Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Гледао сам тамо у даљини подгорачке и сумраковачке планине.... Оно голо тавно стење плави се у сивој даљини; само онде где сунчеви зраци допиру, видиш као неке беле куле — то су стене од кречног
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Је л’ ту фабрика? — пита Јован улазећи у Настину кафану. — Ооо, ја тошла, тавно! Ја тошла — смеје се доброћудни Шваба, па се заценио од смеха што га Јова није одмах приметио.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Срдито му коњиц захватио — Сви за њиме — коњи се слегоше, Па за собом поље отискоше, Сунце зађе — ноћ је — свуда тавно, Догорели огњи већ одавно, Коњи пасу, ма јунаци пали, Крај пушака тананих заспали, Гојко дуго на злато мислио,
Кад орла имаш ти у твојој руци, Ти њега ома самртно утуци, Но круто њега немој да обараш, У тавно место њега да затвараш, За њега није, веруј, ова тама, Висина њега јер весели сама — О немој, немој јоште крући
И нојца беше, и беше одавно, Долина, брдо, све бијаше тавно, И она бистра, она река иста, Једва се дегде у пругама блиста.
И сунце зађе веће поодавно, И нојца беше, и бијаше тавно; Он с драгом својом вечерати седе, Ма њима, с' ето никако не једе; Све једно друго да привати нука, Ал' јести не
32. Улицама они шећу, А доста је веће тавно, Декоји су веће свећу Запалили поодавно; Ал' се њима тамом шета, Та милости мрак не смета. 33.
XXИ Већ поноћи, свуда тавно, Тио свуда, све почива, И он заспа већ одавно. Спава јунак, 'вако снива: Е у росној лежи трави Украј оне реке
Зрно стиже, Ето ајдук паде ни се диже, И њег' лоша копца снађе — Ту за облак месец зађе, И тавно је, сасвим тамно, Ма још траје бој помамно.
Не, није тако кô што сам ти казô.“ — „Говори, Мито, избави ми душу, У тавно срце бацаш наде зрак, Па оћеш таки да угасиш опет; Познајеш земљу куд ми жеље плове, Па зато опет нећеш да покажеш;
Ох мој Боже, сад је сасвим тавно, Кô да нојца спустила се давно, А сад ето те небеске ватре, Кô да оће цели свет да сатре.
Ал' му, богме, ни првине несу, Да га ветри по горици тресу... Ноћ је свуда, по гори је тавно, Али буре нестало је давно, Облачићи ка својима ите, А небеса звездама се ките; Још се месец на небеси јавља И
Па не може ништа да улови, Па, кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи грмљавина: Сад све гори, сад кâ ноћу тавно, А вијуче ветрина помамно.
Глуво доба — свуд је веће тавно — Догорели огњи већ одавно. Крај огњишта свуд јунаци пали, Де су пали, онде и поспали, Тај на леђи, онај
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно, Без живота је све. Изгледа, као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре...
шуштало је жуто, Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била, — ах, и ја сам ћут'о, Обома нама тужни беху сни. Тавно бледило по чеоцу твоме, К'о признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.
СВЕТИ САВА Ко удара тако позно у дубини ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира? Већ је прошло тавно вече и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
лица, страсних, давно покрила је магла, као месечев лик, што се јавља у надземаљској сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се бела сен авети, бела сен невесте, у бескрај за навек нагла.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
У такав дан смо некад давно Међ људе пали пуни јада. Време је било тако тавно, Мрачно и влажно ко и сада. Зато, кад такви дани падну, Природа кад је зла и јетка, Пробије моју душу јадну Првога
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје. Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба,
Њени су драги изумрли давно, Спуштени испод смрчинога грања, Обзор где скрива повечерје тавно. С љубављу својом она сама ходи; Ветар кроз поља оголела дере; Дебео снег се свуда широм стере, Ал’ њој нит’
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
119. Старац сједи под воћком, покрио се обојком, заложио брабоњком. 120. Сто орлова једно јаје снесе. 121. Тавно нева у тавној кљети вез везе танку гојту плете. 122. Тањир до тањира чак до Варадина. 123.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
О мили часи, како сте далеко! Ви драга лица, ишчезла сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...
И у мутни данак, и у вече тавно, Дух савјести кад му с љутим бичем хита, Да он тебе, старче, изнемогла давно Из сна мутног буди и за прошлост пита? Ј.
већ је суморно спустио вреже; А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно; Без живота је све. Изгледа као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Гледам доба изгубљено, тавно, Где у хладу бајки се одмара; Видим прошлост по'абану давно, Век до века, и времена стара.
Ал' почех волети твоје око тавно, И правилне црте к'о појаву неку Велику и нежну за поднебље јавно. Ал' почех волети твоју усну меку, Црвену и лепу
што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи, Ил' ту зато стоји да нејасно, тавно, Каже шта је било некада и давно. 1910.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Срце ми се увенуто вади Љубвоболних, тужних из прсију; Лепом све на миру ми се гади: Смутио, тавно све ми пред очију.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. НАД БЕОГРАДОМ Спомениче неми прохујалих дана, 3ашто ти је чело суморно и тавно? Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана, Што дигоше у зрак твоје име славно?
лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо стајала си ти; Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, Обојим нама тужни беху сни. Тавно бледило по чеоцу твоме, Кô признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.
већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхале ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно, Без живота је све. Изгледа као да самрт уморну природу стеже, И она тихо мре...
не. 1888. ОМОРИКА У дубини тавних гора, где широка липа мири, Усамљена оморика црне своје гране шири. Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа.
Хаџи—баба, лелек, ситне вале броји: Клепеће весело и на једној нози Непомичан стоји. 1889. ЧЕКАЊЕ У тавно зеленом сâду, где мирта слађано мири, Заветни чека те часак и драги чека твој; Он дише свежину ноћи, и небо над њиме
У тавно зеленом сâду мирише травица мека, И небо над нама шири звездани вео свој Не бој се евнуха, јагње. Ах, тебе загрљај чека
СВЕТИ САВА Ко удара тако позно у дубини ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира? „Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге.
1889. ПОМЕНАК У тавно зеленом саду угодни хладак се шири, Санљиво жубори поток и ружа пријатно мири И плави поменак цвета.
У мајски ведри дан, Кад ветар лелуја вреже ил' шуми у вече тавно, Он живи лелуја покров и крепи вечни сан. А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи, И смех, и песма грми, и живот
ово место по стази, зараслој давно, С крчагом на рамену слазила пастирка млада; И пастир певаше песме у вече, тихо и тавно, Гонећи весела стада. Ту сам некада и ја замишљен слазио често У мајске вечери јасне.
Крај платна сурваних давно, Убоги рибари блуде и мреже бацају своје Кад вече онеми тавно А брод се с тутњавом жури, и звуци суморно звоне И песма премире тужно.
Но сад је у граду пустош. Базар је затворен давно, И смех се не хори више, ни песма у вече тавно. По улицама пустим купе се и блуде псине, И тигар суморно риче и шакал из даљине.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...