Употреба речи тада у књижевним делима

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Шчастљив народ којему милостиво небо таковога владјетеља пошље! Но тада је управ шчастљив и достојан имати га кад га љуби како о ц а, радо слуша и повинује му се.

Добро! У време вашара одведе је човек онде гди се добри коњи продају. А кад је узјашу и почну је с коњма утркивати, тада, и за дебљину и као мазга, остане страг. Боду мамузи, шибају с бичем: „Помагај! Не више!” — рекне ова задушивајући се.

Пун удивљенија цар, и зачуђен, пита га шта то значи. Каже му ови совјет родитеља свога. Тада цар загрли га к прсима својима и, са сузам у очима, љубећи га, вопијаше: „Алија, предраги Алија! Ти си божји човек!

А тада ће се најпре почети истребљавати кад сваки почне од себе и од своје куће. Ко хоће да су му други праведни, нека и сам т

Дође време да закољу краву; вежу је за ноге и рогове, превале је на земљу, пак почну оштрити велики нож. Тада волови запитају је: „Сад кажи ко се у бољи час отелио, ми или ти?

Која их се сила утопи од нас уплашени!” Онда почну тражити предикатора, ал' њега нејма. Од тада наши зецови живу како су и њихови стари живили, нити већ слушају којекакве лажи.

Дâ бог те и други оздрави. Тада ти се обојица освесте, и начну овако између себе говорити: „Брате, није то шала, пустиња је ово!

на добро окренути, а на општу ползу употребити, то се зове мудрост; а кад се на пакост и на зло другима употребљава, тада је лукавство, за које стоји написато: Ров изри и ископа, и паде у јаму коју је начинио.

Упитају га зашто то чини. „Обдан појући, ухватили су ме,” — одговори он — „зато сам се од тада научио памети.” „Безвремено и касно, добра косовицо," — реку јој — „сад слободно поваздан пој, немаш се већ чега

Нека добро ово приметимо: добри човек, баш и кад страда и злопати за своју добродјетељ, и тада се радује и весели (ако је само његова добродјетељ нелесна и права).

И тако цели ће се народ чрез вас просветити и прославити, и тада биће вами „чест и слава и поклоњеније во вјеки вјеков, амин.

А само тада пристојно благодаримо кад ове дарове како на своје времено и вечно, тако и на опште добро употребљавамо.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

волове или краве удари да не чине штету, онда им се то обеси о врат: дужи крај виси низ груди а рачве су за вратом, и тада се зове клечка.

А кад се удари на свиње, онда се дужи крај остави за вратом а рачва испод врата, и тек тада се зове оним страшним именом — рога... Него да се ми оканимо те ђаволске роге!

И то кад хоће да је изговори, чисто зажмури да би по том околина видела колика је ту ученост! А околина обично тада шане међу собом: »Нуто, нуто! како се наш учо пући!...

А тако исто и Ђура и Спасоје. Газда Рака утекао у качару на таван, па није одатле три дана силазио. И од тада се увек клонио женскиња.

И тако остаде с адвокатом у сали. Стали су украј и разговарају се. Баш се тада играо неки кадрил, један дугајлија дере се командујући: »дурдеме! шунегле!

Догоди ли се несрећа да лупи који куршум чудо у облику феса, тада му и газда покуњи нос као ћуран кљун, а фес се запуши но не плане, јер то не допуштају милиони знојева, који су

Еле, отприлике тако су настрани људи ти Енглези. Баш кад се ово десило у Неменикућама, био је тада у Београду један доста настран Енглез. Крупна нека људескара и веома снажан.

Код куће је затекла сву чељад заплашену. Она жива премрла од страха!... Ко зна шта је чека док се Живан врати. Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.

Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању. И још нешто. Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу,

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Јер најсветији путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину...

Ретко у кога да видиш браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с лулом, јер се тада слабо пушило. Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре син, итд...

Београду одметну се од свога цара, убију пашу београдскога, заузму београдски град и науме завладати Србијом, која се тада звала „Београдски пашалук”. Ти су Турци прозвани „дахије”. Радили су с планом.

Коме да се жалиш? Што ти је субаша или његов пандур, то ти је и дахија. Све што си тада могао радити, то је да дигнеш очи к небу; али бог не жури!... Од Раче к Шапцу водио је пут.

Докопао зубима своју десну руку па је гризе, а не осећа бола... Оне „зле” сузе ударише му па очи... и тада је био кадар свашта учинити... Неко га, са страга, удари по плећима... Он це окрете.

Ходи к нама! Све ће бити што ти душа зажели. Довешћемо ми теби и Јелицу!... Тек тада ћеш осетити како је топла љубав њезина... Та, ти нигде згоднијег кутка за себе наћи нећеш!...

Маринко је непрестано викао... Једва се Лазар освести и познаде глас. Тада отвори очи: – Шта је?... Ко је то?... – Ја сам, Лако брате, ја. – А, ти си, чича Маринко? – Ја, сине, ја.

Ми морамо настати да се они узму! — рече Маринко. — А што се они морају узети? — Морају! Иван је већ твој, а тада ће и Севић бити твој. То су већ два јака човека у Црној Бари. Више ће вредити двојица него један.

Свака је њихова реч — пословица. Онако данас не говори један научар како је тада говорио ратар. Полуписмени попа постаде дипломата, обичан ратар војвода, а један марвени трговчић геније!

Сваку мртву турску главу поздрављао је необично весело. Радовао се њиховој несрећи — јер само тада он је био срећан.

Међутим, Мачва је обиловала у јабуковим и шљивовим воћима. И ракија и јабуковача мачванска беху тада на гласу. Ниједана кућа без тих пића није била. Нико из куће није отишао а да га не услуже једним или другим пићем.

Кад га је зеленко донео пред хан, кад га скидоше са седла и запојише мало ракијом, тада рече: — Чини ми се сад се нисам преварио. Сад је убијен. — Ко? — упита Крушка. — Станко. — Ти га убио?! — Ја.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

У хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У

Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну. А кад стари клавир дирне руком лаком,

Тесне стазе беху Пуне косоваца. Весело је цветô Турчинак у њеном говору и смеху. Она је крај мене тада корачала, Страсна као лето, поред мирних вала, Поливених топлим бојама и сјајем. Вај!

СЛУШАЊЕ Из Дубровника Када падне вече поврх воде плаве, И засветле Млечни Пути из далека, Тада као птица из свог гнезда мека, Све од маховине и од морске траве, Прхне моја душа.

А полазак када запеваше звона, И кад мирно ковчег подигоше бледи, Тада, као у сну, осмехну се она. ДАЛМАЦИЈА Из Сплита Са капеле једне, са старог врхунца, Полагано звони.

ТАЈНА Кад мину месец жут за косама, Тада с небеских црних ледина, — Као кап паде та реч једина: Тад појмих шта је моја осама...

А вратиће се мирно тада, Све као реке које плаве, — Докле за крвав запад пада Крупно и страшно сунце славе. НЕДЕЉА Већ зора сребри хумке

Дан умире мирно: а моја је соба Испуњена чудним слутњама и страхом. И немо и споро ослушкује тада Неку тамну јесен у души, где тако Дан гасне без туге, без свести, полако... И чујем, у мени лист за листом пада.

У вечери дуге, Прах сребрних звезда док лагано пада, И с цвећа се диже свила, као косе, Моја нова љубав родиће се тада Као нови листак и нова кап росе.

ВРАЋАЊЕ Кад ми опет дођеш, ти ми приђи тада, Али не кô жена што чезне и воли, Него као сестра брату који страда, Тражећ меком руком место где га боли.

КРАЈ Хоћу у твом срцу, после тамних јада, Да оставим једну носталгију дугу: Па све када прође, да се сећаш тада Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Тад се јави ехо непамћеног јада, И бол неке давно преболеле ране... Но како је срцу, нико не зна тада, Задоцнела суза кад пође да кане. ПЕСМА Пренуће се опет моја душа сетна...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Моја се мати мало и слабо шалила. По једанпут у години дана ја бих јој легао главом у крило. Тада би ме она чешкала по глави и говорила као малом детету: „Куждраво моје, ти слусас маму!

је, на пример, да прича како аранђео није слушао Бога, те узео душу неке самохране бабе, а поштедео мајку ситне деце. Тада га Бог шаље, те да му „са дна мора“ доноси и разбија камен, и унутра су два жива црва. — „А ко се за њих стара?

— Не! — рекох ја. — Већи је онај горе и од мога друга Јоце! Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик: — Јаој, моја мајко! Ах! И књига живота поче ми се отварати.

Ја нећу да се упуштам у све у оно доба могућне комбинације „откуд ватра!” Нећу да описујем како је мој отац тада пуцао из џефердара на калфа-Јешу, и како је тај Јеврем био бамбадава три месеца у хапсу, нећу да... али не!

чардак са шишарком, шупу с ветрењачама и с ракијом, па дућан с целим јеспапом, и од куће остадоше само наше две собе. Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница.

Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница. Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре!

Од то доба и мајка је морала распитивати за њега, и ево свега што се о њему знало: Ђорђе је тада почео парчетарити, али кад се покупи вересија, он поче опет за се радити.

Жена му умре, и он оста с једним женским дететом сам у свету. Тада он узе своју удову сестру у кућу и пуних седамнаест година, не скидајући ни дан ни ноћ с колена закачке, богзна те не

” Али болест освајаше. Лекар у нашој варошици диже руке, али му тада казаше људи да му се то само навлачи бело на око, и да то могу београдски лекари да скину, или, као што бабица још

Много сам о томе мислио, и сад ми се тек чини да сам тада и на њој видео онај исти израз лица, ону исту тишину душе, оно поуздање, поуздање у — Бога! — Отиди опет кад стигнеш!

Ја јуначки отворим широм и ступим слободно унутра. Али не умем да корачим. Рекох да сам фаталиста! И тада ми се учинило да се нешто значајно са мном збива, да се моја судбина решава. Соба је била окречена... не!...

Мени је нешто играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве. Тада се из његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања и као лавина падаше све силније и огромније наниже:

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

»Срам вас било, бећари једни, грдила би их она тада, немате ни срца ни душе! А шта вам ради да га секирате тако!? Јао, наопако, а кака сте у другом шору и шта тек радите

могао обући своје беле панталоне и метнути на главу свој, једини у селу, сламни шешир, кога сâм почешће сумпором пере. Тада би обукао и сомотски капут и лаковане ципеле, а косу очешљао онако, што кажу, »на ларму«, па би се шетао по селу,

И једна и друга се извињавала умором и врућином. Тако је трајало до пет часова. Тада гђа Перса подсети друштво да би добро било да пређу мало код њих. А то је било врло добро.

Знала је око Пере тако вешто и умиљато да се понаша, да му је већ тешко било и пола дана без ње. И не знам како, већ тада му је падала на памет страшна мисао: каква би то велика несрећа била да нешто као поп остане удовац, да му — не дај,

Кад су се вратили попови с пута (јер ниједан се није стрефио тада код куће), а оне обадве ударе у плач и тужбу, а супрузи место да уредиду ствар и стишаду, а они се потучеду!

И мисли њене, и песме које је најрадије тада певала, и књиге које је читала, — све је то показивало да је Јули тежак живот, да јој нема живота, и да јој је смрт

дрво, и стајаће ту све до друге године, до лета, кад дрво озелени листом, и кад се накити миријадама дудова плода. Тада ће га тек можда скинути какав гладан вандровкаш, који се попео на дуд (не бирајући је л’ црн, бео или мургаст) да се

« То је онда чула гђа Перса и одмах убрзала да измакне, да их не слуша више. Била је тада љута целога дана. Онда је држала да је то казано само онако, из пакости, да она само чује и да се једи; а сад је лепо

Весеље и игранка трајало је само толико колико и приличи нобл-сватовима, то јест до четири сахата поподне. А тада је стари сват наредио да се прежу коњи.

Много штошта дознала је тек тада гђа Сида, па и то откад је управо фрау Габриела омрзнула на фрау Цвечкенмајерку. — Није то било, милостива — вели

А то још јасније признају кад хоће да удену иглу. Тада обично и једна и друга зову слушкиње које имају много здравије очи, па могу да виде и много ситније ствари него што

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога

Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју

још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу.

И зато, чим се служба сврши, попа изиђе из цркве, зацрни се његова мантија преко гробова, тада све узаври од плача. Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење.

Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире.

А њих је пуно. Из целе вароши, свих маала. Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник.

А саката и језична Вела дигла би тада главу, и наслоњена пазухама о штаке, почела би високо, на слогове да муца... тобож као да правда; брани Љубу што неће

Зима стегла и пуца. Љуба да се укочи. Зато заборави све и невенчаног прими Љубу код себе, у колибу. И, од тада, чисто се променила. Дошла лепша, чистија и вреднија. Од јутра до мрака трчала је, просила, доносила.

Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи. Само лежи и спава. Више мртав него жив. Наза лута, проси, донесе му а он ни да се окрене на њу, а камо ли

Примио варошанку. А Вејка није имала више код кога, но је од тада морала сама по пољу да ноћива. Затим се брзо изгубила, умрла, више од страха што је сама, напољу, него од глади.

Силом отерао варошанку те Таја опет могао сам, у тој својој соби да седи, ноћева. Али, од тада Таја као да не беше више онај Таја. А зар и године дођоше. Више није јео. Само, кад га пустише у собу, леже.

И онда се враћа, али слободнији, расплакан, пијан. Тада би ишао на своје гробове где, вели, да му је жена и кћи закопана. Седа тамо.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Чује то Марко, тада већ варошки судац, па преко пандура пошаље натраг тепсију; не прима се у депозитум. Ћирковић опет вози тепсију Бабоњи,

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и без реда бацао ствари у онај свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био готов он опаса сабљу и револвер и тада понова осети како оно његово самопоуздање порасте још више.

Разумео би он тада, морао би разумети шта значи то оставити жену, створење од деветнаест година, наивно, детињасто, бујно, жедно и жудно

како му је мало час, у сред оног урнебеса и ужаса наједном дошло да бега ма где а без обзира на све могуће последице. Тада, наједанпут, његова дрхтава рука јако притиште слушалицу и он се одазва па се укочено загледа у земљу и побледи.

Наводи даље Христић како је само он, као осматрач, уништио шест непријатељских топова са торња цркве у Б. Тада је, вели, био примећен од непријатеља и заједно с торњем, по сред кога је ударила разорна граната, једног од нај тежих

и очигледна лаж се затитра у њеном гласу. Никад! — Јелена, Јелена. ниси ти оно што си била! Бога ми, ниси! Чудно би тада изгледала ова, у страстима до преступа одважна жена. Бранила би се она речито, прелазила у напад и протестовала.

ја се гадим. Увек, у сред борбе, мислим само на тебе. И ја не знам од куд то, али тада, усред окршаја, стојиш ти преда мном у оној твојој белој свиленој блузи, коју сам те увек молио да обучеш.

Цећала се онога дана кад га је први пут видела. То је било прошлога рата и он је био у униформи. Тада јој се допао: био је стасит, озбиљан, снажан и целом својом појавом уливао јој поштовање.

Али коњ застаде и ошинут снажно тесаком по сапима узјогуни се још више и оста као укопан. Тада човек извади из недара неки дугачки, прљави пешкир па животињи, на којој је дрхтао сваки нерв, завеза очи.

је мокро и оштро камење о које се, у вртоглавим коловратима, разбијали они задувани прљаво сиви и пенасти таласи. Тада се глава загњури и ишчезе у оној пени. На обали Се срца згрчише.

па онда забринуто подигоше догледе онамо на вис, по коме су, хитри као веверице, претрчавали високи и танки горштаци Тада командант одреда скиде доглед с очију па погледа испитивачки по официрима, којима је. био окружен.

Он се никад није могао сетити ни једне од оних првих речи што их је тада изговорио бунцајући и обливајући сузама танку и врелу руку коју је љубио.

и тада ми се твоје лице, у које сам гледала тако изблиза, чинило нејасно, туђе, сасвим друго од онога што сам га у оном сну ви

Африка

Залуд га убеђујем да ме ту факт занима. Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи.

Али се догађа и њему да промаши, а тада не вреди више никакво знање пливања, под снагом таласа, која и гвоздене шипке увија као хартије.

ове жилице се претварају у дебеле снажне стубове који свуда у круг око стабла одржавају џиновски кров од густог грања. Тада бодлерова поетска слика, да је шума живи храм, претвара се у фантастичну стварност.

Треба знати колико је црни човек плашљив, живчан, па да се замисли његово стање када га изведу из јаме. Тек тада настаје велика светковина, у којој овај, још увек везан за жртву, има да игра.

Н–ове чакшире нису биле сасвим беле, и он за тренутак пређе у спаваћу собу Швајцарца да обуче неке позајмљене. Тада искористих прилику да отворено упитам домаћина Мисли ли он да Н. можда није личност с којом бих ја могао продужити пут.

ће сутра заборавити да су „сивилице (цивилисéс)“ па се скинути голи и играти свој там–там који се свршава либрички; и тада неће пазити ко ће чију даму стезати. Дискусија досадна и без краја: „Ја стезао, ја стезао ти, ја стезао мене!

Требало би да пођемо, али тада се опажа да Самбе нема, да се још није вратио са ручка. Поћи сад, кад пут постаје најтежи, без доброг кувара, и при

То не беху велики бубњи там–тама, ни црначки гитари и трубе. Урођеници Уаватара тада уђоше у село и прођоше између заспалих колиба до нас.

Тек пред подне престајем бити грозничав, горак и нерасположен. Тада настаје друго мучење: жеђ. Рано ујутру у Ђавали пробудило ме је удаљено ударање у там–там који је долазио кампману.

— Пли мејел лесте анкол, ме ну вулон палтил! (Боље је још чекати, али ми ћемо и да идемо.) Н. тада греши. И, место да искористи одмах овај тренутак послушности па да пођемо, желећи да им покаже колико је добро бити

И тада бих закључио да се они још једнако шале и задиркују, да Н. свакако спава, и да су моје одеће савршено влажне од предјут

три-четири сата игре док младићи осете да су мужеви, да је фетиш овладао њима, њиховим девојкама и њиховим женама; а тада ће брзо жртвовати кокош, погасити и последње светиљке и измешати се по земљи овог кратког дворишта, између житница,

Црњански, Милош - Сеобе 2

Фелдмаршал‑лајтнант Франц Карл Леополд барун фон Енгелсхофен био је тада већ јако остарио, али је двор у Вијени имао у њега највише поверења, на крају турских ратова.

Затим је почео, сам, без ичије помоћи, да се облачи и чешља. Ни тада не вадећи камиш из уста. Гарсули, јетко, само се накашља и шмркну мало бурмута, из бурмутице коју је држао као да је

Те врпце би висиле, под троношцем, који би се тада покрио. Игра се састојала у томе да један од играча има, доле, да завуче руку и цимне једну врпцу, на „три“, Дерући се

Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца.

Као што су обарале овнове, и волове, да их роваше, обориле су, зачас, и хусаре, заједно са коњима. Тек тада је настала права лудорија. Отимали су сабље хусарима, који нису били, још, омирисали барут, ни крв људску, у биткама.

настало је, међу хусарима, и кирасирима, кад су почели да им деле дупли профунт и кад су догурали пет буради вина. Тада је у касарни настала таква дрека, да се није чуо глас звона.

Темишвар је био чувен, тада, и по љубичицама, крупним, модрим, а густим по гробљима, која су била велика. Иза тих гробаља, унедоглед, видела се

Та жена, тада у својој двадесет и другој години – већ три године у браку – била је једно плаво, витко, ружичасто створење, мало риђе

Његови коњаници имали су и тада утисак да се налазе на егзерциришту и да јуришају на Турчина од сламе, по команди, пиштољ, па сабљом по глави, пиштољ,

У сенаторску кућу његова жена је звата, кад би, из Вијене, Варвара добила шешире. Тада би, и за његову жену, нашли један од тих шешира, као поклон богате рођаке, док би Павле све новце трошио на коње.

Његова два братучеда тек тада приметише да Павле носи локот око руку. Они прискочише, обојица, да му помогну да сиђе.

На крају је ставио потпис, са много коврџа, као што је то, тада, било уобичајено, у аустријској војсци, по шпанском церемонијалу.

Теодосије - ЖИТИЈА

А преподобни младић примивши благослов од светих врати се у свој манастир. И од тада се, осмеливши се, није бојао разбојника. Зажале да опет иде у Лавру светог Атанасија, и узе благослов од игумана.

Насадише многе винограде, и трпезарију раширише И осликаше, и метохије измоли ше од цара Алексија, који је тада управљао скиптром грчким, и приложише Ватопеду.

И опет тада свети им много злато са собом беше донео. А сутрадан ушавши, све рече цару, како манастир са оцем у Светој Гори подиго

пречисту његову Матер за све, сву наду полажући на њега, и тако добри оци све добро свршише што се тицало манастира. Тада је владао српским земљама благочастиви самодржац Стефан, зет благочастивог Алексија, цара грчког.

за Бога него ли живот, поучавајући се апостолским речима: „Уколико спољашњи наш човек пропада“, и „када сам немоћан, тада ми још више расте снага у Богу“.

јавити, и сва законоположења Христова која су на здању апостола у отачаству ти испунивши доћи ћеш к нама, и тада ћеш се због мене, и због многих, још већих дарова удостојити.

је текао на земљу, а уједно и ужаснути, оставивши јутарња пјенија, са страхом и сузама зваху: — Господе, смилуј се! Тада прот сетивши се речи које му рече свети: када Бог прослави својега угодника, ако ме зовете доћи ћу и ја — одмах

И он, покоривши се заповести, био је с њима саслужабник бескрвне службе и причасник светих тајни. И тада би благословен од митрополита и епископа и наречен за архимандрита.

и благодаривши Бога и хвалећи се великим удивљењем његова милосрђа, призва светитеља својега и све благородне који су тада били тамо, и заповеди да се писмо прочита да га сви чују.

Овај учини непријатељство Исава против Јакова брата његова због очева благослова. Овај и тада беше подигао мржњу међу браћом.

очева одласка Вукан обузет непокорношћу и поставши роб зависти, рече у себи: — Приближиће се крају дани оца мојега, и тада ћу своју одмазду извршити.

Такав је плод тада исконски сејач зла и мрзитељ добра, ђаво, жњео. А христољубиви брат, тадашњи самодржац Стефан, написа писмо

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

су осећати да чине једну националну целину, нарочито почевши од турске најезде у XВ веку и после великих миграција. Тада се родила свест о националном јединству.

Кад виде неправду „у њима се распале пламови“ и тада „саме би им сузе прокапале“. Динарски су људи пораз на Косову објашњавали у народним песмама и тиме што су се

Код динарских људи се ова мистична логика нарочито развијала у доба најтеже турске владавине. Тада су разноврсни народни пророци имали већи утицај но икад.

Чак и тада нису уступали пред ударима судбине. Иако оборени они нису побеђени. Кад су дошли на Крф хиљадама умиру од изнемоглости,

Непознати га почне гонити молећи га да му врати златно перо. Али Секула не слуша и све се више удаљује. Тада непознати ободе свога коња, који скочи у висину за три копља и брзо стигне Секулу.

Секула му се каже: он је био познат јунак, нећак Сибињанин Јанка, присног пријатеља овог непознатог јунака. Тада се и он сам представља.

Уз то се њихово интересовање за материјалне ствари пробуди само онда кад су у питању њихови лични интереси, и тада се покаже онај себичан, уски „бошњаклук“ муслиманских бегова и сељака, особита духовна скученост босанских муслимана.

Уз то се њихово интересовање за материјалне ствари пробуди само онда кад су у питању њихови лични интереси, и тада се покаже онај себичан, уски „бошњаклук“ муслиманских бегова и сељака, особита духовна скученост босанских муслимана.

Она је под Симеуном (893—927) завладала скоро целом облашћу централнога типа, и тада су Словени овога типа дошли под утицај словенско-туранског амалгама.

завладала овим истим областима, нарочито за владе краља Милутина и цара Душана, крајем XИИИ и почетком XИВ века. Тада је између српске државе и Византије настала борба за превлашћу на Балканском полуострву.

су дошли бугарски учитељи који су, оснивајући бугарске школе, радили на стварању антагонизма између Словена и Грка. Тада није било готово никаквих супротности између њихова рада и рада српских учитеља.

До прве трећине XИX века сточарство је било врло развијено, мада се становништво још и тада бавило печалбом. Њега је доцније нестало због арбанашких крађа и несигурности; сада једва понека породица у селу има

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Шта сте јој написали? АЛОША: Ја написал: Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе. ПАВЛЕ: Шта говорите, човече; какви таласи, какав Дунав? АЛОША: Ја так написал.

МИЛЕ: Али, забога, његов је леш нађен, утврђен је идентитет... РИНА: Било их је тада који су сумњали и тврдили да све што је нађено није још довољан доказ, али три године није се јављао; то је био

АНТА: Заклео сам се, не кажем да се нисам заклео, али он тада није био жив, а сада је жив. СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме!

Увидео сам да бих могао донети пренагљену одлуку, због које бих се доцније кајао. Тада ми паде на памет да се удаљим, да побегнем, да се уклоним из средине која ми је сва изгледала одвратни саучесник; да

Решио сам се да отпутујем не казујући никоме куда. Уосталом, ја и сам тада нисам знао, пошао сам на пут ма где. Када ми је кондуктер тражио карту, ја је нисам имао; кад ме је питао, ја нисам

ВУКИЦА: Из младости свакојако? АГНИЈА: Да... да... из ранијих дана. Добила сам, тада, такав исти букет са визиткартом на којој је писало: „Цвећу цвеће”. ВУКИЦА: То је тако лепо!

Да је он тада положио, та би сума припала мени као наследнику масе. ПАВЛЕ: Дакле, оставићу вам га, па га ви прогоните.

И тада ће, разуме се, парница добити сасвим други облик. СПАСОЈЕ (забринуто размишља): Хм! Хм! Хм! То, дакле, мислите?

вароши, или ћете десет или петнаест година провести усамљени, нечувени и невиђени у каквој тамничкој ћелији, ви ћете тада схватити вредност овога пасоша. МАРИЋ: У тамници... у ћелији? Шта ћу ја тамо, зашто?

Што се нас осталих тиче, ми ћемо дотле развити посао, блокираћемо се милионима и тада нико нам ништа неће моћи. НОВАКОВИЋ: Само... јесте ли ви уверени да ће он отићи?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Умрла је кад ми је било три године и од тада нисам прешао црквени праг. Моји су строго свесни. Сада сам био ту, окружен мрмором старица изнад кога се чуо пискутав

Бароница је тада била још дете. Данас је луда жена којој ништа није потребно сем сунца. Злато без нарочите гриже савести можемо да јој

Од тада он је главна марка на игранкама, иако тај филм није омирисао Караново. Девојке су, свеједно, шашаве за Владом и с нестр

Не знам како изгледа срчана кап, али оно што сам тада доживео било је нешто слично. Мушкарац који се одмакао у страну и својим леђима заклонио жену био је мој отац.

Хеј! - повукао ме је за рукав. Тек тада сам га приметио. - Да ти не гори нешто? - пановио је и насмејао се, а за њим се насмејало и оних неколико голошијана

и нисам знао како се неко осећа ако му се чини да почиње дохватати живот, као што се у жедном сну дохвата воду. Тада је први пут прекршила договор о нејављању и иза сандучета за писма Мита Попара је нашао испресавијан лист хартије.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Цара би’ молио најпре да опет дâ правити сијасет црни’ банака, па би те опет претворио у талире и дукате. Тада би’ дао разгласити у војсци француској да који војник дезертира и к мени добегне, добиће сто талира, и двеста, а

би, и својим ћутањем противника принудио да се удали, а после дао би му на знање да више његов праг не прекорачи. Тада би господар Софра рекао: „Који се мужу пред женом потсмева, тај није кући пријатељ, тог не треба више примати”.

Црњански, Милош - Сеобе 1

у непрегледну даљину, у недогледну висину и бездану дубину, док га киша, што кроз трску прокишњава, не пробуди. Тада, помућеном свешћу, прво зачује лавеж паса и пој петлова, да одмах затим широм, у мраку, отвори очи и не види ништа,

Разљућен тада од све те помаме женске, он је одгурну, а дође му да је тресне о тле. Преваливши чанак освећене водице и босиљка, који

Притрчаше му, љубећи га у руку и приводећи му коња, који се пропињао. Тада кинувши громко неколико пута, заигравши по земљи тако да се све затресло, врати се у мрак и врућину крај огњишта, где

стојећи са ногама упртим у кљун гвоздених украса на колима, не успе да заузда сва три коња, уплашена и уздрхтала. Тада, подвикнувши слугама и стискајући дете на груди, опипа оружје, гуњеве и чизме на дну кола, нове новцате амове, сребром

Ето, помисли, довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш буде као и да није било. И загледа се тада у далека брда иза којих се сад помаљало Сунце. Кад на њему заблиста сребро, он се осети чио и лак, и као да нема тела.

Сагнувши се из седла, тако да скоро превали коња, виде да је несрећник бивши црквењак из његовог села и да плаче. Тада му рече тихо, внутреним неким душе своје побуждением: „Прости мја, Секула, у моему недоумениу што чинити!

Оба увета висила су му тада већ крвава и црвена као шкрге у рибе. Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника.

Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника. Тада му већ и ноздрве беху препукле, и шаке и прсти разбијени и поцепани, тако да су висили као крпице са неког рукава.

Зато поче страховито да пије, нашто бискуп ућута, зачуђен. Све више модар у потиљку, Исакович тада прозбори, последњом свешћу, и показа да му није потребно дуго помоћ св.

Душе нема... као што ни Бога нема... живимо узалуд... прах... смерт... праздне речи. Тада бискуп скиде са њега своје хладне очи и најежен погледа у ноћ. Поноћ је била одавно прошла.

Је ли и онда као да пролазимо безумно... без смисла... је ли могуће да је све то једна бездана празнина?“ Тада честњејши Исакович поче будити Комесара и, већ сасвим напит, блену у ноћ, пуну звезда, прешав погледом сва месечином

Био је у стању да чека сатима, ма под каквим изговором, да је види како полази да спава, уморна од дима и каве. Тада се она исправљала, стегнула у пасу, високих, правих рамена, да извади два крупна бисера из ушију.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

када се копањем бунара дође до воде, тада „треба викнути жену која још нема деце, а жели их, да пије прву воду“.¹³ У неким рецептима за плодност наглашава се

за плодност врши у пролеће на дан првог марта који, се у околини Скопља назива „летник“, јер се раније сматрало да тада започиње ново лето.

у Ибру: Млада пре венчања прође између кључа и катанца, па после закључа катанац и каже: „Кад овај катанац откључам, тада да останем у другом стању!“ Када жели да роди дете, она откључа катанац. (2) Привремена контрацепција после порођаја.

²² Када неко упита трудницу какво дете носи у стомаку, па ако се она тада зацрвени, биће женско, а ако не, мушко.³³ У Црној Гори, кад је жена трудна, бацају мехур од рибе у огањ, па ако он

Јужних Словена, распрострањено је веровање да сваки човек има свог „астралног двојника“, односно да када се дете роди тада се и његова звезда роди (упали), и да га она од тада прати кроз све његове животне промене, а када се звезда угаси

човек има свог „астралног двојника“, односно да када се дете роди тада се и његова звезда роди (упали), и да га она од тада прати кроз све његове животне промене, а када се звезда угаси (падне), онда човек умре.

један временски период дуг десетак дана (од Божића до Богојављења), познат као „некрштени дани“, који је за дете тада рођено веома неповољан.

дана привиђају се демони, односно свуда се крећу вампири, некрштеници, але, вештице и друга зла бића, па је опасно тада излазити из куће. Због тога је разумљиво да се сматра да ће дете тих дана рођено бити несрећно и вечито болешљиво.

¹² У Гружи верују да ће онај ко се тада роди постати вештица, односно вештац.¹³ Осим профаног, свакодневног континуираног времена, постоји и посебно, свето

¹⁹ Тада, верују у Гружи, добро је започети орање, ткање и слично, а ваља се у понедељак и девојку испросити. Понедељак и четврт

којем је среда некада била срећан дан, али откако је на тај дан ухваћен Исус Христос, Бог среду прокле, те она од тада постаде несрећна.

Жене нарочито поштују и празнују младу недељу (прва недеља после месечеве мене) и тада неће чак ни хлеб да умесе. Дете рођено у недељу биће изузетно срећно и живеће „господски“.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Али, после читања, на врху језика ипак остане неизговорена најважнија од свих прича – наша сопствена! Тада седамо за сто и почињемо да пишемо, после безброј томова сабраних дела славних мртваца, пишемо као да је то први роман

Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«.

Техника тако постаде својина народа, који је до тада могао само да гледа како се око Калемегдана тркају којекакви белосветски типови — Фон Браухич, Нуволари и Карачола;

Погледам лево, кад тамо ја— сав у коцкицама и пругама. Телевизија! Да сам само знао, могао сам још тада казати равно у камеру: »Драги гледаоци, данашњи дан обиловао је догађајима; како у земљи, тако и у иностранству!

Ухвати ме паника када се само сетим колико смо времена до тада пропустили нас двоје. Одри и ја. Сећам се свега, баш као да се догодило јуче: управо сам био раскинуо са старом Авом

то доба, једини у нашем граду, имао лампе с абажуром на столовима и по томе подсећао на париске кафане, како смо их ми тада замишљали.

Због тога смо проводили вечери причајући, причајући, причајући, ох, само причајући... Већ тада нам је било јасно да постоји неки кобни неспоразум између Европе и нас. Европа нас, наиме, није хтела!

смо се на прстима у њен собичак кроз неке тамне ходнике и простране собе, у којима се чуло мешкољење спавача у сну, и тада, пошто је навукла резу — показала ми карту трећег разреда за Париз.

замагљени прозор купеа треће класе, кроз чија се тамна стакла пробијају само светла усамљених сеоских кућа и њене, тада младе очи. Чуо сам грмљавину точкова на скретницама и тај монотони ритам ме најзад успава.

Млада жена тада расејано помилује девојчицу која има мајчине очи; млади човек откопча свом сину горње дугме кошуље. Ја од туге

Чекао је тај час као последњу проверу, надајући се да ће се тада појавити и оно старо узбуђење —дрхтавица у коленима, бол у дну стомака, суво грло — значи да га Дубровник још радује,

зид, неку травку, неки камен, неку руку, лице, а нисам — јер да то учиним више не бих могао наставити свој пут, »а тада глас из таме рече том човеку: узмеш ли мало тог камења из таме, покајаћеш се — узмеш ли га више, опет ћеш се покајати,

Матавуљ, Симо - УСКОК

А кад га једном на обали ослови сâм генерал и подуже с њим остаде, тада се распламти јужњачка машта Которана, још више Которкиња.

ИИ Тога дана иза подне застуди и небо се наоблачи. Тада се кренуше из Котора: кнез Драго, његов пристав, његових пет браственика и њихове три женске, а придружише им се три

Они хитро унијеше још пет бадњарица. Тада Крстиња пружи домаћину чашу вина, а он се прекрсти и наздрави огњишту: — Здрав, бадњаче весељаче!

— Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него оштро. А тада удовица настави: Куку, бане, мој ђевере, Братска дико! Је си л’ браћу окупио, Бане Јоко!

Стара јуначина чисто занијеми, стидећи се од тога њежнога пријекора. Јанку би тада згодна прилика да добро уочи дјевојку.

Дијете много више наликоваше на Милицу, него на матер. Тада заграјаше што које: — Е, не ваља тако, Драгићу! То није лијепо! Кад ђедо моли да се помирите, а ти окрећеш главу!

Пристав и Шуто збише се један уз другога, подаље и од трпезе и од главара. Па прионуше сви својски, без ријечи. Тада се Јанку одгонетну једна загонетка.

Тада се Јанку одгонетну једна загонетка. Дотле се чудио како силни пламен не запали сламни кров, али тада видје да је горе пробушен отвор, који се све наниже шири, и да је тај отвор ограђен олијепљеним плетером, те личи на

Тек тада видје покућанство и распоред, три дрвена кревета при стијени, двије богате оружнице, полицу за стôне судове, два велика

Ћоро одговори: — Човјек из свијета као и ти! Тада проговори први пут, а на чудо свјема, рече то озбиљно и суморно; па, као да га баш то подбоде шта га сви гледаху у

Старац настави: — Е, дакле, првом сам пушку понио кад је паша Махмутбеговић ударао на Куче, бјеше ми тада око петнаест година; први сам се пут ранио двије године касније, у четовању, у Никшићкој Рудини, баш оне године кад је

Први пут понио сам барјак на Кчеву, кад’но разбисмо ону вељу турску војску, највећу што је икада ударала на Црну Гору! Тада ми је исти владика дао ову царску медаљу, коју у нашем племену има само још Саво Марков, зато што је посјекао

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Тек пре два века први пут је у историји обраћена озбиљнија пажња на децу као читалачку публику, тек тада је започет разговор о деци и детињству уопште. Развој школства је у томе одиграо одлучујућу улогу.

могу, на неком заокрету развоја, показати грумен злата који ће нас изненадити, подарити нам часак миља, одјекнути до тада нечувеном нотом.

решити успостављањем тематских целина; на тај начин би се дечја песма проверила по најозбиљнијим естетским мерилима. Тада, при строгом приступу и одмеравању, највећи део хумористичке, а с њом и дечје поезије, показује мањкавости које се не

Једино нам се у детињству бесмртност чини могућа, једино се тада надамо да би се борба против смрти могла завршити човековом победом. Како стоји ствар код песника иначе, тј.

се песник досетио да би се игра могла играти и без тих, исцрпљујућих обавеза, без предумишљаја, у опуштеном тону, тек тада је освајао пуну слободу и духовну целовитост.

Да га научи памети, јуначина Миш зграби га за уши — оне су тада биле нормалне, као и код других. Животиња — завитла га неколико пута око себе, и баци га далеко од шуме у којој је,

Крзнени Коњ објашњава Плишаном Кунићу: Кад вас дете уистину заволи, тада и сами постајете стварни. Тајну живота Плишаног Кунића чува Дечак који га воли.

Открих, тада, да је зечји цорпус Библиотеке веома богат, и прилично досадан. Грађа је скупљана по економским, утилитарним мерилима;

Нађе се, понекад, покоје дете које у наметнутим песмицама и причама ужива; децољупци, односно народољупци, тада ликују. Већина се не изјашњава. Деца, као и народне масе, ретко се и с напором изражавају.

У неправедним друштвеним системима дете пати колико и одрасли. Али потреба за игром ни тада не престаје. Вучо у њу уноси нов садржај, даје јој посебан правац: кроз игру се врши насртај на друштвени поредак,

понекад, кад узмем да преврћем по старим одбаченим књигама, и кад случајно набасам на пјесмарицу о Марку, увијек се тада сјетим Малигана Делије и његова свијета.

Самосвесној пози она се, можда, понекад и диви, али јој се и тада руга. Дух пародије провлачи се кроз све што је Радовић оставио; сваки изразитији књижевни ефекат, сваки необичнији

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

За православне Србе XВИИИ века у јужној Угарској млетачка Далмација била је далеко, а верска преграда била је тада већа но икада.

Педесетих година XВИИИ века та верска гоњења била су дошла до свога врхунца, и тада су војничком силом цели српски крајеви нагоњени у унију.

Од 1770. године отпочета је школска реорганизација у целој Аустрији, и тада су и српске школе из основа преуређене. Школе престају бити искључиво верске, постају више световне и падају под

Почетком 1792. године Стефан Новаковић, бивши секретар митрополије у Карловцима и тада српски придворни агент у Бечу, купио је Курцбекову штампарију за 25.

које је Бранковић сам фалсификовао, дâ му титулу угарскога барона и утврди у наследству Херцеговине, Срема и Јенопоља. Тада се у његовој глави родио план о васпостављању српске државе, којој би он био владар, а аустријски цар заштитник.

Још тада у Букурешту он је наумио да сам пише српску историју, и написао на румунском језику једну кратку кронику, која је тек

Зато су се српски митрополити обраћали Русији, тражили од ње помоћ за цркве, учитеље и књиге. Срби тада немају своје штампарије, католичка пропаганда подмеће им књиге ћирилицом штампане али у духу учења католичке цркве, и

Црквени и образовани људи, они који су се тада називали »учена класа«, одликовали су се што су »славјанствовали«, то јест што су се трудили да говоре књижевним

Тај филозофско-историјски роман једнога од тада најпознатијих француских писаца Жана Франсоа Мармонтела (1723. до 1799), који је изишао 1767.

Рационалистичке идеје, које је тада у цркви и држави одлучно спроводио цар Јосиф ИИ, називају се у аустријској политичкој и књижевној историји јозефинизам.

самовоље и злоупотреба црквених људи, и код образованих и школованих људи, који су били ушли у идеје свога века. Тада се међу Србима образује доста јака група присталица Јосифа ИИ, српских јозефиниста, националиста, како су се они

30 учитељевао при манастиру св. Петке у Маинама, у Боки Которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника.

Милићевић, Вук - Беспуће

ногама, с палцима у џеповима од прслука, с изгубљеним очима на стропу, у збрканим сецесионистичким сликама које су тада ушле у моду.

гласа, поново се разлијегао његов весео и звучан смијех кроз читаву кућу, са топлом и дјетињском добродушношћу. Тада су се посљедњи пут видјели.

Он климну лагано главом и окрену се у страну и тихо заплака, што није радио до тада осјетивши, у томе тренутку, што је смрт.

Вратио се тада кући сав мокар и љут. Он воли њезин запјенушени бијес кад удара љутито на препреке и уставе око млинова; кад најури

Гавре Ђаковић се тада тргао. Свијет који је пролазио није гледао ту поспрдну слику свога живљења, није примјећивао тај нијеми подсмјех

Па иако није отишао да се с њом састане, он мишљаше на њу цијелог дана. Можда никад толико до тада, као ових дана, Гавре Ђаковић није осјећао да је у његовом животу недостајало нечега што би му можда дало други правац

кад мишљаше да га угуши и поништи, јављаше се још јаче изречено и одређено у њему, са много више пријекора него до тада.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

том је приликом испричао како се у своју домаћицу управо заљубио пре но што је узео, а узео је без пара, а и сам није тада имао више од шездесет пара у бакру у џепу када је испросио ту лепу садашњу домаћицу Кају.

Седео би тако, па би само писао књиге, продавао би их и текао паре. Обогатио би се, лепо би живео, и какве би тек тада пријатеље имао! И Јова удари у тугованку како нема пријатеља на овом свету.

У ту механу би иначе свраћао и после подне, после школе. Тада би опет читао сељацима новине, које је Мицко бакалин из вароши донео.

уча остао сам са механџијом, који би га дотле слушао докле и њега момак не одазове напоље да пазари неке овчије коже. Тада би Максим затворио књигу на двадесетседмој страни, и климнуо би болно главом.

Тада би Максим затворио књигу на двадесетседмој страни, и климнуо би болно главом. Тада би му обично падало на памет да ово, нажалост, нису Швајцарци, који — како причају — иду за воловима на орању и читају

Све ово је Максим тако детаљно описао као да је ово јадно говече сад први пут с месеца спало, као нешто до тада невиђено у селу, или као да је из менажерије утекло, па сад деца први пут видела, а дотле само из чувења знала.

да устане, али га Максим лепим реч’ма задржа, те тако он остаде, па чисто као вели: где сам — ту сам, шта је — ту је. Тада Максим започе: — Е, децо, прекинућу да вам причам даље о цару Душану, том неуставном владару.

« Од тада су њега и прозвали Радисав Бур, а кафану му Бурска кафана. Па и због тога, а и иначе, као поштен човек и добар Србин,

Њих би давао добром певачу, и овај би тада загудио и запевао, а гости су слушали. Управо, морали су слушати и дивити се, јер је и газда Радисав тада слушао.

Управо, морали су слушати и дивити се, јер је и газда Радисав тада слушао. Тада би престала свака служба у кафани; где се ко затекао, морао је ту остати.

Управо, морали су слушати и дивити се, јер је и газда Радисав тада слушао. Тада би престала свака служба у кафани; где се ко затекао, морао је ту остати.

Тада би престала свака служба у кафани; где се ко затекао, морао је ту остати. Газда Радисав није тада ништа слушао ни гледао; никога није послуживао тада, само је гледао и слушао певача, и мрзио свакога ко би поручивањем

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Збогом, сунце, на западу јасно, Ал' за гору заилазиш красно, Тако красно и у таке славе Јуначке су тада пале главе, Угледô се један на другога, Попадао један код другога, Та рад оне красне домовине Не жалио нико да

као небо ово Тако беше црвено Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио, Дивну л' крвцу злотворску пролио, У њој данак дивно утопио.

с' водом и матицом, Ни се буре ни громовне буке Поплашиле поуздане руке, Кад гром рикну, када муња севну, Тада млађан понајслађе певну, Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у часак нагрну,

Још се моли Богу истиноме Да што пређе оде ноћна тама, Да што пре се посастанем с вама, Браћо мила, тако с' моли тада, Ал' би тео ја друкчије сада, Сада мени било би милије Да се данак укаже доцније, Да са вама могу дуже бити, Јер

Ње с' сећајте увек и свакада, Мене млада само кадикада, Само онда кад чашу узмете, Па весели до дна испијете, Тада само, тада веселога Сетите се, браћо, друга свога, Каж'те само макар у памети: Млогу л' с нама он осуши клети!

сећајте увек и свакада, Мене млада само кадикада, Само онда кад чашу узмете, Па весели до дна испијете, Тада само, тада веселога Сетите се, браћо, друга свога, Каж'те само макар у памети: Млогу л' с нама он осуши клети!

по глави му с' вију, Растанак му на срдашце пао, Па кâ сињи камен притискао, Своје љубе јаднице се сећа, Тад, ох тада сва га мину срећа, Та кад оно прискочила млада, Сва ван себе од слутње и јада, Кад дохвати вранца за вођице, Како

Око твоје беше тада чисто, Лице свјеже као цвеће исто. Ал' поред пута тополицу једну, Оборену олујом, ти згледну: На гранама листова

Не би око сузама потекло, Не би грло јао мени! рекло Од големи, преголеми јада, Не би, брате, не би, брате, тада!

рекло Од големи, преголеми јада, Не би, брате, не би, брате, тада! Јуначку би т' рану целивао, На освету тада се дигао, Доватио мача пламенога, Потерао би тог убицу твога: Па ол' би двој'цу'скрио тај гроб лађан, Поред брата

“ рече пун весела; „О, певај даље!“ твоја беше жеља. И даље, брате, тада сам певао, Тебе млада жива забављао. Ја певам и сад, гроб ти крије тело, Моја песма теби је опело!

Ал' само ти, о песмо пуна јада, Штоно певам ја уз гусле сада, Ти живи само, док врело извире, Без имена па тада утиче, Докле гласак вруле јечи, па умире, Љубичица докле, докле ружа ниче, Докле она ниче, цвета, па уњива, Док се

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе: „Црни су им коњи, црне

— Ох, грехоте, људи моји. Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади. — А како си ми ти, рођени Раде?

Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном? — Још он пита!

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и

Ипак, његова ријеч, иако казана тихо и ненаметљиво, била је пресудна. Најменик је тада обично приман, јер кад већ ствар стигне до дједа, погодба је готова, он ионако нема срца да кога одбије.

Тек тада би знао да кажем шта је за тебе твој камарат, знао би кад би имао ријечи, али ту никаква ријеч не помаже. — Камарат!

— Ако га ја не бих сад нашао, пљуните ми у брк. И како тада проговори и показа продорне зелене очи, Марко више не ућута нит поникну погледом.

Остала је на једној окуци, неодлучна, тужна, и канда мало постиђена због те нехотичне издаје ...Ех, ех, тада сам први пут заплакао, осјетио сам да иза мене остаје дјетињство.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Да си ти жив и здрав, Имотски ти је кадија умро још давно, пре седам година! Био сам тада гробар у Имотском, ја сам га лично спустио конопцем и закопо! Кажу, умро од неке љубави...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Од тада сваки ко га сретне, заустави га, и, смејући се, пита: — Је ли Димитријо? — А? — промуцао би он. Али то а не беше чист

Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш? — Те још како Димитријо! Тада, кад се удам, купићу Ти нове чакшире, минтан, шајкачу и црвене опанке... — Еј, еј!

У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило. И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше.

Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Каква ли беше тада! У шалварицама, кратком, тесном минтану са широким рукавима, опасана бошчицом, у лаким папучицама и повезане главе,

ОД тога ништа нисам видео. Само често, у ноћи, тргнем се из сна, пробуди ме светлост свеће. И ја се тада дижем и гледам, где се она скупила, на леђа бацила стару, чохану гуњу; нагнула се к свећи и нешто ради.

Загледах даље а оно облина руку ти истицаше се доста приметно из минтана. Погледах ти у лице и тек тада видех како ти је оно пуно, чисто и светло; како ти се врат очистио од маља; подбрадак се испунио и заокруглио, а на

Приђох ти, али ме ти силно одгурну и крикну. — Не! — И побеже. И од тада се ти преобрази. Сам ти ход постаде опрезнији и мекши.

Мучимо се — одговорила она. — А не, не! Добро је пошло оно. Не пометај га... Познаје се чија је крв! — рекао он. И тада, смешећи се, тарући задовољно своје суве руке, отпочиње да прича, већ толико пута казиван, свој живот.

Да се не угаси наше огњиште?“ — да могу тада, чедо, да му кажем: „Ја остави’, човеку, повелико и од тебе и од мене. Огњиште се наше не угаси, већ се још више

Јер кад ми ова тишина, уредност, почиње да бива монотона, онда бацам све и једва чекам кад ћу да одем. Ништа ми се тада не допада. Јела ми постају тешка, ти и мајка досадне са вашим вечитим угађањем и дворењем.

Као да ме је гушило то ваше неговање, Ти ваши мили и пуни страхопоштовања погледи. И одлазио сам пре времена. И тада сам о теби ретко разбирао и чуо.

Бог зна шта сам тада осећао. Једва сам се држао на ногама кад осетих твоју топлу близину. Нокте сам утискивао у дланове само да се уздржим.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

НАРОДНОЈ ПРИПОВЕЦИ И ОВОЈ АНТОЛОГИЈИ Блесак народне поезије крајем XВИИИ и почетком XИX века био је тако засенио очи тада владајућег у уметности правца, романтизма, да његови љубитељи поред јунака десетерца и бисер-грана лирских народних

Основа за такво схватање, и то тада заиста искрено осећање, деценијама је била нрипремана и на крају учвршћена најауторитативнијим мишљењима, у свету и

дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом почну да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: — Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу. Они два заспе а он остане да чува стражу.

то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: — Нигде никог немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем. Тада је отац узме слободити и храбрити: — Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па којигод изиђе на

Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летњи дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

близу некака језера усред планине једнога старца, ђе сједи вас сијед као овца, који га упита ђе иде, а он му све каже. Тада му старац рече: — Ја ћу ти казати ђе ћеш све ово наћи.

Онда он отиде оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то

— Дај друге! — рече краљ. Жена му донесе друге. Пошто краљ обу чизме оде за Грбом. Грбо је тада био већ преш'о из ђаволске државе у крштену, па сио и чека краља, јер га се не боји у крштеној земљи.

За оном другом софром сви су се најели, па је и претекло млека. Тада ће да рече онај сељанин: — А бе, домаћине, какав је онај човек што тамо поједе онолико млека? — Па то је наш татко!

А син му одговори: — Учио сам занат. Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: — Бабо, хајдемо на вашар. Отац му одговори: — А с чим ћемо синко, кад немамо нигде ништа?

Успут је падао на кољена, ударао се и ломио се, али је старцу мало воде у прегршти донио. Тада се старац врло обрадује, па му рече: — Синко, не јечим ја зато што сам болан и жедан, већ што знам колико зала и

Онда анђео прекрсти штаком колебу, и на ономе месту створе се царски двори и у њима свега доста. Тада их благослови анђео и остави онде, те су срећно живели до свога века.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

— Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у крхкој орбити, По слојевима невидљиве руже, А кад пред зору уснем, тада и ти Утрнеш, ко на окрет прекидача У руци што је одсутна, ал јача. (20.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Да му неко тада каже, не би му веровао и уцмекао би га на лицином месту. Максимални су ти старци, на часну реч! Та ме сцена нарочито

Знате ли шта је тада казао зец? Не знате? Па и откуд бисте знали! Казао је, са дубоким кајањем једног тек пробуђеног јутарњег пијанца:

Волео је, иначе, да нас окупља и да нам чита најновије вести. Наравно, сви су убијали тутањ сем мене. Тада ме је жестоко убеђивао да је Адолф Хитлер обично аустријско мазало и да никада неће успети да се извуче из минхенских

Тек тада сазнадох каква је зверка био мој излапели дедица Гаврило. Онај ветеран успут изгрди и мог маторог, тврдећи да је „ово

их да иду на рукама, да шене, да се туку са дрипцима због вас, нека им пропадају картони за премијере јер вам се баш тада, као, не иде у позориште.

Данас ми се с времена на време чини да ми је, од силног скакања, десна нога развијенија од леве. Е, па и тада је увек седео некако у сенци.

Чинио је то и онда када је владала неописива гужва, рецимо чак и тада кад свет просто пошизи због неког рата или епидемије, или приближавања какве глупе комете коју смо за длаку ескивирали

препрекама, па када иде добро, онда навијам као луда, али кад почнем да обарам све оне црно-беле летве, богами, тада сам у стању да на питање неког малмаза са седишта поред мог: познајем или ону малу што се баш сад укопава, одговорим

радујући се као убоги ђаволи што нас на врху Кошутњака чека добро осветљена Голфијана, једино отмено место које сам до тада познавала, звекет виљушака и бели келнерски блузони, стари камин и аутомобили стрпљиви као краве.

и терати да непрестано излазим кроз њихову кујну; изаћи ћу, дакле, пре њих и упалити мотор својих кола, као баш тада и ја идем у град, мислим, да се не би увредили, да не би помислили да се правим важна или нешто слично.

Веверица тада одговори: — Као што ти је вероватно познато, ми веверице обожавамо лешнике, а ти баш имаш очи боје лешника...

које се сецкају маказама, а за њих се у своје време куповала пања, млело, штофови, сода-бикарбона и, уопште, свет је тада у куповину ишао, изгледа, с маказетинама, прича бакута (цик-цак), па кад одузеше учтивом типу те тачкице, као

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Шта има горе? Вози се, вуче, поваздан оре. Вечито цима уздама Сима. Ах, кад ће зима? Једино тада одмора има. СВИЊА: Јесење доба с неба је пало, товиш се, кркаш, прибираш сало, ово је права земаљска срећа, ноге

“ Како тада, тако и остаде, срце моје сваштара постаде. РИБИЦА НА ВРБАСУ Да ли спаваш или будан сањаш, вјерујеш ли веселоме

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. — Како се зовете? — Ивона. — То није домаће име. — Није.

Киша почиње крупним, ретким капљама. Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи.

— Мислим да ћу још који пут, ма једанпут, доћи код вас. Све је необично лепо. — Надамо се да ћете одржати реч. Тада ћемо имати осветљење. — И пилићи које Ферера очекује биће већ кокоши, — додаје шалећи се девојка.

Једино ми је рука са сатом испружена на месечини. Пет минута свршавају такође. Треба да се дигнем. Тада одједном видим девојку како прилази. Она гледа на све стране; дајем јој знак. — Могли сте да дођете?

Можда вам је и лакше што можете да кажате. — Лакше ми је. — Ви? — Ја? О, ја! Има шест година од тада, и више и не бих, може бити, желела да се удам за њега, да је слободан! Само још не могу да пођем за другога.

Ја тада видим сва окупљена лица. Они гледају унапред оштрим погледима и као да су на некој ноћној миси. Велики женски крик поле

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку диже и

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом — ал' и то губи се брзо, И сан лагано пада...

А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један, Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди, Па

7 О витези српски, пепелишта тавна Походиће тада наши милиуни, Место тужних звона хориће се трубе И наши плотуни. НА ПРОСЛАВУ КОСОВСКЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ Као Христос на

А деспота Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми,

И у мирном часу тада Засија се румен жар, Дом се руши, стреха пада Стресајући дим и гар. Отимље се сила беса И развија грозну моћ — Јаук

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Барјаке смо под водом разастрли и копља су падала по дну као свеће, у реци је гром још синуо и тада угледах своје војнике: не туку се више, ваздуха немају, ране своје отварају као шкрге велике и кажипрстима полако

Сад је то прича у граду будала, тада су погинула цара два! На вечеру с царицом села је трава, а пут твој и твога поља, ко зна?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата? ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро.

ДАНИЦА: А шта би тиме учинили? АДВОКАТ: Сазнало би се ко је наследник и тада би се сви остали разбегли. ДАНИЦА: Би ли у том случају тетка и ја морали већ сутра да се селимо из стана?

Шта хоћеш, целог живота ваљда да седиш на балкону? Имамо право да седимо док се не отвори тестамент, а тада остаје овде онај који наследи кућу. МИЋА: Разуме се! САРКА: А мени се тако допада моја соба.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Наредник се окрете и пође у шатор. Тада му приђох. — А, ти си тај... Видим ја да ми један недостаје. — Онда се обрати једноме војнику: — Води поднаредника

Отпоздравио сам га немарно. Био сам тада горд на моје две звездице. При сусрету са војницима нарочито сам их посматрао, да би ме поздравили.

Било је меко и пријатно... Обазрех се задовољно око себе и тада приметих да ми нема шињела и чутурице што сам их јутрос примио.

А сунце зинуло... Најзад је потпоручник командовао да се јаше, и људи изиђоше као они пајаци из кутија. Тада нове муке...

И опет команде, затим поздрављање, рапорти — онда поновни преглед. Облио је зној и људе и коње. Тек тада командир даде вољно.

По ручку да се изврши детаљни преглед људи, коња и возова, и да ми се о томе поднесе извештај у четири часа. Тада ћете примити нова наређења. Јесте ли разумели?... На своја места!

Виде они издалека његовог белца са кусим репом. Водници и вође одељења су тада строгим гласом опомињали: „У запрежнице“... „Средњи, терај левака!“... „Држи одстојање!“... „Не каскај!

Волео је самоћу. Остали војници сакупљали су се у мале групе и причали доживљаје из свога села. Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити својим женама.

„Бећарисао“ је до двадесете, тада га други пут оженили и до двадесет четврте године имао је Јанкуљ петоро деце од двеју жена.

— загрме из баса потпоручник Александар... Војници занемеше наједном. Само звецкају ланци и коњи ржу. Али тада засвира „повечерје“. Командир нареди да се поново разапну шатори, јер је покрет одложен. Људи се примирише.

Заборависмо на умор. Батерија је била заустављена на путу и Аустријанци су баш тада хранили коње. А около су стајали, као каква почасна стража, наши војници са пушкама.

Некако смо сигурнији када су они поред нас. А пешаци се изгубише баш тада, као да у земљу пропадоше. — Ваљда неко о томе води рачуна — објашњава наредник Милутин.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Путник се још једаред обазре на село, па онда баци на земљу неку вунену струку са својих леђа и седе на њу. Тек тада опази чобане, који га пажљиво посматраху. Он подиже главу и махну руком на њих: — Еј, море... одите овамо!

Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник. Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће

Баш тада уђоше у двориште кола са учитељевим стварима. Учитељица застаде у недоумици: ваљало је прозборити још коју реч са новим

Од тада му Гојко изгуби траг, и ево сад му би суђено да га види у пуном сјају господства, у положају од кога и сам по мало зави

— Ваљда сте бар као дете проживели, у родитељској кући, са децом?... — Јест, само сам тада и живео, више никад, одговори Гојко с неким болом, готово са очајањем, па се опет загледа некуд у даљину, а пред очима

О, дивна, шумна српска Мораво!... Па оне безазлене, срећне дечје игре! Па нарочито оно задовољство, које се тада осећало... И сад се живо сећа тога осећања, па му душу обузме слатка топлина.

Толико пута је са завишћу гледала кад варошке учитељице иду са децом у цркву, па је тада у себи помишљала, да ће и она дочекати тај срећни дан, кад ће овако исто са својим ђацима ићи. Па ето, дође и тај дан!

(( Она је још и тада сазнавала да би то било нешто веома необично, нешто што се нигде и никад не догађа: Гојко у три разреда има преко

Па после оно заносно играње у аптовини иза куће: тада је мислила да ће се исто тако играти И кад буде велика као мати, И чудила јој се што се и она не игра, кад је то тако

Ту се ређају многи »предмети уздисаја«, Док не дође на ред Драгутин. Тада се заче прва и права ђачка љубав, која је трајала и свршила се исто онако, као што се све сличне »ђачке болести«

Скоро ћемо имати збор за избор управе, па ћу тада... Збиља, јеси ли се ти уписао у Учитељско Удружење? — Не знам коме ћу овде да се обратим, а досад сам био.

и њега и с правом положи руку на његово раме, а он, онај бесни и разуздани полицајац оборио главу, па ни прословити... Тада Љубица виде шта је урадила, увиде како је далеко зашла, и тога тренутка у ној се створи стална одлука: да се све кида,

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Али држећи му главу рукама обема, сузно, умирући, помисли, болно, да за очи невесте утехе нема. Тада заплака у води звоно Светог Марка.

И кад тада останете насамо имаће твој мужић грдних мука. ДОСАДА О, како ти је име гадно, ал дивна судба, драго моје јадно.

Дојке са пупом као кап вина на белој ружи пуној месечина, сете ме смрти. Тада, залуд ширим гране на тебе голу. Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из твојих

Његова намера, тим песмама, била је тада родољубива, политичка, анархична. Интенција, са штампањем тих песама данас, само је литерарна.

Песник је зато пролазио улицама Београда омрзнут, као Арнаут кога терају из његовог фиса. Али је он, и тада, у знак пркоса, носио на глави бере баскијско. Испунио је своју судбину на улицама Београда.

Командовао је, на Дрини, у рату год. 1876–77. Тада је, за ађутанта, имао сина тог Стефана Книћанина, који је био млади Паризлија и који се није слагао са својим

Онда се реших да убудуће будем међу првима, Био сам међу првима. Темишвар је тада нагло растао и каруце су у њему трчале на гуменим точковима, а било је међу њима, већ, и првих аута.

Прозори нашег стана гледали су у порту. Ја сам тада, до такозваног испита зрелости, живео, са матером, у Темишвару, као што су, у оно време, живела варошка деца.

У оно време то се сматрало као фантастична катастрофа. Још је више неочекивано да сам ја, тада, не само живео међу пролетерима, металцима, него да сам поред Сидона, упознао и литературу социјализма.

племића, пролетера и металаца, постојао је и један други Темишвар, коме је моја породица и душом и телом припадала, тада. То је био Темишвар Срба, остатака, варош стара, умирућа, фанатична, верска. Дијаспора, као и Темишвар Јевреја.

Тај елегантни официр завршио је као генерал Павелића. Пред његовим првим водом парадирао је тада оберлајтнант Мушицки, чврст и црн, са малим брчићима, увек мало насмејан. Уштогљен. Он је завршио као генерал, Недића.

На прослави Доситеја, у Чакову, први и последњи пут, срео сам и Скерлића, кога је свет тада јако поштовао, Био сам са њим у истом возу, у истом купеу. Био је у свечаном, црном оделу.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Једне године цар римски поче да гони хришћане по градовима и селима, да их протерује из целога царства. Војници тада ухватише и Магдалену и, по царевој заповести, метнуше је на једну трошну лађицу па је пустише на море без крме и

Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку. Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу. И њему се земља у сузама молила да је не дира.

И богато обдари слугу. НОЋ У ПУСТИЊИ „Тада Ирод... разгневи се врло и посла те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже...

— — — — — — — — — — — — — — — — — То беше давно ал од тада Мисли се она Божје тајне знаде, Људма би хтела да их преда: Уста јој често речи траже.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

То је доба кад се појављују највећа страшила на свет и раде што хоће, све док први петли не објаве зору. Тада ти се извлаче мршави вампири из гробља, вукодлаци из јазбина, виле из горе, вештице из оџака, дрекавци из потока и

То је најстрашније време. Па како је страшно то наступање поноћи на селу!... Тада се обично све, све што је живо, утиша, јер сва живина хоће сна, а поноћни је сан најслађи.

Ала је то страшан шапат, да ти се кожа најежи!... Попци, што дотле певају по ливадама, на мах умукну. И тада се све утиша.

Ћуви!... дрекне уплашена буљина и замаше незграпним крилима кроз тамну гробницу од бучја и грмевља... Тада наиђе поветарац и зањиха успавано бучје, те му шапат претвори у брујање; бучје се успротиви, поветарац се усили, те

положају продужио је и још више развио весели живот тако да није ни осетио, кад је дубоко заш'о у четврту десетину. Тада се створио прелом у животу његову...

Ко би могао тада помислити, да ће он до овога доба остати овако усамљен, као стари грм међу шибљем?... И он је некада дуго и много

Осим озбиљне топле Наклоности и највеће оданости ја јој не могу ништа више дати, а то је мало. И тада настаје оно, што се често у тим приликама дешава: расејаност, која се брзо претвара у незадовољство...

Па и ту није могао да се сети онога вавилонског цара, што га је Кир победио и погубио... Јест, тада је имао среће; добио је најлакше питање. Али да л' ће га и сад срећа послужити?..

већем праву да запитам вас: откуд ви овде, откуд овај господин и зашто је овакова тишина у школи кад је већ 8 часова. Тада извадих мој часовник и погледах у њега. Обоје буквално зинуше од чуда кад угледаше мој сребрн часовник.

је муж наставник В ранга, али је већ заслужио, својим умешним и скромним држањем, повишицу, и њу ће скоро добити. Тада ће имати право на још једно одељење за свечане дане.

Затим се полако окрете и оде својој кући. Од тада су и деца пазила шта пред њим говоре. И ја сам доста пута проводио са чича Пером целе часове; мислио сам после тих

Људи се не одвајају радо од огњишта и топлоте; ту налазе себи забаве и занимања, те им и ово време брже прође. Тада се, обично, сећају и чича Пере и нагађају шта ли он сад ради.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Претекли би и Швајцарску и Шварцвалд и сваки би Србин тада могао по три џепна и два дуварска сата носити у џепу. Писао је даље против женских оркестара, женских помодних шешира

Кад би изашао који његов рад, он би га онда, ако нико не чита, по неколико пута прочитао. Тада није ништа из новина читао, само оно његово.

И тада је бивало свашта. Једном је накаљао с једним таквим. И бадава му је он говорио панегирик слободној речи, овај никако ни

Он према њима као отац, а они опет према њему као деца. — Какви сакати и наказни појмови, помислио би често тада Срета у себи; као и да није било Деведесет треће и Четрдесет осме!

На главу тада метне фес без кићанке, или црни мек шешир са једним грдним ободом (метар, веле, да има у пречнику), као што малају на

« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци. Тада би као мало и плануо ћир Ђорђе и ватрено их уверавао (не дирајући, наравно, нашег Краљевића Марка) да је то Бочарис,

То раде сељаци и кад се наљуте на њ, а и онако од шале. И Ташула се увек тада љути, клати јако главом кад иде, а убрза ситно као коза, шапће нешто цинцарски кроз зубе и ревносно брише крпом све

Он Заца постаће ћир-Ташула, и тада га неће нико више од дуга времена, као сад, питати: одакле је, нити му се смејати, кад уситни, па онако пргаво

само једно десетак-петнаест година, па ћете видети лепо шта ће бити и од Заца, а следователно и од оних око њега. Тада ће се, отприлике, оваки разговори водити: »Чија је ова лепа механа по плану?« — »Газда-Ташулина«, биће одговор.

Па му том приликом покаже страшну своју шаку која није ништа мања од лопате којом згрће жито у магази. Тада би Светислав оставио Тешмана и обрнуо се Крсману (тако се звао онај у сламњем шеширу) и њега би задиркивао.

Кад би га она потапкала онако љута по образу, па рекла: »Јај, моја слатко Сервијањ!« а он би тада пријатно развукао лице, зажмирио очима као мачак љубимац кад га добра старица, протекторка, чеше иза врата; тад би му

А дошао је трговином, продавао је алву и ратлук, шећерлеме, лимунаду и петлиће од шећера. А баш некако било тада неко весеље: славила црква у селу.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Крижаљком рачуна: Милетина буна, Па све до Царинског рата, — Прва рата. Посведочиће цела умрла родбина Да је тада имао четрдесет година. Од првог до другог рата — То је камата, Али шта смета Још тридесетак лета?

— Све што краве од љубави желе Јесте једно мало, слатко теле: Чим се роди тада из менека Потече у свет река млека. Каква река? Помислим — океан Чеду мом је за живот потребан!

Могао је видети цео Прњавор Како су се купала та два сапуна. Баш тада су главе почели да лупају: Где им паде напамет да се купају?

Иначе, могућно је да се хеликоптер сукоби С летећим ћилимом, ко мува са завесом, у соби, И тада се, (слушај, ако већ не видиш, Хомере!) Зачује дррр и кррр, као крпа кад се подере!

СПАВАЈУ ВОЗОВИ Кад блага месечева снага освоји пусте оранице, Кад умукну звучници и у завесе сакрију се прозори, Тада са велике београдске железничке станице На далеки пут пођу последњи возови...

Драга децо, зар вам се тада не чини Да воз стоји? — То локомотива спава. Ухвати онај трен кад машиновођа почне да глође Суви поноћни ручак,

Кад блага месечева снага освоји житне оранице, Кад замукну звучници и у завесе сакрију се прозори, Тада са велике железничке станице На далеки пут пођу последњи возови.

Ноћ кад одмакне, Кад тек понека сијалица ко златна крушка засјаји, И сваком на срцу кад одлакне, — Шта раде тада трамваји?

— друго је питање. Јесте ли видели запад пред вече, како пљушти? (Тада се стари људи сећају ратова и буна). У самој ствари, то сунце љушти Џакове поморанџи и лимуна...

земљом затрепери јара, Кад Вардар са свим притокама пресуши, А сунце, далеко од града, остане без цигара, Шта оно тада пуши? Стари пушач будући зле воље, Запали у бесу, цело дуванско поље.

Али непријатељ је био јачи, биле су му јаче Снаге, које је спремао одраније. Српски сељаци (они су тада носили шајкаче) Морали су да се повлаче Пешице, преко Албаније.

” „Мислећи на овог овде кржљу Горех, док ми у срцу не згасну пламен, И док ми се не окрете љубав у мржњу. Тада очврснух, као камен.” „Па бар да се нисам верила!” (Е, ово да нисам, оно да нисте...

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

И то се продуженим посматрањем показало као потпуно тачно. Али италијански природњаци, идући још даље, донели су тада и тај нетачан закључак да се сва јегуља у рекама, речицама и језерима што су у вези са Средоземним Морем, плоди ту, на

Целокупним имањем од тада управља нарочити управни одбор састављен од пиварских стручњака и делегата данске Академије Наука и Универзитета у

До тада су оне превалиле просечан пут од 6000 километара и за све то време су, растући, задржале свој првобитни пљоснати, листа

пр. у марту, дугачка у тај мах 4 милиметра, има у априлу већ 12 милиметара, у мају 20 мм. а у јуну 25 мм., па се од тада рашћење успори: она има 53 мм. у јуну идуће године, а 75 мм.

у јуну идуће године, а 75 мм. у јуну идуће наредне године, кад се већ нашла на домаку европске морске обале. А тада се на њој почиње припремати њена прва метаморфоза. ВИИ.

Све дотле она је задржала свој првобитни облик и провидност стакла. И тада се она почне нагло мењати. Пре свега, она мења свој спољни облик: губи своју спљоштеност и изглед листа, постајући

Милиони ситних јегуљица хитају тада узводно, искоришћујући и најмање поточиће, каналиће и барице, па чак и житко блато.

стакласте јегуљице у жуту јегуљу Стакласте, змијолике животињице, које су тако допрле до слатких вода у којима ће од тада пребивати, још нису праве јегуље.

Да би то постале, оне имају да издрже још једну, другу метаморфозу, која ће се извршити кад стигну у своје од тада стално пребивалиште и која се састоји у овоме што следује.

Она тада добије и зубе и почиње се хранити ловећи. Од јегуљице је постала права јегуља, позната у тој фази свога развића под име

Милиони ситних јегуљица испуњавају тако слатке воде острва и континената у којима траже своје од тада стално пребивалиште.

како се преплећу и преврћу једна преко друге, час узлетајући на површину воде, час спуштајући се у дубину гротла. Тада становници околних села хитају на то место, снабдевени оствама, набадају јегуље и пуне чамце који се ради тога лова

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа,— На уста моја покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа. Да, песма моја биће моћна тада.

Да, песма моја биће моћна тада. Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају

А данас висе у орману тамо Прљави дроњци где прашина пада, И кад их видим, ја зачујем тада Менует љупки од Филипа Рамо. Ал̓ авај!

И тако крај цвећа остаћемо сами... — Пролиће се тада, као бујне кише, Стидљиви шапати у блаженој тами, И речи из којих пролеће мирише...

тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов и надахнуће цело Нечујно, тихо потоне у таму, Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.

под којом се жуди, И младих срдаца што стварају чуда, И жена што воле, и вољених људи, Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела...

ОБНОВА Хоћу на једноме свечаном опелу Да сахраним оно што прошлошћу зову. И да ти донесем тада душу нову, Без иједне пеге негдашње — сву белу.

О, шта ме тишти као гвожђе врело? Знао га нисам, па зашто бих плак̓о? Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледати смело? Не знам.

Нит̓ трептале звезде, нит̓ је месец сјао, На нискоме небу, туробан и зао, Ширио се свуда густ облака слој. И тада, у мрачној, влажној ноћи тој, За тренутак један, изненада, као Свитац када сине, на мене је пао Кроз спуштени вео

Заћутаћу тада. Нема речи више, Пољубићу само твоју руку бледу, И дишући мирно, све тише и тише, Оставићу живот, невољу, и беду, Безбр

И склопићу очи занавек. И тада, Осетићу чудно, као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада И свежином скоро поораних њива, Сјај очију

Али сад! Још једном! Душа ми је рада добре моје земље и њезиних дражи, Где први пут слушах (и веровах тада) Причу о животу, о Шареној Лажи. Можда никад више! Збогом.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Ђе издајник бољи од витеза? Какву сабљу кажеш и Косово? Да л' на њему заједно не бјесмо, па ја рвâ и тада и сада? Ти издао пријед и послијед, обрљао образ пред свијетом, похулио вјеру прађедовску, заробио себе у туђина!

Тад би ми се управо чинило да ми св'јетли круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми тада мирна била како мирно јутро у прољеће, кад вјетрови и мутни облаци дријемају у морској тавници.

Чује да свак спава у колибе. Тада она вијенац расплете, паде коса до ниже појаса; поче косу низ прса чешљати, а танкијем гласом нарицати, како славља

“ Та ме сила, браћо, наћерала те помутит хоћах Црногорце. ТАДА СКОЧИ НАРОД ЦИО, УЗМИ КАМЕЊЕ ДА ЈЕ ПОД ГОМИЛОМ МЕТНУ, АЛИ ЈЕ НЕ ПУШТЕ ГЛАВАРИ, НО ЈЕ С МУКОМ ОДБРАНЕ.

Је ли јавје од сна смућеније? Име чесно заслужи ли на њој, он је има рашта полазити; а без њега — у што тада спада? Поколење за пјесну створено, виле ће се грабит у вјекове да вам в'јенце достојне саплету; ваш ће примјер

ВЛАДИКА ДАНИЛО Све једнако, тада али данас; вријеме ће својим током ходит, а ово су стари уредили. ИГУМАН СТЕФАН Ко је да је, није угодио.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла.

они почели и хаџијама звати, знало се да је он први имао смелости да, после свога хаџилука, све то богатство, које до тада лежало скривено и нагомилано по подрумима, амбарима и шталама, изнесе, распореди и уздигне, да би могао „свет да

Од тада Турчин, заптија, није смео поред куће проћи, још мање да застане. Целе ноћи испред капије морао је да гори фењер и по

И тада би се горе, у оној намештеној соби, видело како први људи из вароши целу ноћ преседе договарајући се, а напослетку увек

Много није говорио никада. Али што би рекао, то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке. „Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“.

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио, али, осећао је он, како је ипак она

толиких грдња и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао он тада не би звао њега, сина, већ њу, матер. — Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта?

— И од једа заваљивао би се на јастук. Не толико тада љут и бесан на њега, сина, колико на њу, на ту њену тобож толику љубав према њему, те зато, што га бајаги толико воли,

Њима би се тада давале, не старе хаљине, већ само тек неколико пута ношене, које су биле или бојом или кројем изишле из ношње.

И за њу би се онда причало како је, истина кришом, и она тада код њих била и са њима банчила и пила. И затим, како се то цело весеље после славе свршавало страшном коцком на којој

Ништа се није смело дознати, ништа видети. И знало се како би тада сваки од њих, не верујући самом себи, кад баш мора да излази у чаршију, пре изласка прво морао ићи на огледало, да се

Долазио би кући заједно са јавним женскињем. Ту би продужавао, а она би сама морала да их двори, служи. И тада би слуге брата, већ онесвеслог од страха, кришом износили и склањали у комшилук, да га не би заклао.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

нестане наших патња и весеља, Нада мном ће, као чар усана медних, К’о лелујав, меки сјај висина сферних, Лебдети и тада сетан осмех једних Очију бисерних.

срде закуцати јаче, Као час позни када поноћ пада, Брујећи као да тужи и плаче Ко зна да д’ ће когод чути га и тада!

Награду целу добио бих, тада, За цветно доба својих идеала И јесен њину у понору јада, За дугу борбу у животу зала, За слом идеја и неуспех

И тада плачем, и радост ме дивља Обузме целу, зато што се патим Због тебе. Збогом.“ Прошла си тихо с господином оним.

Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно. Како сам тада задовољан био! НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува, Бледа,

Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно. Како сам тада задовољан био! НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува.

лепота Ноћи, овај свет се с другим светом слива У меку слику задовољства жива, У живот једног сна и сан живота. Тада мирише доба раног маја; И као да се, неприметно, просто, На Идеал што је у сећању ост’о Наставља тихо један сан без

Шум руха слутњу улива ми црну; Гласови туже за прошлим животом; Прилазе, да ме у плашт свој огрну! Па тада куда? Шта ће бити потом? „Ви, жеље моје, ја ничега немам... И ја се с вама хладном гробу спремам.

О, да се душа с таквом ноћи стопи, Кад дрхти, стрепи, верна, пуна среће, С љубављу, чврсто загрљена смрћу! Тада се часи среће, бола згрћу, За тужан живот и жаљење веће.

Сви ћемо проћи овако; Сви ћемо брзо пребродити вâле Лудог живота, непојамно мале, А тешке за нас тако. И тада Доћи ће добре судбе вечни дâри: Спокојство, мир, без бола, јада. Треба нам лећи, снови моји стари.

Она и не зна да долазим тада С љубављу, истом к’о што негда беше, И да је душа драгом гробу рада Кад бледе звезде с висина се смеше.

Ја и моје срце присутни смо тада Младости наше плачној мелодрами, Комедији тежња што се боре сада, И жалосној игри старости у тами.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Мјесец дошетао до пола неба па застаде, јер угледа даницу на истоку. За даницом пружаше се рујне траке зорине. Тада мјесец наже путем својим. У манастиру кокоти залепећаше крилима, па огласише прозорицу.

Велики зоре освитак, заблијешти старчеве очи. Тек тада тргну се, па затворивши лагано стакла, нестаде га с прозора. У ћелији бјеше мрачно.

Прије свега, поштовани читаоче, посумњаћеш овако (отприлике): или је у свој Црној Гори био тада један једини игуман, или је тај о коме се говори тако „извјестан“ био да се разумијевало који је.

Ту је служио до годину пред великом буном, и тада се поврати дома, јер му старији брат умрије неожењен. Дома, уз мајку и тетку, живљаше мирно, клонећи се од свакога,

Мачак Шарко поисправио би се тада на ногама Јанковим, па му очи засјај као два алема кроз полумрак. Тако је трајало комад ноћи.

Пејо извуче руку испод струке, па је преви под главом. У исти мах уздахну дубоко и затвори очи. Она се тада диже и отиде над рањеника, кога је неко вријеме посматрала, па извадивши нешто из ковчега, поврну се опет к огњишту.

Ево ’вако поче: „Фала Богу, брзо ли расту дјевојке! Ето скоро минула година, од како лијечах покојног Милуна. Стана тада бјеше, Боже ми опрости, пед краћа, а ето до мало ће да се удава...

Ако преболи, биће наш, наш као да му је од Косова темељ овдје. Ако му би суђено да овако умре, није му ни тада криво, јер ред је мријети, а љепше овако но женски!“ Сви потврдише да је тако.

Одиста, пошто мене тамо нестаде, власт ће бити обзнанила и остале моје домаће. Овај мој пријатељ, не бјеше тада у Котору, но је служио негдје далеко, нити је знао шта ја учињех.

Пријатељ му као да чу кораке, јер промрмља нешто кроза сан. Јанко се тада брзо поврати на своје мјесто, обу саме опанке на босе ноге, утули свијећу, па кроз кућу изађе у авлију.

Сердар се стаде протезати и кроза сан бобоњити, као што му бјеше обичај, прије него се пробуди. Јанко тада утрча у одају па сједе да пише. Писаљка му није већ застајала у руци, но летила по артији, као по леду.

у залуд но запне за ноћно звијере; вујо, ако има још душка, стане завијати, а другови му сви у један глас припомогну. Тада чобани, по гласу, по сигурну трагу, примакну се и одгоне их. Таки вам је живот у планини.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Гдекад успаванке могу да имају и култичку намену; тада су сличне молитви или бајалици, и то нарочито од урока или несаника.

Кад човек чини добро, анђео се весели и крилом својим хлади човека по образу, а ђаво се тада жести и љути. А кад човек стане да греши, анђео се сневесели и плаче, ђаво пак све подиграва од радости и пркоси

Ако тада сагледа своју сенку, врати се одмах натраг у јазбину, и спава још шест недеља; ако ли не види своје сенке, то јест ако

Тако жетва ћетена и конопље која је дотле била обилна, овога пута не донесе ни зрно плода. Тада „проклета“ Јерина прокле ово место: — О да бог да, Поникве, никад не поникле!

Тада „проклета“ Јерина прокле ово место: — О да бог да, Поникве, никад не поникле! И тако од тада ова висораван доби име „Поникве“. ВИШЕГРАДСКА ЋУПРИЈА (Оста као ћуприја на Вишеграду).

Зидање манастира је напредовало. Оба свеца журила су: ко ће први да буде готов и да тада повуче за уже. Међутим догоди се да однекуд залутају над језером голуб и голубица, па, видевши преко воде пружено уже,

Ослобођени својих почињених грехова и својих уза, они ће се тек тада моћи окренути једио другом. Кажу да су се Јерина и Ђурађ, тако свезани и бачени у море, до сада „само до поле“

(Сад извади иза појаса повесмо, развије га, превеси преко греде и рече): „Довде ти тежина порасла!“ (И тек тада се поздрави с домаћином и осталим кућанима).

(Кад слепац хрома носи) 280 — Кад човеку нису потребна оба ока? (Кад нишани, — јер тада на једно око зажмури) 281 — Ко више види: човек с једним оком или човек са два ока?

И КОЛО (Играчи и играчице ухвате се у шупље коло, а једно од њих — које се зове „паун“ — постави се у његовој средини. Тада сви, сем „пауна“, отпочну да певају, док за то време „паун“ чини оне радње што се у песми казују): Коло (пева):

Коло: На чије ће дворе пасти? Чију л’ љубу обљубити? Паун: (Тада поскочи: загрли у колу кога хоће и пољуби се с њиме, па се онда он ухвати у коло, а оно друго остане „паун“).

поклони — и принесе Исусу на дар злато; тако и Валтазар — и принесе ливан (уље); тако и Мелхиор — и принесе измирну. Тада се јави црквењак.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет. Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и

Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то ја- |

” А син му одговори: „Учио сам занат.” Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: „Бабо! хајдемо на вашар.” Отац му одговори: „А с чим ћемо, синко, кад немамо нигде ништа?

” Тада је отац узме слободити и храбрити: „Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па којигод изиђе на језе

Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја „Та пусти ме царев сине да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

Онда анђео прекрсти штаком колебу, и на ономе месту створе се царски двори и у њима свега доста. Тада их благослови анђео и остави онде, те су сретно живели до свога века. 15. МИЛОСТИВА СНАХА И НЕМИЛОСТИВА СВЕКРВА.

” А онај му одговори: „Јаох ти Бог дао! Што вазда Бога спомињеш? Сад је боља крив- | да него ли правда.” Тада му рече добри: „Хајде да се окладимо да није боља кривда од правде.

„А шћер твоја од кога се научила?” упита цар, а сиромах одговори: „Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина:” Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: „Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех јаја излеже пиплад, пак ћу

” Ђевојка одговори: „Честити царе, најдаље се може чути гром и лаж.” Тада се цар дохвати за браду и обрнувши се својој господи запита их: „Погодите колико ваља моја брада?

прахом од | репова коњскијех, те она оживље у они час и друге јој руке изникоше — не од меса, него од сухога злата. Тада он своју златноруку шћер одведе дома, а жену привеже коњма за репове и нареди својијем слугама те је тако одвуку до

нађу, онда разберу како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет. Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га да му пошље онога љекара што му је кћер излијечио, да излијечи и његову

толико се штете учини.” А чобан прихвати: „То мене није зло, него ми је добро.” А краљ рече: „Како, море?” Тада чобан одговори: „Ја узех плуг и во | лове, па узорах три стотине дана, те све посијах шеницу.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А за пост Рођења Христовог — као и у друге дане што установисмо, нека и тада буде исто. А у пост светих апостола исто да је као и у друге обичне дане како установисмо.

Написасмо овај устав о појању и о јелу. Молбом молим да не буде непромењен, осим ако се у болест падне. Тада колико крепост може.

Тада колико крепост може. О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, тада нека се наруши пост — осим среде и петка.

Ово је тако када се читају оглашења, а ако се она не читају, тада да се изостави Трисвето, а ову молитву додати ка првој молитви и изговорити је.

не дође и потребну од њега молитву прими, а потом тихим гласом: „Благословите, свети“, кротко позивајући, ударивши тада у клепалце, и раздавши свима свеће, подиже и вас на полуноћну службу, коју и он сам поје, палећи, како је прописано и

И тада, ставши пред свете двери, знаменује кадионицом лик часног крста и заједно са знамењем узашиље славу Пресветој Тројици,

Ако ли се слави какав празник некога од братије, то нека буде са знањем игумана и тада да се не чува ово правило за вечером, него како слављеник хоће, тако чините.

Ако им је разлог оправдан, тада су невини, ако је безразложно, заповедамо да се не остављају па јелу. Ни ово није похвално, да се због неоправданог

Ако ли је петак, или среда, или понедељак, или Велика недеља ако дође, тада једемо хоботнице, да се ипак утолимо због празника, јер три дана ове недеље, то јест у понедељак, среду и петак, тачно

и божаствене литургије, како синаксар указује, и када наступи седми час, позива вас трпезар по вишереченом начину. Тада да једете два јела, осим среде и петка, јер у те дане никако не окушамо уље, нити вина пијемо.

И тада оног неподобног уклоните са заступништва вашег, а онога кога сте изабрали уведите, а овога оставите да се затим покори.

Ако ли се у велики пост догоди помен овај речене братије наше, тада само суботом појемо панихиде за мртве. А онима чије се панихиде догоде у посне дане, треба им пре месопуста отпојати

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Сигурно од суза. Сигурно, кад на вуче на главу јорган, он, пошто зна да га неће нико видети, плаче тада, и отуда свако јутро нађем ја онако јастук, где су му очи биле, влажан од суза...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Било ми је тада девет или десет година. По смрти матере моје, два брата моја, старији Илија и млађи Лука, и ја, вратили смо се к нашем

Ја сам совршено тада веровао да на мене бог попушта искушеније, да види [х]оћу ли ја у мом светом намеренију постојан бити.

У мом милостивом благодетељу ја нисам тада ништа друго могао видити него једног простака који није читао никаква казанија, ни пролога и који из преизлишне мирске

И тада, ако што позна да је добро учињено, нека следује; ако ли погрешено, нек се уклања. Ја, како сам мало повише казао, био

Мога тетка Николе није тада било дома, а моја тета Марица ништа се није мешала у моју науку; њојзи је само мило било да ја идем у школу, било у

Ко би при свем овом не помислио да ово бог овако не намешта? Ја се тада нимало о том нисам сумњао и све сам за јавне знаке узимао да ћу се набрзо посветити.

Све ми је ово тада уједанпут пало на ум. Нисам могао опстати. Сад пролазим, може бити, последњи пут! Може бити за навек!

С каквим усердијем и топлотом срца сам читао! И све од речи до речи упамтио! Камо тада књиге оне које су данас у рукамˊ! Е, време златно, за вавек изгубљено!

Близу три године, колико сам при њему био, само би се тада на ме разљутио кад би ме видио да без сваке невоље гладујем.

Али сам ја (и не мислећи тада о том) од њих исти[х], а навластито од Новаковића, с којим сам у комшилуку живио и све празничне дне у његовом друштву

Његова најстарија кћи Јелена | замоли ме да јој што из те књиге просто српски напишем. Тада ја све оно, што сам већ био за се преписао, преведем на просто и за учинити да оној прекрасној девици читање тога буде

Два или три коракљаја измакнем се и тада познам да оно на врху накривљено, то је зла змија окренула била главу к мени, чекајући ме да ближе дођем.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

У родној години Кушмељ се могаше исхранити својим житом до Божића, а од тада до Петрова дне намириваше кутње потребе продавши вино, ако је и оно родило, продавши вуну и смок, продајући воће кад

на то, пак састави руке на крсти и рече: — Ко је виши гришник, ја или онај што заклања оваке лупеже, а вратре?... Тада Стипану прекипје те викну: — Натраг, ти Ркалино како ли те зову, јер ћу ти мозак пролити! — и маши се оружја.

) Бог зна шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа... — Шта је оно? — викну Бакоња.

Али једног вечера, смркло се увелике, а Чмањак не јави стоку кући. Тада отац отиде да га тражи и нађе га несвјесна. Осињача одмах погоди шта му је: „Нагазија је нисритник!

Стрина му Цонтрона, обишавши га још једном, подјемчи својом душом да ће оздравити. Тада Крива замијени болесника код стоке, Барица и Галица ткаху, а кнез је тесао њеке паузнице и свакога тренутка излазио

Тек у попасно доба осјевери и указа се маличак проблијеска на небу. Тада кнез, Осињача и Галица отидоше на поткутњицу да беру клипове. Вратише се пред мрак, кад и Крива дође.

!? Шта ће сад ре... ћи о... ви на... ши ис... ко... па... ни... ци! О! о! о! Тада се и кнезу одријеши језик. — А, несритно дите, убија те гром!... Знâ сам ја, знâ!...

— Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар... Све се зна. — Ма ко је то слагâ, триста му крста и светаца?! Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна. — Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ.

Ко зна, може се све то још на липе свршити, а може бити да је Кркотић најмање крив.“ Тада вра-Брне одмекну и рече: „Ајде покушајмо и то, нека га враг носи.

Дувала замијени фра-Вртиреп, и тада би Бакоња бар њешто разумијевао, јер се тумачаху „крипости“ богословске и кршћанске, „дила милости“, дужности

препоручио ђаконима и ђацима да „притврде“ малога Јерковића, па би их све предао фра-Тетки који је предавао пјевање. Тада би и ђакони сјели са ђацима, а тада се истицаше Бакоња, иако му бјеше прва година „скуљења“.

Тада би и ђакони сјели са ђацима, а тада се истицаше Бакоња, иако му бјеше прва година „скуљења“. Тетка би се прошетао горе-доље, испред њих, па би замахао

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају.

У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.

Најпре у ситне комаде изломи симит, згрудвану зелену паучину. Симит се пуши белим, љутим димом. Тада би се сећао белог дима дувана Туркиње у црним шалварама која у јагодинској механи седи увек у углу лево од врата,

„Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом и држањем крио. Није хтео да ико зна колико жутих носи у недрима. Са слугама је и јео и спавао.

„Ишчупај неколико длака из главе да остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао.

“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше. Он настави да мисли како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од мрака. — Стигли смо на броју!

И све време док би га грчила на себи, шапутала би: „Доста си спавао, доста си спавао.“ А тада, тако осмехнут, дуго је без речи стајао уз њу, па је извадио кесу с дукатима и бацио је на кревет.

3бунила се: до тада никад новац није показивао. Сео је на кревет и позвао је. Кад је без речи села, просуо је дукате на чергу.

Од његовог даха замагли се прозор. Десетак година је прошло од тада. Постао је великошколац. ,,Вукашине, сада ти је време да постанеш радикал. Ја знам да си то већ постао, јер си мој син.

замисли се. Тражећи му новац, Вукашин га писмом обавестио да се вратио у Београд. Тада је заболело, јер му је два пута писао да одмах дође кући. Не, онда кад су се први пут срели.

“ Вукашин се танко осмехнуо, узео шешир и пошао извињавајући се ручком код француског конзула. Памти, тада кад је остао сам у његовој соби, онај страх је затиснуо прозоре, крцкале су греде, нешто је тупо лупило у прозор и

годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све њихове разговоре и љубавне грчеве без тепања и пољубаца. Тада јој он шапуће речи које човек његова доба жени не говори, тепа стидно, очински и љубавнички, и бира израз, како то

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Младић се сваке ноћи, рањавих прстију и колена, пео до врха куле, све док месец није постао велик и блистав. Тада је схватио да је опасно пењати се, јер су свуда унаоколо били стражари. Али није могао да се обузда.

Стишавајући глас, становници 3емље Сребрних Бреза тада шапућу да то Златопрста по небу још и сад везе, путујући да нађе своју љубав.

— узвикну Плачко затреперивши од своје страшне жеље. — А? Смејачко и не стиже да размисли шта би тада било кад осети како почиње да се смањује.

Обе су исте боје и величине, али једна искри од радости, док друга плачно жмирка. Дечаци из Улице кестенова тада подижу поглед ка небу, узвикујући: — Гле Плачка и Смејачка!

Наилазила је јесен и она се за њу убрзано припремала. Лист тада одлучи да приупита сунчану зраку. Али мала луталица није хтела ни да застане.

— Лепотица рођена из Каменог јајета пркосно подиже главу и пође ка пустари. Од тада је више нико није видео, нико чуо, али и облаци и ветрови не престају да причају како гомила песка избачена из једног

Ниједан од моћних царева са обе стране границе нема такве свираче. Страшно би било да их се докопају. Ко би нам тада украшавао гозбе? — пљесну длановима цар Жуто Ухо и читава чета војника пође да тражи мале свираче.

Затим посади воћњак и чекај да никне орах с плодовима од сребра. Не дотичи ниједан док сâм не падне на земљу. Тада пажљиво гледај и откриће ти се...

принц опази да се дечак нарочито дуго задржава под орахом у чијем су се лишћу сребрили малени, тек напупели плодови. Тада се први пут осмехну. Али није имао времена да размишља ни о досади.

Али, сутрадан, лептири су поново дошли и рат се наставио, и трајао три дана. Тек тада су се дечаци из града повукли.

Од твојих пољубаца спашће лед с њеНог срца, ослободиће се уклетости, а захвална — отвориће ти врата... — А тада? — дечак задрхта осећајући слабост у коленима. — Тада је све на теби!

— А тада? — дечак задрхта осећајући слабост у коленима. — Тада је све на теби! Погрешиш ли, као луди ветар ћеш светом лутати, без застанка!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

пошто је ослобођен Београд, постао прво дом совјетника Младена Миловановића па после и руског посланика Родофиникина. Тада киком није могло изгледати занимљиво питање да ли је тај конак био, како се данас мисли, у једној од најстаријих улица

“ Али Вучић, тада, већ није много марио за Господар-Јевремове опомене јер је од других, исто толико моћних, добијао поруке другачијег

Усамљеном Кнезу нико није, тада, хитао на поклоњење; сви су хитали Вучићу а он је, на Врачару, чекао да му дође и Господар Јеврем.

стари сунчани бездан, и светлости како одасвуд надиру и трепере, у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се ГосподарЈовану чинило да више нема себе, да нестаје и већ је део тог простора који је свуда; у њему се таложио мир

Са стидом мисли о томе како се тада није, ки за тренутак, двоумио: био је спреман и да жртвује туђе животе и да на себе прими тежак грех, само да Милош

Слушао је недељне, отегнуте па склупчане гласове који су допирали са Велике пијаце (где је тада била Велика пијаца сада је Студентски парк), тај меки ковитлац који му се наметао и изазивао га да издваја појединачне

Био је готов човек (како се то тада говорило), и отац, за пет дана је пунио тридесет и једну годину, а још се играо. Речима, дабоме.

пролаз испред „Албаније“, оборене главе, терзија је чекао да им се придружи, недозвољене слутње клизиле су у прашину и тада је, право из сунчаних небеса, уз фијук, треснула бомба, никако велика и сасвим округла, ђуле, и распрштала се баш

јуна започели Срби, не Турци. Сва цпећа да је било, тада и касније, енглеске и друге господе која је друкчије мислила па је истина о његовој смрти, малко окрњена, постала и

А журба је била у њему. Тако је било када је у време Кочине крајине отишао у добровољце или, како се то тада звало, у фрајкоре. Он се тукао а други су гинули.

За њега, тада, смрт као да и није постојала: била је нешто што је, за тај час, одређено другима. Затим је рат, Кочина крајина,

Од тада није био склон ни примирју са Турцима: више није силазио у Београд а они цy обилазили Авалу. Змај је био пробуђен иако

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

„Кад с' окрепиш на томе студенцу, Тада ћемо поћи горе к венцу; Ићи ћемо стазом и вијугом, Ићи ћемо пропланком и лугом, Оном вису“ - „Што је небу близу.

И заљубљена, погођена неким Стихом к'о стрелом, спусти књигу тада И снива дуго... за мутним далеким, Чезнући тако у тишини јâдâ И опет чита... Бол к'о море расте У мртвој ноћи...

О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа; На моја уста покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа.

Да, песма моја биће моћна тада, Песма младости, бурна као она, Отмена, свежа, поносна, и врела, И силна као многобројна звона Кад прослављају

тијем, Кад на груди моје приљубиш се чвршће, Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем; Тада вјеруј мени, и не питај више!

Да је кипарис црни покрио огњиште њено, Хипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада.

Хетере рукама крију све тајне лепота својих, И као плашљиво стадо збиле се у густу таму; Јер осећаху тада, у чудном овоме часу, Присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.

У храму тишина влада... Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо мртвачко лице са тогом покрише тада. Кличе весело галеб над плавом пучином мора, И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа И песма од некуд грмну.

М. Ракић ЛXВ ВРАЋАЊЕ Кад ми опет дођеш, ти ми приђи тада, Али не к'о жена што чезне и воли, Него као сестра брату који страда, Тражећ' меком руком место где га боли.

падне у обичну чаму, И живот нов, и надахнуће цело, Нечујно, тихо, потоне у таму Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, ма да У том тренутку не осећам тако...

И идући стазом нејасном и тамном, Искали смо сунца и среће смо хтели. Обоје смо страсно веровали тада Да се бесмо нашли. И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од јада, од давно преживелих јада.

К'о душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бону; И кад стари клавир дирне руком лаком, Биће

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Он помисли да је неке путе од сна овог освободио се; ах, његове преварне надежде: он је тада себе утопио у сна царство тврђе и мрачније и на позор страшни сновидјења!

Е куд срећа да је и он тада у гробницу пануо мировах и премирне да је ноћи царство свуд свјетлости погасило зраку!

Свето слово премилосна оца нас с границе вјечне погибије свемогућом вољом заустави. Вјерни небу тада легиони у окове тешке и плачевне све нас листом оковаше јако, на шар мрачни необдјелан неки нас бацише, да ланце

Попа, Васко - КОРА

је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу има Између вилица Човек му се настанио Са своје четири стране света Тада је губицу раскрвавио Хтео је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било У очима лепим Туга му се затворила у

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Никад дотле није ми та соба изгледала тако лепа као тада. Моја библиотека, како сам је у току година прикупио, разноврсна је, снабдевена делима науке, књижевности и уметности.

Јужне обале тога полуострва и целу Сицилију населише Грци и тиме оденуше ту полуварварску земљу - Рим се тада још налазио у доба свог нејаког детињства - пурпурним плаштом грчке мудрости и уметности.

Већ хтедох побећи главом без обзира, но причеках још малко. Тада видех у чему је ствар: тајанствена прилика беше дуга поворка бело одевених људи.

“ После кратког застоја настави Питагора своју причу. „Тада сам увидео шта бих све могао да научим и сазнам, кад бих и ја пошао онамо где је Талес своја знања прикупио, знања

Онде се тада радило на храму богиње Наите, уз који су дозиђаване припрате са високим стубовима. Да би се то извело, довожени су

Он устаде да би ученици правилно одмерили његов џиновски стас. Тада им испружи стопало своје десне ноге. „Нека тај зид буде толико дебео колико је моје стопало дуго!

Кудгод се тада погледа, види се пресушено тло, тврдо као камен, неспособно да исхрани иједну травчицу. Суви ветар дува преко целог

имали различите оштре углове, трећи угао био прави: сви ти троуоглови били су, без изузетака, правоугли. „Тада ми је севнуло кроз главу: не само код ових троуглова које сам сложио, већ и код свих правоуглих троуглова, квадрат

Он, учитељ је рекао“. Он их остави да још неко време посматрају ту, њима несхватљиву, небеску појаву, а тада им рече: „Време је да пођемо кући, иначе ћемо покиснути до голе коже“. Они се дигоше и пођоше низ брег.

„По мишљењу нашег великог учитеља, најсавршенији филозоф био би онај који не би имао очног вида, слуха ни њуха, јер би тада могао да, несметано од свих чулних утисака, живи и ужива у чистом свету идеја.

Он поче да рачуна, но средства математике беху тада још недовољна да полупречник сфере звезда некретница, премерен полупречником Земљине путање, изразе једним одређеним

На тај начин могао је да црта све геометриске фигуре средствима која су тада, једина, била дозвољена у геометрији. А кад је посао довршио, слике би избрисао четком, па посувши плочу поново

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Да бих ипак све то заборавио устао сам и гледао кроз прозор. Киша више није падала, али мрак беше потпун. Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што бар није дан да понова видим село и јасно

А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо, одавајући бригу људи који

А сусрет наш био је озбиљан и врло тужан. Страдања беху оставила трага на свима нама. Тада ми је Никола изјавио да је неисказано разочаран свим што се ради у земљи али да нипошто неће остати да чека

трпимо губитке, а резултати никакви, па поводом тога. Али, веруј ми, не мучи ме оно што сам тада казао, већ што нисам говорио сасвим онако као што мислим да треба да говори поштен човек.

И тек после овога он нагло принесе руке лицу и тада бризну у такав плач од кога не знам како ми срце није препукло. То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко,

Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена. Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа,

Са енергијом што је скупљао за време рата, гађа сад тешким калибрима. Другу, синко, бољу, поштенију. Тада се крезуби студент подиже упола, нагну према Николи и погледа га дрско у очи: — Ја знам најбољу — рече он — Човек

— Настави, настави! — Не — рече хладно студент, чије ме смело држане задиви. — Ником не допуштам да ме прекида. Тада мршави практикант поскочи са свога места, потражи оловку и бележник и седе до студента: — Монѕіеур, цхер монѕіеур, —

Никад! — Маіѕ ил фаут цоупер! Абѕолумент! Ду реѕте, је м'ен фоуѕ! И тада се опет угледах у огледалу, али тако мртвачки блед, блед као дух, никад нисам био.

5 Сјајно сам се провео у гостима, моје ми части. Прошло је од тада неколико дугих месеца, а ја ни о чему другом и не мислим.

После, за вечером, прича војницима како је цео пук он лично сахранио, а они се уклањају од њега да их не зарази. Тада, као драговољни гробар, Ресула је доживео велику, ретку и необичну част.

речи захвалности и пружи велики букет пољског цвећа у знак топлих симпатија и благодарности ојађене војске и грађана. Тада књегиња прими букет, пољуби га својим малим руменим уснама, погледа око себе и кад примети кривоногог Секулу Ресимића,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

и страсти, с његовим вјечитим неспокојством и беспрекидним мотањем и треперењем и свјетломрцањем чувствовања у њему. Тада нам се људске јединке, са теретом својих душа, крећу кроз празне, пусте просторе, као у књигама Достојевског.

као богаљ који је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица сапере њихов заштитни израз — како ли тек тада биједна изгледа људска машина! Незаштићено, беспомоћно, као презава окрвављена ткива корњаче ишупане из њена оклопа.

И чини ми се да сам већ тада осјетио како то може да и за нас саме буде неугодно и однекуд болно до те мјере да нас често сили да зажмиримо како

Свака мртва ствар око мене добијала је тада живо срце и у њој су дамари одбројавали часове неповратног. Требало се трзнути, пренути.

(А није ни слутио како ће се нагло раздебљати и како ће те црне очи с годинама постати зле.) И све је већ тада било запечаћено: по завршетку стагионе, раскинуо је с трупом, дошао у наше мјесто и оженио се.

Силазио је тада пола ката ниже или узлазио пола ката више, на оне мање балконе одморишта међу катовима, и зурио на сиво двориште под

Мој се дјед, мучен ишијасом, тада налазио на сумпорним купкама, а доначелник је био на неком увиђају у околици и враћао се лађом тек у сат по подне.

Разумије се, не мртав у дословном, физичком смислу; јер тада, баш напротив, стрелица с необично јаким електричним набојем излијеће из нас право увис и губи се нашем оку у

А како је та нетрпељивост (већ тада!) ишла до самог прага манијакалности, моја је унутрашња грижња због „случаја с Главоњом” далеко премашала разумне

Другарство с Иваном била ми је прва дубља и приснија веза са сродним човјеком. Тада сам први пут искусио што значи доживљавати сваку ствар не само за се него и с обзиром на још некога, стајати пред

За собом сам имао неколико мјесеци одлежаних у плућном санаторију. Поштеда и обзир који сам тада зарадио добро су ми послужили у том натезању с њим.

Као што и то већ бива! С почетка је ишло сасвим лако, сасвим глатко, и чак славно. А можда се већ тада био јавио у нутрини један гласић покајања.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

ГОРСКИ ЦАР И Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама. Тада се управо и замомчио.

јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... ИИ Прођоше две године после ових крстоноша.

Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек. Ну девојке су га избегавале, као и момци.

« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.

Али је морао бити много опрезнији од жандарма. Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.

показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу. Тада је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим

и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи у пандурским рукама... Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.

— Ничему... рекао је тада сам у себи. И сад се сетио чворкова... Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне

поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. Тада сви троје полегаше и ућуташе.

Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.

— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.

А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника. Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и толики свет?...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Цару би жао кћери, кан̓ ти кад му је једна, па поврати младића и даде му тражен прстен. Тада га змија посестрима испрати до онога мјеста гдје су се први пут састали, па ће му: — Кад год ти што устреба, принеси

да му нема кћери, стаде је тражити и распитивати, али је нигдје не може пронаћи, као да је у воду или земљу пропала. Тада цар поче обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата

Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то

чује, бризне плакати и стане се молити оцу: — Нигде никог немаш до мене јединицу, па и за мене не мариш да погинем. Тада је отац узме слободити и храбрити: — Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па који год изиђе на

гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

За оном другом софром сви су се најели, па је и претекло млека. Тада ће да рече онај сељанин: — А бе, домаћине, какав је онај човек што тамо поједе онолико млеко? — Па то је наш татко.

Дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом пођу да легну спавати. Тада вели онај средњи брат: — Ви спавајте, ја ћy ноћас чувати стражу. Они два заспе, а он остане да чува стражу.

Једна соба отворена, и тамо далеко на крају види се златни кревет. Тада рече тета: — Ено, побратиме, видиш тамо на крају онај златни кревет, ту лежи царева кћи; сад отиди тамо, па зграби

Али га не хтједоше одмах пустити, ван му рекну: — Не можеш: син царев умире. Тада он рече: — Али пустите ме, можда ћу га ја излијечити. Затим га пусте пред царева сина.

нађу, онда разберу како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет. Тада онај цар налише књигу своме комшији, и моли га да му пошље онога љекара што му је кћер излијечио, да излијечи и његову

Кад ова то чује, отиде кући, па кад је дошла ноћ, оправи малога тамо. А поп је имао баш тада мртваца у цркви, па га изнесе под звоник те га некако наравна да стоји, а у руке му уклепа штрикове од звона, па га

А син му одговори: — Учио сам занат. Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: — Бабо, хајдемо на вашар. Отац Му одговори: — А с чим ћемо, синко, кад немамо нигде ништа?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

То је онај живот, где сам пао и ја Са нимало знања и без моје воље, Непознат говору и невољи ружној. И ја плаках тада. Не беше ми боље. И остадох тако у колевци тужној Са нимало знања и без моје воље.

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није, Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да

у пределе својих снова, И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара, И моја се мис'о буди, ал' к'о мис'о песникова. Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана, И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена, Кроз сва места из живота

Све ми се чини да пре него вео На мисли, снове и идеје сиђе, У свести она јавиће се тада. Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада.

Данас сам шет'о улицама тужан, Сваки ми корак беше права беда: Знам да изгледах тада врло ружан, И тебе спазих, ти си била бледа.

Не знам како, зашто — али гласно рек'о: “Ја те волим драга”; и осетих тада Ону љубав стару и доба далеко, Доба које намах појави се сада.

И ја бих тада... Мој љиљане бели, Што су ми тебе пакосно однели? Што ти бар сама?... Зар те није жао? Куд гледаш дуго сном где нема

К'о дуга небом после многе кише, И моја нада појави се тада Над љубављу ми, и лагано брише Дубоки очај и трагове јада.

Погледом те гледах за тебе умрлим. Ти си дивна била. Не осетих тада Жељу да те волим, потребу да грлим Дан мојих очију. Нит осетих јада, Ил' песме јесени, Ил' бола у мени.

И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака, без среће, без јада, Поглед мртав и празан дубоко. И тај поглед, к'о кам да

Тако је дошло сад и ово доба, Где каткад чујем грактање гаврана: И тада гледам изглед свога гроба, 'Ладан остатак снаге мојих дана. И како дише равнодушна злоба.

Мени ништа тада познато не беше: Ни самоћа твоја, твој живот у страви, Ни молитва с усни које се не смеше, Ништа, к'о ни цвеће

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Тај исти коњ је био крив за повреде мога брата од којих је он и умро. Био сам сведок трагичног догађаја и мада је од тада прошло 56 година, слика тога догађаја ни до данас није избледела.

То сам непрестано радио до своје седамнаесте године, када су ми се мисли изненада озбиљно окренуле ка изумитељству. Тада сам схватио на своје велико задовољство да могу да замислим ствари у машти, нису ми били потребни модели, цртежи или

се моја решеност топила као априлски снег, али сам убрзо савладао своју слабост и осетио задовољство као никад до тада да радим оно што хоћу. Временом је та напорна духовна вежба постала моја друга природа.

стоји као саливено, а не знају да је сва моја одећа направљена по мерама које сам имао још пре 35 година а које се од тада нису промениле. За све то време моја тежина се није променила ни за фунту.

Данас користим обе руке подједнако али сам тада био левак и имао сам релативно мало снаге у десној руци. Због тога се нисам ни усудио да се окренем на другу страну,

Тај одвратни призор учинио је крај мојим напорима на овом пољу које је обећавало и од тада никада нисам могао да дотакнем мајског гундеља ни било ког другог инсекта.

Пошто је према тада важећем образовном програму цртање било обавезно, била је то озбиљна потешкоћа. Овај недостатак је претио да угрози

Од тада сам сваког дана изводио своје ваздушне узлете у удобном и раскошном возилу какво би доликовало цару Соломону (Соломон).

Једнога дана уручено ми је неколико томова савремене књижевности, која се разликовала од свега онога што сам до тада прочитао и толико ме је занела да сам сасвим заборавио своје безнадежно стање.

Била је то идеална прилика, утолико пре што је један пријатељ наше породице био на челу тог подухвата. Тада сам претрпео потпуни слом нерава који сам већ раније споменуо.

Пошто сам се опоравио, почео сам да кујем планове за наставак рада у Америци. До тада нисам ни схватао да имам посебан изумитељски дар, али лорд Рејли кога сам увек сматрао идеалним научником је то рекао,

То није било много у поређењу са данашњим могућностима али се тада сматрало подвигом. Стално сам напредовао у овом послу, све док 1895.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио

То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустро-угарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Али ја сам тада веровао да носим Америци такве вредности да ће ми се дозволити усељавање, па сам се прилично изненадио када сам

чак и до Беча и била би озбиљна опасност по целу Европу, да није пољски краљ Собјескиб притекао у помоћ и спасио Беч. Тада је аустријски цар Леополд И позвао пећког патријарха Чарнојевића, из Старе Србије, да се са тридесет и пет хиљада

Саве као свеца који је величао вредност књига и вештину писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на читање и писање па сам се зарекао да ћу се посветити и једном и

Ново сазнање ме је усхићивало; све је то било тако ново и тако једноставно, тако ми се бар тада чинило, а у исто време било је тако опречно свему што сам до тада познавао.

то било тако ново и тако једноставно, тако ми се бар тада чинило, а у исто време било је тако опречно свему што сам до тада познавао.

Тек почетак вршидбе окончава тешке напоре доброг старог вола; тада почиње његов летњи одмор и онда га шаљу да се прихрани, одмори и припреми за јесен када треба превлачити жути кукуруз

да преко дана остају у хладовини под дрвећем, волови би се слабо користили добром пашом, па би ноћу били гладни и тада би жустро кренули у потрагу за добром испашом.

пашњак дува поветарац који носи мирис слатког, младог кукуруза нашим гладним воловима, позивајући их на богату гозбу. Тада смо се претварали у очи и уши. Наше уши су биле тесно припијене уз земљу, а наше очи приковане за звезде изнад нас.

Причали су ми да је иза Карловаца брдо Фрушка гора које је често опевано у српским песмама. Тада сам први пут посматрао ово брдо из близине.

акцент мојих нових познаника имао је чудан нагласак, а њихово понашање и изглед били су различити од онога што сам до тада видео. Уливали су ми поверење.

Ћипико, Иво - Приповетке

А имате ли уља? —Има нешто... Мутно је и каљаво. —Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара. Тада погледа на малога: —Што те боли? —Све — јадао је Марко. —Како све? Разленио се... —Шта знам ја... Боли....

А сва је прилика да ми се син тада напатио. Гле ти ње! — завиче господар и окрене се жупану. — Јеси ли видио? Учини добро дило!

— Јеси ли видио? Учини добро дило! Узми је на радњу, даруј је, и све јој криво. — Тада се обрне њој: — А ко ће мене намирити? Господин бог! А? Колика би штета, видила си; ко ће ми је надокнадити?

Неимар их поведе к браћи. Они, у послу пригнути, нису видјели жандара, док вођа Спасоју не стави руку на раме. Тада се обојица окретоше и, зачуђени, погледају један другоме равно у очи.

Кад на то мисле, чисто протрну; не зборе, али погледима изражавају очити страх, као да знаду што их тамо чека. И тада им усне дрхте и оба, као по договору, отворено гледају у зраку свјетлости што одозго с прозора долази.

смећа што га удар вјетра са улице диже и у зидове замијеће, знаду да горе, у њиховим кршевима, завија чисти сјевер. Тада они замишљају топле заклонице у које сунце упире, гдје су се с чобанима заклањали од љуте студени.

Али он у хитњи прође мимо њу. Чекај, — вели јој, — још имам нешто да уредим! Тада се дјевојка маче и упути се правце откуд је из дворане до ње допирало дјетиње јецање.

У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо скакало и купало се. Тада, гледајући га, она би се изула, подигла скуте и загазила на плитко.

Обједујући, наоко су сви весели, а на задњу вино их поджига, па боцкају младу невјестицу и тада се и она смије... На одласку, господар им нуди живо да узјашу; они захваљују, веле, могу и пјешке, неће никоме да

валови натискују, и, пјенушајући се, ударају о хриди, и у пусти простор, уз крику галебова, пуштају тугаљиве гласове. Тада би пожељела да се настани у кућици, повише увале и свом душом чезнула би за својим знанцима из младости.

За рђава времена крпи мреже. Тада му и она помаже и цијели дан код њега сједи. Чак тих дана не допушта јој ни оне двије козе извести у пашу, што јој

Чекају још неколико часова, а тада се јави стари рибар. — Није друге, 'ајдемо натраг, па док се мало слегне вријеме, поћи ћемо с лађом за њим...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

покреће, а право изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који

Тек је тада могуће стварно и неопходно разумевање, а не лако и несвесно превредновање споља, са туђе позиције. Позиције која је

настојања да се поезији врати изгубљен углед започиње велико прибирање и преиспитивање које задире у сам песнички кôд. Тада започиње и велико, опасно сужавање њене комуникативности.

А поезија је, у ствари, тада једино кренула према елементарноме језгру језичкога комуникационог система. Она је, наиме, кренула – као и оне на

Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“. Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму: Не дај ме, мале, не дај ме! Паде ми магла на главу.

мог излагања српска књижевност и култура, напоменућy да је почетком века наш изврсни математичар Михаило Петровић тада нову теорију моделовања засновао на односу скупова, од којих један служи као слика на коју се други пресликава, то

Занимљиво је да наши научници новог поколења тада пишу узорним књижевним језиком, као и књижевници, књижевни критичари и теоретичари.

године или око 95. А као место настанка узима се острво Патмос, где се тада у прогонству налазио апостол Јован, аутор Откривења. Он је аутор и четвртог јеванђеља.

Али није познато, јер то није испитивано, да је управо он, и тада, најдаље помакао казаљку на нашем књижевном часовнику.

Тако је представа коју смо малочас дали о лирици предратне модерне одвећ уопштена и сиромашна. Она прикрива да је већ тада у зачетку постојало понешто што ће после рата шире развити нови песници.

да песник „постаје видовит прибегавајући дугом, огромном и смишљеном растројавању свих чула“34 , па до најновијег, тада актуелног дадаистичког разграђивања не само књижевних конвенција и синтаксе него и саме, најобичније структуре речи.

испод мене, и да сам ја само неком магнетичношћу припојен леђима уз земљу као уз доњу страну каквог огромног поклопца. Тада све појединости: облаци разбацани, дрвета око ливаде, поток, јављају се у сасвим новој важности и са новом

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

С тим ћу лепо да отплатим дугове и тада, као приде, да ми да три класе. ЖИВКА (скочи): Како то ти: отац ово, отац оно? Пита ли се ту ваљда још когод?

ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе? Е па тако, видиш, закачио си се за њу, а ми тада нисмо били богзна шта, а девојка замакла у годинама а заћорила, па ето тако слудовасмо.

КАЛЕНИЋ: Моја је мајка још пре двадесет година умрла и рекла ми је тада на самрти: „Синко, не остављам те самог на свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки министарки, она ти

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Лик се тада већ при блажој промени места осећа несигурним, а при оштрој и наглој - изгубљеним. Ако, уосталом, нечега и има у

Миле тада у неколико магновења погледом хвата како с једне стране Марика, „уздржавајући се да се не ода, брзо сиђе низ степенице,

Тако, рецимо, после двеју композиционо преломних реченица - од којих прва гласи „Њој тада све изиђе!” и друга „А сећа се свега17- аутор у првој верзији више није могао ни видети ни знати ништа што непосредно

очева јој тела, лојана свећа у чираку прска и заудара на изгорео лој, а напољу мрак, и то густ, тежак , и њој управо „тада све изиђе”, па је „чисто очи заболе од тога” и „брзо, заносећи се, лепи колуте црна лука на слепоочњаче и чело, целу

Било је на три дана пред Ускрс. А она тада [ . . . ]”18 Чини се да је још разговетнији други случај. И можда зато што је Станковића повукао да почини крупну

Изгледа да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла “.

“42 Јаша Продановић још раније је, 1902, приметио: „Тада он набаца реченице, скраћује их, изражава се нејасно, погреши у изразу, претера у опису” 43 Премда га је Нечиста крв

чина (он) израстао је у примарни троделан образац „најближе - даље - најдаље” који је широко преношен на време (сада, тада, онда), на простор (овде, ту, онде), на припадање (мој, твој, његов), итд.

Остала је бар још једна могућност: да се реченица дадне у јунакињино име и као њен говор. Тада би гласила: „Више се знало и причало о мојим чукундедама и прамдедама него о нама самим: о оцу ми, матери, па чак и о

Пошто се Софка већ задевојчила, мајка мора на њу припазити: „- Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда ја смем допустити да Софка ма каква изађе. Таман!

Текст, наиме, не гласи како је малочас написан, него овако: „Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда она сме допустити да Софка ма каква изађе. Таман!

И баш тада он само привидно говори у своје име, а уистину мање или више посредује говор ликова, којима се иначе сразмерно ретко

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

трајања дугога увода зашто се изгубило царство, глас му је био једна језива тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који га побожно слушаше.

године, једнога ранога јутра пријави нам митрополијски каваз некога молиоца. Тада средиште за Стару Србију беше Приштина с митрополијом н консулатом.

Ако се бојиш, а ти за мном, па ми држи учкуре!“ — Тако ми дина, тако му је рекла, Новице, не чуло се одавде!.. ... Тада му се скаменило срце и смрзла душа.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

А то ће кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У најцрњој ноћи неће бити мрака — И тада ће Бранку земља бити лака. »Стармали« 1883.

гробна крста дрвена, мала, И кад већ дрво трулеж заплени, Долази камен да га замени: Кад већ и нами црвоточ прети, Тада се Србин Вишњића сети. Још није касно црве сатрести, Још каткад стижу лековне вести.

Зар ћеш пустит’ ту да изгинемо! Свака сила у твојој је властн, Тврда ј’ вера — ти нас хоћеш спасти.“ Тада Христос уста сред кораба, Благим оком гледа десно, лево; Обе руке над њиме рашири — Ветра неста, и норе се смири.

Прође л’ и Март лудо, а срећица твоја Још се не појавља, оста где и била, Тада, брате драги, — оно чудно јесте, Али шта ћеш — тад’ се надај од Априла.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

РУЖИЧИЋ: Дође мило време, Да волшебница бреме Са Хекубе свуче И у грацију обуче. Тада ће (хм) сунце Сјајно своје лице, У Хелене оку У виспреном скоку С радостију гледат 3адовољсатв’ осећат. ПОЗОРИЈЕ 8.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

У својој првобитној озбиљности смањује видљивост неким стварима. Тада почиње лутање, осетим да се мења структура мојих чула и да уместо чела имам једну једину мисао.

Знам је мада ме тада није било. Видех неизрециве силаске светлости у њене воде и у моје кости. Дан нам је узрок ноћи, паду крила.

Краков, Станислав - КРИЛА

Стражари у кошуљама, са голим руменим мишицама, укочени пред назубљеном кулом, кратким пушкама одавали су поздрав. Тада су ови, пробадани звуцима и погледима, прсили своје теретом увијене груди, и бесно ударали по камењу поткованим

Они су мислили да су већ победиоци, и да продиру као варвари у освојени град. Тада би пљачкали и силовали. Редови су ипак остајали мирни, само је и даље звонио одјек оног такта: — Један, два...

Војници су седели крај огњишта и слушали како ври попара у котлу. Напољу су пси лајали. Страже се тада смењивале. Сваког су јутра пси лајали. Пред малом кућом, на овчјој кожи лежао је кмет потрбушке.

Гласови су оштри и пискави. И обојена власница морала је да покрене урањено тело. Тада се граја појачала. Ипак грчки капетан није платио прописану таксу. Отишао је увређен, оставивши једну мамузу у соби.

Одабра неколико новијих и стави их себи у џеп. Остале јој поштено врати. Жена је смакла одело са њега. Тада је он оплете зналачким рукама као омамљивом мрежом. — Меѕѕіеурѕ... припремте дланове... овако... почните...

А пред жицама пламен, тресак, урлик. И лешеви се гомилају. Најзад, када зора поче да свиће, они беху опкољени. Тада мајор Милорад гологлав, рашчупане косе, сав модар у лицу рече ордонансу Бранку: — Пре него што би пали у ропство,

Рањеници белог павиљона видели су често у парку насмејано лице генерала сред устрчалих, узбуђених болничарки. Тада се и одликовања могла да добију.

Пламен му је лизнуо кроз главу, и он је застењао болно. Бароница се тада уставила пред мршавим Русом, који је лежао стално наг и откривен на постељи.

— Докле ћемо ту врућу воду да срчемо... то ми шкоди бубрезима... ето боли ме ту, и ту... А Мија је тада мислио на чашицу коњака, коју му никако нису хтели дати. Бароница му је за утеху спремила нову шарену пиџаму.

Потом се трупама делило поуздање из штабова. — Ви сте између чекића и наковања, — говорио је официр из штаба. Тада ништа није пуцало и белац је задовољно разгонио репом крље. — Тешко је, али сте челик, па ћете издржати...

Вода се доносила издалека. Прошао је дан као и ранији, и пала је ноћ. Жбуње је на месечини поцрнело. Тада се јаче осећао задах од лешева. Трунули су стотинама пред рововима и по шуми.

Један је чак изгледао као пас кад мокри. Ужас када премаши јачину има сасвим необичан учинак на живце. Тако се тада војници сулудо кикотали. Ипак нико није говорио. Можда се бојали да говор не привуче гранате.

Петровић, Растко - АФРИКА

Залуд га убеђујем да ме ту факт занима. Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи.

Али се догађа и њему да промаши, а тада не вреди више никакво знање пливања, под снагом таласа, која и гвоздене шипке увија као хартије.

ове жилице се претварају у дебеле снажне стубове који свуда у круг око стабла одржавају џиновски кров од густог грања. Тада бодлерова поетска слика, да је шума живи храм, претвара се у фантастичну стварност.

Треба знати колико је црни човек плашљив, живчан, па да се замисли његово стање када га изведу из јаме. Тек тада настаје велика светковина, у којој овај, још увек везан за жртву, има да игра.

Н–ове чакшире нису биле сасвим беле, и он за тренутак пређе у спаваћу собу Швајцарца да обуче неке позајмљене. Тада искористих прилику да отворено упитам домаћина Мисли ли он да Н. можда није личност с којом бих ја могао продужити пут.

ће сутра заборавити да су „сивилице (цивилисéс)“ па се скинути голи и играти свој там–там који се свршава либрички; и тада неће пазити ко ће чију даму стезати. Дискусија досадна и без краја: „Ја стезао, ја стезао ти, ја стезао мене!

Требало би да пођемо, али тада се опажа да Самбе нема, да се још није вратио са ручка. Поћи сад, кад пут постаје најтежи, без доброг кувара, и при

То не беху велики бубњи там–тама, ни црначки гитари и трубе. Урођеници Уаватара тада уђоше у село и прођоше између заспалих колиба до нас.

Тек пред подне престајем бити грозничав, горак и нерасположен. Тада настаје друго мучење: жеђ. Рано ујутру у Ђавали пробудило ме је удаљено ударање у там–там који је долазио кампману.

— Пли мејел лесте анкол, ме ну вулон палтил! (Боље је још чекати, али ми ћемо и да идемо.) Н. тада греши. И, место да искористи одмах овај тренутак послушности па да пођемо, желећи да им покаже колико је добро бити

И тада бих закључио да се они још једнако шале и задиркују, да Н. свакако спава, и да су моје одеће савршено влажне од предјут

три-четири сата игре док младићи осете да су мужеви, да је фетиш овладао њима, њиховим девојкама и њиховим женама; а тада ће брзо жртвовати кокош, погасити и последње светиљке и измешати се по земљи овог кратког дворишта, између житница,

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Та почивка трајала је више од половине месеца јула. Српска војска на тимочкој линији била је тада раздељена углавном овако: у Зајечару цтојао је са својим кором (до 20.

Спрам Лешјанина стајало је тада већ на српском земљишту 20.000 Турака, под командом Осман Хасан-паше, а спрам Хрватовића стојали су од Грамаде

000 људи) на брду Тресибаби, јужно од Књажевца. Хафис и Сулејман (тада је у турски логор стигао Ејуб-паша и сам лично предузео команду над војском Хафиса и Сулејмана) ударе на њега 22 јула.

24 јула подигну Турци на североисточним висовима спрам Зајечара неколико батерија и сутра дан окупе бомбардати варош. Тада се на далеко дуж обала реке Тимока отвори пушчана ватра, а под заклоном њеним Турци почну све ближе и ближе примицати

уздржљивост и етикеција, а наступи нека срдачност: с човеком, с којим никад речи у животу ниси проговорио, говориш тада као са старим познаником. Штаб је био брзо готов, кретосмо се Алексинцу.

борити да се вечерас скине са свију стража и измени од ноћних дужности, да се пусти нека се испава до 3 часа у јутру, тада да се полако без ларме избуди, и брзо опре ми; комесари тада већ да су свуда код својих батаљона са храном; и одмах

дужности, да се пусти нека се испава до 3 часа у јутру, тада да се полако без ларме избуди, и брзо опре ми; комесари тада већ да су свуда код својих батаљона са храном; и одмах нека је разделе војсци.

Шуматовачки шанац — то је обичан доста мали редут који као да још не беше сасвим ни довршен. У њему је тада било 300—400 војника друге класе, крагујевачке бригаде, наоружаних предњачама. (Више војника мучно би и стало у шанац).

Ја себе не рачунам баш у најстрашљивије људе, али кад рекнем да ме је тада обузео неизмеран ужас, онда тиме још нисам све рекао, нити сам исказао сву дубину цтпаxоте која ме нападе.

Велимировић, има сам јавити тачно у 7 часова у јутру, а буде ли штаб тада већ изашао на позиције, он да пође за њим и да га нађе.

Ја немам речи да искажем онај израз који се тада разли по бледом лицу мајора Велимировића, То је била нека чудна смеша од бола, гнева, горчине, суморне ироније, и

Велимировић опре се обема рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто це сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ћутала су наша уста, Само ј’ мисô к мисли текла, — Тек у неке она шапну: „Ја би теби нешто рекла.“ И тада ми исповеди, Што јој стидак досад скривô, Исповеди: „Ја осећам Испод срца нешто живо.

ЛXИИ Гроб је трулеж, — он не уме Брзо пепô стварат’ — Ту смо близу, кад ће мртве Живи огањ згарат’. Ако тада будем имô Живих пријатеља, Сетиће се мојих тијо Прошаптаних жеља.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Направи се гужва. Командант батаљона одреди мене да успоставим ред. Морао сам и револвер да потржем. Наиђе тада и једна група артиљераца, носећи неке дењкове на леђима. Знаш...

Сунце обасја падину и тек смо тада угледали масу војника, лево и десно, са крвавим, још незавијеним ранама. Била је то она ноћ када су наши одступали са

Налазио сам се на десном крилу своје чете. Од мене десно, била је трећа чета. Они нешто мало застадоше. Све ми се тада чинило да ми је десна страна нарочито изложена, и окретао сам се не бих ли их угледао. Нагазих на неку јаму.

Војници су дохватили ашове да продубе ров. — Па овде, бре, све сам камен! — вели један. Тада ми је тек било јасно. Земља здравица је овде око пола метра дубине, а доле је каменита подлога.

И њихова и наша. Био сам изложен много пута артиљеријској ватри, али никад нисам имао мучније осећање него тада. Ровови потпуно отворени, а испред ровова камење. Не може се маћи ни лево ни десно.

На то смо већ навикли. Онда наново легнем. Сан ме хвата... Наједном се нада мном створи нека гужва. Отворих очи. И тада угледах како у ваздуху лебди вијугаво тело неке змије. — Откуд ова змија? — питао сам усплахирено.

Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш... Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан.

— скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан. И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу. Тргнуо сам се.

Када сам отворио очи и погледао ров, прва ми је била мисао: „О, данас је јуриш“, и тада се сетих оне змије. Неки непријатан осећај је прострујао кроз моју душу... Небо је било титраво плаво.

— Страх и стрепња обузимају нас до пред сам јуриш. А кад се већ устане... и потрчи, човек тада осети близину смрти, а то сазнање надјача све оно што је мисаоно у њему, заглуши чула, помрачи свест и онда се јури

Пред нама се наједном замагли, црн облак се спусти на врх Кајмакчалана, и поче да се развлачи по падини. Тада се десно од нас направи нека гужва. Извио сам се да видим... Згрануо сам се... Пети пук бежи у паничном страху.

Исправите ову пирамиду и на њу пободите заставу слободе. Живела Србија! Угледао сам тек тада оборену пирамиду, која је некада означавала највишу коту и била на граници Србије. Војници су је дизали.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

козмополитска, а по артистичким идејама никада са мање националних и прилагодљивије безбојних тенденција него баш тада.

није било толико зналаца страних језика као у ово доба: никада пентаглотија није у нас цветала тако раскошно као тада.

израдити врло прецизну историју развоја српског књижевног језика од, рецимо, Орфелина до Бранка; и речник тога језика. Тада ће се моћи мирније и сасвим објективно, са подацима о лексиколошкој и синтактичкој структури језика ове епохе,

као принудни савлађивачи метричких тешкоћа, у српском језику за изузетно сложене уметничке намере заиста великих; онде тада још нису биле убациване са осећањем да би могле добро сносити и задатак неког особито потребног издвајања и

Од тада међутим функција, тих речи се изменила; измениле су се заправо оне саме, друкчије постављене данас и стога сасвим друга

У Темишвару се тада певала песма која хвали Саву Вуковића, кандидата банатског: ...Брат-Мађари, Наши парничари, Нек' га чују И нека

у мрачној редакцији Српског народа, овако је, године 1873, каљала једнога од песника ове Антологије, Јована Суботића, тада милетићевца: Црн ђаво, а црн враг — Пост'о Јован народњак, Па се сваком фали Да се добро рани: Појео је стара

Нико о томе не двоуми. Доброг језика, у данашњем смислу, тада још није било, — није било одмах; добре поезије, у данашњем смислу, било је.

и више сам пута Изгнан мор'о прах отрести с мојијех опута, Ићи куда нова срећа прстом сл'јепо каже, Оставити што м' је тада стало да помаже.

с’ окол’ мене вију Лица будном што су невидима, Тад ја грлим оне млечну шију Што на ум ме будног не узима; Тада Љуба седи мом на крилу, Грли ме и љуби узајмице, Безмилосну так онежим вилу, Да ми сама пружа усничице; Морфеј

стени горе вечним прстом Дух вечности златна начичкао слова, И ко донде доспе, слова чита ова: „Кад се смрче телу, тада духу свану: Дух младића овог сад је у мом стану.

1867, пропративши је и својим коментарима и указујући на тада још увек актуелне а згодно формулисане Орфелинове оцене и закључке, нарочито пак оне о односима великих и моћних према

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

„Ово се већ одавно пресипа... прелијева!“ — прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му тада синула кроз главу.

Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине... цар брез царевине! — узвикнуо би очајно, задрхтао би и само би тада грчевито зајецао да га је жалост било погледати.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

У коштац са судбом! Тада праскам, докле Не клонем сав сможден као трула маса; Тада, као човек кога Господ прокле, Хулим Бога, да се небо

У коштац са судбом! Тада праскам, докле Не клонем сав сможден као трула маса; Тада, као човек кога Господ прокле, Хулим Бога, да се небо усталаса.

Ћутећи су вране летеле у ноћи. Ја сам задрхтао. Чини ми се тада Да сам био сличан каквој чедној жени, Што, пошавши стазом на којој се пада, Трза се, а стид јој образе црвени.

''Љубав. — Шта то беше? Можда извор зала?'' И он стеже чело, слике да убрза. Љубав!... Љубав. Љубав. И тада се сети. Ах, да, то је. било још у оне дане Кад детињско срце тражи огањ свети И хоће плодове нигде неубране.

Ево су дошли стари господари. Јеси ли сита крви што спасава? Ти ћутиш. Ветар кости развејава. (1912) ВЕРА Тада дохвати се очију њихових говорећи: По вери Вашој нека вам буде. — И отворише им се очи.

О, тада бих певао вам химне, Јер бих знао да су моји преци Из биљура, не из чаше лимне, Пили живот и мрели у звеци!

Кô Бог ватрени смрт из себе шину, Бокоре крина низ падине рину И груну пољем што у бесмрт води. Поколење се Крви тада роди. 2.

Но тада и твоје погрепшће се име; И тад залуд плоче слаћеш са Синаја. Чиме славу своју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је иг

Чиме славу своју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је игра сред сараја? Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915) КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини ми се они исти кланци Кроз

ИИИ Јер видео сам све у теби тада: Сунца и сестре, матере и сене, Звуке и боје, реч и дрхтај пене. У мозак мој је дах твој био уткан.

се мери Засу ме дахом старих, древних списа, И, уз шум јела, кестена и тиса, Чух јецај срца што саблаз испашта. Тада се зачу одјек једва чујни, Као два зрна сребра, докле чиле Сунчани зраци још топли и рујни, Та два се звука расуше

а потом У наше очи леш ће маја лећи И тај тренутни осмех ће изрећи Суд над некада вољеним животом: Оно што тада звасмо живот цео Беше тек један мали, светли део.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

свршимо ствар; ако не пристану, ја ћу доћи теби у хотел и пући ће брука каква се није десила откако је света и века. Тада већ ни отац ни мајка неће имати где...” (Престане читати.) Ово даље те се не тиче! Ето, сад знаш! Јеси разумела?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Рашчишћен је терен за спонтан, неусиљен развој књижевног језика. Од тада тај развој тече у правој линији, простим ширењем поља изражајних могућности, без модификација или напуштања онога што

језичког као и другог, а кад је уједињење остварено, показало се да им је оно било потребно ради решења њихових тада актуелних проблема, и да њихов крајњи циљ није изградња и учвршћивање заједничке државе, него издвајање из Југославије.

у широк круг европско-медитеранске културе, на овој лектири се васпитавали у хришћанској религиозности и стицали сва тада потребна знања из разних области. Била је то у пуном смислу речи "литература посредница", како је назива Д. С. Лихачев.

династије за светородним пореклом, које треба да буде потреба легитимитета за укључивање у хришћанску васељену. Тада ће се, као и код других европских народа, појавити свети предак и славиће се његов светачки култ.

Тако је лик владара постао недељив спој успешног ратника и високо духовне личности, те ће од тада владарски подвиг у српској литератури бити приказиван као нераскидиво јединство ратничког и моралног подвига.

века, непознати аустријски официр, на пределима Војне границе, тада под аустријском управом. Објавио га је 1925. године, под насловом Ерлангенски рукопис, немачки славист Герхард Геземан.

Само у српским земљама које су се тада налазиле под влашћу Аустро-Угарске (Војводина, Босна, Херцеговина и српски крајеви у Хрватској) немачки су културни и

Био је то срећан стицај околности, јер су тада нове књижевне идеје долазиле из Париза. За две деценије - колико је модерна највише трајала - уметнички успон

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Мати би, као ослобођена очевим одласком а свршивши сав посао у кујни, тек тада улазила у собу и седала код прозора. Узимала би или плетиво или опрано рубље да шије, крпи и гледа кроз прозор на

Остатак новаца закопала у подруму. И тако све спасла. И од тада све она узела у своје руке. Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи.

Истина, и то ретко, кришом. Онда, не знајући од стида, муке, бола, шта ће, по три дана би лежао. Требала је тада баба само да га прекори, ма шта да му опоро каже, одмах би од куће отишао и никада не би се више вратио.

Све у новом, са свећама, цвећем и забрађене новим, црним шамијама. Младен би видео како би се тада сви из околних дућана, очеви другови, пријатељи, одмах дизали, излазили испред дућана и немо се клањали, поздрављали

неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву, па кад би дошао, ушао, видео њу, горе, до чекмеџета, у црној шамији, одмах би

Из кућних врата допире светлост. Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају. Поуздано прилази баби, љуби јој руку, даје јој кључеве, да их

Говорио он то баби која би се увек тада, само да не би изгледало да она навлаш тражи од њега да јој он положи рачун, нашла обично да исправља, дотерује по

И чим измакне, појави се у чаршији, која се тада већ доста види, он исто онако полако, погнуте главе, с кључевима, приближава се дућану.

Младен, чим дође, пошто се прекрсти и добро загледа катанац да ли је у реду, меће у њ кључ и отвори га. До тада онако погнут, миран, изгледа слаб, јадан, али чим почне да отвара дућан, одмах се виде његови они сигурни, чврсти,

И тада се Младен у дућану осећао срећан. Тако му је тада била мила она топлота, загушљивост у дућану, а знао је да се зато так

И тада се Младен у дућану осећао срећан. Тако му је тада била мила она топлота, загушљивост у дућану, а знао је да се зато тако осећа што он није као они, већ овако у реду,

И заиста, ч̓а Михаило тада би се радосно, поносно окретао, и као да је пред својим дућаном, почео да зове кога свога друга који је, такође стар,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

О л. има разних веровања. Свети Ловринац помокри се у бостан, и од тада су лубенице водене (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 147). О дану Светог Јакова (25. јула) сазревају л.

На Тодорову суботу хватају се девојке обема рукама за д., па чије име тада чују, тај ће им бити суђеник (СЕЗ, 40, 43). Дудиње се употребљују као спољно средство од фебре (ГЗМ, 12, 1900, 151).

Сеју се најрадије у понедеоник или суботу, а не сеју се: у среду и у петак (тада се не раде ни други радови око к., СЕЗ, 19, 371), ни Велике ни Беле недеље (в. доцније).

, не бере се сав к., него се остави »за марву и тице« (СЕЗ, 17, 19). Типична жртва у к. бива о Светом Илији: тада се скувају зором три клипа кукуруза, па се једу и дају деци из суседства (СЕЗ, 17, 133; 7, 110).

54). — У старо време нико није окушао род од к., па је свети Сава благословио да се може јести, и од тада се к. једе. (СЕЗ, 32, 116). — Према веровањима у Далмацији, у к. се хоће да сакрије и вукодлак (ЗНЖОЈС, 23, 185).

, »иначе ће умрети неко из куће« (СЕЗ, 13, 1909, 411; 32, 1925, 119; 411). К. ако се сади коцем, тада се мучи Блажена Госпа (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 382).

У Риму је тада младожења бацао орахе да би одобровољио претке. У данашњој Индији, на дан свадбе, отац невестин, уз молитву, жртвује

Аарне 1640—1674 луди брат палио велику количину заплењеног т., и како је случајно баш тада Богородицу (на небу) болео зуб, излечи јој он зуб и добије награду (СЕЗ, 41, 479). На Тодорову суботу (коњски празник!

Потом баба расече лубеницу и дуњу и стави их у корито, које је издигнуто, да се деца могу провући испод њега, и тада изговарају: ,Пројдомо корито, не убисмо се̓.

Према веровању у Врањском Поморављу, »од свег шумског дрвећа стари брест не вала сећи, јер тада нема ,берићет̓ у пољу И стоци« (СЕЗ, 86, 1974, 104). Броћ.

Водом ,гасе̓ коске жене које тада, по народном веровању, ,горе̓. Муж покојници подигне благовремено споменик, а гроб убусају (хумку ограде зеленим

У Гружи (где се нове званице на славу позивају ј., СЕЗ, 58, 1948, 202, као што се тада у Горњој Ресави ј. позивају гости из других села ГЕМ, 25, 1962, 205) сечењу славског колача претходи обред с ј.

Ћипико, Иво - Пауци

закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади...

А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме.

Лани, угрејан вином и забреклом момачком снагом, упаде му у колу у око једна хришћанка, коју тада бијаше први пут видио, али је по чувењу познаваше.

Газда часом у глави срачуна. — Тада узми, брате, тридесет кварата кукуруза од мене, — вели му, па ће ти таман онако по прилици залећи.

поднијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога припашаја, одврати главу од њега. Тада се примакнуше и нагнуше над болесника и Илија и Крило. — Питај га кому оставља, — вели Илија Ждралу, па ћеш чути.

Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања. Наочи био би рекао, Раде се већ

Послије, сјећајући је се, кињио се као и она негда, и тада није ни он, као ни она, знао куд ће са својом забреклом момачком снагом... Па гле чуда!

Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише. У најзадњу напре сву своју снагу да га са себе збаци и,

Изишао је преда њ начелник, газда Јово, иако је тада са попом Враном био као лук и очи, како је он слушао од људи на прелу.

Таман као подводнице што раде с нашим женама у вароши, опази тада Раде, и са друштвом слатко се смијао. И заудара овдје као међу празовима!

Петар не хтједе да га откупи, док није во имао да пође на дражбу. Тада тек, на суду, подмири брата Илију и примирише се. Али људи што му добро знају за ћуд веле: неће задуго бити миран. ...

Јутрос Маша му чисто казала да воли Раду мимо цијели свијет, а кад њега не би тако волила, ех, тада се не би ни њему отимала.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Пожелео сам да се вратим у полутаму шуме из које сам изашао на врелу песковиту обалу. Тада сам угледао Доротеја. Изронио је из воде. Дуга жута коса прекрива му очи, па мора да је склони да би ме видео.

Он је тада некуда био отишао у потрази за хра— ном. Један обесни деран међу њима сетио се згодне ујдурме. Разлупали су око пећине

Молитве су му постале збркане. Ја мислим да је тада молио Свевишњег да што пре падне дубока ноћ и да нас остале ухвати тврд и дубок сан, да би могао кришом изаћи напоље

Он то сад у вези са оном мојом срамотом кад ме је трбух издао. Сад сам сигурнији него икад да ми је тада сасуо у јело неку слузаву поган која ме је прогнала.

Док сам то гледао, свршио сам два пута. После су њих двоје ишчезли у шуми, држећи се за руке. Ја мислим да је Лауш тада успео да је има.

Зар је то баш она морала да учини, зар та хладна госпа која никад још није усрећила ниједног мушкарца. Тек тада смо схватили колико је Лауш морао бити несрећан.

Огрнуше га скрлетном кабаницом па оплетоше трнову круну и овом га окрунише. Тада га почеше поздрављати: 'Здраво краљу јеврејски.'“ Напослетку по Јовану: „Тада Пилат нареди да се Исус узме и бичује.

Тада га почеше поздрављати: 'Здраво краљу јеврејски.'“ Напослетку по Јовану: „Тада Пилат нареди да се Исус узме и бичује.

Ако ко мисли да је нешто иако није ништа, сам себе вара. Нека свако испита своје властито дело, па ће тада једино у самом себи наћи разлог славе а не у другоме. Да, свако ће носити своје властито бреме.

Ја не могу тачно да изразим у чему је ту ствар. Заборавио сам шта ми је све Јакос причао о томе, а и он је био тада узбуђен, збркан и расут, а да и не говорим о томе да је очајно лоше говорио наш језик.

Најстаријег сина Кирчу желео је отац да задржи код себе на земљи, како би му помогао да отхрани нејач. Али баш тада је Лауш купио по селима жупе војнике за поход на Грке, па је клишки старешина одредио њега, не осврћући се на кукање и

Све му је полазило за руком, био је вољен и поштован и најзад, што је најважније, био је задовољан собом. Но тада су у Вратимље довели неку Јању, војничку курвицу.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

о, бајне ноћи! мислио сам тада, И опет мени беше пусто све Кô младом орлу, кад га жеља свлада, Што напред хоће - али не зна где?

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом - ал' И то губи се брзо, И сан лагано пада... 1883.

Акцијум виде неизбројне жртве, Пожар галија, поразу и јад Многа је звезда утрнула тада, Многа је мајка закукала тад!

Но ти, којој сам певô млад, У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке, Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке За покој умрлог знанца?

Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје, и терет љубавних јада, И тајни уздах мој? О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа,

старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио посô, он рече спокојно тада: „Но, сада, синовче драги, пењи се на моја леђа.

Двадесет пријатних дана дуваху ветрови. И тада У сува и тиха поља пастири погнаше стада; Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће, А гдегде у росној трави прво

самац блудим по обали, Спокојан, тих у миру том, Па слушам, како шуме вали У немирноме току свом; А мисô моја жури тада Северу даљном, где сте ви, И ноћ звездана тихо пада, Дубоким санком земља спи.

С хришћанском тугом ја сам тада Волео бурни овај свет, И моја љубав, вечно млада, Искаше себи сродан цвет. То беше узор оних дана, Кад је у младом

И ја га гледах испред себе, И проклех горки живот свој, Јер ја се тада сетих тебе, Увели, бледи цвете мој. Ал' опростите, госпођице, Што дирнух руком жицу ту.

1886. СУМЊА У раној младости познô сам је лепо, Њено бледо лице, замишљено чело; Ја још љубљах тада и веровах слепо, И у свему видех савршено дело.

Васкрсне ли тада наше младо доба И долети спомен са веселим звуком, Ти се благо насмеј на дверима гроба, И свега се сети - и одмахни

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

светлосних година, па зато видим Земљу онако како је изгледала под крај седамнаестога века, јер је светлост која је тада са Земље пошла таман стигла до мог ока.

Штета што се онде не може ноћца сачекати! Тада бих могао још слађе утонути у славну прошлост антике. А зашто да не покушам? - Учинићемо то, ми обоје, заједно!

за полазак, сакрићемо се у цели Ерехтејона; онде ћемо сачекати док сви љубопитљивци не оставе град и ноћ се не спусти. Тада ћу окренути казаљку времена за две хиљаде година унатраг, па ћемо наставити наше путовање у прошлост. - Ви пристајете?

Сунце и Месец у исто доба прођу кроз ону тачку небеске сфере, у којој се њихове путање међусобно пресецају, јер само тада може Месец да заклони Сунце.

„Треба измерити величину наше Земље!“, говорио је у себи Ератостен, и размишљао како би се то могло извести. Тада му паде на памет да јужно од Александрије, скоро у истом меридијану, у горњем Египту, а у варошици Сијени, има један

Један од њих је Хипарх из Никеје. Живео је пола века после Ератостена и подигао је на острву Родосу, које је тада припадало Птолемејском Египту, величанствену звездару. Одавде је неуморно посматрао звездано небо.

Тако ми бар пише један пријатељ са којим сам проживео неколико година у инжењерској пракси. Ја сам тада пројектовао, а он изводио, разне грађевине на води, коју никако није могао да трпи.

Клеопатри је тада било двадесет година, а Цезару педесет и две. Буран живот оставио је јаснога трага на његовом лицу са упалим образима.

А и ви, драти Александријци, и са вама се опраштам. Цезаров долазак у Александрију био је почетак ваше пропасти. Тада је изгорео ваш Музеум и његова библиотека, којој не беше равне.

Средња је затворена, па зато уђосмо кроз десну, и тада видех да је унутарња страна оне средње капије претворена у мали олтар. На њему виси слика једног грчког архипастира.

У окну једног отшкринутог прозора спазио сам тада свој рођени лик, који није ни најмање одговарао светињи призора, нарочито не леви ћошак мојих усана, који се, и кад

Тако Вам ја често и овде залутам у прошлост, и тада ми се намеће питање: због чега на овом благословеном земљишту, које је хиљаду година било центар грчке културе, није

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Тиме је, по речима Огњановића, бачено златно зрнце на, тада још увек неплодно, тле поезије за децу Прва половина 19.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И видиш, како су од тада сви весели, раздрагани, као да никад овде није било жалости, покојника, црнине. Видиш како се сви утркују ко ће те

ТАШАНА (пркосно седа на миндерлук спроћу њега): Да! САРОШ (узрујан, корача, ломи прсте): Што се од тада није јело и пило? А сада, када си престала да жалиш, кад су опет почели гости да ти долазе, и часте се...

А ти, да би нас раздрагала, морала си у разна одела да се облачиш, на крилу да му лежиш... Сећаш ли се зашто сам ја тада, увек, певао исту песму: »Болан ми лежи Кара-Мустафа, болан ми лежи, хоће да умре«?

ТАШАНА (поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?... Боже, Боже! А он, покојник, као брата, као брата те доводио. САРОШ Да! И био сам му брат.

РЕШИД БЕГ Ти на аву? Ти твоју фараонску циганску крв да охладиш? Ни када умреш, па ни тада нећеш бити хладна. Него, кога ли код које, или неке наше буле, или неке хришћанске удовице, одведе?

А опет, кад види да му нема његовог камења, тек онда сасвим побесни, излуди. Тада го истрчи и показује на калдрму и, ево, видиш, из ове старе, тако збијене калдрме почне рукама камење вадити и, тобож

Тата каже да ћемо онда и шедрван одавде узети. Истина, доста је стар, зарђао, али ћемо га обојити новом бојом, па ће тада тако лепо бити код нас. (Одлази на капиџик.) Улази Мита, унук Ташанин, шипарац али већ замомчен.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Сва три душмана малог Костице одоше некако убрзо на други свет; прихватише тада дете млади пушкари, и дадоше му кревет у великој фијоци за капсле.

Је ли теби врабац под капом?” На повратку у варош госпа Нола никога није могла примати у кола. Кола су тада препуна. Два дућана се снабдевају у вароши и једна касапница.

И добро га продала, јер су тада баш такви цветови били дошли у моду... Онда смо ми још теже живели, и ја сам то добро запамтио.

„С ногу да поразговарају”, што рекла моја мати, која такође врло радо с ногу разговара и оговара, али тада није била у друштву. Ја застао бајаги пред излогом, и слушам шта причају.

Изгледа да је сирота жена тада први пут проживела слободно. Бива тако. Живот жури, комбинује, и саставља почешће први банкет с последњом болешћу.

Одлаже се дакле Бранков пут у Париз, до Ускрса, али тада, зацело. Писао је даље Павле: — Као члан велике трговачке куће, постао сам дописник великог тровачког листа у Лондону.

Није дала да долази кући ни тада, и пресеца своје прве брачне месеце и своју младу срећу. Није му стога писала ни да је њено здравље сасвим при крају.

и кад је тестамент Павлов отворен, и у њему прочитана жеља Павлова да се тело његово пренесе у Немачку (Немачка је већ тада имала неколико крематориума), да се тамо спали, а пепео пренесе у родно место и на православном гробљу — „где ми је и

је један Влаовић, од пизме, кад се посвађао са сеоским попом, купио гробницу у оближњој паланци; и по наредби тог тада најстаријег Влаовића, сви се Влаовићи имали преносити на паланачко гробље „док поп-Тима не отпутује на онај свет” —

али би позивао добре свираче у кућу, а одлучио је да ће му обоје деце учити свирати: син у виолину, а кћер у клавир. Тада је купљен онај скупи одличан клавир који је после доспео у „јазбину” чика Аврамову, и био нуђен за гробницу.

Не би човек тада рекао да је онако страшно и докраја пропао. Гестовима је говорио, појединим акордима на клавиру казивао шта осећа.

Кад се радња у подне затвори, момци добро оперу руке, и чекају да им са спрата зазвоне у клепетушу, и тек тада улазе у трпезарију. Контоар, у дну радње, прави је мали салонић, с малом апотеком и са финим бифеом.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И тада ће се рећи не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана раније умро, а то би већ била страхов

Како сам тада, приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот

бабичине заблуде приликом мога рођења, а да би се што више прилагодио збрци коју средњи род прави у половима, ја сам тада дуго времена веровао да сам женско. Из те заблуде ме је извело једно створење које смо звали Лулу.

Па онда, не само тада, већ и данданас, толико је магараца на високим положајима у државној служби да сам ја био просто принуђен поставити

није испољавала само у бесконачним питањима, већ у још једној особини, која је такође одлика сукње коју сам тада носио.

да се дочепам колача, док би ме уједанпут потера изненадила, опколила, обезоружала, и спровела у кућу на ислеђење. Тада сам већ стекао уверење да људи са ситним слабостима нису подобни за крупне подвиге.

Врло бих се радо завлачио и под сто за време вечере или ручка, кад је било гостију. Боже, да сам само тада разумео, чему ли сам се све могао научити приликом тих својих екскурзија!

Јер ја сам знао да постоји говор бројева, па говор цвећа, али нисам знао да постоји и говор ногу под столом. Ја тада нисам ни обраћао пажњу на ногу апотекаричину и ногу судијину, које су се тако пријатељски опходиле, као рођени брат и

Штета што све то што се дешавало под столом ја тада нисам разумео, а доцније, сасвим доцније, када сам разумео, нисам већ више могао да се завлачим под сто.

Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао за ону лепу и тако корисну установу министра без портфеља.

Ми смо, додуше, знали за портфељ без министра, али министар без портфеља изгледа да је доцнији проналазак. Да је тога тада било, ја бих, разуме се, на себе примио ту тешку бригу да управљам министарством без портфеља, без ресора и без

Тако, на пример, није постојало министарство народног здравља, јер изгледа да тада није ни постојало народно здравље. Па онда, није постојало ни министарство саобраћаја.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— А да ниси ти, бре, рањен? — Нисам... — Откуда ти крв на руци? Војник покуша да дигне руку, тада пребледе, и забезекнуто погледа. А када му скидосмо блузу, угледасмо рану на мишици. Од муке се насмејасмо.

Ја ћу са ордонансом поћи да се уверим. Пођите и ви са мном! — обрати се мени. Тек тада као да се отрезних. — Стари, хајде напред! Командир сјаха с коња, а и ми остали...

Паде ми тада на памет слика коју сам некада видео у једној галерији слика у Русији. Батерији је исто овако пресечен пут.

Да се лагано привучемо опет друму. А тада галоп... па шта коме Бог дâ. — Добро! — прихвати одмах поручник Коста. — Објасните људима, да се ово обави без

Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака. Тада кроз ноћ одјекну команда, као крик: — Батерија галоп, маррш! Зарих мамузе. Ветар писну.

Али, без иједног јаука, пао је избоден бајонетима. Поднаредник Груја каже да су пешаци тада хладно изишли, као да су пиле заклали, и изгубили се у мрачној ноћи.

Води у пешачки ров! Али ађутант краљев ми у пролазу добаци: — Скрећи на коју било страну, само не води тамо. Тада сви они почеше говорити Краљу како је опасно ићи овако у групи. — Немојте ви мени објашњавати...

Командант дивизиона је објашњавао Краљу линију наших и немачких ровова. Над нама су баш тада летели немачки аероплани и тешка артиљерија почела је дејствовати.

Око подне, паљба артиљеријска престаде... Донеше тада и ручак за Краља. Краљ нареди да дође и лекар, али њега нигде не беше.

После подне Краљ се опрости од официра и одјаха до друма, где је чекао аутомобил. Тада се обрати команданту пука: — Испоручите војницима моје поздраве и наду на боље дане.

— А тада, удри где стигнеш и кога дохватиш! Пао је већ мрак кад смо ушли у клисуру. Једва смо пролазили поред кола, страхујући

— Кусур, или ћеш сад мртав пасти! Трговац с дрхтајима уздахну, хтеде нешто рећи, али се уздржа, извади кључ касе. Тада застаде неодлучан... Рука му је дрхтала, као да оклева. Онда проговори: — Колико сте имали шећера?

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Спрема се да умре. А душа му је жалост и тад бескрајна: О, кад би била бар пратња сјајна! То тада на чудан начин сазнам Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима, А тело великим просторима, Ко облак да сунчам

Да киша тада доносила Данаиде За ратарима да скакутале чуме, Дрва су била девице врло блиде, Уздисале некад под парима све хуме.

Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу. То се догодило овако: Пред вече напусти дом, А имао је тада година шеснаест, И упутио се најближим путем којим се ловци веру.

Као огромна плазма сред дахтања, жваћем облаке зелене шуштаве, сва могућа друштва и славе су комика тада; па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке, већ се утапам у беспримерно отупљење, и варим, варим, подригујући

такву моћ: требало би ишчупати целу ноћ ту из себе као баснословни мач; настало би крволиптење за сликом коју утисну тада ноћ и ловац Мâч; пред нама лежи мртви вепар, ветар и толике звезде.

света; уста ми ево пуна крви, а усна напета, распињу ме ужасни болови и срам, груди побледе а трбух зажари; а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам, болничким колима одводе ме на гилотину стазом блатавом из које изничу жене. О!

тајну тела кад загризосмо у океан, Тај плод детињства којим нам сазре сан, И кога далека глад одбаци у наше крило. Тада и оно што би већ било Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени: О, болно неко прапотопско месо; Дрхтању

Ово је јело врло лако; та и сами кажете да га радо једете: као слама је. Вадите, господо, једите! Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени? Божији син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело!

сумњао већ грозно и обузимао ме бес: Одрастох иза врата, скривен, загледан у његово моћно Огњиште Све што разазнавах тада беше да сам усамљен Покаткад савладан покривах ранама својим ово поприште Но често заражен Сунцем јурах

дигох малаксао сном, Замочих главу у воду, дуго остадох нем, Замочих руке надуте, и не погледах у дом: Свежина једина тада постаде брижни шлем, Противу дана који пода мном и сада чека Као заморна дубока река.

То тада дуго, дуго, одмарам главу у води, И руке гледам како, ко дављеници, тону: Сва јучерашња патња овде се ослободи, И све

Хтео бих умити га свежом водом још једном, Ал залуд (не могу више помоћи ни покретом, ни сном). То тада почех да дишем правилно и дубоко: Мало спаса навираше уз гутљај млака даха, И већ је утицало у мене оно што беше само

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Траве су стари пријатељи. Али траве нису знале тајну окретања за сунцем: нису му могле помоћи! Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори. Журио је ка мору.

Мало их пред зору, начас превари сан, али и тада им је једно око отворено. Ако те угледају, претвориће те у камен. Погледај камење пред њиховим леглом.

Људи и звери, облаци и ветрови — утишавали су се да га чују. Али, дешавало се да звоно у невреме зазвони. Сељаци би тада журно остављали мотике и косе, па или трчали у село да гасе пожар, или скидали капе, шапућући: — Бог да му душу прости!

Ко зна колико се поколења мишева од тада растурило по свету? А онда једна мишица покуша да у сату свије гнездо, додирну клатно и сат поче да звони.

— Шта ће тек са мном бити? — уздахну орах, кад га нечија пажљива рука одвоји у страну. Тек тада опази како га дрвосеча и његова млада жена помно посматрају. — Биће од њега царски сто!

Из ње ће он изаћи тек онога тренутка када у Царевини не буде ни цветка. Тада ће моћи да на миру и без страха од пророчанства наслика Царичин светли лик. Дотле, нека се одмара и скупља снагу.

Тек тада би му спустила главу с крила, пољубила га и придружила се својим небеским сестрицама.. Је ли долазила мудрица Тау Ка?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Зар за њих, Цигане, јоште мука? Па ја, у турско време, по десет од њих да на један куршум нанижем, па још тада око да ми не мрдне, а камо ли сада... АРСА Ех, немој то! Прошло је то време.

Па тада, када отац хтеде да те убије... (корећи себе) ах, што га ја тада задржах, што га не пустих да те убије! МИТКА (туробн

Па тада, када отац хтеде да те убије... (корећи себе) ах, што га ја тада задржах, што га не пустих да те убије! МИТКА (туробно): И он беше како ти: катил! АРСА (плане): Отац катил?

И када Коштану сватови поведу, само тад је пусти, да се с њом опрости. А до тада ни воде, ни хлеба, ништа! (Одлази.) САЛЧЕ (кричи вијући се): Не, газдо! Шта учини? Куку, аман, газдо!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кад на груди моје приљубиш се чвршће, Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем, Тада вјеруј мени, и не питај више!

1 У дивном мају, кад сваки Цветô је ружин чар, Тада је у срцу моме Плануо љубави жар. У дивном мају, кад сваки Птичји је звонио пој, Тада све жеље и чежње Ја сам

У дивном мају, кад сваки Птичји је звонио пој, Тада све жеље и чежње Ја сам изрекô њој. 2 Из мојих суза ничу Многи цветови сјајни, А хор се славуја ствара Од

6 Прислони лице уз моје лице, и тада Сузе ће скупа се лити. И чврсто срце приљуби срцу, и тада два плама скупа ће бити.

6 Прислони лице уз моје лице, и тада Сузе ће скупа се лити. И чврсто срце приљуби срцу, и тада два плама скупа ће бити.

32 Када те једном судбина спреми У гроб пун мрака и студи, Ја ћу ти тада сић у гроб неми И свит се уз твоје груди. Ја љубим тебе и грлим јако, А ти сва нема н ледна!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У развитку епске поезије уочене су три етапе. Прву етапу карактерише широка, слободна импровизација у народној маси; тада „нема никаквих постојаних форми, песме се непрекидно мењају“.

Од тада па све до укидања Пећке патријаршије 1766. године мада су се и у томе периоду поједини виши свештеници држали опортуни

стекли су се и многи од оних услова које је Маркс споменуо као карактеристичне за процват старогрчке епске поезије. Тада је наша земља била далеко од аутоматских разбоја, железница, локомотива, електричних телеграфа, муњовода, штампарске

По свој прилици, слично мишљење о тој држави он је имао и у доба доласка Турака, утолико вре што је његов положај тада у нечем био чак и побољшан.

По свој прилици, он се тада налазио у ситуацији сличној оној у којој је приказан Старина Новак у песми Старина Новак и кнез Богосав: тамо

или потурчили домаће феудалце, и кад су након тога учврстили свој систем намета, данака, харача и свакојаких зулума, тада је кмет, сиротиња раја, осетивши сву величину смртне опасности у којој се нашао, постепено почео да мења и свој суд о

пучка песма. Бугарштице су се певале у XВИ и XВИИ веку у Дубровнику, Далмацији и западној Хрватској, и тада су и забележене. Гусларске песме певале су се на много ширем подручју и одржале су се до најновијих времена.

Но још већу улогу имала је самостална црква после пропасти старе државе, за време турског господства у нашим земљама. Тада је највиши степен достигао и Савин култ.

Тада је највиши степен достигао и Савин култ. У очима сиротиње раје Сава је тада био симбол националне независности, застава отпора турским поробљивачима, и зато што је то био Турци су му спалили

седео на коњу и пушио“, и „тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу, и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје“.

Значајно је да у њој нема спомена о издаји Вука Бранковића. Ако би се рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ, одговорити би се могло да се косовски бој певао још онда по свим српским земљама, а

Бити храбар у борби против непријатеља значило је тада испуњавати обавезу не само према живим саплеменицима него и према мртвим прецима.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Баш ми је мило што си то ти, а није вук! Волим те више него десет вукова! Кад га мину први талас раздраганости, тек тада се сјети да погледа шта је са Стрицем.

Тек тада, задуван и црвен, Стриц спази свој сламни шешир и повика: — Шта је ово? Неко ми изгризао шешир. Заиста, пола обода

Почео је да се обзире око себе за оним главним прутом „парадним“. Луња се препаде. Све до тада била је упорна, храбра, али сад... Одједном је спопаде такав страх да јој се учитељ учини већи од планине.

Наравно, није ухватио ни једне ни друге, али се тјешио да ће бар њихове унуке једног дана стићи и похватити. Алај ће тада пљуштат батине, као град небески!

— Спавај само, бебице, добићеш лончић млијека. — Само нек је из ракијске боце — додаде стражар и захрка. Тек тада Николетина опази да је стражар подобро пијан. Баздило је из њега као из бурета.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А није од саме воде. И тога су све чекали онде док опазе да се њиха вода. И тада су хитали који ће пређе ући, и по један би се излечио ако би какова на њему болесчина била.

И друштво му разгали не мрзити на њега, ни му што завидети. БЕСОВИ ХРИСТУ ГОВОРЕ И тада викнуше бесови из људи говорећи: »Што је нама и теби, Исусе, сине божији, — вичу ти љути разбојници код пута, ти

Навалише дор ричући ка дивља зверад на царски град. Мњаху прогунути га. Ама ко то да искаже што се божије чудо тада свиде над њима, многим душманом за свет, најпаче пресвете Богородице што но је њози заветан Цариград.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И у мају, кад цветају дафине, најрадије је седео на простртом сиџадету под њима; пушио, издавао наредбе, сркао кафу, и тада је врло мало мислио; само од времена на време издигне се на сиџадету, пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи

једне која се негда тихо певушила по српској махали, — тихо, да Турци не чују — песме о младом кануру и о Зејни некој! Тада га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда

Тада га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда тако исто мирило.

Ту понекад и сам чорбаџија сврне да попије кафу. Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе

да понекад бане домаћица му Ташана (од које се чорбаџи-Замфир — иако је три паше сургунисао — ипак прибојавао помало); тада чорбаџија брзо узме на се озбиљан вид, па као да ништа није ни било, брзо окрене разговор, па је саветује и као грди

после ручка прилегне на доксат да се одмори и придрема мало, волео је да чује тиху песму, и оне су то знале и тихо би тада запевале: Славеј-пиле, не пој рано, не буди ми господара, сама ћу га пробудити!...

Море, па не само ту песму, него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само спомиње девојка и љубав кад би тада запевали, мислили би сви, увек, само на Зону хаџи Замфирову.

Отворио је дућан пре неколико година, али га је затворио, јер је морао у војску. Кад је одслужио рок, вратио се, и тада је по други пут отворио дућан.

Кад год би свршио какав посао и зарадио добро, тада не би жалио ни времена ни пара да се провесели и проџумбуса мало с друштвом.

После сваке такве на задовољство извршене наруџбине осећао је мајстор Мане потребу да се мало поодмори. Тада би узео тамбуру и отишао у лојзе, или пушку, па отишао мало у лов.

Па кад цвеће замирише, а гугутке загучу, — оријенталац се сваки тада радо одаје тихим сањаријама! Беше то кућица пуна свега и свачега, а највише топлине (оне топлине коју ћете узаман

Кад год би Мане запевао и испевао ту песму, увек би — иако је био жустар и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога