Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за тобом...
Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда... Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде;
Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Виче Бирчанин и Грбовић из тавнице: „Јакове брате, тражи и састављај и подај колико год ишту, само живот откупљуј!” — А мој отац једнако виче: „Не дај,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Трифковић се огледао и на приповеци: 1874, у Јавору, изишао је Иванчин гроб, а 1875. Мљетачке тавнице; затим разне хумористичке приповетке и подлисци у 3астави и Јавору.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
градом и господством — сви градови што су до нас турски, јесам ли их опсуо мраморјем, те нијесу за људе градови но тавнице за невољне сужње? Бич сам божи ја сплетен за тебе, да се стављаш што си урадио!“ МНОЗИНА Мићуновић и збори и твори!
Најгоре им пак бјеху тавнице под дворове ђе дужде стојаше; у најдубљу јаму коју знадеш није горе но у њих стојати. Коњ хоћаше у њима
Твоја срећа — не разумјеше те“. И чујте ме што вам данас кажем: познао сам на оне тавнице да су божју грдно преступили, и да ће им царство погинути и бољима у руке уљести.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Тамо је трунуо годину дана у тавници. Из тавнице избави га гроф Павле, чудним невјероватним мајсторлуком, наиме преко попова...
Једне вечери Јан лежаше на своме, сламом покривеноме, одру. Врата се од тавнице отворише и уђе унутра један човјек. Јан се не маче. Човјек извади испод скута ужежен фењерић.
Колико хитрости, а још више звечећијех доказа, морао је гроф потрошити а да до тавнице дође! У касно доба ноћи растадоше се, а сутрадан Јан, с тужним срцем, пристаде на све.
“ „Не збори о томе молим те... Не знаш ти што бих је претрпио, горе и сто пута горе од тавнице. Не знаш ти ко су они... Па и да није тога, врнути се нећу нипошто, никад, ни за какву...“ „Нека, нека...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Дај, Боже! да се ослободи сваки сужањ и невољник тавнице проклете и тиранске руке. Да бог да! В) О ВЕНЧАЊУ 1 Стари свате господине, добре ти сиједе.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Колико сам ја посла имао док сам време отео мракама из њинога ланца и тавнице, пуштио га да лети свободно по опширној држави вјечности и по царству свијетлога лица.
Смрт ћу извест из мрачне тавнице, на земљу је пуштит међу њима, преодјету у разним видима: нека стравом између њих трчи, чинећ страшна опустошенија.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У затвор стеран, осећао ниси Тавнице тугу и злед, Све горке, несташне обиде света Нису ти мутиле јед. Кад други своје несрећу куће, Деце оплакује срам,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
стих „што ме, тужан, овуд потерало“ у Предрагу и Ненаду, стих „нек изиђе пред тавницу клету“ и „опет џелат са тавнице виче“ у песми Три сужња. И колико резноликости у начину понављања!
Оде књига граду Варадину; када дође џенераловици, књигу гледа ценераловица, шаље благо од Прилипа Марку, па узима од тавнице кључе, те отвори проклету тавницу, и извади три војводе младе и са њима старога Топлицу, па их води на бијелу кулу, па
и Златокосићу, у таваници госпође Јерине, па их хоће младе да погуби; но се моли госпођи Јерини нек их пусти из тавнице клете“. Ал' говори Облак Радосаве: „Чујете л' ме, двије моје куме!
ђеце лудо, па идите двору бијеломе а ја одох Смедереву граду молити се Ђурђу и Јерини нека пусте ваше господаре из тавнице, да је бог убије!
Но ти с̓ молим, драги господару, поклони ми двије војеводе: Бијелића и Златокосића, те их пусти са дна из тавнице“. Ал̓ му вели Смедеревац Ђурђе: „Слуго моја, Облачићу Раде, иди, слуго, на горња вјешала, отишло је тридесет
ђевојка: „Господару, Влашићу Радуле, не љути се, не имаш се зашто; нећу тебе коња одјахати док ми не даш кључе од тавнице“.
Грохотом се Радул насмијао, даде њојзи кључе од тавнице, па је онда коња одсједнула, па дозивље два мила ђевера: „Ви хајдете, два мила ђевера: кажите ми врата на тавници“.
Још пропишта тридесет робова: „Богом сестро, лијепа ђевојко, пусти и нас данас из тавнице!“ Ал’ говори лијепа ђевојка: „Хајте, робље, на тавничка врата!
“ Ал’ говори лијепа ђевојка: „Хајте, робље, на тавничка врата!“ Па изиђе робље из тавнице, вели њему лијепа ђевојка: „Бјеж’те, робље, куда које знаде!
Подиже се лијепа ђевојка, она иде на тавничка врата, и донесе једну кову вина, на узицу спусти у тавницу, са тавнице грлом довикује: „Ој јуначе, бог те не убио! Откле ли си, од које л’ крајине? Како ли се зовеш по имену?
“ Узе Стојан те он попи вино, па ђевојци бјеше бесједио: „Ко ме виче са тавнице б’јеле? Пиво ми је грло преузело, пусти мене на чекрк узицу, извуци ме до пола тавнице, па ћу тебе онда казивати“.
Пиво ми је грло преузело, пусти мене на чекрк узицу, извуци ме до пола тавнице, па ћу тебе онда казивати“. Кад то чула Туркиња ђевојка, пусти њему на чекрк узицу, на узици куке од челика, извуче га