остаде Стана сама, с предивом у руци и замишљена. ВИ Тога истог дана, послије јутрење, старац Владика сјеђаше на гумну, пред цетињским манастиром. До њега стојаше његов весели ђакон, гледајући у забринуто лице господарево.
„Чудна лисца! чудна лисца!“ гунђаше ђакон, идући за Владиком и трљајући руке! Тога истога дана пред мрак, сјеђаше сердар са својом чељади крај огња у својој кући.
Медик, који не мога оставити рањеника те поћи к цркви, сјеђаше опет, као оно у очи тога дана, мало подаље од огња, па се шаљаше са малијема пеци-бравима.
Ух! уморан сам!“ „Сједите, почините овдје!“ рече Пејо показујући им клупу, на којој мало прије сјеђаше Јанко. Он бјеше ушао у кућу. Сердар сједе крај њих и једнако их мјераше. „Ма ти нијеси из Котора.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ђечице пловећи ријеком нанесе га срећа испред једнога великога двора и џардина некакога пребогатога чоека, који баш сјеђаше покрај ријеке пред својијем домом одмора ради.
Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, „него пошљи“ рече „нека га зовну, да га испитамо, од куд је прстен они у руке његове дошао.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Прекиде своје јутрење шетње до мађупнице и сједење у хладовини пред капијом, па поче тражити самоћу. По читаве часове сјеђаше на тријему, пред својом ћелијом, гледајући укочено у какву стварчицу у дворишту, кокоши или мачке, па чак и дим који
Наста обични метеж. Већина фратара сјеђаше по исповједницама. Људи и жене, подијељени на гомилице, чекаху реда, јер је прва дужност на дан „проштења“ одстојати
Бакоња је стражио иза врата предње стричеве ћелије. Стриц му сјеђаше на дивану, стрецајући од сваког корака који би затутњио тријемом, јер се бојаше похода. — Ко је то прошâ?
Стари црквењак, који је служио осамнаесторицу пароха (јер се у К. често мијењаху), сјеђаше пред црквом оборене главе. Можда је премишљао о свијем прошлијем свечаностима при првој миси новога пароха, јер