Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Одрешише шајке, и вода их понесе... Страшно изгледају на тавној ноћи те дринске шајке, јер оне плове попречке, па изгледају као неке грдне тичурине са раширеним крилима...
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Још су голе тихе равни И песма се још не хори, Само смрека зелени се У дубокој, тавној гори. Ал' кад топли, благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног
И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори. А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с мутним валом О вечите, хладне стене.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Ал’ говори Јово капетане: “И моја је драга на далеку, Ал’ кад мени на ум падне драга. Ја не гледам тавној ноћи доба, Нит’ мој коњиц мутној води брода: Путем идем, за њим праха нема, Воду газим, за њим брчка нема.“ 137.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Старац сједи под воћком, покрио се обојком, заложио брабоњком. 120. Сто орлова једно јаје снесе. 121. Тавно нева у тавној кљети вез везе танку гојту плете. 122. Тањир до тањира чак до Варадина. 123.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Покашто бахат се чује: То стража ликтора блуди, и кличе по тавној ноћи. Стубови Капитола, и горди Пантеон с њима, К'о црне огромне масе дижу се у небо горе, И Тибар јасније шуми.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
За марву је само поље, бунар, извори, Где падају с хуком у тавној гори, Гди птичице поју, ехо говори. Ено, драги, градска царска палата, Ено на све стране куле от злата, Прама граду
Кад мудрујеш, Тад лудујеш! Од нас бежиш! Куда тежиш? Мети тавној, Ником јавној, Коју сматра Мисли ватра, Која лаже, Не помаже.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад. Но ти, којој сам певô млад, У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке, Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке За покој умрлог знанца?
Само Дунаво шуми у мраку и самоћи, Ил' каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас; То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи, И њихов сурови усклик долеће чак до нас.
О, срце, и ти се смири! Вечити склад и покој нек блаже немир твој; И дух, запојен њима, да крила слободно шири По тавној ноћи тој. 1888.
Чуј! у даљини тавној кимвали сладосно звоне, И смех се разлеже њихов и трубе њихове јече. У славу сутрашњег дана, о громовниче Кроне, То
се вите куле са обала беле, И топови стрше с мрачне цитаделе, Чудан неки узвик задрхта у ноћи И потону глуво у тавној самоћи. з.
И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори. А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с мутним валом О вечите, хладне стене. 1890.
3. Ах, шта сам пута у јулијске ноћи Блудио самац крај пустих обала, И слушô песме по тавној самоћи, И шум и жубор разиграних вала...
Покашто бахат се чује, То стража ликтора блуди и кличе по тавној ноћи. Стубови Капитола и горди Пантеон с њима Кô црне огромне масе дижу се у небо горе, И Тибар јасније шуми.
А прошле сниваше ноћи где, с Кићом, лутају сами По тавној дубини шумској. И у тој прохладној тами Они се играху дуго, док вихар однекуд стиже, И с њених детињских груди ненадно
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се виј