Употреба речи тако у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

— али за то понеко сеоце, понеки је челичан син народа, као жртва, пред крвави суд изведен, и пресуда му беше — смрт. Тако су, драги пријатељу, судили Маџари Србима, а тако исто и Аустријанци Маџарима.

Тако су, драги пријатељу, судили Маџари Србима, а тако исто и Аустријанци Маџарима. — Ти ли си тај, што ослобођење васцелога Српства тражиш?...

слобода... Тако гинуше, мирно и достојанствено, најваљанији у народу, без правога суда и без сведока. А и нашта ти лажљиви сведоци?...

Гостили су и нас и њих... Ћесарским ђенералима потказиваху Маџаре, а маџарским насилницима издаваху Србе, те их тако и једни и други сматраху за мирне становнике и верне савезнике.

Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.

Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?... Можда тај велики божји суд неће никад ни доћи да свирепим судијама мога мужа суди?..

И опет нисам имао речи да то све доброме оцу искажем. Ја сам га пољубио. И он ме је разумео. — И тако, сине, ја ћу послати кола по њих; па ако се приволе, за два дана могу доћи — а, међутим, ти ћеш распремити твоју

у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама. . . . . . . . . . . . . . . . . . . Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.

Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!

— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.

Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се

Боже мој!... Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. „Иди, види ко је!“ рече ми тетка.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Но преимуштество их над свим другим состоји се што оне совершено пристоје како највећим философом и политиком, тако и најпростијем сељаном који само читати могу и свој језик разумеду.

Но нико није тако показао достојинство басне како Христос, Спаситељ наш, уподобљавајући њу царствију небесному, ибо причта није ништа

Мислећи дакле и на сваку руку размишљавајући у тако бедним опстојателствам шта ће од њега пајпосле бити, дође му на памет да често, овде на земљи, оно што сила и снага не

И тако ови непрестано вребљаше способно време како ће лисцу скувати попару. Сада, дакле, не видећи га у скупштини, почне на ње

Лав, сав разјарен, не гледајући на његов поклон и комплименте, с громовитим гласом: „Тако ли је то - начне говорити — кад сам ја здрав, ти си први при мени; а кад сам болестан, онда си последњи!

„Жива курјака заповеди одерати — одговори лис —и врућом се његовом обложи кожом, и у мало времена, тако ми лисца и његове коже, биће ти лакше!” Макне цар главом, скоче лавови на курјака, шчепају ти нам га и начну га дерати.

Бедни курјак стане курјачки дречати, а лисац к њему: „Како си свирао, комшија, тако сад играј! Наравоученије Ово исто бива људма којих ум није просвештен чистом науком, који живу у глупости и

„Ај, ај, премудра лисицо, ко те научи тако паметно делити? „Магарећа будалаштина, господару”, одовори ова. Наравоученије Τα των ανοήτων παθήματα των ϕρονίμων

да је то све што се може знати; зато што је себи једном завртио у главу, ако ће бити и криво и недостаточно, хоће да тако остане.

боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан паметнији и разумнији бива. Но да дођемо к нашеј басни.

Почну се дакле око њега чупати и дерати, док оба изнемогну и у несвест падну. Лисица, видећи их тако расположене, лагано одвуче јеленче. „Ај, ај!

Ко с неправдом тече, с врагом растече; ко с туђим уздисањем кућу зида, неће му унуци у њојзи живити. Ово су истине тако јавне, а тако познате, да није потребно о њима више говорити.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

закажете свима војводама под вашом командом и свима људма поповима и калуђерима да се сваки свои послова ману и тако трговци да се ману трговине сваке Мајстори мајсторије своје да оставе а земљоделци своје све работе да оставе и

Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, - ми живи, сви нас туку и псују; али ако.

Сутрадан зором довуку грања и дрва, наслажу ломачу, за њу нас голе вежу, принесу шибицу, потпале, и гори тако, гори недељу дана, цела варош од пепела посиви.

места, у подрум, иза јаруге, под храст, закопава жито, Муницију, пушку, ракију, лампек, иконе, сукно и маст, тако и ја, у мрачно време ово, све што имам скривам, пола у нејасно, пола у незаписано слово.

гвоздена рукавица и рука; да се руке, везане наопако, дреше да би везале брата јединога; да се од ђавола ослобађа тако што се црњи ђаво прогласи за бога. ЧЕЛНИК Када треба да сева, он чкиљи, када треба да грми, он жубори!

4. Како смо се тако брзо, тако лако, одрекли свега у шта смо веровали? И како смо се тако брзо, тако лако, овој новој вери приклонили?

4. Како смо се тако брзо, тако лако, одрекли свега у шта смо веровали? И како смо се тако брзо, тако лако, овој новој вери приклонили?

4. Како смо се тако брзо, тако лако, одрекли свега у шта смо веровали? И како смо се тако брзо, тако лако, овој новој вери приклонили? Зар ми у Бога верујемо мање него куварица у пијачну вагу?

4. Како смо се тако брзо, тако лако, одрекли свега у шта смо веровали? И како смо се тако брзо, тако лако, овој новој вери приклонили? Зар ми у Бога верујемо мање него куварица у пијачну вагу?

Не памтим кад сам видео такве чизме! То су чизме од најбољег бокса! Не само из неке јесење суснежице: у тако добро грађеним чизмама човек би се и из потопа вратио сув! То су заиста праве државне чизме!

Кад си обувен, ти си и наоружан! Нема тога пред чиме ће устукнути човек обувен у тако моћне чизме! Ти на тим дебелим ђоновима стојиш као кула на темељима!

Држиш све поноре везане за твоју руку“, како, у једној од својих славних химни, каже свети Симеон Нови Теолог, тако и ја, спустивши руку у Дунав, држим у руци све поноре, све воде, али и све ведрине, и све олује, и све висине,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив.

овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без одмора највише пута рикне; и тако, кад су дошли на бранковички вис, чују вола где је необично млого пута једно за другим рикнуо, и одма ту се зауставе и

’ Ја тако и учиним и одма пошљем по једног човека Лазару Илићу у Јабучје, Петру Јеремићу у Ракаре, Малом Јанку у Оглађеновцу и

су видили да ће рат започети, дозвали су кнезове и кметове, узели од њи’ коње и пратиоце, те су сва движима добра, а тако исто и жене и децу испратили у Ужице и Соко, а неке и преко Дрине, а они, сами војници, у Ваљеву остали.

’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.

Каза ми Арса, да не ваља у скут љубити као везира, но само се гологлав поклонити. Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам.

Цар се разговарао са својим толмачем не знам о чему. — ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано

да је то лажа нека; а ја сам мислио да је он најпре с царем вечерао, па онда међ нас прешао: тако је умео лепо лагати.” „Утом дође с оним официром и Мијушко.

Онда Турци који неће да раде, дођу код свог јаничар-аге и упишу се у јаничаре, и то у коју орту који воли; и тако назове се прави син царев и ага, а спа̓ије, који су од старина са царским бератима били, баце за леђа и назову и̓

гроша, па каже спа̓ији те му направи темесућ и тапију да су сви сељаци томе и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и више.

и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и више. Тако су причали моме оцу да су читлуци постали који су до немачке крајине трајали. После рата изваде кнезови 1793.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Паја изашао пред кућу, запалио своју симсију, па се извалио колико је дуг. А пушио је некакав дуван тако љут да су газда-Раку више пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и

Столице сламне, обојене зеленом бојом; у неких се већ слама одрла па виси доле. Столови обојени црвеном бојом; а тако је обојен и келнерај.

Неки сели по клупама пред механом, неки у механи за столове, па тако у шали и разговору седе и пијуцкају помало. Кмет Стеван сео с одабранијим људима, па срче каву, и уза сваки гутљај

— удари у вику газда Рака. — Ако ти није право, а ти апелирај! — подвикну му Стеван, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо! Даћеш му две вреће кукуруза; а сад иди те гони ону назимад кући и гледај да не оду опет у штету.

Ето, то вам је рога. Рога је у разним употребама добила и разна имена. Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не

— Одиде амо, Марице! — зовну Ђура своју сестру. И оба брата шапташе јој нешто, шапташе па рекоше: — Али тако му реци »биће у механи« — знаш! — Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући.

Ухватио ћурана, и, псујући као кочијаш, скиде му рогу, па се размлата оном капутином и растера ћурке, те се тако смири та галама. Мало после а стаде врисак деце у школи; прут само пуца, а учитељ се дере: — Обешењаци!

— А кит? — узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами таван. — Јест, ја — кит!

— Молим, брат-Спасоје, не прави ларма! Саг ке донесем! — Ама где се ви тако оквасисте? — упита Сима. — Е, па... тамо ето... горе!... — рече Ђура и поче преливати преко чаше већ донесено вино.

— Јеси ли ти то, газда-Рако? — упита Сима, а чисто му расте капа што га нађе тако убрађена. — Ја сам, брате слатки!... Ето видиш... беда! — одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући.

— Не питај, мој брате... Зло ти чиним! Снађе ме, видиш, беда! Сима се обазре да не иде ко, па упита: — Ако те то тако јутрос убради? — Није, брате, јутрос, него још ноћас... Оне лоле Ђура и Спасоје... Никуд ти нисам пристао овако грдан!

Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Место њива и пашњака беше ту густа шума. Храст до храста, грм до грма, а честе тако густе „да ниси могао гују за реп извући.“ А у тој стародревној шуми беше овде-онде помало крчевине поорапе и засејане.

Кажу да је мајка тако тужно нарицала да нико ко ју је чуо не могаше заборавити њене запевке. У запевци назвала је отоку „Црном Баром“, а

И деда и отац му помреше као кметови, па и он се тако исто надао. Тридесет година кметује он Црној Бари. Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког домаћина као себе.

Било је случајева кад су му доводили болеснике који болују од „оне” (падавице). Тако једаред доведоше му једнога из Банова Поља. Везали га, јер се збесио. Попа рече да га одреше. — Не смемо, попо!

Лепо верујеш да му се молитва услишава. То није да само чита и баца речи, него чисто чујеш како му срце јекће тако се он молитви преда... Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!...

За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку

Шта велите ви браћо?... — Па, добро, Јово! - веле старци. — Куд ћеш му боље! - веле сељаци. — Велите ли сви тако? — Велимо!... велимо!... — Е, добро, браћо! Сад знате шта смо доконали.

А то издевање имена беше тако духовито!... Ако је ко добио падимак од неког Црнобарца, то је тако пристајао уза њ као да се с њим родио.

А то издевање имена беше тако духовито!... Ако је ко добио падимак од неког Црнобарца, то је тако пристајао уза њ као да се с њим родио. И сам бесни Марко Штитарац зазирао је од тога.

Међутим, сви су сматрали за најсветију дужност да клањајy и по вољи чине свакоме ко је ма бео убрус око главе омотао. Тако су текли себи пријатеље. И зато су јадни Срби морали клањати и метанисати. Власт субашина беше велика.

Тим су га именом међу собом звали, под тим именом причају о њему, па ћемо га и ми тако звати. Да кажем још: и он је знао да га тако зову, и сам се каткад тако називао. Он беше мало необичан Турчин.

Да кажем још: и он је знао да га тако зову, и сам се каткад тако називао. Он беше мало необичан Турчин. Црнобарци су познавали Турке као бесне и надувене.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Упртих зеница према небу златном, Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако, Докле она плаче; а за морским платном, Изнемогло сунце залази, полако.

Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде! Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би.

Њен је корак био Кô корак самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо Исти јад без суза и бол истоветан.

Мрак болесне ноћи засипаше прахом Платане по врту, језеро прозирно; Наша срца беху испуњена страхом Туда, где све тако умираше мирно.

И чујем тихо у осами тако Вечити шумор из земље и свода; И слушам дуго, немо и полако, Те речи лишћа и тај говор вода.

Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до

Ми смо били сами. Хујаше негде ветар око виле Песму о тузи. И ја гледах тако На њеном челу и лицу од свиле, Где мутно вече умире, полако.

И тајне мисли болне и злослутне, И страх од патња којих нема више... Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише. ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно?

Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише. ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише. ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

ЈАБЛАНОВИ Зашто ноћас тако шуме јабланови, Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме? Жути месец споро залази за хуме, Далеке и црне, кô слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, Кô

И док стидно око у небеса блуди, Чежњом дрхћу прса и удови голи. Тако ноћ пролази тихо, једнолико, Ветар месечином засипа и веје; Спи небо и земља; и не дозна нико Ту паганску љубав

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Случају? — Јест! Ја „болујем од случаја”, па сам ваљда мало и фаталиста! Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар.

И ако бих се ја сам за нешто учињено кајао и кињио, она ме је сама разговарала и доказивала да је баш тако добро како сам урадио. Добро и онда кад ме је, дан пре тога, свом својом речитошћу од тога одвраћала.

“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти!

Ја се још више стидим, али се и куражим: — Е, дабогме, а чиме ћу хранити децу? — Бог с тобом, не говори тако! А чиме други свет своју децу храни? — Јесте, али ако ја узмем сироту?

— Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“.

“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве. Али је увек, кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су јој ствари и како да је обуку кад умре.

Не знам зашто, али никад нисам смео завирити у собе где су болесници. Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко, тамно, мистериозно!

живих, о гујама у срцу и — сто којекаких будалаштина: све се то потенцисало у једну моћну гужву и клупче, и тако ми се чинило да би се то све почело снурати и одмотавати чим бих ступио ногом у собу где су болесници.

Па добро! Па шта је то, врага, што ми је тако страшно насело на груди? Та овима је људима добро! Они су у чистом, једу добро, услужени су, имају ваљаног лекара!

Није то, дакле, оно од чега је мени тако тешко. А ипак ми је, и опет ми је тешко! Ја сам с неком тугом и плашњом гледао избелела лица и њихове изразе.

Болесник докопа срдачно пружену руку обема рукама, поклони се онако седећи на кревету тако дубоко као да је хтео пољубити у руку лекара, па гледајући преко главе моме другу одговори гласом у коме сам чуо

Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе! Они имају, истина, све и свја, па ипак они немају ништа!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

ПРВА У којој су описана два попа, две попадије и две попине ћерке из једнога села у Банату, у коме су парохијани били тако побожни да су бадава млели својим поповима брашно у сувачама.

Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком

Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу. Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола

Место је било велико, а побожни парохијани тако имућни да су комотно могли не два, него два пута по два попа издржавати, заједно са њиховим попадијама и ћеркама.

А најчешће се ипак скупљали и играли на рогљу код Неце бирташа, где је под јаловим дудом играло коло. Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово.

А господин попа седне тако у прочеље, отпева једно »Глас господен на водах«, а затим само захтева и изволева. Једе ревносно и залива још

А затим опет седне. И опет се мењају тањири, доносе чисте чаше и хладно, скоро наточено вино. И то тако траје све до медљане ракије ујутру, кад се господин попа искраде, да му не би пијани сватови из силне почасти придали

« Понекад се господин попа помало, бога ми, и зачуди кад му тако дође Аркадија црквењак па га позове да крсти. — За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака.

Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво. к’о тресак! Каже фрау-Цвечкенмајерка бабица да свога века још није вид’ла тако дете здраво па грлато... тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик...

Иде, па мало пева он, мало црквењак, а мало ђаци, тако наизменце. Док црквењак или ђаци певају, господин попа мисли у памети, или се разговара о стању и имању усопшчега, о

у памети, или се разговара о стању и имању усопшчега, о тестаменту и наследницима, о процесу и фишкалима, и већ о тако нечем што би спадало у тај круг ствари.

а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе, и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког греха као што је неправедан тестаменат. Господин-попи опет најугледније место. Седе сви и једу.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши.

Онде диже час мајку, стару, саму, која већ изнемогла од плача, поклопљена, тихо цвили; онде час удовицу, сестру... И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки.

Целе недеље би ту тако око клисарнице и гробља седео: да звони кад долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже

то у очи код осталих просјака, она би га прво корела да седне негде истакнутије где може штогод да се напроси а не тако, у крај, где га нико не види.

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео

За себе се Наза није бојала већ за њега, Љубу. Јер око гробља и у вароши није имао где да спава. И као сваке зиме тако и сад хтео да иде у какво село и да тамо у слами по шталама лежи, презими, али га она није пуштала.

А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача.

А веровали су: да све што он прозлокоби, испуњава се. Тако и клисарици предсказао. Једног дана сео на праг њене собе и почео да се дере на сав глас, гледајући испред себе: —

И попу, за сина му, предсказао. — На попа! — опет једнога дана исто тако почео да се дере. — На попа, сина, по глави — пуп! — И рукама је показивао како ће га каменом ударити.

— Нане, слатка нане, Турци! — цвилела би она тако по читаве сате бежећи и вртећи се у ковитлац од страха. Па, само да би је Таја к себи пустио, да не би сама напољу

Чак му је и јело готовила. И тако они двоје почели су да живе мирно, лепо. Нарочито Таја, храњен и добро негован од Вејке. Било му је добро.

Затим се брзо изгубила, умрла, више од страха што је сама, напољу, него од глади. И тако Таја остао са варошанком. Чак изгледало је да му је с њом и боље. Ова га је дворила некако раскошније.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ту се он тако владао да је сваком шегрту за мустру служио. Госа му је био велики богомољац, а Љуба, кад га је схватио, није ни једно

— Канда сте погодили! — Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка. — Једно ми је тако мило као и друго. — А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго.

Како сте? Ето и господара Пере. Мален, дебео, округао човек око педесет. — Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана? — Скаче. — Тако и овде.

— Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана? — Скаче. — Тако и овде. Камо среће да сам пре два месеца жита накуповао, могао сам досад најмање две хиљаде хаснити.

Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал кад није тако, а оно бар хиљаду форнити морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити.

— запита шаљиво госпођа Јелка. — Био сам, ал' само малко; и сад сам заљубљен... ал' не јако. — Како то? — Е, тако! И мало, па ми је доста; нећу моћи мирно спавати; још сад па ми стоји као кнедла у грлу, акамоли да је што више!

— Бих, пре тога, да је имала бар хиљаду форинти. — А да сад има пет? — Промислио би' се. Смеју се и оне и он, и тако у шаљивом разговору дођу кући. Вечера је већ готова. Сви га задржавају да сутра не одлази, али Љуба неће да пристане.

Опростите што сам вам досађивао. — Боже сачувај! Ви сте ми мили, останите још. — Не могу, опростите. Тако Чекмеџијић препоручивши се остави кућу попину. Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа.

— Што се ње тиче, то ћемо лако; нег' да видимо ону другу страну. Шта ви иштете? — Тако око три хиљаде; ако има више — још боље. — Моја Сока засад неће добити више од две хиљаде и штафирунг.

Почитајеми господар Редић! Жао ми је што тако мњеније о мени имате; што се тиче погрешака младости, знам сигурно да карте мислите, ал' ја ако се картам, то се за

Код ње на канабету другарица њена, постарија девојка седи. — Опростите што смо тако слободни! Ја сам Љуба Чекмеџијић. — А ја сам, опет, Гавра Церић. — О, драго ми је особито! Ово је моја другарица.

— Драго ми је, господо, добро дошли! Откуд тако, господар-Церићу? — Нама је особито драго! Ми смо дошли, управо да кажем, да видимо госпођу ћерку, па ако је суђено .

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

потреса, ни појма нема о ономе што ће да наступи, а ипак се нешто претреса, објашњава и пророкује о грозној појави, тако се и овде живо нешто коментарисало, предвиђало, препирало и нагађало о даљем развоју ужасно непријатне ствари, и ако

И тако све оне мучне унутрашње зебње и свеоне мутне слутње заташкавала је утучена гомила с таквим незапамћеним брбљањем или св

— Ама јел'те молим вас лепо, зар је барон Гизел збиља с оне стране? — Киднуо, киднуо мало пре, тако кажу. — Киднуо, па кад пре? — Па лепо, а ко каже да је киднуо? — Овај овде господин видео га лично.

нешто зна и коме цуре танки млазеви крви из разбарушене косе, а не може никако да дође до речи нити да се брани и све тако до Полиције.

и мутних мисли што су ово после подне у најживљем врењу узнемирене маште куљале једна за другом па се тако упућивале саме неким незнаним путевима.

Јер и ове силне страсти данашњице, све ове ситне бриге обновљеног тако званог нормалног живота, понова почињу да грицкају и досађују и овај живот у миру гњил је некако и љигав.

дуванџију, а још данас клањаће се они мени сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни ордонанси и посилни, моје понизне слуге.

Ето, од овог часа већ капље, полако али сигурно, моја капетанска плата. Па шта ја тражим? Тако је мислио Јуришић док је нервозно и без реда бацао ствари у онај свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био

И тако занет оним сладострасним опојним осећајем он је сањарио како грли, милује и заводи оно лепо и топло тело што се с неким

он је сањарио како грли, милује и заводи оно лепо и топло тело што се с неким болом подаје, па се ипак смеши и тако смешећи губи постепено свест. Гребен је.

Ту просто нема лека ни помоћи и то је више него очевидно. Па кад је тако и кад му лека нема онда не помаже подсећати на частољубље и друге тричарије и шта се ја ту, у опште мешам, да ме човек

о својим грозним мукама које постају све више неиздржљиве, о одвратној, гадној и проклетој судбини, која их је тако немилостиво и брзо раставила да их, можда, никад више и не настави.

Африка

“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

„Дакар није Африка!“ понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници скоро свих племена екваторске и западне Африке.

Григри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар, и тако у бескрај. То су разни камичци, кожице прашине, коштице, дрвца: ушивена у црвену кожу, обешена о огрлице, о мишице, о

Штреземан на Конференцији ударио песницом у сто. Углавном за црне све вести из тако конкретних детаља. Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне

То би дало сву величанственост визији архипелага на њему. Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још

Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна. Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.

Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.

Шминкају се најдивније, најнеприметније и најнежније што се да замислити. Шминка је код црнаца исто тако општа као и чистоћа. Мати ујутру шминка децу која још пузе; младић будећи се за лов шминка свог друга или брата.

Лаким плавилом окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту.

Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче кондуктеру: „Добро, терај на брод,

Говоре нам све то гласом који значи: „Тако вам и треба кад не умете да баците ни човека у воду, а хоћете у прашуме!“ Овај је црнац, уосталом, први кога сам видео

Пучина 6,00 над Екватором. Почињем да волим овај брод, црвених димњака, који тако упорно и бешумно плови по непомичној пучини. Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

званија мога, за одржати пријатељу моме задану реч, морао сам при слабом составу и очију и целог воопште тела мога, тако рећи, часове красти и к сочиненију овога дјела посвећавати.

не иначе него с почитанијем предсретати, а видовит ће читатељ лако, и без мога изјасненија, примјетити зашто је ово тако уређено. Овом приликом нужно је и нека грчка израженија, која се у дјелу овом находе, растолковати, као нпр.

Сучи рукаву, кукавицо, па чувај твоја кућа, ако мислиш да имаш леба и сол. ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска.

ЈУЦА: Какав је, такав је; бар је млад и моја прилика. ЈАЊА: О, лепо! Тако си почитуи свога господар? ЈУЦА: Ја знам да је дужност жене свога мужа почитовати, но мислим да и жена има право кад

Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа... ЈУЦА: Тако нико не говори ко има девојку на удају. ЈАЊА: Што удају? Катица је дете. ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак?

ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци! ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом? ЈАЊА (уплашен): Какво шешир?

Е, де, де! (Гумари, што ниси узио тако лепо новац, па да даш мене, да правимо лепа шпекулација). ЈУЦА: Тај диоген, може бити, да није био ожењен, па је

ЈАЊА: Пи, пи, пи, пи, како ми даје ватра у моју срцу! ЈУЦА: Ја се чудим зашто га и држите тако стара и глува? ЈАЊА: Хондрокефало! Оћиш младо катана, да платим пет стотина форинта? Море, памет, море, ја!...

ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму? ПЕТАР: Шта вичеш тако, нисам ја глув! Ћир Дима је казао да му таки одговор однесем. ЈАЊА: Кир Дима је моју пријатељ. (Чита.

) Проклето посла! Сад да изборим новци... Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако! (Отвори сандук.) Ама ово проклето Јуцо може да гледи кроз рупа. Кад види новци, зови поусталију, и ми убии. (Виче.

Апаге, шкиљи, у кујну, ту ти теби месту! (Ухвати је за руку, пак је истера напоље и забрави како једна тако друга врата.) Проклето Ева, оћи да превари свога муж! (Отвори Фала Богу опет сандук.) Мои красни живот!

) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!) МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.) ЈАЊА (узме и сам столицу и тако седне да је заклонио Јуцу од нотароша).

Црњански, Милош - Сеобе 2

26 ИИИ ЗАМУКЛА ЈЕ ПЕСМА ПОД БАГРЕЊЕМ У МАХАЛИ 47 ИВ ИСАКОВИЧ, МЕЂУТИМ, ОДЕ, КУД ГА ЖЕЉЕ ВУКУ... 70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ

Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио као нека бела, мирисна киша од цветова.

Енгелсхофен, који је све кречио – и куће, и штале, и латрине – одговарао је да се тако не управља људима и да ће те драконске мере отерати те верне војнике ћесара, у царство росијске императорке.

Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи само један сандук, постављен црним, свиленим велуром. Сандук, који је висио са четири велика точка.

Пошто га је фелдмаршал‑лајтнант дочекао тако, ни Гарсули није имао обзира према њему и предаде му писма као с неба па у ребра.

Њихова су имена на листи ђенерала Шевича и они су ступили тако рећи као дезертери, у војску Њеног Императорског Величества Елисавете Петровне.

Да се читаве породице, и сродства, населе тако у иста села. Они се, Расцијани, крећу као братства, рођаци, фамилије, а у томе је опасност.

Жалосно је да царевина, због оваквих, губи толико ваљаних војника.“ А шта друго остаје тим Расцијанима, кад је тако, него да се селе ма куда? Да су њега, Енгелсхофена, питали, он би био саветовао да им се оставе обичаји при сахрани.

А човек је велика стражњица. „Стражњица“ – додаде полугласно, тако да га Грк са запрепашћењем погледа. Енгелсхофен је, међутим, био завршио своје облачење и старачком љубазношћу указа

Какве су у њега само ручурде и ножурде. Сељачина.“ Док је силазио уз Енгелсхофена, Грк је био притиснут уза зид, тако да је, својим велуром, опајао зид степеништа.

Вели, он никада не заборавља да се ради о људима који су, за Ћесаревину, стекли пуно рана. Тако је, док се Гарсули шетао, око топовских ђулади и дуж бедема, профоз отишао да доведе, прво, четири Исаковича, који су

Вели: „Мње за свагда пријатно седит на воздуху пролетном. Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије!

Теодосије - ЖИТИЈА

И овоје био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који

и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у уче њу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили: — Ово ће дете бити неко ново знамење!

Добар, кротак, свима љубазан, ништељубив као мало ко други, монашки чин исувише поштоваше, тако да су и сами родитељи његови зазирали и стидели се, такву брижљивост и закон врлине видевши у младом узрасту.

А старац се дивљаше врелој љубави његовој пре ма Богy и Огњу божаственом који је тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне целомудрености и умиљења, и рече му: — Видим, о чедо, да ти је душа

“ И тако отпусти војводу. А посла с њима људе који ће их уз почаст провести до Свете Горе, давши им написано писмо.

И ушавши сви у цркву светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели.

Одведе га насамо и запита: — Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем?

Одведе га насамо и запита: — Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем? А овај му исприча велики бол срца његових родитеља и плач непрестани.

А пошто је Бог хтео да се догоди онако како желе родитељи твоји и велможе ваше и браћа твоја, ко сам ја да тако нешто и помислим! Боље би ми било да се и не вратим оцу твоме.

многим сузама окропи земљу и упућиваше благородне и похвалне речи ка Богу, говорећи: „Испунио си жељу срца мојега“, тако да се и старац застиде од многога његовог плача.

и пошто се ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви устали, потражише чувари го сподара својега, и гле, нигде га нису могли

Када они ово чуше, страхом и стидом обузети не знађаху шта да одговоре. И тако ућутавши опколише кулу, чувајући стражу.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

општи ток историје, на распоред разних цивилизација, на миграције, на етничку поделу, положај и тип насеља, већ исто тако непосредно или посредно она утиче и на психичке особине становништва.

Код сваког превлађује више или мање дух, страсти и предрасуде њихова доба, тако даје готово немогућно бити потпуно непристрасан.

Међутим, иако је посао тежак, није могућно да се човек не интересује студијама које могу тако јасно да осветле нарави и понашање народа и њихових разних етничких група.

Проучавали смо и друге збирке које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских племена и

Проучавали смо и друге збирке које нису тако добро забележене и које су из доцнијег доба, али које исто тако откривају особине појединих јужнословенских племена и промене, на њима извршене.

Французи, Енглези и Италијани. Историјска метода не може код њих да дâ тако сигурне резултате. Унеколико се изузима српска историја, јер је често била везана за велике идеје и за велике

Такав је случај са становништвом Шумадије, узете у њеном најширем обиму. Тако и обрнуто: становништво истог дијалекта показује каткад велике психичке разлике, помоћу којих се у њему издвајају

Ова се испитивања могу употребити само утолико уколико се односе на узроке психичких особина. Чак и тако ограничене податке ова испитивања треба употребљавати с највећом пажњом.

би један цео народ припадао једној антрополошкој раси и по којима би психичке особине потицале из антрополошких, тако да би чак било виших (долихоцефалних) и нижих (брахицефалних) народа (теорије Гобиноа, Вашеа де Лапужа и Чемберлена).

Као што су језици истоветни или врло слични, исто тако и основни обичаји и народна схватања, на које је доцније развиће мање утицало, чине један део заједничког наслеђа

А чакавски је дијалекат спао на ред локалних говора. Тако су, дакле, ове дијалекатске разлике безначајне. Осим тога оне не одговарају тачно подели на Словенце, Хрвате и Србе.

Услед миграција Срби и Хрвати су се тако измешали и једни у друге тако уплели да је данас немогућно оделити их, чак и са географског гледишта.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види.

У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично. Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов.

ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично. Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов.

он је свакако и велики господин, и страшан разбојник, и грдна свиња, а име му је Тошо. Тако је заиста. У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али

колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир. Његов мачак чини му се ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији.

— пита чича. — Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим прутом. Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан. Откуд се сланина одједном створила у мом трбуху, то ти ни ја не бих знао казати.

баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку! Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга

Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку,

била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче: — Лопове, лоповски, овамо дај

живео је чича Тришо, и зато не треба да се чудите зашто је толико волио свог јединог друга, мачка Тошу, и зашто се тако тешко одлучивао да га баци у ријеку.

Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко. Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака: — Стој, осјећам чаробни мирис пржене рибице!

— Не би било згорега да га прогриземо — рече водени миш. — Тако ћемо најлакше сазнати шта је унутра. Ево га, почео је да гризе џак, и то управ уз моје лице.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Никоме ништа није рекла, пошто је била сеоског порекла. Доколичећи тако по граду уврстила се у параду. Док је свечана музика свирала и аждаја је парадирала.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ИИ ПАВЛЕ, И АГЕНТ ПАВЛЕ: Ако се не варам, ви сте из Управе града? И АГЕНТ (немарно): Ствар, додуше, није тако трагична, али моја жена, у првоме узбуђењу, одмах је позвала полицију. (Спази Рину на вратима.

АЉОША: Не то. Ја не хоћу да јој кварим срећу; она тако срећна тамо са њим. Зашто да јој кварим срећу? ПАВЛЕ: А мислите да је срећна?

ПАВЛЕ (прекида га): Задржите ви, Аљоша, све те папире, код вас, не иде се тако у смрт, како ви то замишљате. Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт?

АЛОША: Не могу! ПАВЛЕ: Не смете бити тако слаби. АЛОША (хтео би да опонира). ПАВЛЕ (прекида га): Неће бити то: само то писмо.

заплакаћете можда, али те сузе лече душу, верујте, лече је. Тако учините и видећете како ће све то проћи. АЉОША: Њет, господине.

Хоћете ли да ме послушате бар данас? (Пружи му руку.) АЉОША (погледа га у очи и безвољно му даје руку). ПАВЛЕ: Тако, тако! Идите мало у друштво, разведрите се! (Погледа га.) Чекајте, не можете такав. Ви немате мало бољи капут?

(Пружи му руку.) АЉОША (погледа га у очи и безвољно му даје руку). ПАВЛЕ: Тако, тако! Идите мало у друштво, разведрите се! (Погледа га.) Чекајте, не можете такав. Ви немате мало бољи капут?

ПАВЛЕ: Та оставите, молим вас! (Оде у собу и враћа се носећи један бољи капут.) Тако, скините то! АЉОША: Не так, бога ради! ПАВЛЕ: Та скините то, кад вам кажем! АЉОША (скине).

АЉОША: Не так, бога ради! ПАВЛЕ: Та скините то, кад вам кажем! АЉОША (скине). ПАВЛЕ (помаже му те облачи нов): Тако! Тако! Пребаците те папире, пребаците их! А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини.

ПАВЛЕ: Та скините то, кад вам кажем! АЉОША (скине). ПАВЛЕ (помаже му те облачи нов): Тако! Тако! Пребаците те папире, пребаците их! А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини.

Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао. Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ другаче гледати на живот.

(Марији.) Идите! МАРИЈА (оде). Х ЉУБОМИР, ПАВЛЕ ЉУБОМИР: Тако ми је непријатно. (Хоће да пође.) Ако дозвољавате? ПАВЛЕ: Та останите кад вам кажем.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Они су увек у праву! Седам минута пре завршетка часа човек не може очекивати од профа да се понашају лафовски. Они се тако не понашају ни седам минута после завршетка часа. Они се тако не понашају никад! - Зашто си бацио ту књигу, Слободане?

Они се тако не понашају ни седам минута после завршетка часа. Они се тако не понашају никад! - Зашто си бацио ту књигу, Слободане?

- Нисам ти рекао да седнеш! - Новак је коракнуо као да намерава да зађе између клупа, а онда се повукао поцрвеневши тако да је и последњој будали постало јасно да је то због репа који му је Саша Албрехт прикачио јесенас, а наставничкн

Бацио сам је, ето! - А, тако? - рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога пута случај

Моја мајка тврди да је и она, једном раније желела да оде, али није отишла, јер сви ми са шеснаест година желимо тако нешто, па после заборавимо и не одемо. Ја ћу отићи. довољно сам луд за то.

Истегнут као струна према клупама Новак рече да неко, коме је досадно, може изаћи, а друштво из разреда задржа дах, тако да се сада сасвим добро чуло како фискултурник Маркота понавља у дворишту: „... ена... два... три...

Кад неко има три сестре и једног брата, то не значи тако мало. - Опет су те избацили? - шапну док сам пролазио поред ње, а у гласу јој је било више стрепње него радозналости,

- Боже мој, ви? - У реду, ти! - сео сам на прамац скеле а Атаман је узео крму, неке остатке од крме, и као крманио, тако да је изгледало као да пловимо некуд. Бароница и сетерка биле су на другој страни скеле и разговарале нешто.

- Нисам чуо како се зовеш? - рекао сам, а она се засмејала тако да је читава хаљина почела да јој се тресе. - Ниси ни могао да чујеш. Нисам ти ни рекла.

- Ниси ни могао да чујеш. Нисам ти ни рекла. Тако сам сазнао да се зове Рашида по некој својој турској баби, да је пре три месеца напунила четрнаест и да већ одавно зна

Шапнух му, такође, и да буде лаф, али он то није хтео да буде н тако смо сат или два гацали између поплављених врба, све док Рашида није приметила чамац завезан за водомер и увукла се у

Мислио сам да је најбоље поћи до врбака, али је Рашида сматрала да је и скела довољно добра. Баба с кучетом и тако никада не гледа шта ко ради, а не би могла видети ни да гледа.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

„Господар Софра” — тако се звао у послен дан — свецем и недељом, у цркви или каквој црквеној седници звао се „господар Софроније Кирић”, и

се звао у послен дан — свецем и недељом, у цркви или каквој црквеној седници звао се „господар Софроније Кирић”, и тако се и потписивао. У кући је имао красну трговину, па и механу.

Па то чудоредно „сортирање”, да човек све што помисли одмах добити може. Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”. Тек ако би у Видину или Пироту таково што видео.

и то за недељу од зеленог маншестра чакшире и „јанкл“, и то без гајтана, свецем, пак, чакшире гајтаном исцифране, тако исто и кратка долама, на њој педесет рифа гајтана, и то све од фине црне чоје.

Најпре је почео учити трговину, па онда је постао „табак”, зато се тако измешано носи. Табаклук није му добро ишао, почео је трговати, и то срећно.

Лице оријентално, тако као што је кад ко намалао најлепшу матер божју, а стас и сав створ дивотан. Господар Софра помогао се за време ратова

Ја да сам на твом месту, не би’ се више мучио, већ би’ се света мануо, па би’ комотно живио. — Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу. — Па докле ћеш тако живити?

— Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу. — Па докле ћеш тако живити? — Док могу радити; знаш ко је како живио, тако мора и умрети. — Па већ и твој Пера скоро ће те заменути.

— Па докле ћеш тако живити? — Док могу радити; знаш ко је како живио, тако мора и умрети. — Па већ и твој Пера скоро ће те заменути.

— Може лако бити, да га већ ’оће у кавез, као што сам читао како је Тамерлан Бајазита. — Ја не би’ тако, Софро, да сам ја ђенерал; ја би’ с њиме сасвим друкчије поступио. — Како?

— Милане, у бокалу има још доста вина, ал’ тешко да ће ко тражити, но опет да га имаш. Тако Чамча и господар Софра оду, и малочас па су код Чамче. Чамчина кућа је ниска но подугачка. Ту је и кавана.

Играли су на мале новце, на крајцаре. Бадава хоће Чамча да повиси таксу, господар Софра не допушта. Донекле тако играли, и сврши се тим игра, да је господар Софра покрај маковог кеца остао платка. Љутито баци карту о сто.

Црњански, Милош - Сеобе 1

ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА. ТАКО ДА ЈЕ МОГАО ДА СЕ ВРАТИ И ДА СЕ ПОЈАВИ, ПРИ УЛАЗУ У СЕЛО, НА ДРУМУ, НА ИСТОМ МЕСТУ, ГДЕ СЕ РАСЦВЕТАН ЈАВЉАО, У

Скакање жабе, чело главе, извесно је да је ослушнуо, али одмах затим загуши га сан, тако да опет све тоне у тежак задах овнујске коже, на којој му лежи горњи део тела, крај женине главе.

пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и страшна малаксалост и изнуреност у костима, од умора. Тако да, будећи се сваки час, застење и одмах затим опет заспи, шкргућући зубима.

И, у њему, звезду. Једном заста у том љуљању и хујање му у глави преста, тако да осети да је будан. Лежао је у мраку широм отворених очију, зачуђен, и дрхћући од хладноће. Није више сањао.

Свакоме је видео лик, сваког је познао, сваког се сетио где је који легао. Тако му се и остало што је било тамо, напољу, на киши, јављаше у широм отвореним очима, у мраку: обронак брега и под њим

Тада кинувши громко неколико пута, заигравши по земљи тако да се све затресло, врати се у мрак и врућину крај огњишта, где га жена дочека још увек плачући.

Лелек се међутим, на брду, још дуго разлегао. Чим пођоше, и он потера коња дуж обале и нагна га узбрдо, тако, да је животиња бесно фрктала и сва се пушила. Вратио се, да се и он опреми.

Отимајући се, тако, њеним рукама, вукући је нехотице за косу, својим везовима на клобуку, који се заплитаху и у њено одело, једнако је,

Слуга је био обучен да, чим старији изиђе из куће и ускочи у кола, ошине коње И, тако, све се зби за тренут. Док је она намештала, полумртва, хаљину, да би изишла пред свет са мужем, он се, прекрстивши се

да претоваре ствари, из кола на коње, уклонио се да могу да окрену кола и, отпустивши братовљеве слуге, дуго је стајао тако и гледао за колима што су се враћала натраг, кроз густу травуљину, из које су пред коњима излетале шеве.

Затим потера коња касом, кроз празнину. Тако је, године 1744, у пролеће, Вук Исакович пошао на војну ИИ ОДОШЕ, И НЕ ОСТАДЕ ЗА ЊИМА НИШТА.

НИШТА Ушли су у Печуј тако разбарушени, неопрани, мокри, и побеснели, да су се деца расплакала, а жене које беху истрчале, пред куће, да их виде,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Прорицање може да се врши на основу неких знамења која се спонтано, мимо воље онога који гата, јављају. Тако, на пример, сматра се да ако девојка ломи посуђе у кући, брзо ће се удати.

„Кад то двоје узме у руку, нека се окрене спрам мјесеца и рече три пута: ’о мјесече! тако ти твоје младине, ти путујеш по цијеломе свијету, па у твоме путу виђаш и мога драгога, нареди и одреди да се сад

најчешће извесним разноврсним магијским поступцима настоји да га призове у сан или да му лик угледа у огледалу. Тако, на пример, девојка у Банату уочи Ђурђевдана сеје босиљак и при том говори: „Ја сејем а суђеник нек дође преконоћ да

¹⁵ Посредно циљ љубавне магије постиже се тако што девојка чинима настоји да изазове жељене промене на себи самој (да буде лепа, привлачна, заводљива).

Да би се момак приволео па женидбу, користе се разноврсна, каткад поетична, а каткад нимало нежна средства. Тако, на пример, девојке често наберу уочи Ђурђевдана траву оман и говоре: „Омане, брате рођени!

“¹⁹ Некада ове љубавне чини личе на праве вешто постављене замке у које момак, и не слутећи, упада. Тако, рецимо, „на Велики петак прије сунца помете девојка кућу, однесе свеће на раскршће, куд и њен момак пролази, направи

кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном јада!

под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце за мном јада!

Потом ту главицу обеси у димњак, да се, тако намењује, суши срце онога кога она воли.“²³ Слично, нимало нежније, поступа се и на Тимоку.

девојке за време младог месеца бацају у ватру семе бунике и говоре следећу магијску формулу: „Како пуца семе на ватри, тако нека пуца његово срце за мном.“²⁵ Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини.

“²⁵ Није, иначе, увек лако извршити оно што стоји у рецепту за љубавне чини. Тако, на пример, у Скопској котлини препоручује се да девојка скине прстен мртвацу с руке, и то устима, а онда кроз њега да

Има, међутим, и оних у којима враџбине бацају момци. (Тако, рецимо, у околини Бара, момак убере сребрном паром детелину са четири листа и метне је у мед да стоји четрдесет дана.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

КАКО САМ СЕ РАЗОЧАРАО За време рата чувале су ме две дивне, старе госпође. Догодило се тако, некако, да су се одрасли разјурили на све стране да пуцају из свачега, а мене оставили једној старој госпођи.

расуло у белу прашину и мрвице оштре као стакло, па је стара дама плакала што је Божић-Бата последњих година пао на тако ниске гране. Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан.

госпође колутале очима показујући на мене, он је читаву ствар поставио на чисто дијалектичко-материјалистичку основу, тако да сам се потпуно разочарао и са девет година постао особа пуна хладне скепсе.

Техника тако постаде својина народа, који је до тада могао само да гледа како се око Калемегдана тркају којекакви белосветски

знао, могао сам још тада казати равно у камеру: »Драги гледаоци, данашњи дан обиловао је догађајима; како у земљи, тако и у иностранству!« Био бих први. Овако — ништа. Да сам само знао! 1950.

Важно је да су обувени, а што су им ципеле за два броја веће — то уопште није важно! Тако нисам отишао на свечани дочек нове 1951. године у школу окићену ланцима обојеног »креп-папира«.

Одлучио сам тог поподнева уочи Нове године да се прославим једног дана и тако вратим свету мило за драго, за оне панталоне које нисам имао.

Једну летњу и једну зимску. Тако сам узео у руке своју једину драгоценост – детектор у кутији од ципела, и продужујући стално жицу од антене са крова

У то време, 1950, још није било гума за жвакање, па сам зато жвакао оне вишње из тегле. Појео сам тако играјући најмање пола киле вишања из бакине тегле, а онда сам се изненада сетио да Јелена, у ствари, уопште не чује

Те вишње су ми, изгледа, дошле главе! Заспали смо око пола једанаест и тако нисмо ни дочекали нову 1951. годину, која се тихо дошуљала до Чубуре. А толико смо је чекали!

Идуће недеље опазише да између Одри и мене постаје озбиљно, па су скинули филм са програма. Тако вам је то у провинцији! Не дају ти да се истакнеш, издвојиш! Свлаче те у своје блато. Провинцијалци!

Читао сам да је најзад оставила оног ћелавка Мел Ферера и да се удала за неког другог типа, исто тако несимпатичног. Патили смо обоје.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!?

— Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако наљутити као похвале Французима, које често слушаше у грађанству... Прођ’те се познијех ријечи!

Ето, кнеже, на што се туже! Кнез не рече ништа, као да се зарекао бјеше да ће их дражити. Перо Пуров рече: — Тако ти је, да-ти, свуђ, ђе нашима не суди крст од три прста! — Је ли? — учини на то старац.

Да не бјеше усред зиме, помислили би е пуче гром; тако се сјетише да у Котору пуче топ. — Ха! — викну Перо. — Пуче топ, утече роб! — Утече, ако бог дâ, млади принцип!

Дијете много више наликоваше на Милицу, него на матер. Тада заграјаше што које: — Е, не ваља тако, Драгићу! То није лијепо! Кад ђедо моли да се помирите, а ти окрећеш главу! Још ти дарива јабуку!

— А знаш ли, Јанко, да овај пиколо грдов хоће да се жени? — запита дјед. — Тако! — рече Јанко и на лицу показа тобоже велико изненађење. — Ја мним не би ни једна пошла за њега! — дода њеко.

Кнез се чудио и смијао. Наливши чашу, рече: — Благо теби, синко, кад си тако учеван, а занаго и мени би благо било кад би ти овијех дугих зимњих ноћи поред мене вако сједио и причао ми како је у

А, богами, на очи је виђет’ да не би узмакао ни ђе треба јуначки смрти у очи погледати! Тако ми се чини! Е згодан, е учеван, е јунак, е од веље куће, па ђе доприје, бого мој милостиви!

— Ти знаш да се на вечерашњи вече не долази на посјед, но да има бити друга работа! Ми смо умолници! — Ако је тако, ево ћу и ја вас слушати гологлав! — рече он и скиде калпак.

да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се веселити, тако нам није дојадило ни уз тебе туговати, а ипак се, ево, договорисмо да те молимо да прекинеш коротовање, а то баш

То исто, а сложно с њим, учини и баба. Онда измијенише ноге. Тако наизмјенце поиграше њеколико пута на једноме мјесту, он све јаче кликћући и размахујући рукама, она једнако смјерно и

Најзад, брзијем полукругом измијењаше мјеста. Тако је игра текла уз пјевање и пуцање. Јанко, с малом пушком за ременом, посматраше игру.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Али зар се може наклоност тако брзо набавити? ПРОВОДАЏИЈА: Шта наклоност! Момак оће да се жени, девојка треба да се удаје, то је све.

Кад се венчаду, онда ће доћи наклоност, ако су паметни, то јест. Није ли тако? МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право. Али ту мора тешко ићи, гди нема познанства издаље. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе!

„Ја би ону. Ја би онога. Гледајте, брат Симо.“ Зашто не? Пар аљина, то јест, или друго што, пак брат Сима то тако вешто сврши да се сви зачуде. Шта мислите ви, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Непоњатно.

ПРОВОДАЏИЈА: Сваком је то непоњатно; али месојеђе не могу да прођу без свадбе, момци су неспокојни, је л’ тако? Какву девојку имам за вас, да вам види око! МЛАДОЖЕЊА: За мене? ПРОВОДАЏИЈА: За вас, за вас, с пет хиљада.

ПРОВОДАЏИЈА: Истина, мало је... МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је просити? ПРОВОДАЏИЈА: Охо, момче, тако брат Сима, то јест, не ради. Прво и прво, нове аљине младожењи и проводаџији.

ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради? Иј, какав си ми дрвени младожења (намешта му мараму), кад сам ја био тако млад, на мени је морало све да трепти.

ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче! Добар, то јест, трговац кад полази у Беч, он каже: идем у Ердељ. Тако и ви треба да чините. Ником ништа, зашто знате: ко пре девојци, онога је девојка.

(Пође.) ПРОВОДАЏИЈА: Чоја за аљине да буде лепа, а не као што ме је један с овом преварио. Али сам га тако усрећио, свађају се као Цигани, то јест. МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу гледати што је најфиније и најскупље. Сад, збогом!

МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу гледати што је најфиније и најскупље. Сад, збогом! ПРОВОДАЏИЈА: Охо, зар тако? А камо, то јест, алвалук на девојку? МЛАДОЖЕЊА: Ја мислим, кад свршимо. ПРОВОДАЏИЈА: Тако се не добија кадуна.

ПРОВОДАЏИЈА: Охо, зар тако? А камо, то јест, алвалук на девојку? МЛАДОЖЕЊА: Ја мислим, кад свршимо. ПРОВОДАЏИЈА: Тако се не добија кадуна.

Није шала, срамота од света. Њене другарице удале се вајкада, а она сирота... ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет.

МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је. МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

је у робовању педагогији; на њеном почетку стоји тежња ка поучавању; па и данас, и ствараоци и тумачи, најрадије је тако схватају.

дечји романи дали подвести под пустоловне, а дечје приче се лако могу укључити у бајке, или и у фантастичне приче: тако би се сачувала света целовитост Књижевности, која је, знамо, једна и недељива...

роман и дечја прича привлачили би нарочиту пажњу, издвајали би се извесном лакоћом градње и наивношћу што се, толико и тако отворено, у другим књижевним творевинама не појављују.

Коменски је мислио да све што се деци предаје ваља и да се покаже: његово је дело богато украшено гравурама. Тако се, на самом почетку, укрштају васпитна намера и илустрација, две неизбежне спољне одлике ове врсте књига.

И Керол и Лир, Лир нарочито, ослањали су се на фолклорно наслеђе, на омиљени лимерик, на нурсерy рхyмес. Тако се, око детета и у вези с дететом, почела развијати једна књижевна техника, која је, крајем ХИX века, доживела размах

Та дела сама повлаче границу како према озбиљној књижевности, тако и према површним, педагошки или забављачки усмереним дечјим књигама.

Дечја публика није једини, ни тако јасно утврђени разлог постојања онога што је у дечјој књижевности највредније. Оно, пак, што је писано само за децу,

Изабел Јан вели да дечји писац треба да говори о детињству, из детињства, тако снажно и тако јасно, да га и деца могу разумети.

Изабел Јан вели да дечји писац треба да говори о детињству, из детињства, тако снажно и тако јасно, да га и деца могу разумети.

Као и у животу, и у литератури се дечје друштво тражи из осећања неприлагођености свету одраслих. Изабел Јан тако тумачи и мотиве Русоовог интересовања за децу: „Не осећајући се пријатно у људском друштву, не налазећи у њему ближње

онемогућавајући му тако, заувек, да се приближи том себидовољном апсолуту који нико и не покушава да ограничи каквом функционалном ознаком, и

оно што је у књижевности за одрасле сумњиве вредности инсистира на поделама, ограђује се од „нижих” родова, настојећи тако да сачува своје устаљено, озакоњено првенство.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

а не и гди је с пута сишао, донде ћемо рамати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже, за чисту истину и добродетељ

ЖУТИЛОВ: Јер су сами конзервативци по службама. ШЕРБУЛИЋ: Треба и тужити. ЖУТИЛОВ: Треба с њима доле. ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Издајство се не може трпити. Је ли тако, господине Гавриловићу?

ШЕРБУЛИЋ: Треба и тужити. ЖУТИЛОВ: Треба с њима доле. ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Издајство се не може трпити. Је ли тако, господине Гавриловићу? ГАВРИЛОВИЋ: Они знаду шта треба да чине ЖУТИЛОВ: Шта знаду?

ГАВРИЛОВИЋ: Благодарим; ја мрзим те ствари. ЖУТИЛОВ: Не банч, господин Гавриловић и тако је од конзервативне партаје. ГАВРИЛОВИЋ: Ја се трудим да будем од партаје поштене.

Не показује ли то да магистрат не држи са слободом? ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Да се збаци, да се збаци! Имамо ми бољи људи. ЖУТИЛОВ: Сад треба да дођу у службе само либералци. ШЕРБУЛИЋ.

Да се збаци, да се збаци! Имамо ми бољи људи. ЖУТИЛОВ: Сад треба да дођу у службе само либералци. ШЕРБУЛИЋ.: Тако је! ЖУТИЛОВ: Друго: треба да се повиси плаћа онима, који су у служби.

ЖУТИЛОВ: То и ја кажем. Но моје је право име Жутилај, а не Жутилов; зато оћу да се тако и зовем. ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Зашто се и господин Смрдић не би звао Бидеши?

НАНЧИКА, ПРЕЂАШЊИ НАНЧИКА (поклони се): Господа се веселе, како ми се види. ЛЕПРШИЋ.: Ево, госпођа Нанчика биће тако добра да нам начини српске кокарде. ШЕРБУЛИЋ: Да, ми молимо, ми молимо! НАНЧИКА: Из драге воље.

ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи! Ал тако мора бити кад људи не читају народне књиге. ШЕРБУЛИЋ: Зар ви знате?

(Скида своју кокарду и баци је на земљу.) СМРДИЋ: И ја умем осећати шта је Српство. (То исто учини.) ЖУТИЛОВ (тако исто): С овим се одричем сваке маџарштине! ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли задовољни, госпоја Зеленићке?

Закључила сам, дакле, обратити га у плаветно. ШЕРБУЛИЋ: То је лепо. Тако је лепо. Тако се можете звати Плаветнићка. ЗЕЛЕНИЋКА: Или Плавићка, од плаве боје. ЖУТИЛОВ: Хељешен.

Закључила сам, дакле, обратити га у плаветно. ШЕРБУЛИЋ: То је лепо. Тако је лепо. Тако се можете звати Плаветнићка. ЗЕЛЕНИЋКА: Или Плавићка, од плаве боје. ЖУТИЛОВ: Хељешен. И моје ће име бити Жутиловић.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

То је парадокс, анахронизам, доказ наше културно-националне заосталости, али то је тако. Хрватска књижевност, као и локалне књижевности српскохрватскога језика (дубровачка, босанска, славонска), овде нису

М. Коларца, који је омогућио ово и овакво издање књиге. Исто тако сам захвалан г. др Војиславу М. Јовановићу, сталном доценту Универзитета, који ми је помагао при скупљању и изради

но књижевност у правом смислу речи, и ако се данас броји у књижевност то је у недостатку чега другог, и зато што је то тако досада примљено.

и језиком, она се још више ограничавала и одвајала од живота што се јављала само у ретким и скупим рукописима, и тако улазила само у мали круг повлашћених читалаца.

Као и средњовековна књижевност, тако и локалне књижевности од XВ до XИX века нису имале никаква утицаја на стварање нове српске књижевности.

Али она је поготову исто тако подражавалачка, одвојена од народнога живота и сталешка као и стара књижевност. Оно што јој је нарочито сметало да

Једна тако извештачена и сталешка књижевност није имала услова за сталан опстанак и непрекидно усавршавање, ни у самом крају где

извеснога трага у српској књижевности онога времена, био је Андрија Качић Миошић, и то свакако стога што је био тако близак народној поезији. 1794. године Славенно-сербскія въдомости (бр.

Али тек шездесетих година прошлога века код нас се истиче значај далматинске књижевности. Коста Руварац, који је тако био цењен и слушан у омладинским круговима, држи у Преодници предавање 3начајност дубровачке књижевности и тврди да су

Исто тако Спиро Димитровић Которанин, један од најранијих српских преводилаца Шекспира, жали се, 1860, у једном отвореном писму

преводилаца Шекспира, жали се, 1860, у једном отвореном писму уреднику новосадске Словенке што »браћа србска у Банату« тако мало знају и тако мало маре за богату и лепу далматинску књижевност, те поред »чисто нашког« језика далматинских

жали се, 1860, у једном отвореном писму уреднику новосадске Словенке што »браћа србска у Банату« тако мало знају и тако мало маре за богату и лепу далматинску књижевност, те поред »чисто нашког« језика далматинских писаца употребљавају

Милићевић, Вук - Беспуће

Осећао је само у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кад се то десило и зашто је дошло тако изненада, у једном тренутку, није знао.

у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно мртвило њихових душа.

Они су били пројурили читав перон и враћали се натраг, исто тако згужвани, смијешани, смућени, с истом грајом, довикивањем, једва дишући под теретом који су вукли, не могући да нађу

Синоћ он стајаше ту, неодлучан, преплашен, не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту усамљена,

он стајаше ту, неодлучан, преплашен, не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту усамљена, непомична, укочена; изнад

Гушио га је рђав ваздух: соба је била неизвјетрена и одавно неотварана. Он је пришао прозору, отворио га и стајао тако, не скидајући капута, неко вријеме, са затвореним очима.

Зидови су били тако хладни, тако нетопли, тако дуго незагријавани ничијим дахом; покућство је било непомично, као урасло у испуцани црни,

Зидови су били тако хладни, тако нетопли, тако дуго незагријавани ничијим дахом; покућство је било непомично, као урасло у испуцани црни, издерани под,

Зидови су били тако хладни, тако нетопли, тако дуго незагријавани ничијим дахом; покућство је било непомично, као урасло у испуцани црни, издерани под, немицано тако

тако дуго незагријавани ничијим дахом; покућство је било непомично, као урасло у испуцани црни, издерани под, немицано тако дуго времена и запрашено; таванице се пружале изнад главе, црне и чудновате; завјесе на прозорима остарјеле,

Накривљене слике тако су висиле да је изгледало да могу сваки час да се срозају низа зид. Све пуно прашине и мрака, тмурно, укочено и

с укрућеним, пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио, кога није препознао; како смрт одрађа!

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега. Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин!

« И онда изиће с предлогом. »Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало... а ја мислим да је доста чекања било... а сад су ми врло потребни новци!

Пази, молим те, колики је, читав гардист!« заџакао Јова и оставља збуњена шегрта, а сам граби напред. Тако би испратио сваког кредитора, сваког како у лицу шегрта и калфе, тако и у лицу самога мајстора; управо, имао је моћ да

Тако би испратио сваког кредитора, сваког како у лицу шегрта и калфе, тако и у лицу самога мајстора; управо, имао је моћ да их тако рећи хипнотише, и то врло вешто.

испратио сваког кредитора, сваког како у лицу шегрта и калфе, тако и у лицу самога мајстора; управо, имао је моћ да их тако рећи хипнотише, и то врло вешто.

И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалист

боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора. »Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!

»Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!« Ради те особине своје и добио је Јован Ма

»Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!« Ради те особине своје и добио је Јован Максић

»Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек понешто

То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова. Тако је у школи још много пропатио од клевета, сумњало се почешће на њ за понеку изгубљену ствар, и стога је школовање у

Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас, једнако пијуцка из њега. Стога је још из ранога детињства постао песимиста.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда, Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани стојиш, Окле тако силно Срце мени својиш? Да ли одозгоре С неба амо дође, Да ли мимо дворе Моје миле прође?

Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено.

И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!“ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети — Путник сузе рони,

Он итнуо удичицу, Рибицу је стекô, Метнуо на жеравицу, Па је тако пекô. „Жеравицо, де се труди, Немој тако споро.“ Рибица му веће руди, Готова је скоро.

Он итнуо удичицу, Рибицу је стекô, Метнуо на жеравицу, Па је тако пекô. „Жеравицо, де се труди, Немој тако споро.“ Рибица му веће руди, Готова је скоро.

Из далеке покрајине Ја сам амо дошô, Ко б' за момком из туђине Јадовати пошô?“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне,

Мучи, момче, тако т' Бога, Окани се туге, Амо брже, ето свога, Па још, брате, друге! 1843, 27. нов. АЈДУК Кућа моја чарна гора,

Дивни места виде доста, Дивна беу, ал' не дуго, Нигде дуго ја не оста, Јер све тражи нешто друго. Па тако се лево, десно По свијету лупам, Све је уско, све је тесно, Да л' ћу што да слупам?

“ Тако рече момак туна, Па с' млађан зауја Да он види иза жбуна Тог чудног славуја. Ал' и мома из заседе Поскочила ома

Ето тако јуче Дође једно луче, Ао кад га зглену, Срце ми се крену, Ова, ова бела Срце је однела. (1843, дек.) ДРАГИ Пе

“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео

„Ој стазице, кад ћеш витка Да се дома мени винеш, Ој сунашце мога житка, Кад ћеш опет да ми синеш!“ Тако путник тужи, поје, Па горицом даље ити, Ал' крај пута двори стоје, двори једни поносити. Ити путник, нуто среће!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту.

Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора

Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.

Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио

животиња (змија, даждевњака и риба) него је зазирао и од многих справа и машина: од пушака, термометара, васер-ваге и тако даље.

То „гледање у сат“ за мог је дједа била једна исто тако тајанствена и помало натприродна умјешност као и гатање у длан.

Остао би тако који дан, напио се, напричао, испрегледао дједове самаре и једног јутра, ево ти га обувена и потпасана, љуби се с

Једне године тако, растајући се с дједом, он му пружи повелик излизан џепни сат. — Ево ти, побратиме, ово ћеш ми сачувати за догодине.

— Е, е, лажи само. — Дај вамо па ћеш видјети: Мољакао сам, улагивао се, аја, није помагало. Тако цијењену ствар у дјечје руке, то је за дједа био велик ризик.

Жив и здрав. — Ко то, дједе? — Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то. Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је навече чак и у млин повео.

Он би тако истом једног дана изронио из прозирне поплаве млаког михољског љета и то се одмах знало: сјутра је Михољдан, наша слава

— Богами, јест и њему и њој, рзала је три дана. — Ох, грехоте, људи моји. Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади. — А како си ми ти, рођени Раде?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Где је женско, ту се нађу и грађа, и добри мајстори! СУЉО: Пробај то тако Хасанаги да накитиш! Овде се, бре, буђамо четири месеца, перемо крв, привијамо траве, а из какве смо пуцњаве

Полако, чућеш зашто! Поведи и резервног, да можеш да их мењаш. Чим спремиш, појаши, ко да им репови горе, тако појаши!

ХАСАНАГА: Е, ништа теже, него да човек мудар и школован, када му кажеш „попара”, то схвати тако како и јесте: „попара”! ЈУСУФ: Молим те, да се разумемо! Је л ти твоју жену стварно, за свагда, тераш од куће?

ЈУСУФ: Опасно је чинити нешто без разлога. ХАСАНАГА: Овде сте ме на носилима донели, је л тако? Капало је из носила, кроз платно, колико сам крварио! Рана до ране, не знаш којој ћеш пре да притекнеш!

ХАСАНАГА: А сад ме чуј, док ти још говорим језиком! Знам да си ме целих дванаест година саветовао, разумевао, и тако даље! Зато те толико и трпим. А сад чуј шта ти кажем: Сад нећу да ме разумеш! Сад оћу да ме слушаш!

АХМЕД: Аге те мазиле, па се сада чудиш што са тобом тако строго поступају! Е, мој ефендијо! Ко са агама тикве сади, аге му се о главу лупају!

Тим речима? ХАСАНАГА: Да више нећу да је видим, да ми се губи, ето тако да каш! (Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим? Зашто да оставим своје дете?

(Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим? Зашто да оставим своје дете? Зато што је тако рекао Хасанага? А због чега је тако рекао?

Зашто да оставим своје дете? Зато што је тако рекао Хасанага? А због чега је тако рекао? Да је бар имао разлога, разлога макар каквог, разлога макар ко око прста конца...

Да кажу да није истина? ЈУСУФ: Бег Пинторовић, Хасанагинице. ХАСАНАГИНИЦА: Како ли је стигао тако брзо? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ти мислиш брзо, а ја зебем што је толико закаснио. Могао је да стигне одавно.

А да се с дететом опростим? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ајде, опрости се, ал се опрости брзо! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Немој, беже, тако брзо, ко с коња! Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш. Можда је теби спас у рукама.

Није Хасанага оставио места за разговоре и питања. Зашто? Зато што је тако рекао Хасанага! Од таквог ЗАТО не може се ни прапорац! Ал ти се не бој. Разумеш?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Увек накриви шајкачу на десно око тако, да му се оно и не види, закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под појас иде он, клати се и пева разне

И то све певајући, клатећи се, полако, једнолико и смешећи се оним својим широким, отвореним и празним осмехом. И тако је проводио дане. Свакога је слушао и сваки га је хранио, давао му стара одела и штале или кујне у којима је спавао.

Да кажете: е је био немарљив, није. Уби се он кицошећи и гладећи. Али све му је испадало наопако и чинило га смешним. Тако, ујутру, пошто се умије и прекрсти, почео би да се облачи.

Он устане и помакне се са тог места па легне на друго. Овај га и са тог места отера. И тако га муче по читав сахат. Или узме па стане да га туче.

Кад је добре воље он га зовне, па, шалећи се, обећава му, да ће, ако буде вредан и тако леп, узети га за зета; попадија пак да ће му тад дати свилену кошуљу и гаће.

“ Које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће. Ујутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима, Тоду

Он се поче чешати. Али то чешање беше грчевито, са стиснутим прстима. Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече.

— Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо, ето, гледај ме! На! — И поднесе му своје лепо, чисто лице тако близу, да он осети додир њене косе са чела. Димитрија устрепта и зажмури. Одједном се његово лице преобрази.

— На! Па сад! — марш! — Викну он и ошину коње тако силно да кола полетеше одбацив Димитрију далеко од себе. — Не, госпо... о...! — Јекну Димитрија падајући.

Сунце га је пекло, мушице налетале на њ а он се није ни мицао. У истом положају, у коме беше и пао, лежао је он тако не дајући никаква знака о себи.

Као да сад и њу гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом и то тако да јој се само нос и очи виде, претура по својим сандуцима и долапима.

Ја се згурим у њен скут, груди јој откријем, завучем руке у њене смежуране, топле пазухе, и, тако згурен, осећајући на челу њен дах и додир топлих јој уста, полако заспим! А ти? Беше сваког дана код нас.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

ти да се здраво находим и мирно живим не имајући никаква посла с Фрушкогорци нит’ са Светогорци, каноти ви тамо. Тако су те греси твоји постигли; и да нисам се ја зато молио, горим би путем прошао него си.

Знаш ли како си са мном управио кадно прођо(х) последњи пут преко Трста? «Иди у Венецију, пак се опет врати, пак ћемо тако и онако урадити.» Ја ти верова(х) све, од точке до точке. Ко не би Србину веровао?

Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени! »Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!

— Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те небесном лик лепиру лети с цветом по свемиру, по свеширу, по етиру.

сила, те се стану отимати, наваљују, ревене се, ко ће да га пре однесе, да звездану кади Ногу његовом и њином богу: — Тако мене звуци ломе у живоме срцу моме, из недара да га носе, једни маме, други просе, једни прете, други туже; — »Ој,

славуја свецке руже, »реч начелна свију вера »први прозор неразмера, »рајски кротник дивљег звера, — »Армонија сфера«. Тако зборе вилске очи, а у мене свирка точи, свирка лепа мени тепа: »Скочи доле, скочи, скочи!

и времена, што је, везан за катарку, у безумљу слатку, жарку, слуш'о песме од Сирена, дивних, мамних морских жена: — тако мене звуци вуку, у стоструком зборе гуку: Један вели: — Оди мени! одвешћу те светлој сени, златној звезди стар-Омира!

свира вечна лира Пиндара, Анакреона — — и Милтона — и Бирона — — Шилеп — Гета и Тењира — Данта — Таса — — Калидаса — — Тако мене звуци гоне, а за сваким речи звоне: »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда

— Бледа звездо, јадна селе, какве су те силе смеле, те си тако јадна Тужна, мученица, божј'а сужна, какав бол у теби сјаје, ко у теби вечност траје, ко се каје?

Али кога мајка роди, те му судба тако годи да је вредан тој дивоти? Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог закољи, кад му ЖИВО срце

Ал' тек она светла бива што с облака падне сива па је сунчев плам целива, да се засја и прелива на дивоту света жива. Тако су и просци Твоји: — ко да бира ко да броји?

— Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме сећаш на сунце слободе, на српски сабор — и на мањину... У СРЕМУ Убава Фрушко, дивото моја, у теби

А небо? Небо је само угнута стопа господа бога, њоме да згњечи самртног роба до последњег дроба. А што се дигло тако високо, то би да види, па да ужива како се робље превија, кида. Еј, ропски свете, под отим небом!

еј, звездице сјајне, штрецави жуљеви на божој стопи! Ваљда кроз вас проби цикут и вапај мученички, па кроз свако тако процикнуто место провиру знаци божје милости танко, штедљиво, као што владари на земљи колајне деле, колајне сјајне и

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

НАШОЈ НАРОДНОЈ ПРИПОВЕЦИ И ОВОЈ АНТОЛОГИЈИ Блесак народне поезије крајем XВИИИ и почетком XИX века био је тако засенио очи тада владајућег у уметности правца, романтизма, да његови љубитељи поред јунака десетерца и бисер-грана

песма у себи носила, већ због сокова које је могла дати једном распаљеном национализму и његовим борбеним захтевима. Тако је српска народна поезија од саме своје појаве у књижевности па све до данас, читав век и по, имала атмосферу погодну

народних Ви желите, и ја Вас увјеравам да их ми (Србљи) доста имамо« (Вуково писмо из Карловаца 16/28 јуна 1815). Тако се за српску књижевност зачедила народна приповетка. Година 1821 означава њен рођендан.

Свој први прилог народних приповедака Вук је објавио у 89-ом броју Давидовићевих новина и то тако што је тај додатак преломљен у облику књиге од осам страница на следећи начин — прва страница насловна, на којој

То уједно и објашњава зашто су тако ретки комплети Давидовићевих додатака из 1821: повезивани су као књига народних приповедака!

и објашњава зашто су тако ретки комплети Давидовићевих додатака из 1821: повезивани су као књига народних приповедака! Тако се међу веома ретким примерцима прве књиге Вукових народних приповедака могу наћи две брсте: са и без напомене чему су

И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пј

И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме у своме.

Као што су пјесме углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народног језика у прози. Као што сам пјесме штампао у различнијем нарјечијама, како сам

Као што сам пјесме штампао у различнијем нарјечијама, како сам коју гдје добио, тако ће бити наштампане у ове приповијетке: биће их из Бачке, из Сријема, из Србије, из Херцеговине, из Боке Которске и т.

„Подајте“, рече, „тако не били проклети.“ Потом цар умре. Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима

и одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

) 1. СОФИЈА И ЛЕПОСАВА СОФИЈА (спрема којешта по соби):Бога ти, Лепосава, како ти није срамота? Велика девојка, па тако неспремљено по кући! ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем.

СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије? МАКСИМ: Дабогме! Код вас две, да плаћам јошт. СОФИЈА: Тако и ја кажем. МАКСИМ: Оћеш оставити те трице? СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако.

СОФИЈА: Ја сам чула: у крају до олука. Али ако ти није ту по вољи, лако ћу га преместити. МАКСИМ: Тако је; сад иди, те квари наново аљине. То није могло бити из почетка, него да се опет дангуби.

Ено сте ми и перо забацили. СОФИЈА: У фиоки је. Оставила сам га да се не изгуби. МАКСИМ: Тако. Тражим, да полудим. СОФИЈА: Зашто ме ниси питао? МАКСИМ: Дакако!

СОФИЈА (смеши се и слеже раменима). ЈЕВРЕМ: Рекао би човек читаву бригаду ексерцира, тако се развикао. СОФИЈА: А шта ћете? Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу.

МАКСИМ: Зато ми тако и пева срећа. Од кад је она у кући, слуга мора да добије вина кад руча. СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да

Од кад је она у кући, слуга мора да добије вина кад руча. СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа. МАКСИМ: Дакако!

Кувај му само лепо, да те после приповеда, како си добра госпођа. СОФИЈА: Остави се бога ти; та и код мога се оца тако радило, пак је било добро. МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам.

Међу тим ћу ја као сојузник с друге стране начинити диверзију. Тако ће непријатељ или капитулирати, или коначно бити побеђен. Дакле, слушај план операције.

Ако се лепим не одобровољи, трпићу, да што знам, кад ми је тако бог дао. ЈЕВРЕМ: Нипошто, нипошто; ко непрестано пред непријатељем бежи, показује своју слабост, и он иде, да га

СОФИЈА: То би било созаклетије, а ви знате, који прави тајне договоре противу општега мира... ЈЕВРЕМ: Против мира, тако је; али који се жртвује да се поредак одржи, добија декорације. Доста.

Двапут, трипут тако, па ће се одучити. СОФИЈА: Само да не учинимо горе. ЈЕВРЕМ: Горе не може бити, нег што ти је. Ево га гди виче, сад

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Четрнаест дана, више нема, откако сам у ову кућу доведена и чини ми се да се четрнаест пута мозак у мени окренуо, тако ме свако једе. Гди станем, ту се морам једити. Не госпођа, него канда сам последња у вароши, тако ми се реч слуша.

Гди станем, ту се морам једити. Не госпођа, него канда сам последња у вароши, тако ми се реч слуша. Што год рекнем, све им је неправо; што урадим, то код њи не ваља.

Мислиш да сам ти ја винцилирка, да се кривиш на мене? Шта си стала? Немаш никаква посла? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Тако, сад ми почни јошт инат терати. Само ти мени уз нос, пак ћеш добро проћи. Куд си се заузела, куда ћеш?

Куд си се заузела, куда ћеш? ПЕРСИДА: Та забога... СУЛТАНА: Их! Докле ћеш ме јести, Луциферу, тако да ти рекнем! Три стотине врага из тебе се витлају, кад помолиш тај твој језични језик. — Ох, Боже!

ПЕРСИДА: Молим, шта вам се прикључило, те сте тако љутити? СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће!

Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу. ПЕРСИДА (приђе кревету да намешта). СУЛТАНА: Тако, донеси пра још и с тавана, да ми сасвим прси изеш. Мислиш моја је мати била говедарка, као ти што си?

СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си. ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш. Немој тако, пиленце моје. Треба малко да се умериш, ти си госпођа.

СУЛТАНА: Шта се рогушиш, стрвино женска? (Обзире се да нађе штогод; Трифић је задржи.) ТРИФИЋ: Немој тако, душо, то није лепо. СУЛТАНА: А је ли лепо да напушташ служитеље на мене?

Мислиш ја не видим како ти речи иду. ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо! Тако човек ни слушкињи не говори. Наопако? Кад умрем, онда ћу ову реч заборавити. (Персиди.) Шта ми пиљиш у зубе?

) Шта ми пиљиш у зубе? Оћеш да те посадим на канапе? (Персида изиђе.) ТРИФИЋ: Али кажи ми, молим те, зашто си ти тако незадовољна? СУЛТАНА: Мислиш ти да сам ја слепица? Какве си ми аљине начинио? Каква је оно свила, какав крој?

Оћеш да ме начиниш последњом у вароши. ТРИФИЋ: Та, забога, ти си сама изабрала. СУЛТАНА: Тако, јошт ме гризи и једи, доведи јошт кога да ти помогне.

СУЛТАНА: Угурсуз! У свачем ме мора једити... Кажу људи да млого на мене наличиш. ПЕЛА: Тако су и мени казивали. СУЛТАНА: Оди да видим. (Повуче је к огледалу.) Заиста,... хм! (Љути се.) Сваки ђаво на моју главу.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

лежао је мору на домаку, Разбијен као лутка, изненађен Блеском празнине у наглом помаку, Прекорно згрчен; тако је и нађен, Крчаг из којег ветри мирис жеђи, још влажан испод пробијене глеђи; Он лежао је прерачунат, срушен, Бунар

Све оно што се сакрива у ништа Додирује ме на ивици бдења Да ме опомене, ил да ме мења — Тако у крошњи стабла које листа Иза високог зида губилишта Певају птице. Намера је иста. (18.

Плава оптика недреманог ока Снимиће тако и како се мења Облик мог срца, дамар крвотока у сваком часу твога нерођења Што понавља се ушестостручено: Крик под

Играчке сам ти доносио, затим Књиге и плоче које волела си, А све у исто, неко твоје време; Тако ме стално храбриш да те схватим У настајању, нестајању: да си Плод што га роди измишљено семе. (22.

Трезна халуцинација. На столу Лампа и мапа твога завичаја, Мапа нигдине цртана по мери Недоживљеног, што нас тако спаја у истинити савез, параболу: Исте смо крви. Поздрављам те, кћери. (23.

круже По уточишту, гледа их ко мраве; у равни океана траса птице, Вршак тополе, крило ветрењаче, И значења се тако преиначе У делти ове угнуте равнице.

Сунца маглена, сумаглице златне, Облаци које мокри ветар ваја; Потоп разложен као дуг, на рате — Тако се може трпети до краја. (24.

И тако читам ноћно путовање На лицу вољеноме, још без бора: Да путовање сведе ујутро се У траг на јастуку и мирис косе.

4 Већ годинама знам да нестајемо 3аједно: тако писах још у дане Кад време беше вал са сланом пеном Младости, светлом страшћу усијане; Сада све више знам да

Тај звук ће да се згусне у мрљу која влажи западни собни зид — Тако празнина гусне у видљиву супротност, Најаву расточења.

корење овде у градску јаловину, у шут, у кршевину — Кажу ми шапатом липе, а ја им шапатом велим: Добро је што је тако; добро је што постоји Несразмер, кад се узрок сретне са последицом; Ево вам благослов, липе; а ваш је благослов

С верношћу истом, као да иста је тежина. А љубав? да ли и она обнавља се изнутра, Увек недовршена, јер тако хоће мајстор?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

саме од себе, сви жарко чезну да те зезну и одвуку у мрачне гајбе, у тамне ходнике, у ветровите паркове, док идеш тако ничија, без везе.

Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла... Пустили те тако у бели свет, на београдске улице, и дали ти хиљадарку да се испроводиш намртво, па си одмах иза ћошка купила: сладолед

Унутра, наравно, носе спаваћицу; на срећу, данас су спаваћице тако кратке и тако танке да без муке стају и у кутију од шибица, а да се палидрвца не морају избацити напоље; ту је и

Унутра, наравно, носе спаваћицу; на срећу, данас су спаваћице тако кратке и тако танке да без муке стају и у кутију од шибица, а да се палидрвца не морају избацити напоље; ту је и четкица за зубе,

страни улице некако осећа да сам помало заљубљен у његову Анчи, и сасвим сам сигуран да ме после оговара, а мене је тако лако оговарати — свакога дана пружам милионе повода за оговарање.

Мала Анчи ми је тако, најмање пет година, звиждала испод прозора или ми намештала заседе на ћошку и причала свој живот у лево уво, а ја

Ето видите, седим с вама и сви помало као одвајају икилић-ждракић за наш сто. Могу вам рећи да то и није тако непријатно, премда се малчице укопавам сама пред собом! Мислим, шта ће ми све то?

Оне дивне, заборављене шлагере ... На пример, „Звездану прашину“ и те фазоне! То звучи тако некако поспано, ако разумете шта хоћу да кажем. Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест?

И где је онда ту она тако потребна доза тајанствености из књиге „Како жена доживљава мушкарца? „ шта нам друго остаје осим да изигравамо хронику

Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...“ Мислим, човек мора да буде заиста потпуни кретен, то јест да је за длаку избегао теглу са

Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...“ Мислим, човек мора да буде заиста потпуни кретен, то јест да је за длаку избегао теглу са шпиритусом на

заиста потпуни кретен, то јест да је за длаку избегао теглу са шпиритусом на медицинском институту, па да поверује у тако отрцане фазоне. Хоћете ли да знате шта се даље дешава?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

(Свети Марко, хитро си жито с браде просуо!) - Као зрела махуна када сухо запуцка, тако знаке крстове, роморећи стишано, чељад круни низа се. Врте руке четворе, уз трзаје Христове, врте колач - скрше га.

о трњу гњио - рђа те јела! Сјеме ти било пухор пепела!“ Изнад црквишта пламте облаци: тако као да жале иконе. Умиру пчеле - туже просјаци. Не чују воде своје изворе.

слику, где два су бреста оба патријарси, где Рудник љуби руку Медведнику, где глог се клања Чарапићу Васи, а тако светле мочвар, чот и јелав као да сија са ватраља жерав?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Али шта се ја за то бринем? Сљедство је овог изреченија да се не морамо баш тако строго држати совести. Моја Марија, ти си се дала у талијанске песме: „Ах љубови паклена, — слатка туго срца мога.

“ Боље да си певала ону стару песму: „Друге моје, не будите луде!“ Тако ја мислим. А совет мога пријатеља?... Е, њему је место овде. (Савије писмо и мешне га у џеп.) Али сад куд ћу?

МИТА: Шта? И ти си ми доктор, адвокат и учитељ био? Збогом! Такав пријатељ мени не треба. АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро! МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли? АЛЕКСА: Па чекај, ваљда се може помоћи. Ево ти који тантуз.

МИТА: Видим да морам скапати од глади. АЛЕКСА: Знаш шта је, Мито, нисам ни ја баш тако сит, а новаца немам; ајде у ону кућу што је мало угледнија од други. Та шат се наранимо нашим лагањем.

МАРКО: Али шта је то швермовати? ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише!

Пак је баш својим дегном убио. Тако и ова сирота принцеса страдала је и швермовала, а није ни знала да је принцеса. МАРКО: Кажи ти мени зашто читаш те

МАРКО: Зато ти српски тако говориш. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, у Бечу се ретко чује српски; све немецки и француски. То су вам језици!

МАРКО: Тако? А има ли у тим твојим руманма како се готови ручак, како треба бити добра газдарица и ред у кући држати?

МАРКО: Ако то није лудо, онда не знам шта је. ЈЕЛИЦА: Ју, татице, немојте тако говорити, јер ће вам се у Бечу смејати сви као највећем простаку. Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде?

Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде? Камо среће да се и ми тако уредимо! МАРКО: А зар би ти хтела тако живити? ЈЕЛИЦА: Ја не знам која не би хтела.

Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде? Камо среће да се и ми тако уредимо! МАРКО: А зар би ти хтела тако живити? ЈЕЛИЦА: Ја не знам која не би хтела. Ах, татице, по моди живити, нобл живити, то вам је Генуѕѕ.

Јер трбу не зна за шалу, макар да си усред Беча и прва помодарка. Он оће своје, те оће. Је л тако, Батићу? БАТИЋ: Ви истину говорите. МАРКО: Јест, ал питај њу, да видиш како она мудрује!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

„Побогу брате, јеси ли жив?!“ А Пијетлић рече: „Умакох смрти, само се земља пода мном врти.“ „Тако ти треба! — Мачак ће строго — Чувај се Лисца, јесам ли реко.

Још увијек тако, вечером, зими, сучући своје бркове сиједе, старина Мачак уз лулу дими и чудне приче преде ли, преде.

Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.“ Тако се Сунце поздрави с другом, у кола скочи, зави се дугом, за гору крену четири хата, румена магла за њим се хвата.

Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води. Баки се смјешка лукаво лице, па на пут крену тихо ко сјена, унука прати

Грабљивца тако окупа вир, не стиже јагње, изгуби сир. Смије се бака ведра ко дан, остави облак, и скочи ван. „Унуче драги, сила

Свладали тако невољу многу уз помоћ главе и брзих ногу. Путује прича и сваком каже како се воле неизмјерно и како Врапца

“ Замуца вођа: „Тако ми брка, ђидија овај све живо крка! ... До сада ниси био нам знан. Одакле идеш? Гдје ти је стан?

“ Дивова група натисну трком кроз тмину густу за својим Брком, побјегли тако горућих пета у буџак неки на крају свијета. Тамо их страва и данас туче, у некој шпиљи вјечито чуче.

ИИ Цурица нека једнога дана купећи дрва у шуму зађе и тако најзад, с бременом грана, пред малом кућом она се нађе.

„А ја се спремам, од бриге венем, кроз кућу нашу да море скренем, да пустим, тако, таласе веће, да збришу смеће!“ — То Морепловац прогунђа мрк и чупну брк.

“ Плакао рибар, а мачак слуша, жао му старца, боли га душа, тешку му тугу блажи: „Мачак ће поћи — тако је рекȏ — рибици доброј, тамо далеко, да твоју младост тражи.

“ „Моја је кућа чврста ко град, преноћи у њој. Куд ћеш сада?“ Тако га лија на конак свраћа, а јеж се брани и одвраћа: „Захваљујем се позиву твом, ал ми је дражи мој скромни дом!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Мислим да имам и сувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. — О, видећете је сигурно. — Онда ћу се пети овим уличицама?

Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степеница. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама. Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална. — Добро вече. — Добро вече.

не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима. — Ова се барка враћа на острво; тако ћу вама уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо.

— Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата.

Кажу да у свету ретко ко има такву збирку. — Чуо сам да је врло велика. — Заиста је све тако лепо удешено. Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона.

С једне и с друге стране, жене и луди гледају ме љубопитљиво. Кажем свакоме: добро вече! И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу. Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао.

Испод траве је велико камење; из ње излазе стене покривене маховином, тако да се тешко корача. Уз острво је врло живописна шумица пуна птичије граје.

Налазим једну пљоснату стену на коју се може сести као на наслоњачу, ослонивши леђа на једну другу. Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна. Задовољства су чисто физичка.

Долази један пуни, задовољни старац: — Немамо добре светлости, али маркиза је обећала. Иначе све је тако добро у овој хаза де хуеспедес. — Држите је одавна? — Она је мога рођака. Има је већ осам година.

Откако се оженио из Сарагосе; његова жена је желела непрестано да дође у његову земљу и да нешто ради. Тако су отпочели ову хаза де хуеспедес. Мислим да су задовољни. — Изгледа ми с љубављу вођена.

Завршавам пењање и видим на вратима девојку која држи испред себе лампу обема рукама. Лице и очи су тако осветљени да се не зна да ли је уплашена, или се смеје гостољубиво, или се подсмева. Налазим само да је лепа.

Изволите. — Хвала. Сметам ли вам док радите? Могао бих сести овде и читати; тако вас не бих узнемиравао. — То је талијанска књига? — Живот скулптора Челиниа.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Он не зна за тешки јад, И тражи мирисно цвеће — Тако и живот млад Весело с песмом се креће. У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег

У рано пролеће тако сурови горштак се вере, Слушајућ' срдите вале, што храшће столетно ломе; И смело, над понор нагнут, мајкину душицу

Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у

ИВ ЛАСТАВИЦЕ — Ластавице, тицо мила Куда пружаш лака крила? Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама. Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће.

И у благом санку из прошлости давне Болној тици тако протицаху дани; Нит' се из сна креће, нит' очи отвара — И снег тихо веје — да тиче сахрани...

А последња рујна ружа, У пустоме врту мом, Повила се тако тужно На промрзлом стаблу свом. Кад је студен ветар такне, Стресајући снежни прâ, Она тужно зашумори, Повија се тихо

Мршаво малено кљусе Лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги — И киша досадно сипи, и спровод пролази тако, Побожно и полако. СУМОРНИ ДАН Киша сипи...

Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела. Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко.

О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне... Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје

круже, А ветар пољаном душе и густе лелуја руже, Споменик прошлости бурне, столећа Минулих давно, Осамљен сведочи тако за дело божански славно. Мир вам јуначки преци, што самрт примисте часно!

Све сам сада каз'о сад умрети могу, А ти моју душу препоручи Богу”. 6 Тако деспот сврши. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишини, Глув некакав шум се разли по самоћи, Као вал огромни на

Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

се огласише сестре неке, сиротице неудате ил нерођене, те много дана дуже ловисмо све праву да сретнемо звер. Тако смо се и вратили у село руку празних и гладни.

Клечао сам јутрос на мрамору а вечерас ћу слушати песме покајнице. С госпама мирисавим за трпезом ти седим и тако прогнан у царском граду живим свеједно близак разним странама света.

облаци зеленом шумом обрасли лук су чинили над Босфором и многе су мраморне степенице водиле у подножје мора. Тако је престоница најзад била у мојим рукама нејаросним и куполе Свете Софије беху јабуке мени на дар.

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА Рибе су велике на трпези, по крљуштима поља и пропланци и језера у црвеним очима, — зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не говори.

Што смо му тако дуго били верни? НАЧЕЛНИК СЕ ЖАЛИ НА ЈЕРЕТИКЕ Шта хоће ти лудаци, чему те смутње, као да царство на земљи може

пиктије и клизи преко моста, широким мачем Лазар је гура натраг у бој и шлемом на узбуну зове и гледа тог душмана тако спремног да сече и гризе и главом кроз зид да рије, да се дере дању и ноћу, да не устаје са жене ни са злата и да

Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име. И као што моје име није само моје, тако ни твоје име није само твоје, него је раздељено у свеопштост и налази се у сваком слову. И словљењу. И ословљавању.

И ту нема казивања, осим да се рекне: добро је што је тако. У светом свету створени свет постоји још једном, друкчије, ако не супротно: чистије, светлије, мирније.

И ту нема казивања, осим да се рекне: добро је што је тако. Из Данила пећког Господ небеса утврди мудрошћу а земљу основа на Ничем ту је и свако од нас пустио

Објава истине и њено уништење, иду заједно. Зашто је тако? Треба умрети у истини. Јер умирање је истина. Ко је тај што говори неистином? Да ли је и он једно Ја, налик на моје?

место високо на врх који се зове Голија попут воденог стуба који на ветру говори као да је од шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад

крематоријум за јуначке кипове гојне али ће да трезни и да лечи биће тврд и стамен попут министарства пошта. Тако ће све да се среди на два краја са два завршетка један у дну шуме у каменолому кад се последњи камен одвали прст

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо. ВИДА: Шта ћеш; такав је закон божји, пријатељ-Проко, па не бива

Ово је први, седмодневни, парастос, па један свештеник! ГИНА: Јеси ли ти то, пријатељ-Агатоне, тако наредио? АГАТОН: Откуд ја? Ко мене пита? Ту је адвокат, он је старалац, па је он ваљда тако наредио.

АГАТОН: Откуд ја? Ко мене пита? Ту је адвокат, он је старалац, па је он ваљда тако наредио. ВИДА: Тако је то, дабоме, кад код толике фамилије туђини управљају и наређују.

АГАТОН: Откуд ја? Ко мене пита? Ту је адвокат, он је старалац, па је он ваљда тако наредио. ВИДА: Тако је то, дабоме, кад код толике фамилије туђини управљају и наређују.

ВИДА: Тако је то, дабоме, кад код толике фамилије туђини управљају и наређују. АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио.

АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио. ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију.

Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне, ја никог ближег од тебе немам!

” ТРИФУН (накашљује се): Овај... неће, канда, бити да си му ти, Агатоне, баш тако близак. МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити. АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо.

” ТРИФУН (као израз општег негодовања које се јавило у покрету и размени погледа): Могао је и тако да ти каже, зашто да није могао.

АГАТОН (плане): То није истина! Тако су писале опозиционе новине, а не можеш ти тражити од опозиционих новина да пишу како сам оставио миришљави траг за

МИЋА (кад му приђе Даница, он устаје на ноге усхићено): Ко би то рекао, у кући пуној туге и жалости један тако ведар и очаравајући поглед! (Служи се.) АГАТОН (Даници која служи остале): А овај, да није ваша тетка болесна?

САРКА: Ију, а ко би га грдио? АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио. Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

ЦЕРА 39 НА ДОМАКУ ПОГЛЕДА И СЛУХА НЕПРИЈАТЕЉА 52 ОКО ЈЕДНЕ ПРЕЂИЦЕ 59 ПРЕКО САВЕ 64 ШТО НИ У КРВАВОМ РАТУ НИЈЕ ТАКО ОБИЧНА СТВАР 77 ПОД ОКРИЉЕМ КРСТА 84 РАТ ЈЕ БУКТАО 90 ОСМАТРАЧНИЦА НА ЦРКВЕНОМ ТОРЊУ 95 НА КАРТЕЧ!

Ипак се нешто догађало. Чобанин не умеде да ми каже да ли је то увек тако. А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету.

Он познаје своје овце у главу, са псима разговара, по цео дан слуша мелодичне звуке меденица, и мисли ваљда да је тако и доле међу људима. Он слеже раменима и чудно му је што се ја толико узбуђујем. А и да је штогод, шта се то њега тиче.

пролазника погледом, не дуго, а одмах затим окренуће леђа, па ће набити кабаницу, загледати се негде у даљину и тако ће сатима остати. За једно кратко време звуци се нису чули... Али наскоро допреше они поново преко неме планине.

Чобани се згледаше, као да не схватају смисао речи и као да се питају: а зашто то? Шта су они коме учинили? Њима је тако добро овде. Саживели су се са својим стадом... природа им све даје, од људи ништа не траже. Од њих су се већ и отуђили.

Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове...

— Рекао сам да ћемо објавити — онда ме дохвати за раме, војник ме прихвати и тако се нађох у оној маси народа. Неки су гунђали, али не толико гласно да би их могао и капетан чути.

Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј! — наређује војник. — Што, бре, одбиј, не идемо на свадбу, већ у рат. — Тако је наређено... Тамо идите, па чекајте. Неке вагоне дотераше пред станицу.

— Ама полако, човече! — Само право и гурај — вели он и запиње још јаче. Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона. Он ме готово убаци, те му додадох руку и извукох и њега.

Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона. Он ме готово убаци, те му додадох руку и извукох и њега. — Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу.

Онда се обрати осталима: — Седите на улаз, и опустите ноге... тако, да се бар и ми мало опружимо. Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи.

— Слушај, народе — скочи онај са риђим брковима — седите један до другога и одуприте се леђима о зид, тако... — А о шта ћу да се одупрем ја? — запита један који је стајао при отвореним вратима.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

с високим оџаком. Путник распита дечка још о многим другим стварима, које су га интересовале; тако сазнаде да је новопостављена учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код школе, да одређују учитељици

Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре. — Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне.

Ви ми то набавите, па ја вам не тражим ни паре. — Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне.

Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо, знаш, од скора изабрани — па тако... — Сиротиња смо, господине... Нема се откуд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник.

Него ти њима први покажи зубе. Је с’ вид’о нашу учитељку како је жустра!... Тако је то, братићу мој !... Зубе ти лолама! А гле, немаш душека! Ништа, наћи ће чича Стојан сенца...

купује од њих коже јагњеће, вуну, воће и све друго што има доста муштерија у вароши а не захтева велики капитал. Тако се с муком школовала у Београду, па сад дошла овде, да не буде оцу на терету, а богме и да потражи своју срећу...

Нисам ја ни прва ни последња на овом путу... Али он... ух, све би друго лако, само да је он друкчији« Тако мислећи стиже у свој стан.

— Е, ти си се ту згунторила... нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина. Јок! Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори.

нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина. Јок! Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори. Тако је то, братићу мој !... Четири банке за целу годину! И то су људи, лолчине једне.

Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба... Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина... Чек-чек, наћи ћу те ја.

Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина... Чек-чек, наћи ћу те ја. Хе мој братићу, ако чича Стојан не види добро, може он рукама да те напипа...

А ви’ш ова се даска извитоперила, па се клацка. Не мари, наћи ће чича иверчицу, па ће подметнути; тако је то, братићу мој!... — Можеш ли спремити што за вечеру ? прекиде му учитељ дуги монолог. — За вечеру?

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

6. Ај ђевојко, душо моја! Што си тако једнолика И у пасу танковита? Кан’ да с’ сунцу косе плела, А мјесецу дворе мела.

Питао је голуб Своје голубице: “Ој тако ти Бога, Моја голубице! Што ја с тобом гучем, А ти са мном не ћеш?“ Говори голубу Своме голубица: “Ти си залетео

родом се подичили, Као паун златним пером, А шеница равним пољем, И лозица бабер-грожђем, И пучина сланим морем; Тако с вама мила мајка!“ 54.

А за Мару гиздаву ђевојку! Е се Маре од рода дијели Али јој се жао од’јелити; Јово Мари тако говораше: “Што т’ се, Маре, жао од’јелити Од твог рода и од миле мајке, И од браће и од братучеда, Од сестрица и

Јел’ ти какво добро у род било, Те си тако одвише лијепа? Су чим ли си лице умивала? Су што ли си млада отирала?“ Тихо снаха ђеверу вељаше: “Мој ђевере, од

“ Још се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко! Кад ти тако у род добро бјеше, Чему си се удавала млада?“ — “Мој ђевере, злаћени прстене!

122. Ах, моја водо студена! И моја ружо румена, Што с’ тако рано процвала? Немам те коме тргати. Ако б’ те мајци тргала, У мене мајке не има.

“ Када Иван разумнио мајку, Старој мајци тако говорио: “Оседлај ми мог коња дората, Оседлај га сребрним седлићем, А зауздај уздом позлаћеном.

У неђељу, која прва дође, У мом двору, а на крилу моме. 199. Кујунџија, тако ти заната! Сакуј мени од злата јунака; Мазићу га, к’о рођена мајка, Љубићу га до самога мрака, А грлити до

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

пролазницима, налазе се путујући глумци, који изводе „стилизовану” сцену из Шилерових Разбојника, рекламирајући тако своју вечерашњу представу.) СОФИЈА: „Никад! Пре ћу мртва сићи у гроб, него лећи у твоју родоскврну постељу!

) СОФИЈА: „Никад! Пре ћу мртва сићи у гроб, него лећи у твоју родоскврну постељу!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, милом? Грозиш се моје ружноће?

” СОФИЈА (ошамари га): „У том случају, ово узми за мираз!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако, дакле? Сурваћу те у понор понижења, твојом ћу плавом косом брисати чизме, и бичем ћу те натерати на љубав!

Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити?

Разилазе се и грађани. На сцени остају само Дара и Томанија.) ТОМАНИЈА: Не памтим кад сам те видела тако бесну! ДАРА: Као кад? ТОМАНИЈА: Као сад, кад си викала на глумце! ДАРА: Како и да не вичем!

Ваша је земља окупирана! Овде владају окупацијски закони! Ратни закони! ВАСИЛИЈЕ: Ако ви мислите да је то тако преко потребно... МАЈЦЕН: Ако ја мислим да је потребно? А ти не мислиш? О томе нема шта да се мисли!

ДРОБАЦ: Да сам се ја пито, ја би им поскидо и гаће! Ништа ме немо гледати! То би се тако најбрже искорјенило, разумијеш? Не разумијеш. Да си ти, да тако кажемо, банда... И да ти пођеш да пуцаш у Швабу...

Ништа ме немо гледати! То би се тако најбрже искорјенило, разумијеш? Не разумијеш. Да си ти, да тако кажемо, банда... И да ти пођеш да пуцаш у Швабу... а да знаш да зато мореш голокур да висиш на пијаци...

И немо то да ми не упамтиш за идући пут! (Излази десно. Крај пумпе је заборавио волујску жилу.) ГИНА: Тако увек, ни добардан, ни довиђења, ништа! Дође ко теле, оде ко теле! И не чујеш га у оним опанцима!

БЛАГОЈЕ: Ја пливање без роњења и гњурања и не рачунам! СОФИЈА: А река мирише на лубеницу, јесте приметили? Па тако дивне стене за сунчање, и дивно дрвеће! Тамо је препуно маслачка и камилице! Сигурно живите ко да сте стално на излету!

ЈЕЛИСАВЕТА: Кад да пливам? СОФИЈА: Не памтим кад сам се осећала тако дивно, као данас! (Уђе у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА (идући за њом): Сад, кад си се искупала, и исунчала, и кад се осећаш

(Уђе у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА (идући за њом): Сад, кад си се искупала, и исунчала, и кад се осећаш тако дивно, могла би да се пресвучеш и да ми помогнеш...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

О, гле руже што се сагле беле од невиности, испод оне плаве јоргованске магле. Дрхте од радости, а кад их додирнем тако брзо потамне, као да се прозор смрзо и раскидо цветове невеселе ледене тајне.

Та к вама су ишли који су хтели част на свету, и младост. Па што би дошла тако тајно и погнула своју главу? Хоћемо да вас дочекамо сјајно са песмом у вашу славу.

Чвршће грлите но невеста заклета око млада врата. Па кад је срце лудо тако да више воли поштење и све за чим је свет толико плако но помије и корење.

На јави је душа моја богат сељак, весељак. Само у сну, ко Месец бледа и тако ко он невесела, по свету блуди. Гондола једна ћутке је скрије у бездане воде Венеције, саму, уморну, разочарану, на

И милујемо далека брда и ледене горе, благо, руком. Београд, Браће Недића 29, 1920. СТЕЊЕ Данас сам био тако весео! А сад? Гле, једва дишем, са осмехом мутним, уморно.

Гле, једва дишем, са осмехом мутним, уморно. Далеко, негде, иза шкотских обала, диже се, из мора, модро стење, тако грдно, тако пусто, суморно. Ја га се сетих! Ја га видим!

Далеко, негде, иза шкотских обала, диже се, из мора, модро стење, тако грдно, тако пусто, суморно. Ја га се сетих! Ја га видим!

И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим. И, тако, већ живим, збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим. И, тако, већ живим, збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

И, тако, без туге, очи су ми мутне од неке боље, дуге. И, тако, без блуди, на уснама ми горка трулост руди. Лутам, још, витак,

И, тако, без туге, очи су ми мутне од неке боље, дуге. И, тако, без блуди, на уснама ми горка трулост руди. Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа,

И, тако, без веза, стиже ме, ипак, родна, болна, језа. И, тако, без дома, ипак ће ми судба постати питома. Не, нисам, пре рође

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе, плодне кишице и орошавале врт. Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када су први људи згрешили, све се изменило.

рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова остављао земљи, враћајући јој тако, по обећању, прах њен. РАЗБИЈЕН КРЧАГ Живео је на Истоку, у древна времена, један човек по имену Агатон.

Много би пута плануо и долазио у јарост за ма какву ситницу и напослетку је дошло дотле да се завадио с целим светом тако, да му је живот у људском друштву постао немогућ.

остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих нема, па ће му се зла ћуд сасвим изменити. Тако он, по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе

коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан. Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио

Учини му се да је, кад се сад тако разгневио, нечим опоганио душу па га обузе жалост. Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у

— Доиста — гунђао је — зашто је Бог створио тако ситна бића која су само од штете. Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире,

нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас пецкају и пркосе нам. Тако је говорио старац. — Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо.

Цар скочи па стаде да кија, али мушица не изиђе из носа. Цео се двор уплаши, јер је цар почео тако страшно кијати да се лишће на дрвету тресло а птице се расплашиле.

А тако је прошао и онај римски цар што је разорио Јерусалим, град Божји. Па онда, Бог је понекад слао читаве облаке од мушица

Ђаво је свирао вешто, тако лепо да су сви били занесени, очарани. А када ђаво, после једне или две песме, окрете да свира некакву игру, све их

сва задувана, погледала око себе не разумевајући шта то с њом би — ђаво прсне у грохотан смех, разглави вилице тако да више није могао да настави свирку. Свирка се прекиде, прекиде се и игра.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

— Где смо сад ово? — упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра. — То је наша Полиција.

Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор. — Што не лајеш?

— Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици... Питам ја тебе, још једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном месту? — Ја сам исправан. — Ти си луд, тако матор...

— Ја сам исправан. — Ти си луд, тако матор... Исправан... а камо ти одличја? — Немам. — Лажеш, матора кујо! — Немам, тако ми бога! — Ниједан?

— Ти си луд, тако матор... Исправан... а камо ти одличја? — Немам. — Лажеш, матора кујо! — Немам, тако ми бога! — Ниједан? — Ниједан! — Колико ти је година? — Шесет. — Зар за шесет година ниједан орден?

— Шесет. — Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли? Ниједан немам, тако ми свега на свету! — узех се клети. Шеф се запањи од чуда.

— Тако, брате! — узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. — Тако, — додаде затим — сад мало личи н

— Тако, брате! — узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. — Тако, — додаде затим — сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште...

— Стрâдија! — додаде и стукну преда мном мало назад. „Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!

Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас: Нов

Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику. Сутрадан сам морао променити хотел.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба... Чамотиња и туга продиру у душу... И седиш тако у чами, а душа се вине у бескрајне просторе, тражећи ма где светла зрака и, наједаред, пред тобом се носе сјајне

урешене разнобојним китњастим оквирима, измалане сјајним, живим, чаробним бојама, какве само природа може дати, па тако занесен, очаран, не знаш куд пре да погледаш, где пре да се окренеш...

Лежиш тако и обрћеш главу, па чисто не знаш, куд ћеш пре да погледаш... или у грозд, што ти над главом виси, или на мирисне, жуте

Гледаш је тако, гледаш, па тек угледаш на широким ракљама камен, што су га деца забацила млатећи крушке. Таман се добро загледаш, кад

Улазимо у планину од кукуруза. С обе стране пута подигла се недогледна гора... Ништа не може радника тако овеселити, ништа му не може натерати срце да брже лупа, као поглед на ту дивну, зрелу гору — хранитељку.

Пробаш да легнеш и зажмуриш, ал' ти не дају весели купиоци, који те нападају кишом од шљива.... И тако — цео дан..... А у вече мрзи те да легнеш. Чујеш жагор код пушнице, која је уз кућу и идеш тамо.

осећаш како те машта вуче у висину и ствара безброј младачких снова, и ти живиш другим, чаробним, животом, па ти је тако лепо, тако слатко....

те машта вуче у висину и ствара безброј младачких снова, и ти живиш другим, чаробним, животом, па ти је тако лепо, тако слатко....

— Дај ми троножац, молим те; ја најволим уз огњиште на њему седети. — Е добро, добро, али без јастука не дам. — Тако ви је то код нас адет. Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима.

— Е добро, добро, али без јастука не дам. — Тако ви је то код нас адет. Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима.

— Добро ви вече, радници! — Бог ти помог'о! — Срећан рад! — Да Бог да, ти жив и здрав! — Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчини. Седајте, седајте девојке и младе, па продужите.

— Нећемо, вала, не бој се. Где је још било мутаво комишање! — Тако, Анђо, благо мени; де ти командуј ноћас твојим војницима и 'нако си десетаровица.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго! ПАВКА: По чему друго? Ни по чему. Није да кажеш да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико носиш и... ето, то. Само разговор и ништа више.

Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку повреду и сад ме гони као вука по

не напише на своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из огласа), него тако, сваки час нам долазе! И што дође — ништа, него што ме престрави... ДАНИЦА: Па има доле на улици фирму.

ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја! Оставио дућан да чита новине! Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне. ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако. Не мили ми се.

ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне? ПАВКА: Тако. Не мили ми се. Да си ти као други људи, да одеш на дан избора па да гласаш, 'ајд', 'ајд'!

ВИИ ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (пошто су остали сами): А овај... шта сам оно хтео да те питам, господине Ивковићу? А, тако. А... идеш ли мало у Београд, а? ИВКОВИЋ: Па да, да се видим с пријатељима, да разговарамо. ЈЕВРЕМ: Да разговориш...

ЈЕВРЕМ: Гле, молим те, баш тако рекао? ИВКОВИЋ: Кажу чак да је начелник добио поверљиво писмо из Београда да нађе каквог мекшег кандидата.

А ти мени да одговориш: јест, скупе су! Па тако можемо да разговарамо и о орасима и о јарећим кожама. Али кад треба да проговоримо о политици, како можемо пријатељски

ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам. Реци ти мени (завирује у новине) шта ће то рећи „индивидуа”? ИВКОВИЋ: Значи особа.

То сам, знаш, хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека? ИВКОВИЋ: Тако се чује! ЈЕВРЕМ: Може! Може! ИВКОВИЋ: Дозволите, одох ја да закуцам ову таблу. ЈЕВРЕМ: Е, ако, ако!

ЈЕВРЕМ: Ама, откуд ти, бре брате, коже падоше на памет! Откад коже биле па битисале! Него ти увек тако: обилазиш девет сокака док стигнеш у кућу у коју си пошао. Друго си ти дошао, ниси за коже.

ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то? ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи. ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

и као оно она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће опет тако даље. Није одавна Сретен у овом селу о коме је реч. Скоро је премештен.

грозничаво своје суве уснице и уврћући нестрпљиво своју ретку а дугу броћасту браду (јер бркова скоро није ни имао, тако да је издалека изгледао са оном ретком и подужом брадом; а без бркова, као какав председник какве америчке републике).

Кад тако дође о феријама у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ

Кад тако дође о феријама у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ — и да их пита шта је с оним дописима што их је пре послао.

« Спомиње те или већ тако неке које, истина, ни редактори и сарадници, ни ви читатељи, а ни ја с вама не познајемо, али које Срета не може више

— »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!« Или му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест хиљада динара, или би чак неко из редакције због

А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се

А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се онда умири и одобровољи.

и плати пиво за све за столом, а они му опет од своје стране обећају да ће скорим штампати нешто од његових »радова«. Тако се ствар сретно сврши, а како је почела била, изгледало је поплашеним редакторима да ће бити крви до колена.

греје ли ко или не греје руке на његовим зрацима; оно само расипа зраке, греје и светли свакоме и на све стране. Тако је и Срета писао, писао с грозничавом ватром и журбом и не гледајући увек чита ли то ко.

Писао је даље против женских оркестара, женских помодних шешира и турнира (онда су женске носиле ужасно велике турнире тако да је то најимпозантније и највредније било на њима), писао против окретних игара, против дугих шлепова, против сујете

И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва: »С. у * * * Хвала на послатом. Јављај се чешће. Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Па лепо. И шта онда? Зар не видите: дечак је погружен, као цар Кога су прогнали из домовине, тако свирепо ... — Е, ту лежи цела ствар, То јест, ту је оно што није лепо.

Код других није тако. Свуд лепше сунце грије, У свим другим кућама боље се живети може. Ено, Џим Хухухинд виски уопште не пије, Има

У врту, грана грану од снега, нежно, брише. А двориште је тако светло и бело... И све му некако чудно, свеже мирише, Онако... онако... као тек сашивено одело.

— Висока улица против Љешке! Успорио професор корак, тако да нико не види. Гледао би и он утакмицу, али се нечега стиди...

Старац, не размишљајући, жестоко шутну И пуче плави прозор на цркви. Истрча црквењак: „Бог те убио! Тако матор, а полудио!

време годишњих одмора Пландују, ал далеко од мора: Заседну, свако пред кућом У друштву са досадом текућом И све тако, седећи, Питају се: „Ко је следећи?” Открила им се нит најтања: Сласт чистога трајања.

Миле ходом болника и невољника: И пешаци иду брже од њих! Тако је то у животу, господо ватрогасци: У већини, људи су врло незахвални прасци.

И тако, ноћас, у тили час, Он спусти дигнуту руку, у песницу је савије, Бубне коња у ребро, коњ полети у кас И однесе га, д

Од куће понесу лончић — тако плав, да га насликаш! — А у њему синоћ скуван паприкаш, Докупе хлеба, празилука, кафе, мало шећера, И то им је

Тетка није знала да од бријача Длака на човеку само јача ... И тако се у моје тетке Појавише бркови густи ко четке ...

Кад их видиш, не мош да спаваш! Потом је, у бркатости тако искусну Италијани запослише у циркусу, И изиђе јој слика — страница цела! — У листу Цорриере делла Сера!

— У листу Цорриере делла Сера! Тако се, ето, тетка -Госпави Догодило, најзад, да се прослави! ЋУДЉИВОСТ СЛАВЕ Чувена са бркова, тетка- Госпава

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Оно је било тако провидно, да се у чашици воде, у коју је стављено неколико десетина таквих животињица, није ни једна могла видети.

до Фероерских Острва удаљених на неколико хиљада километара, борећи се са сасвим супротним морским струјама и да је тако обишла целу западну Европу, а да остане и по облику и по величини неизмењена, онаква каква је пошла из поменутог

западну Европу, а да остане и по облику и по величини неизмењена, онаква каква је пошла из поменутог залива, па да тако неизмењена стигне у воде Фероерских Острва.

путовање у правцу плодишта; сваки такав случај имао је бити достављен са подацима о месту и времену лова. Тако је, док је још припремана нова експедиција, сакупљен доста обилан и поуздан материјал за проблем јегуље; подаци су

Шмитово тврђење да се ту одиста налази оно о чему је он целога свога века сањао, а то је да је то плодиште јегуља. Тако је било неоспорно утврђено место где се расплођавају све јегуље што долазе из слатких вода Европе, а убрзо затим је

Шмит је, у осталом, то потврдио и за друге области Индиског Океана. Тако је н пр. нашао да се јегуље из слатких вода на Мадагаскару, на Сејшелским Острвима, на Реиниону, Маурициусу и на

за идућу експедицију, пошто се он и његови сарадници буду добро одморили и понова снабдели са свим оним што треба за тако дуго путовање. У томе га је спречила смрт 1933. године. В.

пр. извесни проблеми о наслеђу), тако и за практичне примене (као н. пр. проблем миграције бакалара, који се везује за велике индустриске риболове).

Године 1935. тако је раздељено за научне сврхе два и четврт милиона данских круна (по тадашњем курсу око осам милиона француских

научној установи био један од директора у чију су надлежност спадале и субвенције за научна истраживања и мисије; тако је дошло до тога да добије поменуту помоћ од три милиона франака за своје велико путовање око света у циљу решења

Тај роман ће, тако реконструисан, бити у својим појединостима изложен у одељцима што следују. ДРУГИ ОДЕЉАК: РОМАН

У томе се заливу њена вода загреје, па тако загрејана излази из њега кроз Флоридски Мореуз као топла Голфска Струја.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

твоје матере и наде моје Богородице хиландарске, јер примих веру удовичину што ти принесе две цете, Господе, те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја, о Владичице, Јефимија монахиња, кћи господина ми кесара Војихне, који лежи

Н не тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, малоподатљив бил јеси ва тљених и маловечних, колми паче ва непреходимих и

И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога. Сада не предај забораву вољена ти чеда к

Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

залуд покушава Да врати чари старинскога доба; Дубоким санком прошлост ова спава, И поређани стоје гроб до гроба. Тако се свети природа, и тако Најлепши сан у ситни прах претвара: Од некадашњег раја бива пак̓о, Од кринолине сјајне, крпа

Тако се свети природа, и тако Најлепши сан у ситни прах претвара: Од некадашњег раја бива пак̓о, Од кринолине сјајне, крпа стара.

природа, и тако Најлепши сан у ситни прах претвара: Од некадашњег раја бива пак̓о, Од кринолине сјајне, крпа стара. Тако сам и ја ево већ три ноћи Блажен и бујан, док се песме хоре, У музици, у цвећу, и самоћи, Сисао срећу све до саме зоре.

И тако крај цвећа остаћемо сами... — Пролиће се тада, као бујне кише, Стидљиви шапати у блаженој тами, И речи из којих пролеће

СЕТНА ПЕСМА Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе. Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе.

ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не осећам тако.

Зар хоћеш, драга, да се теби ласка, Ко свакој другој каћиперки? Зашто И теби годи празних речи праска? О кад је тако, ти овамо, машто! Речима финим као ваза саска Показаћу ти ја како се ласка! Доста, за љубав вечитога Христа!

О када је тако стари Усуд хтео, Да ја изабраник будем, ја једини, И да, увек уз њу, век проведем цео Очаран, и бачен у чаробне чини.

месец, коме поју Од Индије до вечитога Рима Чежњиву светлост и сањиву боју Сви песници на језицима свима, Кад не би тако у глухој самоћи Тешио срца што се чежњом гуше И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи Везивао све растављене душе!

Знам те тако добро: у растанка часе Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива, Знам када ће сузе око да ти квасе, Знам кад ти се душа

Па ипак си сваког дана нова мени, Увек нова, увек тако чудно друга, И никада слична јучерањој жени. Та моћ твоја чудна заслепљава мене Разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.

— Док тако тобом са бледих висина, Ко предзнак тајних и кобних открића, Безгласно струји хладна месечина И болна благост умирућих

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВОЈВОДА ДРАШКО Хоћах убит једну кукавицу, а жâ ми је фишек оштетити. ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ Немој, Драшко, тако ти живота! Не ваља се бити кукавица... Али не знаш, рђа те не била, да су оне шћери Лазареве?

Бранковићу, погано кољено, тако ли се служи отачаству, тако ли се цијени поштење? О Милоше, ко ти не завиди? Ти си жертва благородног чувства,

Бранковићу, погано кољено, тако ли се служи отачаству, тако ли се цијени поштење? О Милоше, ко ти не завиди? Ти си жертва благородног чувства, воинствени гениј свемогући, гром

ВОЈВОДА БАТРИЋ (кнезу Раду) Имаш разлог, али не толико. То се могло све љепше казати, да му тако ране не вријеђаш и грком га не отрујеш тугом. СВИ МУЧЕ НИКО НИ У НОС.

Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прâви на камен крвави! СВИ ГЛАВАРИ СКОЧЕ НА НОГЕ С ВЕЛИКОМ ГРАЈОМ: Тако, већ никако! ВЛАДИКА ДАНИЛО Не... не... сјед'те да и јошт зборимо!

Не сложи се Бајрам са Божићем! Је л' овако, браћо Црногорци? СВИ ИЗ ГЛАСА: Тако, већ никако! МУСТАЈ-КАДИЈА Што зборите? Јесте ли при себи? Трн у здраву ногу забадате!

РИЏАЛ ОСМАН Какав фишек на поклон везиру, самовољни кавурски хајдуче! Не збори се тако с везирима, но ђе дођу доносе грозницу, сузе скачу саме на очима и захучи земља од кукања!

ВУК МИЋУНОВИЋ Будили се ти тако проричеш, мишљаху ли у свијет за кога? ВОЈВОДА ДРАШКО Нема тога ко с' не боји чега, да ничега ано свога хлада.

Кућа бјеше сила од свијета, ужди у њој хиљаду свијећах; по зиду јој свуд бјеху пањеге, цијеле се напуни народа, тако исто и кућа остала; свуд могаше из зида виђети ђе вираху кâ миши из гњ'језда.

на хата у рају пȍлеће, самовољно, без никаква зора, пред Пророка да приђе изађеш; хурије те дивне заробише те си нама тако закаснио. Излаз к нама, часа не почаси, на твојега крилата халата!

на . . . ша . . . ра . . . ВУК МИЋУНОВИЋ Лијепо ли ова сабља чита, дивно ли нас данас разговори! Аманати, научи тако? Јесу ли те у Млетке шиљали? Када своје тако осијецаш, ада што би с туђијем чинио?

Аманати, научи тако? Јесу ли те у Млетке шиљали? Када своје тако осијецаш, ада што би с туђијем чинио? ПОП МИЋО Ти се, Вуче, кâ да са мном ругаш? Какав наук, такво и читање!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Не зна се који је од предака баш саму кућу подигао, али се знало да су од вајкада били тако богати. И тек за хаџи-Трифуна, од кога се они почели и хаџијама звати, знало се да је он први имао смелости да, после

Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете“. И, ето, зато нећу и не могу да те кријем, да после он мене тако грди. И све ћу да му кажем, чим дође, видећеш ти! — завршиле су.

Али што би рекао, то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке. „Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“.

И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро. Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ

разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо затекли и мртвог.

лепотом све остале женске иза себе бацити, а све мушке по кући — не гледајући ни род, ни доба — освојити и залудити. Тако и мушки; и они су живели неким „њиховим животом“. Нигде их није било.

Али тамо се ишло више шетње ради. Тај чивлук био је на пушкомет далеко и човек се могао, нарочито лети и с јесени, тако тихо и свеже одмарати у њему.

Доводили чочеке из Скопља, метере, зурлаше из Масурице, и Циганке и то не праве, ове из вароши, из циганске мале, него тако зване Ђорговке, насељење по околним великим селима и хановима на друму, а чувене са својих кртих, топлих тела и

А да би у томе што више успели, гледали су да се у свима ситницама од осталога света разликују. Тако, у јелима, која код њих нису никада смела, као код осталих, бити јако запржавана, масна, прељута, већ увек блага,

И у бријању и шишању косе издвајали су се. Каогод што су сви имали исти израз лица вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им никада нису прелазили иза крајева уста.

од света те своје везе са њим, ту љубав, готово задоцнелу за њене године, али не и за њену лепоту и свежину, исто је тако знала, када се то хтело да обелодани порођајем, све да затаји. Кратко и мирно са собом је свршила.

Узео девојку. И као у неки инат, као да се први пут жени, тако велику и сјајну свадбу правио. Узео истина мало старију, заосталу, али чувену са своје раскошне лепоте.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

170 ТАКО ЋЕ БИТИ 172 ПРЕДВЕЧЕРЊИ ПУТ 173 ОБИЛИЋ 174 ХРАСТ 177 ЗА СТОЛОМ 180 ОСРАМОЋЕНИ САН 181 ТЕОДОРА 183 ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 186 С

Ноћ. То је тишина веселих очију Са танким велом мистерије звука, С полусном среће кроз ту песму тију, Тако далеко од животна хука К’о срећа звезда, и сна, и младости. Ноћ.

Устао сам, да обиђем руже У свом врту, да видим да л’ туже Судбу света, немилосну тако: Хармоније милогласне круже И нијају крунице полако. Месечина. Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране.

конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, — Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад љубави нам и рад среће своје.

Жалила ниси, изгледа, што мéна Живота у смрт беше тако рâна. Испратише те мартовски ветрићи, Сунце и уздах света што је плак’о.

О, ко би рек’о да ћеш ти отићи Мирна и бледа, равнодушна тако За све што беше; да ће ти смрт прићи, Да све са њоме заборавиш лако!

Упорно, тужно жаљење се јавља И јасно доба пролећнога неба, Снови и наде... и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба?

дробни на крилима ноћи Са јасних звезда падаше полако, Док ћутке, мрачне као смртни греси, Црне су сени пратиле ме тако, Брзо и страсно по глувој самоћи; А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељеној мети, Пре него новог

Промичу сенке. И ваздух се жути, И тешка туга захвата свечано Природу целу. Мртвачки све ћути. И сетно вече пада тако рано.

Лепи, несрећни дани. Провидан сумор пао На моје дане лако. Сад мије на све жао, И тешко, тешко тако! Живот у сну не буја У ове часе глуве; Вечерњи дах лелуја Уморне гране суве.

идеја завесом једном бледом, Створио циркус жеља, прохтева, који влада Укусом духа што је пао под општом бедом. Тако се бели вео са чедних снова свлачи, С вољених ствари што ми излазе сада голе.

Сви ћемо проћи овако; Сви ћемо брзо пребродити вâле Лудог живота, непојамно мале, А тешке за нас тако. И тада Доћи ће добре судбе вечни дâри: Спокојство, мир, без бола, јада. Треба нам лећи, снови моји стари.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Колико је поље пред градским вратима, све је поље војска притиснула...“ Тако отприлике овијестише први гласници. Слободнији грађани слетише низа степенице, али се уставише на кућнијем вратима.

који је дан сјутра...“ Конте се запањио, спустио руке низа се и зинуо најприје, па одједном стаде се тако слатко смијати да му је табар поигравао на плећима. „Помамио се!

загризао чибук попријеко, посред сриједе, не марећи што би му пролазници могли поломити зубе, ако запну о крај, па тако, пребира нешто за коланом.

Својим крупним грахорастим очима гледаше расијано; видило се да се нешто дубоко замислио. Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега. Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај.

дома наши, дома!“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше. На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те

Иако је у Црној Гори обично видјети разнијех појава у ваздуху у један мах, опет је тога часа тако чудно било на небу, да се оно четверо сваког часа устављало и гледало.

Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово вруће чело.

наслони десну мишку на кољено, лијевим дланом отра неколико пута брке, па и лијеву мишицу превјеси преко кољена и оста тако не мичући се, мало зинутијем устима и гледајући нетрепимице у огањ.

у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних руку, које канда су вазда у рукавицама почивале, а не жњеле и копале, тако бијаху господске. Пријед смо рекли, да је цура била стасита и танковјеста.

Свекар и свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни дању, не раздвајаху од лијепе Стане.

Према пријебоју бијаше тара, а над таром о чукљама повјешано одјело. Дуго су тако мучке сједили. Вјетар је, на махове, хујао и потресао вратницама; торни пас у авлији би понекад крупно залајао па

Обикло је, ваљда, било да тако чини, у таквим приликама. Солдат се снебио од чуда, па се повуче у нугао и покри кабаницом по глави.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

неомеђеност и таква измешаност, са толиким појавама модификација и гласовних преображаја како по садржини и врсти, тако и по употреби и по функцији, као што је то случај са народним говорним стваралаштвом, — том врло бујном и необично

Заклетве се најчешће казују са „тако ми“, али и са „толико ми“ и са „да бог да ми“, (Тако ми бог помогао! Толико ми зле очи наудиле!

Заклетве се најчешће казују са „тако ми“, али и са „толико ми“ и са „да бог да ми“, (Тако ми бог помогао! Толико ми зле очи наудиле!

— и при томе ломи сламку). Заклетве могу да буду ширег (Тако ми живота! Тако ми очњег вида! Тако ми сунца!) и краћег облика (Живота ми! Очњег ми вида! Сунца ми!).

— и при томе ломи сламку). Заклетве могу да буду ширег (Тако ми живота! Тако ми очњег вида! Тако ми сунца!) и краћег облика (Живота ми! Очњег ми вида! Сунца ми!).

— и при томе ломи сламку). Заклетве могу да буду ширег (Тако ми живота! Тако ми очњег вида! Тако ми сунца!) и краћег облика (Живота ми! Очњег ми вида! Сунца ми!).

Очњег ми вида! Сунца ми!). Осим тога заклетве се употребљавају у правом и ублаженом значењу (С места се не помакао, и Тако не имао среће као црни паук у гори!).

). Успела поређења налазимо и у заклетвама (Тако се не савио као срп! Тако се не згрчио као клупко у решето! Тако се не мучио као пртена жица итд.).

). Успела поређења налазимо и у заклетвама (Тако се не савио као срп! Тако се не згрчио као клупко у решето! Тако се не мучио као пртена жица итд.).

). Успела поређења налазимо и у заклетвама (Тако се не савио као срп! Тако се не згрчио као клупко у решето! Тако се не мучио као пртена жица итд.).

); б) речи неспоменуше које замењују обично какво зло, које се не жели да спомене правим именом из сујеверја. Тако, „у народу се нерадо употребљавају преви називи за оне животиње које наносе зла и штету, већ им се еуфемистички

). Известан њихов део изгубио је и коментар и причицу, и само се тако као њихов фрагмент чува и даље у пословичком исказу. Дијалошке пословице нису ретка појава (— Што чине деца?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.“ — И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а

стрижено! стрижено!“ Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго

Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А! тако теби ваља!“ Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу.

а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице).

Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет.

ћосо, а оно пође у трећу; а ћосо опет узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета и у трећу воденицу, те заспе; тако и у четврту.

Дијете стане доносити воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све изамеље, и ћосо све брашно закува, па онда умијеси једну велику погачу, па разгрну ватру, те

ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.“ И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде, шта је.

Пошто ту преживе тако неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже

Одајући тако по земљи њи двојица заједно, дођу на море и стану да се купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто се мало

“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину.“ И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина.

“ А Бог му рече: „Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину.“ И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас. Х.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

ЗА ДРЖАЊЕ ПСАЛТИРА 96 САБРАНА ДЕЛА КАРЕЈСКИ ТИПИК „Начело мудрости је страх Господњи, разума су добра сви који тако творе“, (Пс.

И хтеде он блажени, да као што и тамо оправда своје царство, тако да буде и овде. Пожелевши да за вас нађе место спасења, испроси у цара место ово пусто и узе мене грешног из Ватопеда,

“ — три пута. Осталих дванаест пута то учинити брже, тако да се одједном на сваком коленопоклоњењу и устајању приносе раније речене молбене речи, али сви уједначено, а не један

Ово је тако када се читају оглашења, а ако се она не читају, тада да се изостави Трисвето, а ову молитву додати ка првој молитви и

“ Затим се игуман моли и говори: „Бог молитвама светих отаца наших нека вас спасе!“ И тако уставши, у ћелије ваше пођите, оставивши свако састајање и сујетан одговор, празнословља и смех безбожни, од чега се

Ако ли се ко по греху нађе у томе тако заробљен, било да су млади, или стари и остарели у монаштву, или су новаци, љубави закону да се поуче од еклисијарха,

И у отпусне дане године тако имајте. СЛОВО 5 О светој литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити, опет, да неко остаје без причешћа,

А непричешћен неко да буде без игумановог знања непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај ко се својој вољи приклања.

“ А потом уставши треба да му одате поклон. У ћелије своје пођите да бисте по закону завршили вашу ноћну службу. И тако сви са похвалом и у веселу духовном сну предајте се, све док подеклисијарх, часовник чувши да избија и по томе сазна

Заповедамо да ни један од вас нема другога оца. Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно живи, али сви једнога, и да се

Као када неки болесник или ко има ране, те таји то од лекара, тешко долази до здравља, тако ће и много теже доћи до здравља душе онај ко се не исповеда.

И затим: „Душа која разуме исповест, држи се ње као уздом да не греши“. Тако је веома корисно откривање својих грехова. Надаље одважни смело потецимо ка њему.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Не треба тако гледати на ствари! ЈАГОДА: А не може тек тако фабрику у океан, је л? На концу конца, то је милионска вредност!

МИЛЕ: Не треба тако гледати на ствари! ЈАГОДА: А не може тек тако фабрику у океан, је л? На концу конца, то је милионска вредност!

код првог, него мало обиђи, протегли ноге, маниши, кажи киси, кажи увело, буђаво, цењкај се, закерај, зановетај, тако се ушпара, а не од прве на кантар! ЈАГОДА: Видим да сте у послу. ИКОНИЈА: У кутњаку ми као бургија!

Да оће да каже нешто о дивљој изградњи, да знам што слушам! МИЛЕ: Не треба на то гледати тако уско! ПРОСЈАК: Муве су зунзаре, и то првокласне, урањене, длакаве, зелене, преливају се у златно, у свим

ЦМИЉА: Далеко било! (Цмиља се враћа за шанк. Миле улази, узима столицу, ставља је крај одшкринутих врата, и тако наставља да слуша говор.) СТАВРА: А и ти уђе? МИЛЕ: Па ваљда видиш колики је то пљусак!

Имо сам чин, био старији водник, па ме по тој ОСНОВИ распореде на ту пољопривредну економију. Тако се и упознамо. ЦМИЉА: Оћете мало да се помакнете, извинте, добришем... СКИТНИЦА: Радила она ту ко куварица.

у свему ко да сија делић... СТАВРА: Бога? СКИТНИЦА: Извините, ја то... Све то наравно утиче... Дан по дан, и тако ти она остане... И то догурала све до четвртог месеца! ЦМИЉА: То је Бога ми прилично касно!

ЈАГОДА: Ма каку! Коцку! Дајте ви мени. Вињак. И то дупли! ЦМИЉА: Побогу, зашто тако дрхтите? ЈАГОДА: Саћете чути! Пођем прво. На станицу. Девети колосек. Кад ти се појави. Тај! ЦМИЉА: Вереник?

Кад притиснем прстом, остане бело, а кад пустим, опет полако поплави... А што ви мене тако фиксирате? ЦМИЉА: Каже Иконија да вас називају Ћора! АНЂЕЛКО: Па шта с тим?

Што дикла — навикла, брзо ће он опе дупе на киблу! По затворима тринес месеци годишње! ЦМИЉА: Штета, тако згодан, а така пропалица! А изгледа ми да је искрен и отворен. ИКОНИЈА: Искрен и отворен!

ТАНАСКО: А коса црна! Да ми је видети покривену светојовањским снегом! Е, мој госкапетане! МАНОЈЛО: Тачно тако! Ту треба поставити заседу и чекати! Па био ово Београд, или не био! ТАНАСКО: А шта да чекамо? Комору?

Није у питању само војничка част, ил неправедна пресуда, него наш људски, морални, и тако даље, идентитет! А видео си чиме се то доказује! Зато пази! Смена страже свака два сата!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Како синови, снахе? Како чивчије и берићет? МАРИЈА Па као што знаш, тако је. ЈОВЧА Јесте здрави? МАРИЈА Здрави. ЈОВЧА А Васка? Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава?

ЈОВЧА Знам ја колика је. Али, камо је? Где је? МАРИЈА Сигурно није још устала. Шта ћу? Знаш, ти си је тако размазио па и од тебе дуже спава. ЈОВЧА Ако, ако. Је ли чула да сам дошао? МАРИЈА Није. Нисам хтела да је будим.

ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим

ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји. Па немој тако. Деца су ти како они тако и Васка. И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу

АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите.

АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите.

АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато.

из владичиних речи, са страхом од света да их не види, полако је одгурује од себе, да би је и боље могао гледати): Тако си унезверена, окупана у зноју, и као убијена. Шта ти је? ВАСКА (силом се смешећи): Ништа, тата.

купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да их не гледам. Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче... И хтеде да се излуди, да се пресвисне, док једне ноћи...

Одморите се. Док затреба. С нама само тиха свирка. Је ли тако, пријатељу? ЈОВЧА (трза се): Да, пријатељу. (Виче према отвореним вратима кујнским.) Подрум отварајте!

И само гледа у њену кућу како ветрови око ње завијају, улазе унутра и, можда, шибају је, шибају... А он само мрмља: »Тако, тако!« И као светећи се и себи, још бешње: »Тако! Хоћеш ти! Не даш, не даш!«... То и ништа више.

А он само мрмља: »Тако, тако!« И као светећи се и себи, још бешње: »Тако! Хоћеш ти! Не даш, не даш!«... То и ништа више.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

са свим срцем науку и просвештеније разума, које сам од младости моје желио и тражио, српској јуности препоручити и тако српске кћери прсима, које су ме одојиле, ако не колико би[х] рад, барем колико могу, благодаран јавити се.

наши[х] унука имена добри[х] и милостиви[х] благодетеља који изволе помоћи да издам на штампу како ову књигу, тако и што друго које намеравам из полезни[х] књига преводити.

и то добро памтим, да моје младо детињско срце крепко би желило да и сам њему подобан будем и тако љубов и миловање други[х] људи да заслужим.

било, заисто узроковато је било чрез всегдашње спомињање мојега доброга оца којему и данашњи дан желим уподобити се и тако љубезног спомињања браће моје и рода сподобити се.

чује, то учи и прима, како год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с којима расти.

год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с којима расти.

родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с којима расти.

И тако годину и по плачевно прежививши у фтором браку и родивши последњи плод утробе своје, по мало дана преставила се заједно

Толико сам је љубио да, да је живила, не би се нигда од ње удаљити могао. Но, зар је тако изволила судбина да нема срце моје ништа на свету чему би се могло јако прилепити, за не имати никаква припедствија у

Мештер старац Добра, тако се је звао мој први учитељ, задовољан мојим мирним у школи седењем, мојим честим предавањем лекција, мојим тихим и

Мени је врло ласно било наизуст учити и тако за две | године дана знао сам напамет не само катихисис но и различне друге рукописне вешти с толкованијем.

Како куга мори! Како чемерни калуђери скитају се од села до села милостињу просећи и Турком новце дајући; тако Синајци, тако Јерусалимци, тако Светогорци и тако сви други што и[х] је год.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

год што се многа далматинска племена поносе својим јунацима у прошлости, који су се одликовали у ратовању с Турцима, тако се исто многа племена поносе својим „мисницима“, који су се борили противу „невирних ркаћа“; као год што у Далмацији

, тако исто има их из којих је изашло толико фратара или попова (фратар је више цијењен). Така се племена зову: свете лозе.

се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“ „Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у... Бижа је од Турака прико воде два пута...

Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је

Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени. Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем у родној години. Додуше њихове потребе не бијаху превелике.

Сад, ко би у том могао право пресудити? Одиста се претјеривало и с једне и с друге стране. Тако је канда и царска власт мислила, те пребивши на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио

Не само што сваке боговетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише напамет те разговоре, баш као какве молитве. По вечери жена би започела: — Чмањак није за то!

— А да ко него бог! — прихватила би зијехајући Осињача, па би сви легли. Тако је задуго трајало под кровом најстаријега Брзокуса, а тако хоћаше трајати још, да се не догоди њешто.

— прихватила би зијехајући Осињача, па би сви легли. Тако је задуго трајало под кровом најстаријега Брзокуса, а тако хоћаше трајати још, да се не догоди њешто. ИИИ ИЗБОР Бјеше у почетку јесени.

Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако постити!“ — Оди, Јеролиме, сиди — вели фра-Брне. — Ма ја... онај... као... — поче се нећкати. — Оди, оди!

— Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију. — Тако! — рече фратар и настави јести. Братственици извадише луле с кратким камишићима, те закурњавише.

— Тако! — вели фра-Брне дигнувши чашу вина према оку. — Је ли ово старо вино, или је ново, а, Јеролиме? — Јест, старо...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати. О ДАЈ МИ О дај ми успаванку од слапа У будни сан што обара И свет непознати отвара Као раширена мапа.

Пуст као стабло без сока Застаћеш зачуђен тако Са светом и птицом ван ока. Уједно сигурно вече И ти ћеш заћи полако Низ траве које већ клече.

Мотри ме рука моја, песма сама. НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб. О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб.

Стојиш тако, главо, по мало у небу: Тек понеки ниски дим ти очи такне, Свака ведра птица крај тебе замакне, Сваки гавран слети на

Ко ми спласну воде па стојим сред муља И удишем ваздух који сам већ дисо? Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево већ се љуља: Ја укочен стојим с каменом сред зглоба.

) Све што је било — чега неста — Што оде у дим, прах и пару: Ја знам да некуд тражи места. О тако и тај мирис, боја... О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа.

О тако и тај мирис, боја... О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту.

ВРАТА Понекад, тако: на некој старој згради Отворим врата — обично никог нема. Посматрам ствари бачене испод трема: Зурим у ормар (у коме

Ако ме ништа не прене (крик живине, Корак, пад чаше ил кашаљ у дубини) Стојим све тако док ми се не учини Како сам овде затечен од давнине.

И у бонаци мора Вал неки о мраморја Пљусне, кад дође ора? У ЧАРОЛИЈИ Чудесан бива овај дан, а поче Тако обично као и остали: Од ниског неба готово смо пали Као под сиве, отежале плоче.

СЕДИМ НА ТВОМЕ ГРОБУ Седим на твоме гробу сатима Ко живи крст у земљу зарити: О, тако, међу младим влатима Старити само, тако, старити! Исте ме слике овде налазе: Ено се опет румен искоси.

НА ТВОМЕ ГРОБУ Седим на твоме гробу сатима Ко живи крст у земљу зарити: О, тако, међу младим влатима Старити само, тако, старити! Исте ме слике овде налазе: Ено се опет румен искоси. Данима тако сунца залазе Ко врели неки спори дискоси.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда. Спорије корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши ножа. Дрхтавица је све гласнија.

Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да

На западу је шума и манастир увек господњи, а дно се открило Паланком, исто господњом. Не видех нигде тако дугуљасту љуску да је небо, где сви ветрови теку трагом сунчевог и месечевог хода. Јесам слуга, а радим шта хоћу.

И ништа више. И ако ме на десетак дана нестане, увек ноћу, јер и травке ноћу расту, враћам се опет ноћу, тако и зверке чине, ја, јазавац с брадом, у подрум на лежај. Изнад њега је нова и највећа кућа у Прерову.

И тако мене хапси сваки нови капетан среза. Најтеже је Аћиму било да ме ослободи кад ме оптужише да сам, главом и брадом, Пета

Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање сечива!

Никад није видео да дуван тако дими. Туркиња лако седи прекрштених ногу, строго и редом гледа све путнике, нагиње се да их боле види, као да расте из

Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на конак у ту механу.

Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже?

Обазриво га је посматрала. Никада није био тако расположен кад се враћао с пута. Чим би се поздравили, почео би да се жали на умор, стално је понављао да неколико

И све време док би га грчила на себи, шапутала би: „Доста си спавао, доста си спавао.“ А тада, тако осмехнут, дуго је без речи стајао уз њу, па је извадио кесу с дукатима и бацио је на кревет.

Прође поноћ, уморну је обори сан, она се тргне и јурне напоље, на мраз, на кишу, и тако, ослоњена уз багрем, стоји сатима на киши и мразу да не би заспала, а сва је ухо и страх за њега.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

При погледу на ситно, измршавело створење присутни су и нехотице узмицали. Девојчица је била тако слаба да није имала снаге ни да устане ни да заплаче.

Једна од суседа посаветова старицу да девојчицу врати тамо где је и нађена, али старица одречно одмахну главом. Тако протеку три године.

Могле су да живе удобно, готово срећно. И можда би тако и било да се једнога дана, на свему што би девојка дотакла, не појави танки златасти сјај, као да су вез или чипка

Зар је мало у паклу ђаволисао? Али, Ђаволку се није остављало друштво у коме се тако лепо забављао. Шта ће он међу људима? Препознаће га по репићу и роговима, одраће му кожу с леђа и вратити га у пакао.

То је још више ужасну. »Малишан је тако безазлен, тако леп! Боле да ја и ту Муку сносим!« девојчица уздахну и заклони брата иза својих леђа, а чичак удари у

То је још више ужасну. »Малишан је тако безазлен, тако леп! Боле да ја и ту Муку сносим!« девојчица уздахну и заклони брата иза својих леђа, а чичак удари у њу.

кад снег и лед окују град, деца су њој доносила зделице с храном и остављала их на довратку, не улазећи никад у кућу. Тако је то трајало годинама, читаву вечност. — Татага! Татага!

У њој птицама у шуми носи храну, али шта доноси оданде? То нико није знао да објасни. Тако, сама од себе, створи се изрека: »Држе се као Татага и Татагина торба« Да ли је старица за њу знала? Ко зна!

Као лишће брезе откидале су се године! Је ли Татага знала да је следе? Тајна је остајала тајна! Можда би вечно тако остало да зима која дође није била изузетно снежна и хладна.

саме Татагине куће, деца из Татагине улице виђају збијено јато разнобојних звезда и једну крупнију како се пење увис. Тако знају да то Татага са својом децом не престаје да бежи.

Али до ње је тешко доћи. 3ато је оних који знају тајну речи тако мало! — Ако уопште и постоји Сребрна ружа? — обрати се дечак Вечерњем облаку са својом сумњом, а овај се наглас

Ко би рекао да су звезде тако немирне? Дечак протрла очи, али се ништа не измени. Звезде су се кикотале, отресале сребрни прах са косе, зујале као

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Некада, у старо време, тако се називала она четврт Београда испод данашње Улице цара Душана која је, крајем XВІІІ и почетком XИX века, била

После Другог рата она се ширила и преплитала са крошњама израслих липа тако да над Француском улицом, сада, чак и у затамњеним данима, непрекидно трепере слојеви светлосне прашине која једина

Можда и због тога што је лепи, сувоњави младић изишао из Небојше са неизлечивом костобољом, и малко хром. И тако, невидљив јаше Господар Јеврем поред Бајракли-џамије.

сумњао да ће га спутати; Јеврем је, опет, сматрао Устав неопходним и, у одлучујућем часу, стао је уз Уставобранитеље. Тако су се њих двојица, кнез и генерал-мајор, браћа, нашли на супротним странама, а чинили су се као да није тако.

Тако су се њих двојица, кнез и генерал-мајор, браћа, нашли на супротним странама, а чинили су се као да није тако. И заиста, Устав од 1838. Милоша не само што је спутао него га је И одвојио од власти.

Можда је и тај дар допринео да му он, Господар Јеврем, тако лако поверује. Заиста је доста убедљиво деловало Вучићево уверавање да њему који је увек, као што се зна, био од оних

Изгледало је да више нико није био склон да трпи самовлашће. Тако је мислио Вучић и све је то могла бити истина, али да ли баш сасвим цела?

Није знао откуд је искрсло, одгурнуо га је, али му се питање, одгурнуто, стално враћало. Одговор је, исто тако изнебуха, искрсао оног мајског дана 1839. када се Вучић вратио у Београд са свог победоносног пута по Србији.

кад су стигли први извештаји о Вучићевом деловању по Србији, Господар се Јеврем узнемирио и почео да опомиње: „Не тако, Вучићу!

много марио за Господар-Јевремове опомене јер је од других, исто толико моћних, добијао поруке другачијег садржаја: „Тако, тако, Вучићу!

марио за Господар-Јевремове опомене јер је од других, исто толико моћних, добијао поруке другачијег садржаја: „Тако, тако, Вучићу!

на спрат, кућом чији су зидови сиви од памћења а чији су прозори само делимично покривени лепо уобличеним решеткама, тако да испада да то и јесу решетке и нису, и јесте украс и није.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

НА СТРАНПУТИЦИ 257 ЦXXXИВ НА БАЛУ 259 ЦXXXВ У ТРОЈЕ 261 ЦXXXВИ У „БЕЧКОЈ ШУМИ“ 263 ЦXXXВИИ ДА Л' ХОЋЕШ ТАКО?

А рибарче у чун снива, Јасно к'о на јави. Он хитнуо удичицу, Рибицу је стек'о, Метнуо на жеравицу, Па је тако пек'о. „Жеравице, де се труди, Немој тако споро!“... Рибица му веће руди, Готова је скоро.

Он хитнуо удичицу, Рибицу је стек'о, Метнуо на жеравицу, Па је тако пек'о. „Жеравице, де се труди, Немој тако споро!“... Рибица му веће руди, Готова је скоро. Руди риба - јоште мало Сад му је печена!

Чудо, селе, дивно чудо, Ала бих се млађан груд'о!“... Коло, коло, наша дика, Пушка пуца, цика, цика, Па све тако, пуцај, бери, Певај, играј, до вечери.

„Јао мене, и досада Шетах ја по горе, Али не чух још никада Да славуји зборе“. Тако рече момак туна, Па с' млађан захуја, да он види иза жбуна Тог чудног славуја!

Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр.

Ти ћеш ми родит' сина, Да чува благо то! XИИ 6 Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем.

Ј. Јовановић Змај XИX И молио сам очи, Да сузе не лију, И молио сам прси, Да тако не бију, И преклињ'о сам љубав, Та да ме не куша; Ал' љубав, очи, срце, Нико ме не слуша.

Зачудих се, на што тол'ко цвећа; Ал' ми цвеће тихано прогуди: „Тихо, тихо, тако срећан био, Да се твоје злато не пробуди!

“ Ј. Јовановић Змај XXX ЗИМЊИ ДАН Ох, како је сиво, тамно, К'о да није данак сван'о; А небо је тако мутно, Као око исплакано.

и ја читам своју песму, Уздисаје срца врела, Читам цветак своје среће, Све то читам - са пепела. Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје! Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје!

Ох, зар тако љубав света и по смрти јоште траје! Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје! Зар је пеп'о тако веран, Па не пушта миле своје! - Аој, песмо, туго моја!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

нашу земљу у вјетар развије и у тренућ земни океани кад се проспу сребрним струјама у пропасти бездне мраковите - тако теку изобилно луче са добротом својом бесамртном у просторе опширнога бића.

уморено силнијем напрегом прескачући природну границу, утруђено истегне се лећи у пјешчану своју колијевку, тако исто моја слаба душа занешена творца чудесима за границе воображенија, у дубоко падне униније; крилатога лишена

сунце дана облачнога када баци с ведрога запада своју хитру и пламену стр'јелу на кристалну круну Чамалара, тако трену бесамртни ангел на свијетла и огњена крила к небу сјајну и трону вишњега међу своје блажене ликове: мене узе

кад се дигну на бијела крила и веселим лете океаном, а око њих у дугачке врсте играјући просипљу с' валови; тако дивно небесно воинство два војводе своје спровођаше.

неба, а несреће оца; ка дв'је лађе крилах надутијех када иду ускијем каналом кроз покрите снијегом равнине, - тако они кроз бијеле масе. погубљене војске пролазаху.

Како што сам горду цару ада и његову зломе легиону спомен живи неба блаженога рад наказе веће оставио, тако данас лишавам Адама с бунтовнијем својим легионом блаженога жилишта спомена, да ни једна најмања частица у душе им

Попа, Васко - КОРА

нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији жутој КОКОШКА Верује Само веселом пијуку Својих жутих сећања Нестане Пред снежним

псећа нога Руга му се Прекуваним пљуском Обрадује га једино Бескућни поглед шетача Који му у круници Преноћи И тако Догорева пикавац На доњој усни немоћи На крају света КЕСТЕН Улица му пропије Све зелене новчанице Пиштаљке звонцад и

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Никад дотле није ми та соба изгледала тако лепа као тада. Моја библиотека, како сам је у току година прикупио, разноврсна је, снабдевена делима науке,

за будалу и позваше Хипократа, славнога лекара, да ту душевну неуравнотеженост Демокритову испита и писмено потврди. Тако се нађоше у Абдери два највећа природњака онога доба, а можда и целе Антике, а експертиза Хипократова сврши се тиме

То неће умањити научну вредност књиге, а она ће носити жиг своје бурне историје!“ Тако је и учињено. Када год узмем ту књигу у руке, сетим се њеног васкрсења из гроба. О њој нисам имао више да бринем.

А без потпуне стручне библиотеке, научних часописа и сталне везе са иностранством, то је немогуће. Тако морам, годинама, подешавати свој посао према средствима којима располажем и, ево, чиме сам отпочео.

На то поглавље надовезало се, само од себе, већ написано поглавље о Демокриту, тако да се, без задржавања, могох упутити у стару Атену када је била духовни центар свога доба, а онде живели Платон и

драматичном радњом увео сам у тај круг научника и краљевску породицу са лепом краљевом ћерком Береником која је, исто тако била историска личност. Тако сам успео да Аристарха и његову науку ставим у центар драматичне радње.

у тај круг научника и краљевску породицу са лепом краљевом ћерком Береником која је, исто тако била историска личност. Тако сам успео да Аристарха и његову науку ставим у центар драматичне радње.

Главне личности овога списа одабирао бих тако да бих њима, као главним станицама, обележио развој природних наука. Пре но што бих се за којега од тих твораца науке

Исто тако сам се обрадовао када пронађох верну слику куће у којој се родио Исак Њутн, а у њој му синуле прве замисли његових триј

Све три велике свеске тога дела проучих са великим уживањем. Тако сам заволео историју наука. Она се разликовала од светске историје тиме што су у њој, место наследних владара, главну

Наумих да их својим списом предочим у тој научничкој заједници. Тако настадоше три поглавља мога дела: „У лабораторији Лавоазјеа“, „У салону госпође Лавоазије“ и „Посета код грофице од

Поћи ћу - тако сам одлучио - право у Кротон. Ево ме већ овде. Пала је ноћ. Цела варош спава дубоким сном праведника, јер је њен

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним расположењима.

Пре рата, памтим, није било овако. Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре воље. Сад напротив: малочас суморан и снужден мењам се за трен ока и ево ме веселог.

пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога.. Па онда грунем у таштину собу и ужасно је препаднем.

Не знам зашто сам ово последње напоменуо. А кад сам све тако лепо уредио и послао телеграм да стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да тамо прикупим што више аутентичних

купеа који откључа, приносећи левом руком светлост ручне лампе до кључанице, замоли да не палим свећу, па се изгуби. Тако ја уђох унутра, закључах се и очекивах полазак воза. Падала је брза киша и капи као сузе сливаху се низ замагљено окно.

И заваљен тако угодно стадох размишљати о побратиму коме идем у госте. Другови смо из детињства и за све време ђаковања били смо

Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио. Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима што

Међутим, мој друг, свакако постиђен и увређен, дуну у свећу тако јак о да је обори, али одмах затим она прилика што нас је пронашла кресну палидрвце па упали другу.

и тако, док су крцкале кокошије кости и задовољни супрузи нудили се вином, ми смо ћутећи слушали како киша пљуска у прозор и к

прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло занимљив разговор, који су водили сасвим тихо, тако тихо и поверљиво да сам се морао напрезати да га чујем.

Бар мени се тако чини. Само не знам да ли је Ростан замислио Сирана пре него што је Анатол Франс замислио опата Коањара. Шта ти мислиш?

најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово: — Госпођице, ја сам вам рекао већ да ме још не можете тако ословљавати. Ја нисам комунист, још мање анархист, нити ваш друг. Толико сам вам хтео рећи, једном засвагда. Ја...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И долази ми идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу моје собе. Тако сам се забављао и некад давно, давно.

Тако сам се забављао и некад давно, давно. У собу мог дјетињства исто је тако продирала изврнута слика свијета напољу, у љетна поподнева кад сам послије купања лежао с још влажном косом на

и данашњег мене увалило се готово педесет година — педесет година које се зову читав живот, а које ми се данас чине тако нестварне, готово безболне!

Некако су се спљоснуле, изгубиле сваку тежину и сваку запремину у времену — пука арабеска моје мисли —, тако да преко њих без запреке посежем руком у моје дјетињство, као преко несуштаствене ограде опсјенарева ужета...

Одмах иза куће почињала се пењати кршевита стрмина, тако да су на стражњој страни прозори били ближи земљи него они на прочељу.

И кад би се с прозора који су гледали на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и расположења тако велика као да прелазиш из једног свијета у други.

који су гледали на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и расположења тако велика као да прелазиш из једног свијета у други.

осјећај сустопце прати прелијетање мисли као што одраз у води прати прелијетање птице над огледалом језера; и осјећај тако спремно одговара мисли, да се у нама рађају, наизмјенично и непрекинутим слиједом, одрази радости и туге, као смијех

унатраг на живот, он ми се указује као љескава и немирна површина саткана од крпица свјетлости и од крпица мрака. Тако и упознате земље и градове носим у памети не по нуждама и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога

с назнаком трајања путовања Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле—Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан Францисцо 102 дана, и тако даље. Небројено сати провео сам испет на прсте пред тим картама.

Све у свему, рђав посао. И тако, ето, за тај мудри и срачунати корак ка оплемењењу соја, учињен од оног претка који није хтио да плаћа сталије и

Зар то не би значило одважност? А они што имају одважности — то су баш они који треба да живе! И тако, нема друге него ствар препустити за то одређеним факторима: зато су ту, поред већ споменуте неплодности, насљедних

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком. Тако одевен дође на крстоноше. Беше се искупило доста народа.

највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала.

И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква богата

грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.

Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.

Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек. Ну девојке су га избегавале, као и момци.

Чудна беху та два ока. Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.

Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој. Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима ретко налази.

Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа. Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.

Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива. Тако пролажаху дани... Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао. Имања, може се рећи, и не имађаше.

надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала. Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава

Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља. Онда му отац рече: — То је истина, али може бити да има гдегод у свету места где би се човек и спасти

Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде. Идући тако по свету, наиђе једном на три врло лепе девојке, где ломе чиоде.

Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу наићи само на ваше кости. Затим се окрене и пође својим путем даље. Идући тако, нађе на једној пољани троје деце где се међу собом свађају, па им приступи и запита их: — Што се ви, децо, свађате?

Сад Петар узме све три ове ствари и пође даље. Идући тако, наиђе на неку велику шуму, и упути се једном стазом. Ишао је тако читав дан кроз ту шуму, а није могао нигде никога

Идући тако, наиђе на неку велику шуму, и упути се једном стазом. Ишао је тако читав дан кроз ту шуму, а није могао нигде никога да види; тек после неколико дана наиђе на једног старца где поред

Петар, чувши ове речи, одмах се са старцем опрости и оде брже-боље да потражи ту земљу. Идући тако, дође до неке воде. Сад извади папучу па је обује и пређе на другу страну.

Петар је непрестано ишао напред, па, идући тако, опази пред собом један велики двор, те се упути право к њему. Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра,

Чим је Петар коракнуо на ову земљу, заборавио је и на оца и на помор. И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао.

Петар пристане и пође с њом. Идући тако, девојка му је показивала своје пустаре и марву која је на њима пасла. Напослетку дођу до једне бразде, на којој

Напослетку дођу до једне бразде, на којој ниједне травке није било. Са оне стране уз бразду било је тако лепог цвећа да се Петар зачудио, па запита девојку: — Каква је то земља где не може трава да расте?

Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него узме оне своје три ствари и одмах оде. Идући тако, дође до оно троје деце што су се били окаменили, затим дође и до девојака, па види да су и ове давно преминуле, и

Сигурно је мој отац мени нешто оставио под њим, кад се вратим да нађем и узмем. И тако почне дизати камен, да види шта има под њиме; али чим га одиже, а смрт испод камена проговори: — А, мој Петре, одавно

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ 157 ЕПИЛОГ 159 ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН 160 РАНЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ 163 ПРВИ СУСРЕТ 164 И ТАКО... 165 СА ШЕТЊЕ 167 ПОЗНАНСТВО 168 ПОЕНТА 170 КАКО МИ ЈЕ...

И ја плаках тада. Не беше ми боље. И остадох тако у колевци тужној Са нимало знања и без моје воље. И не знадох да ми крв струји и тече, И да носим облик што се мирно

Ал' бегају звезде; остављају боје Места и даљине и визију јаве; И сад тако живе као биће моје, Невино везане за сан моје главе. Ал' бегају звезде, остављају боје.

Ал' бегају звезде, остављају боје. При бегању звезда земља је остала За ход мојих ногу и за живот речи: И тако је снага у мени постала, Снага која боли, снага која лечи. При бегању звезда земља је остала.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли.

Као драган драгој после многих дана. ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав,

Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави? А она те тако воли; Али много, много страда. Ни Богу се сад не моли. Нема чему да се нада. Ах, вечно бих била с тобом!

Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка...

греха што учини река иста, Сунце сија, као и пре, топло, благо; Поветарац лако гази преко листа; Овце пасу, и вода се тако блиста.

Појава твоја причаше ми како Патиш, заједно с погледом ти холим: Ја сам те глед'о и занесен тако Шаптао да те к'о смрт своју волим.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно: К'о одблесци смрти сенке пале редом, Лишће тек зашушти једнолико, плачно У ноћи, што дише

Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони. Запали чула. Нека срце тако Пређе у усне к'о ветар у звуке.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ма шта вредно да сам радио, само је доводило до тога да моји родитељи још јаче осећају свој губитак. Тако сам растао са мало поверења у себе.

Пошто сам простудирао пажљиво њихова лица, одговорио сам замишљено показујући на једну од њих: “ Ова није тако ружна као она друга.” Мене су још од самог рођења одредили за свештенички позив и та мисао ме је непрестано тиштала.

Био је веома образован човек, прави природни филозоф, песник и писац и за његове проповеди је говорено да су тако елоквентне као оне Абрахамове у Санта Клари.

Моја мајка је била прворазредни изумитељ и верујем да би много постигла да није била тако далеко од модерног живота и његових многоструких могућности.

Понекад би чак остајала тако постојана у простору иако сам могао руком да прођем кроз њу. Ако је моје објашњење исправно, требало би да је могуће

сам открио да је моја најбоља утеха била да једноставно идем даље у својим визијама стичући утиске све време, па сам тако почео да путујем, наравно - у својој машти.

са људима, склапао пријатељства и познанства и ма колико то било невероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у својој појави.

Могао сам да у машти о њима створим слику онакву какви су они заиста били и у стварности. Тако сам несвесно усавршавао оно што сам сматрао новом методом давања конкретног облика изумитељском концепту и идејама,

још увек с времена на време јављају, као онда када ми сине нова идеја са мноштвом својих могућности, али они нису више тако узбудљиви, пошто су релативно слаби.

Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе.

Мој отац који је водио узоран живот, није могао да нађе оправдања за тако бесмислено траћење времена и новца коме сам се одао. Био сам јако одлучан али нисам добро расуђивао.

И не само да сам је савладао већ сам је из свог срца ишчупао тако да није остао ни траг од жеље за њом. Отад сам према свакој коцки равнодушан, као према чачкању зуба.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне границе, удесио је да се првобитне одредбе ”Привилегија” измене тако да су војни граничари постали обавезни да бране царевину од свих њених непријатеља.

одредбе ”Привилегија” измене тако да су војни граничари постали обавезни да бране царевину од свих њених непријатеља. Тако су Срби из аустријске Војне границе бранили царицу Марију Терезију од Фридриха Великог, бранили су цара Фрању од

Верност цару била је основна врлина граничара, јача од дивљења према Гарибалдију 1866., па је тако дошло и до победе Аустрије код Кустоце.

, па је тако дошло и до победе Аустрије код Кустоце. Аустријски цар је исто тако био поштован међу људима као и Краљевић Марко, Карађорђе, Линколн и Гарибалди.

Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у светским борбама.

никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у светским борбама.

Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа код здравих очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села.

словачких трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском језику Ту би наше весело комешање достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве.

Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у светским борбама.

никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у светским борбама.

Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа код здравих очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села.

словачких трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском језику Ту би наше весело комешање достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве.

Ћипико, Иво - Приповетке

Ноћ је ведра и хладна; ако тако остане сванућем, биће и мраза. Сигурно је и оној двојици дозлогрдила студен док се дигоше и мучке, згурени, полако

Леђима се прислонише уза зид што је од жестоког огња био врућ. Осете по телу струјање угодне топлине и тако задуго погнути стајаху.

Огледа се уоколо. —Шта сте ту стали? — јави се осорно. —Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо. —Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу?

испуни са врућином, димом и паром; ваздух заудара млаком гњилоћом и јетком жестином што омамљује и задржава дах тако да, ко није викао, тешко би издржао. На први мах им се смучи, но што дуље буљаху уз ватру беше им угодније.

Прођите се како знате. Да, за надницу лако ћемо. Тако и они с другим тежацима кренуше на посао. Беше настао леп зимски дан.

После, када и за мртве наменише неколико „оченаша”, полегоше по слами једно до другога, прикупљајући се свако своме. Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога. Било је умора и смеха, уздисања и певања.

Ведрина неба и мора лепо се у њима одразује. Упутише се у поље. Цвета се надала да ће тај дан радити и тако унапред до њихова повратка. Преварила се: било је мокро, па посао није ишао за руком.

Са маслинових стабала, чим би их се дотакао, падала је вода, а земља је била тако глибава да си је могао месити. Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу.

Помисли да је и она крштена душа. Тако на обали, ишчекујући, намери се на неколико Загораца, које је по ношњи познала да су из села што је било подалеко од

Шалиш ли се? —Вељу ти, неће ти дати биљета, да ти је таман новчић открњен. Познајем их. —Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета. —Ја ти рекох, а ти ради како знаш! заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени!

Летимице упиташе за своје и одмакоше журно, само да што пре стигну кући. Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа. Напокон приспеше. Сунце је већ зашло.

Отвори врата од дућана, наоко мирно униђе, и, погледавши га чисто у очи, вели му: — Што ти урадисмо, те ти тако с нама?... и све не изусти што хтједе рећи, јер се ефендија узвика, плане и ошамари га.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

око свакога човека његов матерњи језик описује круг и из тог се круга може изаћи само ако се у неки други круг уђе. Тако се исто сваки од нас налази у некоме културном кругу и из њега може да изађе само ако у неки други ступи.

То ћу стајалиште покушати да заснујем тако што ћу обратити пажњу на један, чини ми се, недовољно осветљен процес у модерној поезији код нас.

треба посебно истицати колико су песници од симболизма па надаље настојали да поезији врате изгубљени „углед“ управо тако што су покушавали да измене њен положај, њену функцију у култури.

Уреа о књижевној еволуцији каже: „Пошто се поезија састоји у стварању, треба узети у људској души стања, светлости тако апсолутне чистоте да оне, добро опеване, добро осветљене, буду стварно драгуљи човека; ту постоји симбол, стварање, и

Забуна, известан, да тако кажем, комуникациони шок и мале експлозије чуђења овде су били неминовни. Сетимо се само како се о Попиној и о

Овде се све оно што је било – на неки начин може тек да збуде; а све што јесте – као да се једном већ збило. Тако смо доспели до места када се може говорити о односу који књижевно или, тачније, модерно песничко обликовање има са

и обликовању које култура доноси ово биље, овај део околне природе, трансформисано у значењскосимболичке јединице. Тако је Попиној поезији комуникација дигнута са личне и приватне равни на раван оних искустава која културни модел садржи.

у његовоме људском основу као исконски човеков подухват да своје постојање под бескрајним звезданим небом осмисли тако што у својој култури преуређује и симболима испуњава природу, а у природним збивањима проналази обрасце и оријентире

Не постоји ниједна друга књижевна творевина код нас у којој су тако успешно разбијене лажне позлате и предрасуде које се плету око овога мита, а при томе ништа није изгубљено од његове

Њему је било непријатно, али ни мени није било лакше. Је ли могуће да су нам се конци памћења толико покидали и тако помрсили да Косовца – који се као презиме пронео широким путевима српске дијаспоре – мирно можемо звати на своме

Стога ништа није, мислим, тако погубно за српску културу као хотимична или нехотична сепарација њених појединих делова.

непосредно зависи од сачуваних старих и најстаријих слојева искуства, али не треба заборављати да је она исто тако велика ако се познија искуства тако саобразе са старијима да се добијају нови а хомогени лирски производи.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па кирију нисмо платили за прошли месец, а где су још оне ситне

РАКА: Нисам! АНКА: Јесте, јесте, тукао се! ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао. АНКА (остави књиге на сто): Ето је и руку раскрвавио. ЖИВКА: Ију!...

Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш!

ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују? ЖИВКА: Е, немој тако да кажеш. Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није

несрећница, збунила се као нико мој; те трипут солим јело, те сипам зејтин у лампу, те обучем преврнуту чарапу, и све тако. Волим, каже жена, да одлежим једно запаљење плућа него једну министарску кризу.

ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља. ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао у Двор. ЧЕДА: Па? ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он..

ЖИВКА: Цилиндер?... МОМАК: Јесте, цилиндер. ЖИВКА (не верујући): Ама, цилиндер? МОМАК: Јесте! ЖИВКА: Ју, тако су ми се наједанпут одузеле ноге! Је л' вам то господин казао да му однесете цилиндер? МОМАК: Јесте, он.

ЧЕДА: Ето ти сад! Откуд ће момку рећи шта ће му цилиндер? ЖИВКА: Ох, боже, тако сам се збунила. Па где је сад та Дара? Рако! Рако! ЧЕДА (на левим вратима): Даро! Даро!..

(Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога! ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили? ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер. И ко ће сад да му се сети где је!

Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима... ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка. ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате.

ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам. ДАРА: Али, забога, мајка, Што не пробаш? ЖИВКА: Тако... Донеси после подне... ДАРА: Па то је часком. ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц.

ДАРА: Ушао је већ у двориште. ЖИВКА: Да знаш да нам носи добар глас! Није мени бадава око тако наједанпут заиграло. XXИИ ПРЕЂАШЊИ, ЧЕДА ЖИВКА (Тек што се Чеда јавио на вратима): Говори! ЧЕДА: Чекајте, забога!..

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Уједначен је угао посматрања, аналитички поступци, па и редослед анализе. Тако се десило, сасвим нехотично, да оба пута по једно поглавље - и то баш друго! - буде посвећено синтакси.

Да заиста тако нешто постоји, може се судити по понашању и по судбини свих или готово свих Станковићевих ликова, дакле не само из

чулима оно - као ниједно друго женско тело у ранијем српском роману - саздаје сопствену слику, повремено, и не тако ретко, рефлектовану у самосвести.

„Софка је знала” или „Софка је (пред)осећала” или „Софка је слутила”, а онда овакав завршетак: „и не превари се” или „тако и би” или „и то се испуни”.

само уназад, на оно што се већ догодило, него и унапред, на оно што ће се тек догодити, и то без икаквих ограничења, тако да се једним погледом може обухватити сав роман као целина, односно целина једнога књижевног света.

самоме аутору код Станковића, о његовим својствима, нешто више можемо сазнати из случајева кад се од њега одвоји, кад тако рећи из његове сенке изађе у различноме степену индивидуализован приповедач и проговори у своје име.

Приповетка Они почиње тако што приповедач Миле неочекивано улази на капију смртно болесног пријатеља Мите, угледа његову жену Марику како цепа

на капију смртно болесног пријатеља Мите, угледа његову жену Марику како цепа дрва, и: „Како беше замахнула секиром, тако и остаде кад уђох”.

Тресла се она и сва мирисала, мирисала, тако мирисала!”7 А дечак је, дакле мушко је, да би Нушкини еротизовани покрети били опажени баш мушким оком, да би дрхтаји

кад се ликови у интимноме простору опуштају, обзири слабе а нагони и жеље навиру у појачаној психосоматској динамици. Тако, на пример, у већ помињаној приповеци Они болесни Мита у присуству своја два блиска пријатеља, од којих је један

И док Томча пали цигарету, дечак прати трептаво смењивање осветљених и осенчених места на немирноме лицу. Тако су код дубоко потресеног Томче унутарњи грчеви и мишићни трзај и споља продужени и појачани у игри светла и сенке.

Нашто ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то . . . Старо, старо ми дајте!“) прешло на другу временску раван - у варош из детињства а у

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Доћи ће да захите студене воде накићене гледанице и бациће киту тек ишчупана босиљка на своје срећне изабранике. Јер тако потурчени Горани чувају старе обичаје, каогод и стару ношњу и говор.

Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни. Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа.

— Чиме?... Пушком?... Каурска главо неразбрана!... Зар не знаш да је ваша пушка умрла одавно? — Заиста је тако, ага!... Али деси се по нека... — Која не упали — — — Понекоја и упали!

— Дакле и каурин да се маша за пушку? — Сладак му је живот као и Турчину, ага... Образ тако исто... — Таке је! — узвикну дервишина на горанском наречју, те се Трговци још више уплашише.

— Јесам, честита молитво наша! — Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у напредак прошло: јеси ли Србин?

Врана врани очи не вади: арнаутске буљугбаше не окрећу пушке на своје, турске власти као да желе да се тако продужује. Пропашће се. А Требало је још мало издржати, још само мало, па би стигао дан васкрса.

Зато је он на данашњем сабору тако суморан. Осим два човека њега цео овај свет презире и ненавиди на правди Бога. Он је за све њих само потурњак, нечовек

— Понекад, ага... — А смете ли убити Турчина, бре? — Па... да не донесе бог, Хамзага... — Гља га, гља!.. Тако ми бога човек треба да је свакад мушак!..

Па му и то би мало. Но, чим Сено попи каву и испуши цигарету, он му пружи гусле: — Тако ти крста сад једну још постару; једну како је било у Косову!.. — Не знам, ага, и не дирај ме, вјере ти!

— Не знам, ага, и не дирај ме, вјере ти! — Тако ми дина, као што сам Турчин, ти ћеш баш ту песму да испојеш! — Не могу... — А, бре, кад ти се вели!

Чекала је тако да му се придрема и да затражи да га води у хижину крај куће и положи у немеку сељачку постељу. Напољу настала тиха и

Никад Богдана није могла ни сањати да је њен Милоје постао тако бедан Мустафа, не силни нови Турчин, но онај прави правцати Мустафа Циганин који по Колашину продаје котарице и проси..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ЈЕДНОМ ПОЕТИ 331 РЕЧНИК 332 ДРУГА ПЕВАНИЈА И ОТКИДЕ СЕ Једна мисô, као муња, Тако брза, тако сјајна, Откиде ми с’ исред душе И постаде души тајна.

ЈЕДНОМ ПОЕТИ 331 РЕЧНИК 332 ДРУГА ПЕВАНИЈА И ОТКИДЕ СЕ Једна мисô, као муња, Тако брза, тако сјајна, Откиде ми с’ исред душе И постаде души тајна.

Леандер И Летње ноћи, ноћи јасне, Ноћи жиле, ноћи красне! Данак мори, сунце жеже, А ви, ноћи, тако свеже. Отац стари, месец бледи Кроз облаке доле гледи, Гледајући кроз облаке Сребрне нам шаље зраке.

Ви, звездице - осмејкуше, Реците ми право туди, Је л’ истина што о вама Пишу књиге, зборе људи: Да ви нисте тако ситне Већ огромна нека тела, И од једне па до друге Простире се вечност цела?

А мени се тако чини: Там’ на брегу кад бих био, Руком бих вас домашио Ил’ јабуком пребацио. По сто миља, веле људи, Прелетите

По сто миља, веле људи, Прелетите за час бесно; Зар се не би то орило Хучно, звучно, урнебесно? А ви тако мирно, тихо Пролазите простор свети, Та већи се шушањ чује Кад мушица где пролети.

“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет. А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај.

“ Дочека је мајчин кар. „Немој, мајко, карат’ тако, Нисам крива, није ред... На извор је ићи лако — Празне ћупе, вољан гред. Али натраг — терет то је...

И врагу сам се ругô, У пакô слазио, И дуго сам га дуго Ногама газио; И док сам ногом тако Врагове нотирô, Главом сам, чак и срцем До веба допирô.

И питао сам Бога, Треба л’ што да му дам, Јер имам блага многа, Броја му не знам сам... Негда је тако било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. 1888.

1888. НЕ ЖАЛИМ Имао сам добру мисô (Тако мислим бар), А у мени горуцô је Са Парнаса жар. Свећа гори, перо спремно, Хартија је ту; Е, сад седи па напиши

Ја хартији, лептир свећи. Знам, не пркоси, — Ал’ свој тако кратак живот У гроб уноси. И тако сам с њим ратовô Читав један сат, Док и свећа не догори, И ја легох спат’.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Какво је опет ово чудо: Покондирена тиква! — Покондирена тиква, господо моја, јест тако завомо весело позориште које сам ја долу нижајше потписани сочинити шчастије имао за вашу, ако соизволите читати, како

весело позориште које сам ја долу нижајше потписани сочинити шчастије имао за вашу, ако соизволите читати, како ползу, тако и забаву. — „Забаву? Ха, ха, ха! — То ће бити унтерхалтунг? Хи, хи хи!

— „Господин списатељ, немојте ви бити тако оштрљатоносати, зашто ако вас почнемо ми, салва вениа, жене критизирати, нећете се знати ни ви, ни ваша књига; јер ми

ферфасер, шта су вам девојке и жене скривиле, те толико на њи атакирате? Тако сте нас у пређашњем вашем дјелу напали с Јелицом, а сад нам опет Фему представљате. Тко вас је поставио арендатором?

него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази Покондирена тиква. Је л’ тако, господична?

Је л’ тако, господична? У Вршцу, 1830. Ваш слуга, Сочинитељ ДОДАТАК Дјело ово, као што се горе види, сочињено је било године

ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила. ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара. ЕВИЦА: Зар он није ваш брат?

видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица?

Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица? ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила. ФЕМА: То те је научио тај твој уја и други њему подобни; но ја теби кажем, девојко, учи се по моди говорити

ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу. ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради. Нити мари какве се аљине носе; нити како се господа унтерондлују.

Токајер је тако био красан, ја га нисам скоро пила; пак опет кафа, шећера сувише. Ту сам и Финеску повела, о бештија једна, и она се

Кад си јошт овакову мајсторицу у твом веку видио? ЈОВАН: Па добро, а што сам ја крив што ме је покојни мајстор тако научио? ФЕМА: Твој је мајстор био, да ти кажем, магарац; ти треба да будеш паметнији. ЈОВАН: Шегрт од мајстора?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав

Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу. На кужном ветру сам.

и кроз наше очи неизмењено В Узидали вас у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису вас

оне који су искористили смело могућност умирања за оне који су прекорачили преко свога леша за њихову смрт тако потребну против смрти за оне који су сада једно јер свет је подељен људском кожом на два дела а два и два су један кад

што прође је прошлост Прошлост која не прође је будућност и будност Свака ствар сваки човек је детаљ твоје наде Ето тако је почела у дан своје нужности Обала једноме Мору Звезда на Полуострву Рт Добре Воље Оивичена бескрајем Саветује

Не постоји тријумф изван несреће. Док смо то сазнали неприметно смо заменили себе. Тако смо стварно претворили у мит, да доцније посумњамо у њега.

О, опија ме ватра тако трезна Око твоје главе ко пролеће! Ко тебе није видео тај не зна Себе, ко тебе не виде тај неће Никуда стићи, јер

Непомичан си, зато те не могу стићи; Тако близу мене други ваздух дишеш Док силазак у дубину обећава све више Звезда на коју треба се тек навићи.

то је најлепша куга то су најређе болести тако потребне мом тамном жару када покушам да издвојим мало чистог времена — песму ама не свет онакав какав је празно

Вечна ноћ у крви измишљеном оку слепим зидом прети. О ватро тамна иза себе, ко први да љубим тако љубим, не могу да се сетим.

значи далеко од себе водити живот пун опасности У ватри без дима у песми без речи Изгубити знање част и снагу Тако ћемо без горчине лепше љубити земљу И шуму која се не усуђује челу Ноћи иза леђа цвет сасвим логичан: Буднима трн,

љубавници Кад сањам у врту испод јоргована Мирис је згуснута празнина у бићу Које се удаљава од себе као у молитви И тако старимо ја и мој пламен И тако се опијамо својим животом и пепелом Мирис цвета је мирис његове будуће смрти То мирише

Краков, Станислав - КРИЛА

ви сте то, Дановићу. Седите. Сад баш говорим о извештају. Размазили сте тог вашег писара. Хоћете ли коњака? Узмите. Тако из чутуре. Капетан је брисао подшишане бркове. — Добар је. Имам за сутра одличну малагу.

У горњем граду сред нагнутих кућа са решеткама платани су били жути, а у Светој Параскеви мозаици из В века били су тако дивни, да се сада танке усне једнога плавога војника смешиле у сну. — Укрцавамо се у зору.

Поручник Лука иде дуж низа шатора, који су исто тако будни и осветљени, и по којима играју погрбљене сенке. Преко свега се расула месечина, на којој се црне прилике

Један кратки прст му је у спљоштеном носу, а друга рука пипа згужване банкноте у џепу. — Тако ја умем... - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - У селу су још по подне покопали побијене.

Један бајонет је зазвонио као звекир о челик шлема. Пси су помамно урлали. ”Бомбом и бајонетом...” тако су им наредили. За ту је ноћ наредио да му доведу чупаво девојче са црним очима.

— Меѕѕіеурѕ... припремте дланове... овако... почните... такт пазите... један, два... брже... тако.. Дланови су под тактом ударали. Било их је глатких, знојавих, са дубоким линијама и исплетеним арабескама судбине.

Носили су чупаве шуме над собом. Други су били танки и румени. — Брже, брже... тако... тако шију митраљези... Дланови су клепетали као луди. — Ура, ура... Кроз дланове је прошла језа будућих јуриша.

Носили су чупаве шуме над собом. Други су били танки и румени. — Брже, брже... тако... тако шију митраљези... Дланови су клепетали као луди. — Ура, ура... Кроз дланове је прошла језа будућих јуриша.

Онај јаук му је остао у глави. Па не само тај први. У тело, које је пало, зарио се одмах још нечији бајонет тако снажно да је продро чак и у земљу, шкрипнуо и савио се, а онај је јекнуо још једном плашљиво и слабо као убијено куче.

Још неколико сјајних пруга се вину у зрак. Сину отуда далеко са косе, зазвижда, али тако блиским фијуком да се све трже, и тресну шрапнел баш над рововима. — Ух, ух, у наше... слепци...

Дим се лагано разилази и ватра слаби. Јуриш је одбијен. И тако се три пута понављало до зоре. — Погинућу, погинућу...

Као да је правдао своје сувишно пијење. И тако је прошао цео дан. Потом када је ноћ пала, задувани ордонанс дојурио је и предао мали коверат мајору.

Петровић, Растко - АФРИКА

“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

„Дакар није Африка!“ понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници скоро свих племена екваторске и западне Африке.

Григри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар, и тако у бескрај. То су разни камичци, кожице прашине, коштице, дрвца: ушивена у црвену кожу, обешена о огрлице, о мишице, о

Штреземан на Конференцији ударио песницом у сто. Углавном за црне све вести из тако конкретних детаља. Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне

То би дало сву величанственост визији архипелага на њему. Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још

Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна. Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.

Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.

Шминкају се најдивније, најнеприметније и најнежније што се да замислити. Шминка је код црнаца исто тако општа као и чистоћа. Мати ујутру шминка децу која још пузе; младић будећи се за лов шминка свог друга или брата.

Лаким плавилом окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту.

Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче кондуктеру: „Добро, терај на брод,

Говоре нам све то гласом који значи: „Тако вам и треба кад не умете да баците ни човека у воду, а хоћете у прашуме!“ Овај је црнац, уосталом, први кога сам видео

Пучина 6,00 над Екватором. Почињем да волим овај брод, црвених димњака, који тако упорно и бешумно плови по непомичној пучини. Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Место је исто. ГЛАВАШ: Ну, момци, здрав’ оданили! Има ли гдегод нешто од лова? Или је гора тако оскудна Те нема срне или грлице, Па већ у крило јадне буљине Фишеке ретке глупо харчите?... (Гледа Исака.

Са вечном тмином да се оженим: И онде, љубећ црну невесту Са грешним жаром огња пакленог, Да рађам пород, тако страхотан, Од кога ће се, кâ у грозници, Грбавој земљи кора јежити; Отровне тице, змије ватрене Које ће, репом

тице, змије ватрене Које ће, репом хитро шибајућ, Спржити поља, спалит усеве, Отровним дахом лета кужити, Докле се тако, кугом морена, У један прамен отров-парице Колевка бесна људске несреће Несрећом људском сва не разори...

У дýгу каткад поглед утоне, Занесен сјајем боје њезине, Па тајну куша лепе природе: Ко ли је створи тако дивотну?... (Гласно окренув се Стани) А куд си, стâра, тако наумна По непроходу горе зелене?

(Гласно окренув се Стани) А куд си, стâра, тако наумна По непроходу горе зелене? А и вечери сутон сенасти Покриће скоро уске стазице, Куда пастири — само понекад

СТАНА: А Бошко? Ти док се овде тако скањујеш, Бледа ће глава бедем китити. СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’! Видим да ти је много дражија Од млека мога

Зар хајдук један да те приволи Да срећу своју ногом погазиш? Где ти је кућа, где је колиба, Кад сјајне дворе тако презиреш У којима те срета богатство? Па онда љубав паше свемоћног?

Чекај де, лијо!... На реп си стала змији маторој!... Отров те чека!... А ту шкорпију, Што се превија тако ласкаво, Те бих се, ’вако стара грешница, У четир’ поста заклет умела Да ће за капљу крви његове Ишчупат срце, ако

] ТРЕЋИ АКТ ПРВА СЦЕНА [Дошавши крадом, Стана узалуд наговара Спасенију да оде у пашин харем и тако избави Бошка.] ДРУГА СЦЕНА Разговор Главаша и Спасеније. Стиже Исак. ГЛАВАШ: Исаче, брате!

главе тикву дубао, И, запушив јој шупље продоре Са меком кожом твоје мешине, За пливање је лако спремио, Те ћу је тако, као играчку, Привезат за пâс старом Хаџији: „Сад пливај, Хаџо, хладним Дунавом, Код ове справе нећеш тонути!...

Та склони ножа бритку оштрицу, Да лакше дахнем!... Порфирије, хе, еј!... Сад, Раде, сад!... РАДАК: Тако те хоћу, стара чивијо! (Тура нож у корице.) ЈАЊА: Боље да се и нисам родио, Нег’ ова мука!... Ено и момка!

Вуци, дртино! Шта чекаш? Ради!... Сад, Раде, сад! ПОРФИРИЈЕ (иза бине): Шта вичеш тако, као да си помахнитао?... А тако ми светога Алимпија, ти си свему баш главом крив!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

(Над свом овом војском био је заповедник Ејуб-паша, јер је сва ова војска сачињавала један кор). Тако су стајале ствари на тимочкој линији, у половини месеца јула. 17 јула удари на Хрватовића Хафис паша од Грамаде са 8.

И тако Књажевац падне Турцима у руке и они га одмах спале. Од Ниша, па преко Грамаде (село и кланац на српској граници близу

један крак иде у северозападном правцу на Зајечар, Неготину па даље низ Дунав, а други окреће јужним правцем и иде тако до варошице Алексиначке Бање; ту прође кроз бањски кланац, па се опет подели на двоје, један крак окреће југоисточно

код Великога Извора, а 17 (дакле у исти дан кад су Хафис и Сулејман почели нападати на Хрватовића) продужи нападаје и тако се примакне Зајечару да је већ и саму варош могао бомбардати.

Тимок преко Лукова до Кривог Вира, где се сједињује са друмом који иде од Бање на Параћин и који горе споменух, те се тако и овим путем од Зајечара може доћи Параћину.

И тако, Хрватовићева И Лешјанинова војска имају у главноме једну исту задаћу: прва брани да Турци од Књажевца преко Бање не пр

Пролази које брани Лешјанин и Хрватовић врло су важни, јер кад би Турци продрли до Параћина и Ћуприје, они би били тако рећи у срцу Србије, И ми тешко да би их игде могли зауставити до Београда.

И тако на тимочкој линији стоји Хрватовић пред Бањом са 6—7.000 војске и Лешјанин код Бољевца И Лукова са највише 12—15 хиљада

положаје, а ако би ударили левом обалом Мораве од Суповца па на Тешицу и даље низ, Мораву, не би имали да савлађују тако велике сметње, као на децној обали.

тога ми ћемо имати згоднији положај и бранићемо це из опкопа, док они као нападачи морају јуришати отворених прсију. Тако ћемо се ваљда продржати до јесени, а онда ће ударити снегови, који ће горе доћи Турцима, разлогореним на отвореном

би пребацио мостове преко Мораве, ступио ца Сајибом у свезу, па онда удружени повели заједнички нападај на Алексинац. Тако је рачунао и ђенерал Черњајев и одмах изда наредбу Хрватовићу да се са својом војском крене на Књажевац, да га заузме,

Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао: — Је л' те, молим вас, а јесте ли се ви јутрос

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје! Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли!

Легло да почива, Молило би Бога Да о мени снива; Што би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути.

А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути.

Тице, цвеће, сунце другамо те зову; Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада, Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада! Куд ћеш овој цркви, стубови су пали — Веру су и љубав собом Затрпали.

Дочарали си птице Да лете по цвећу, Славуји да се с мојом Песмом надмећу. В Ој девојко, жељо жива, Што си тако жалостива? „Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела.

— Да обиђем, да посетим Твој румени цвет. Да ја видим око цвета Како трепће мај.“ Тако ми је прошаптао Један уздисај. Иди, иди, ја му рекох Слободна је ноћ, Та задржат’ не могу те, Слаба ми је моћ.

Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда. Каже ли ти миле снове Бујну тугу,

Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда. Каже ли ти миле снове Бујну тугу, слатке ваје, Пева ли ти

XВИИИ И молио сам очи Да сузе не лију, И молио сам прси Да тако не бију. И преклињô сам љубав Та да ме не куша, Ал’ љубав, очи, срце, Нико не слуша А један цветић, што га

Ох, сачувај, благи Боже! XXІІИ Та не бој се, није тако, Облачак је само био; Сад погледај, куд год хоћеш, Цео свет се разведрио.

ХХВИИИ Ој, љубави, видовита вило, Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!.. — Чуј ме лане, моје мило цвеће, Јер ми други веровати неће.

У даљини, магловитој тмини, Старих доба у мутном облаку, Давних лета пепељастом зраку — У давнини, тако ми се чини, Живели смо и нас двоје, Срце моје, срце твоје Једно друго волело је.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Је ли тако? — Тако је! — Бугари онда довуку нове трупе и ноћу, између дванаестог и тринаестог септембра, ударе наново на Дринце,

Је ли тако? — Тако је! — Бугари онда довуку нове трупе и ноћу, између дванаестог и тринаестог септембра, ударе наново на Дринце, разбију

Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче. О Кајмакчаланској бици појма нисмо имали.

Код нас реч „забушант“ није била позната. Ако се ко огреши о своју дужност, поступак је кратак. Тако си ти хтео! Такав је, уосталом, био наш неписани закон. То се знало и ишло се тога дана до умирања.

Светислав се мало придиже и обрати се Мишићу: — Тресни ми мало овај јастук. Упалише ми се леђа... Тако. Е, сад је добро. — Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао.

Од болова није очи отварао. — Али да сам знао... не бих се дао жив у руке. И тако смо ми, од једне наше незгоде, постигли леп успех. Цела је та ноћ протекла у нервозном пушкарању.

Петнаестог септембра у шест и четрдесет и пет... — Али увек, у „четрдесет и пет“ — дира га Мишић. — Овде тако пише, молим... У то време, дакле, изиђу на положај наших шест чета.

Четнички одред одменио је делове четвртог и шестог пука. Је ли тако? — запита Предраг Светислава. — Тако је. — Сви смењени пукови груписали су се десно од нас и распоредили према

Четнички одред одменио је делове четвртог и шестог пука. Је ли тако? — запита Предраг Светислава. — Тако је. — Сви смењени пукови груписали су се десно од нас и распоредили према почетном делу десног крака оне хоризонталне

Овај су батаљон задржали у резерви. Капетан Радојчић га прекиде. — Када сте тако успоставили фронт, да видимо шта је било шеснаестог. Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе.

— Кад су нам још поставили циљ?... Идемо дотле док не изгинемо. Откуда ми знамо шта се крије иза ових бедема! Дакле, тако!... Понудио ме је неком ракијом и при поласку даде ми и кутију конзерве.

Када сам се вратио позвао сам водника и десетаре. Саопштио сам им. Они остало знају. Никада, људи, нисам тако слатко спавао као те ноћи...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

У нашој и иначе маленој књижевности, где су право свечани тренуци тако проређено усамљени а пустолински размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је отворио нову епоху

И Бранко Радичевић је, тако, сложенији него што би наше недовољно знање о њему желело, и више је „наслага“ у њему но што бисмо на први, површан

анахронизам: у овој Антологији диже се читаво једно столеће српских песника да се поклони првом радосном победнику тако дуго невеселе српске песме. Бранко је први савладао вешто што је свима њима остало до краја недокучиво.

Како ми је, да ви'ш, шнајдер Ферфушов'о цели Леіб! Због тога сам јуче ваздан Била тако деѕперат, Па за друштво ја ти гар ніцхт Пасовала нисам тад.

Да и ја, удаљен, Не будем придављен Каменом незнања Отечества стања, Већ да знам, мирујем, Певам и ликујем. Тако је, брижан, певао Паун Јанковић: знао је које му је Отечество.

Није чудо ако је носило трагове, а и ожиљке, тих европских додира. У тој поезији тако се споро и бојажљиво помаља и оцртава домаћи пејзаж: једва да га, живот, и има.

И тако, поезија предбранковске епохе била је само наизглед неочекивано, али у суштини врло логично изразито европска, помало б

) Између осталих, и ово је један од узрока што их је време тако немилосрдно прегазило. Можда и има неке психолошке дражи живети у противречности између слављења Аустрије и потајних

Наравно да се тако не ствара живо језичко море, ни клима једино погодна за поезију; тако се најпоузданије припрема смрт поезији.

Наравно да се тако не ствара живо језичко море, ни клима једино погодна за поезију; тако се најпоузданије припрема смрт поезији.

у знатноме делу предбранковске епохе једва да су имали у рукама инструменат поузданији од волапика, и не само Пачић, тако изразит својом рококо-апатијом према српскоме проблему, него и многи други, везани за њега горче и присније.

књижевности никада није било толико зналаца страних језика као у ово доба: никада пентаглотија није у нас цветала тако раскошно као тада.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— И јастребу бих тако тепала — Извед’ ми душе мила гласника! Што стојиш?... Иди!... ВУЈО: Могу ист’ — и ’нако ти бо’зна бешједе не

То значи: и жао ми је Што те онако црна судбина Из Венеције злобно отиште. ЛЕОНАРДО: Можда и тако мислим. Али се данас чисто радујем Што бољу срећу ниси имала. — Несрећа твоја, светла госпођо!...

“ Гле безбожника! Крвника! Турчина! Куда га води смелост свирепа? „Крвљу бојити?...“ баш тако пише, Азијски скот! нечовек! грдило! Али — Опрости, боже, женску прехитрост!

Откад нам светла дође госпођа, Ваљда се дворац сав изменио? Све по латински?... Вила ил’ кастел? Ил’ тако нешто?... Тек нешто ново јест? Па виђаш ли је, ха? ВУЈО: Играм се с њоме. БОГДАН: Шта? Шта, Вујо, Играш се с њом?..

себе): Као пламичак свеће воштане, Што на све жеље ветра пристане — Тули се, букне, гаси се, плане, Докле и свеће тако нестане... ВУЈО: Слободан?... Слободан, дакако!...

— ЈЕЛИСАВЕТА: Па?... Капетане! КАП. ЂУРАШКО: Па: „Латини су лукави, Јуначка мука тишти лисицу...“ Противници ти тако говоре. ЈЕЛИСАВЕТА: Проклета земља У којој човек тече душмана, А није најпре срећно стекао Пријатеља ил’ љубавника.

Убиј ме сад!... ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад. КАП. ЂУРАШКО: Кад тако кажеш — ја ћу живети. ЈЕЛИСАВЕТА: Живи! Али сад даље, одлази!

КАП. ЂУРАШКО: Кад тако кажеш — ја ћу живети. ЈЕЛИСАВЕТА: Живи! Али сад даље, одлази! Јер тако ми се чини, Ђурашко, Да са Станишом Ђурђе долази. (Капетан Ђурашко одлази.

Умир’ се, чедо! Трпи до сутра — Сутра и тако биће скупштина, Где ће се она помоћ решити Што Млечанима дати обећах — Том ћу приликом прогнат Радоша. — А Станишу!

ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике... Јер када куцне свете слободе Тај тако жељно ишчекивани час,— Ко ће уз нас? Радошу, реци ко?

Планина ових сјајни оклопе! ВЛ. ВАВИЛА: Ох, кад те видесмо! А стрепили смо много за тобом. Кад тако некад јутром пораним И са врхова нашег Ловћена У мутно море поглед утоне, А из недара му видим ужаснут Све

РАДОШ: И то зар дадоше? КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то, Радошу! Ал’, браћо... ВУКСАН (за себе): Е, баш сам знао Да тако многоречив разговор Телал тек бива већег грдила, Што крајем својим пјано поводећ За собом вуче тешку мрцину — Баш

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Преклињао је кнеза, да му испуни жељу. И остарији су луди молили кнеза. — Ма, људи моји, није то тако лако — царски је во! Него, ја ћу бацити молбу.

Одреди ли царство да се боду, добро и јест — не браним ни ја; не одреди ли — није ништа ни било! Је ли тако, браћо? — Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој! Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се.

Је ли тако, браћо? — Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој! Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се.

Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли. — Е, кад си се тако, бате, наруц'о, ето ти па мало 'нако заслади! — вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.

— Је л' де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази своме Јуји! — поче му се безазлено улагивати.

Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је,

Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави

Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго.

Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако? — Јест, брате Крстане, тако је — мијења глас и одговара сам себи...

Зар није тако? — Јест, брате Крстане, тако је — мијења глас и одговара сам себи... — Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе,

Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако... И блентави је Крстан и даље нешто мумлао. претресао, а око њег' се дизао и

Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако... И блентави је Крстан и даље нешто мумлао. претресао, а око њег' се дизао и ломио грозан и језив

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Та свечаност пуна чаробности неке Тако је далеко — пуна чаме гнусне. Он немарно дише мирис младе смреке И с досадом гризе испуцале усне.

Отворила уста, умире и снива Бесни танац, раскош Иродова дома. Бели осмех модрим лицем се разлива. Тако мру на југу. Салома, Салома.

Вековима тако кикоћу се они, Сплет њихов невидљив васељеном иде И, тек кад у нама звук срца зазвони, Њихове се чете оживљене виде.

О, докле ће тако иронија мозга Лутати и мрети попут снежна прама! Лозама је нашим саломљена розга, У буктињи нашој нестало је плама:

Дубоко, немо жеље мру. Груди су тако песме пуне, Да жудно желе суза сласт. А зреле воље бију струне, И шушњем чезне столет храст: Господњих суза жели

И тако вечно ове исте стопе, Крв нова сити. О, земљо олује, Мрко ти чело страшне капи шкропе И чудне химне изнад тебе хује!

шапат, Врх библиотеке Афричкога Града, И у Пантеону твојих руку тапат Беше пљесак мрежи паукова рада: Мирно ти си тако калпаке и списе, Механе, бродовље, хетере и ловор Засипала прахом покајничке мисе, Где пауков застор векова је

Кô надгробне плоче стрче брда сива И глечере густа сумаглица купа. Већ данима тако без промене све је: Ни цика, ни сузе у тој полутами; Чак ни небо да се руменом засмеје.

Две скамењене сузе то су биле. ВИИ Снови су моји теби вредност дали, Но не кајем се што се тако збило: Знам да се свесно лажи гнездо вило, Снови су били, али снови сласти.

Опело чујем и песма црквена Сипа на мене маглине јесење, Уморно плачу пољане и стење, Модро је све што беше тако рујно. Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева? А ти си тужна. Стид ти образ прели.

И жудим косу твоју тако меку. А чежње моје, све дубље, све веће, Очајна неман црном косом среће А око грли пучину далеку.

И сву ноћ тако пустим градом блудим И тебе тражим и свој олтар жудим, Забринут гледам небеса што ћуте. И ништа нећу од живота

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Дивота! Твоја ћерка шаље упутства! Ако тако потера, може почети још и да шаље расписе; може чак да заведе и деловодне протоколе па да почне посао под нумером...

тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку.

Одлучно): О чему? О коме? АНЂА: О... Ђоки! МАРИЦА (остави флашу): Ша да говоримо? АНЂА: Па тако, да ми кажеш ко је то, шта је, какав је...? МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је!

? МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је! АНЂА: Па знам, кћери, ал' не иде то тако! МАРИЦА: Иде, бога ми!

МАРИЦА: променило се само место и ништа више. АНЂА: Какво место? МАРИЦА: Па тако. Сад девојке заказују састанке у кафани, а у твоје време су на тавану. АНЂА: То није истина.

Чула си шта у писму пише и тако ће и бити. Он ако не стигне данас, стићи ће сутра зацело и онда... Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине!

Не брини, господине Вићо; ако овај посао свршимо, мени класа, а теби невеста у кућу. ВИЋА: То тако ви кажете, а девојка? ЈЕРОТИЈЕ: Девојка има да ћути и да слуша родитеље, само ако ми помогнеш да ухватимо ово лице.

Не можеш тек узети наше признанице па их послати господину министру као антидинастичке списе! Је л' тако? Него слушај ти мене, господине Вићо.

Разумем кад се напије при каквој већој лицитацији, при каквој процени за зајам код Управе фондова или тако што; али је он почео у последње време да се напија и код најситнијих услуга које врши грађанству.

Е па, брате, то не вреди тако, за ситне ствари. Због тога пати држава, а треба и о томе који пут водити рачуна. ВИЋА: Па треба, дабоме!

Мора да призна, иако му се не признаје. — „Јеси ли ти сумњиво лице?” — „Јесам, господине, како да нисам!” — „Тако те хоћу, голубе мог!” па отрчим одмах на телеграф. (Покрет као да куца у тастер.) „Господину Министру унутрашњих дела.

У мојим је рукама ваше сумњиво лице, у вашим је рукама моја класа. Молим за хитну размену!” Ја, тако уме Јеротије, него! ВИИИ ЈЕРОТИЈЕ, МАРИЦА МАРИЦА (долази из собе): Јеси ли сам, оче? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

у који су се биле улиле тековине развоја грчке мисли током античког периода и раног средњег века, добио је тако једним потезом адекватне словенске преводе.

грчке мисли током античког периода и раног средњег века, добио је тако једним потезом адекватне словенске преводе. Тако су и Словени овладали појмовним арсеналом који је много раније латински преузео из грчког, а касније западноевропски

Старословенски језик творевина солунске браће, ушао је тако у породицу великих сакралних и књижевних језика хришћанске Европе, напоредо са грчким и латинским.

Излаз се најчешће тражио у томе да се један глас обележава групом од два или три слова. Тако се познати шуштави консонант у енглеском означава са сх, у француском са цх, у италијанском са сц, или сци, у немачком

заједничка азбука у Бугара, Срба и Руса омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне средине у другу, тако да се у знатној мери може говорити о заједничкој књижевности.

Позајмљенице из грчког господариле су у терминологији црквеног живота, контрастирајући тако с терминологијом саме религије, доследно словенском.

да се устали јединствен графички лик за српски књижевни језик, без обзира на постојање двају различитих изговора. Тако су створене и до данас коегзистирају две верзије српскога књижевног језика, што се показивало као извор проблема,

и сва остала знања из тадашњих наука, историјска, земљописна, медицинска, улазе у овај општи словенски фонд, а исто тако и поучна и забавна лектира медитеранско-азијског света, као што су чувена Књига о Варлааму и Јоасафу, Стефанит и

славних људи, њима ће бити даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној доследност нема код других народа.

и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној доследност нема код других народа. Тако је створена српска биографика као битна карактеристика и посебност српске средњевековне књижевности.

о цркви, а морални подвиг кроз изнијансирану исповест о својој души и одлуци да се замонаши под именом Симеон. Тако је лик владара постао недељив спој успешног ратника и високо духовне личности, те ће од тада владарски подвиг у

делује као пророчански завет, те стога завршна сцена, у којој Сава над очевим моштима мири браћу Вукана и Стефана и тако прекида братоубилачки рат у Србији, делује сасвим природно и смирујуће.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Никад добро вече! Мени ноћца лако никад не протече... У мислима, тако, уздахнô сам јако, А сузе су текле низ образ полако; Од груди се мојих вечан огањ створи, Да у њима душа пре рока

Тихим ходом прође кроз дворану стару, Поклони се трипут светоме олтару, Па ишчезне опет у поноћном мраку... Тако царе Лазо доходи Горњаку. 7 Подгорцу 1857.

Или ви несте Немањин сој? Та да смо Срби, та да смо људи — Та да смо браћа — ох, боже мој!... Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?...

Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?... Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви!

Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час? Та зар би тако, ох, браћо драга, Та зар би тако презрели вас?... Презрите братства покор и клетву, Што небо даде, погаз’те ви!

2. Често те у сну снивам, Моја љубави! Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем.

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро,

Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?... И ход се чује... Да л’ поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази. Ил’ крадом облак иде навише?

Зар да остане — Тама?... И ход се чује... Да л’ поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази. Ил’ крадом облак иде навише? Ил’ болник какав тешко уздише?

“ Тако збори буљубаша И за нож се руком маша. Даље тврди стражар стари: „Браћо моја, граничари! Имам једног побратима, А

“ Тако рече пет стражара Крајишника, граничара; А пушке им огањ бљују. Ал’ и Турци наваљују, Крвожеђу х’јене љуте Сипајућ

“ Тако рече смелим гласом Поучитељ нове вере, А глас му је са ужасом Испунио калуђере. Дигоше се ћелепуши, Кô да друга

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Прости ме, родино блага. САН У ПОДНЕ Топал сам ћув, пролећем ти подунем. Ђурђевска ноћ над пупољима тако, пупи ми пупила, мала. Пламено ми се извијаш у цвет.

Сетно ти прамен косе залелуја кô врби, где нам се дели целови? Кад умрем, чекај ме на води међу врбама и оне тако сане од сете на веки чекају неке жуборе из незнани.

Кад умре човек, и моје срце рушно је. Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело. Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли.

Топли сам ћув с пролећа кад подуне, Пупи ми пупила мала. Ђурђевска ноћ над пупољима тако, Пупи ми пупила мала. Пламено да се развијеш у цвет, Пупи ми пупила мала.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој

Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта, пошаље, а он је послуша, услужи.

И с братом на рукама, било тамо код матере у кујни, било испред куће, и забављајући га, тако чека оца да из чаршије дође на ручак. И после би и отац долазио.

— И као да је још откада дошао, откада тако седи, чека на ручак, нестрпљиво, гладно почео би да жури. — Хајде, хајде да се руча! Где је нана? Зовите је.

После њега би баба, мати и он, Младен, настављали ручак, али тихо, полако, као крадући, да не би оца пробудили. Тако исто би тихо се дизали са ручка, мајка нечујно износила софру и чистила, тамо у кујни остајала да пере судове, спрема.

рубља, одударајући од тамног црвенила по соби простртих ћилима, јастука, и око њих цела кућа, и околни зидови, а тако су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све као да се одмара, лежи.

црвенила по соби простртих ћилима, јастука, и око њих цела кућа, и околни зидови, а тако су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све као да се одмара, лежи.

соби простртих ћилима, јастука, и око њих цела кућа, и околни зидови, а тако су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све као да се одмара, лежи.

Као после ручка, па све засићено, уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази дан, мрак наилази.

Кад се из Чаршије улазило у улицу, одмах би се наилазило на њихну капију. Она се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким ћерамидама.

Бунила би га она удаљеност куће и големо дуго двориште. Чисто као да би се упадало, тако би се силазило и дугом калдрмисаном путањом ишло ка кући. Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата.

Јер, једнога дана умало не пропали. Тако се говорило, мада се то никад по њиховој кући није осетило или видело. Деда Младенов, после оца наследивши толика

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

У народној медицини б. л. се јавља, тако рећи, као универзално средство, као панакеја; он дејствује и тамо где никакво друго средство не помаже; при лечењу,

(Бели) слез. С. је у народној медицини једно од најпопуларнијих средстава од, тако рећи, свих болести. Он је »јунак са свачијем: ама на рану, ама на којугод бољу хоћеш с. најпрви иде« (ЗНЖОЈС, 11, 270).

и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости. Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин (СЕЗ, 41, 1927, № 139), други један цар Урош (ібідем); у једном пољу

»бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.). По једном објашњењу, тако људи говоре »као да имена Божијега не помињу узалуд« (Вук, 1. с.; упор. и старогрчки χήνα ‹= гуске ми› м.

Код старих Грка упор. клетву ναί μά τήν κράμβην <= тако ми купуса) која је такође ίερά ‹= света› (Атхен. 9, 370б; Бергк, Хіппонацт, фрг. ИИ 475).

На Нову годину жене мећу б. за десно уво, а мушки за капу с десне стране (СЕЗ, 19, 20); исто тако б. за уво меће жена која меси колач на Велику суботу (іб., 44). Б. се кити домаћин кад уђе у кућу и честита Божић (іб.

о Божићу (СЕЗ, 17, 107; Караџић, 3, 1901, 65), и о слави (СЕЗ, 14, 1909, 196); исто тако и суд са водицом за знамење (СЕЗ, 16, 167) и са богојављенском водицом (ЖСС, 1799; СЕЗ, 40, 1927, 25); њиме се ките и

Упор. такву ракију о задушницама!) о свадби (іб., 168). Исто тако, б. се ките или боду жртвени колачи о свадби (іб., 159), задушницама (іб.

СЕЗ, 19, 216). Његов сок употребљује се против змијског уједа (ГЗМ, 12, 1900, 149); исто тако, б. се привија кад уједе чела или зоља (СЕЗ, 40, 245). Б.

И онда је на кући у којој је био Исус изненада изникао б., и тако је Исус спасен, а нама остао обичај да се о Божићу кити кућа б. (ЗНЖОЈС, 6, 302).

песма, Софрић, 53; слично и: СЕЗ, 16, 280). БУКВА Буцхе (фагуѕ ѕілватіца). Буква. У религији буква нема тако важну улогу као, на пример, храст или граб, али је ипак и она имала известан значај.

има једна буква, поред које се увек зауставља спровод: свештеник чита опело, а један из спровода на букви уреже крст, тако да на њој има много урезаних крстова (Караџић, 1, 1899, 165). Срби верују да се виле рађају на б.

Ћипико, Иво - Пауци

Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади... али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан

чисто ужива кад му нога запане у бијелу податну мекоту, — притиска је све јаче, хоће да је згази, сатре, уништи. Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше. —Ево, овдје нам је ложница!

— Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече: — Не замеће се ноћашњи траг тако лако!... Већ 'ајдемо, жено моја! И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући.

Људи не питају за цијену, тако су навикли; само дај, кад је потреба, па као да си даровао! Платиће на јесен, пошто газда зацијени.

— Питај га кому оставља, — вели Илија Ждралу, па ћеш чути. — Ради, а да коме? — Мени тако рече сто пута у болести ... Воли га, болан не био, као рођенога брата! А и јесу браћа ...

Стриц Петар већ и не двоумијаше: биће сигурно да је Илија тако удесио кад не хтједе пристати да по половицу плате крчмару трошак седмине, већ је сам крчмара подмирио.

А Илија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио. Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи!

—Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, дједу и баби по покојној му мајци. Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања! Газда Јова се замисли.

И тако без икакова труда добио би своју надницу... Петар га јутрос, кад му печеницу донесе, моли да му буде при руци, нека не

Може он сам саставити писмо, па, кад буде све готово, дозваће биљежника да потврди. — Тако мисли — вели — и господар, газда Јово... и поздравља те. Петар се први диже и погледа на друштво.

Је ли тако? Добро је! Иди, Петре, јави се биљежнику; наћи ћеш га у штионици, игра карата; нека дође само час... Петар оде, а

Петру се учини превише. — Чудо је! — вели. — Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас! — Тако је по тарифи, по закону! — слеже биљежник раменима. — Знам ја, част вама! ... Баш то је зло што је по закону!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

аск.рс. 2009. ДОРОТЕЈ Димитрије Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир.

Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тога дана. Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне падати киша.

Кад рекох да сам отуд, он се прво обрадова а затим збуни. Чинило се да га је срамота што га затекох у тако недоличном стању. Рече да се упутио онамо по заповести епископа моравичког Евсавија.

Крваве крпетине, окореле од дугог стајања на ранама, скида тако брижљиво и нежно као да додирује латице најлепшег цвета. Затим лагано клизи погледом преко површине распадајућег меса.

двоуми: да ли манастир да претвори у стециште кужних и убогаљених, или ће то остати храм одакле се призива свевишњи. Тако се прича понавља. Поново ми васкрсава у сећању оних неколико месеци по мом доласку у Вратимље.

Једном је, подражавајући пример краља Драгутина, којем је у том погледу био тако сличан, обукао кошуљу од сирове кострети и отишао у бирску пећину, давши завет да ће онде остати две недеље.

Рекли су му доле да је калуђер отишао у Јањину, због лечења неке деце или тако нешто, не сећам се више шта ми је Богдан казао. Макарије Ово не слути на добро.

“ Тако је рекао: меропашка гамад. Изашла сам из одаје, попела се у просторију под кровом куле, да бих била сама и пустила да

Овај који је к нама дошао врло је млад, верујем мој вршњак. Уопште, тако је необичан. Има снажан стас, што ја пре никад нисам видела у једног монаха.

То се не би могло рећи према његовом свежем, руменом лицу. Видела сам му очи, оне су тако плаве, чудесно плаве као небо. Лауш га је дочекао као разљућена оса.

Кирча се врати носећи воду у бакрачу. Калуђер покваси крпу и стаде да пере рану тако вешто и пажљиво да бих то све време гледала да сам могла поднети грчење Лаушевог лица.

се, отро зној са чела и рекао, као да се ништа није нарочито догодило, како му изгледа да ће рану успети да савлада. Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И у благом санку из прошлости давне, Болној тици тако протицаху дани; Нит се из сна креће, нит очи отвара И снег тихо веје - да тиче сахрани... 1880.

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме? 1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО!

Е, тако и ти разведри анђелско лице, И буди срећна у дивљој и пустој страни Кô плави цвет питоме љубичице, Стрпљењем својим што

Таласи мили! Равнодушно тако Остављах и ја све што љубљах јако, И гоним - јурим - а где ли ћу стати, - Судба ћу, можда, знати! 1882.

О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је! Мирно дрема бог, Просуто лежи вино, Под гордом круном царства свог Немирни дан је синô И све за благи одмор зна О,

створу дају питому, рајску ћуд, И у том слатком часу пожуда адска се гаси, И смерна, света љубав таласа људску груд. Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни Бисерна роса пада.

Па кад је тако - тако мора да је! Залуд је, дакле, кукњава и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост, очајнички мач.

Па кад је тако - тако мора да је! Залуд је, дакле, кукњава и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост, очајнички мач.

Кô сморен путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој Ал' нигде гласа...

Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја? Кад ми срце тако лепо Уживати зна! Ја сам као лептир мали, Башта ми је свет Певајући кроз њу летим Са цвета на цвет! 1883.

И цео божји дан Он гледа пуста поља, где гола стрњика расте, И снева други сан. Тако и прошлост моја преда мном тихо се буди, Мој поглед исто тако кроз пусте пољане блуди, И моје желе тако, што срце у

Тако и прошлост моја преда мном тихо се буди, Мој поглед исто тако кроз пусте пољане блуди, И моје желе тако, што срце у мени драже, Топлије небо траже... 1883. ЗИМСКО ЈУТРО Јутро је.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

То се и догодило — или ми се бар тако причинило. Догађаји које сам својим пером описивао постадоше за мене стварни доживљаји који ме из уске средине и

старе рушевине и модерне вароши; не хитно и дрхтаво, као што то изгледа са брзога воза, него лагано и достојанствено. Тако могу у исти мах да пишем и да се дивим лепотама, природе, у које с правом убрајам и, једну витку сапутницу, која се,

Као год што бајке треба причати деци само у сутону, када их она гутају разрогачених очију, са језом и веровањем, тако треба и о свету и његовим тајнама говорити у слободној природи, где, нам се чини да удишемо њен животни дах и чујемо

мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што Вам је из ње приступачно, онда ћу - тако Ви замишљате - не знајући и не хотећи, исписати најоригиналније астрономско дело: ненамеравано дело, проистекло из

Књиге леже, у сликовито распоређеним гомилама, и по столовима и по самом поду. Тако се човек не осећа овде никада усамљен, него је увек у добром друштву.

покривачем, а пролеће персиским ћилимом, обојеним сочним зеленилом младе траве, протканим срмом расцветалих врба. Тако видим, кроз тај варошки прозор, како годишња доба пролазе једно за другим.

Ето, тако ме је померање у простору бацило у далеку прошлост. Јасно ми је да су простор и време толико међусобно повезани да их

Преда мном лежи Београд у потпуној тами, нешто се десило у његовој електричној централи. Тако могу, у мраку, врло добро видети оно што желим.

Његова плодност је надмашавала плодност самога Египта, тако да су га стари звали баштом света. Ту су се одмењивале снажне и добро уређене државе са огромним престоницама, као што

Њена оба крила отворена широм, и побожни свет излази из храма. Тако видимо и један део његове унутрашњости: зидове од алабастра и олтар од злата.

Те нам звезде изгледају као приковане на небеском своду и оцртавају на њему различите фигуре, тако да их око само од себе везује у скупове или јата.

Исто тако и бубамари која седи на точку преслице изгледа да се цео свет око ње окреће, а да мирују само она и тај точак и сви

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

људе) како се буде и радују пролећу, често уз примену ономатопеја („…патка рано па па квичет/ и пачиће погледа/кукут тако ку ку вичет/свима радост без сљеда/… гуска гачет, гушчад водит/ гусак смјехи га га носит.

Стеван Поповић имао је изражен осећај за естетску процену песме за децу. Тако је на насловну страну првог броја Радована ставио песму „Поздрав деци“ чиме је допринео афирмисању Змаја као песника

(Тако је, на пример, поема Ђачки растанак Бранка Радичевића (1824–1853), посвећена данима младости и школовања, школским друг

Патка рано па па квичет и пачиће погледа, кукут тако ку ку вичет: свима радост без сљеда. Јастреб ишчет за лов к срећи, врапци гледе да б' побећи. О златоје пролеће!

Ждрал при води тихо зовет, у кавезу цајзел појет: О златоје пролеће! Слава Богу јединому који влада све тако, и небје њему предивному благодарност једнако, а жели се свима срећно воспјевати многољетно: О златоје пролеће!

Он 'итнуо удичицу, рибицу је стек'о, метнуо на жеравицу, па је тако пек'о. „Жеравицо, де се труди, Немој тако споро!“ Рибица му веће руди, Готова је скоро.

Он 'итнуо удичицу, рибицу је стек'о, метнуо на жеравицу, па је тако пек'о. „Жеравицо, де се труди, Немој тако споро!“ Рибица му веће руди, Готова је скоро.

Јоште путник туда Ногом лаком оди, Стазица кривуда Поред липе води: „Ој тиче умилно, Што на грани стојиш, Окле тако силно Срце мени својиш? Да ли одозгоре С неба амо дође, Да ли мимо дворе Моје миле прође?

Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено.

И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!““ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети – Путник сузе рони, Тици да

– Оца и сина, супруге, кћери, Брата и сестре, друга што вјери, Сродника мила, пријана радка, Нијесу ми тако имена слатка, Ко твоје име, које ћу знати Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

куће САРОШ, певач, мухамеданац али домородац, присни друг Ташаниног покојног мужа ПАРАПУТА, просјак, блесаст, полулуд, тако звани »Божји човек« МАНЕ, Грк, кафеџија АРСЕНИЈЕ, клисар Миронов БЕКЧЕ, отменији просјак-пијаница ЈУСУФ-БЕГ РЕШИД-БЕГ

Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се... Тако је још с покојним старим газдом, с којим је заједно и на хаџилук ишао, тако и са младим газдом, па ево и сада после

Тако је још с покојним старим газдом, с којим је заједно и на хаџилук ишао, тако и са младим газдом, па ево и сада после њих. Зна се то.

« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?« — »Узми је, газда!« — велим. »Много је лепа!« сам себи одговара. И тако с тобом, с твојим именом на устима успављује се, брзо навуче јоргане на главу и заспи.

ХАЏИ РИСТА (Стани): А, Стано, љут сам на тебе! СТАНА (изненађено): Зашто, дедо? ХАЏИ РИСТА Тако, љут сам. Пролазим па видим: те овде кукуруз истоварен, те онде просуто, онде бачено, остављено...

ТАШАНА (показујући деци где ће цвеће метнути): Ту, метните ту. То је поздрав тати од вас. ДЕЦА (мећу). ТАШАНА Тако, сада идите. Сада сте поздравили вашега тату. СТАНА (одводи децу). ТАШАНА (слушкињама): А сада идите ви.

ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема. Оставите ме тако саму, па... КАТА (изненађено): Како: оставили те саму? Па ти си овде у својој кући, и како онда да си сама?

! Шта је то, кћери? ТАШАНА (окреће се од матере): Ништа. Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама,

Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји! Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано

Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да толике године из куће не излазиш,

(Љутито, увређено одлази.) КАТА (Ташани прекорно): Е, е, зашто, Ташана, зашто, кћери, тако? ТАШАНА (устаје, а већ тресући се од помисли на добра јела, пића): Да, да, још и то: добро јело, добро пиће.

(Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате. Знате и што треба и што не треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа не видите, него се

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

зашто се од породичног имања не сачува бар пристојан остатак, имена и части ради? зашто се здравља тако брзо поткопавају? зашто родитељи не жртвују своје страсти, сујете и себичности, место да жртвују своју децу?

све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца, задрма главом тако да вилице звекну и језик дође у опасност.

Пушкари га онда истераше. И тако дечко уђе у своју професију, и то сасвим правилно, на основи талента. Неку анатомију и неку естетику је носио у себи

Ено, погледајте оне официре што иду тако прекопута. Погледајте корачање, погледајте ногавице. Али то одело није овде рађено. Ево како ја мислим, мајсторе.

Све је то он носио у себи као неку тајну. Једаред само повери се послужитељу читаонице. „Знаш, кад тако читам о Србији, Босни, Црној Гори, а нарочито о оном Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни како је,

Колико што блеснуше, без једног шкрипа испадоше маказе из платна. Још два три пута тако, и појави се фини модел панталона. Свашта се говорило међу паланачким кројачима.

” Тек што се смеј стишао, у кавану улази мајстор Коста, и право томе столу и празној столици до говорника. Има тако тренутака кад су погана реч и казна на длаку близу, па се тек опет размимоиђу.

Мало-мало па каже неки чудан израз; српска реч, али необична. „Мајка ми је била тамо однекуд из Санџака, па ето тако понешто још кажем као она, мада сам сасвим мала остала сироче.” Мајстор Коста осети да му нешто расте из срца.

И тако Ристана неочекивано постаде мајсторица и своја газдарица. Шор је одмах поделио улоге. С једне стране се расклиматала д

Варошица зове њега „џепни муж”, а њу „весела удовица”, и сви чекају да виде ко је кога боље преварио. Испало је тако да су мајстор и мајсторица преварили паланку. „Весела удовица” роди сина.

„Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће. Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати. А није рђаво ни мени, ни мојој мајсторици.

” Ако пијан човек на улици тетура и заплеће: „Овај мисли да по земљотресу гази.” И тако из најсрећнијих дана његова живота остаде човеку име Коста Земљотрес. Наравно. није се љутио.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету љупкост дода, тако општи венац цвета. ПРЕДГОВОР Кад би се по начину гдикоји списатеља хотео фалити, ја би могао с прозопопејом навести

— свет (осим малог скока) далеко не пада од своје кладе. Сам стоикер, који тако лепо нпр. о гневу говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује него што

И тако мислим, а и сваки ће, разма ако је стар, потврдити да је данас онакав исти свет као што је био кад се онај славан поета

и непријатељма јавити имам да ме је мати, како је видила у мени мушко дете, на књигописање определила, и ова је страст тако у мени укорењена да ме ни рђаво здравље, ни слабост очију, ни друга внешња притискивања од тога одвратити не могу.

— Но међутим, да би ваше зактевање задовољио, које је чесно и праведно, морам књиге преметати, јер тако се списатељи помажу. — Не бојте се, љубезни читатељи, сад ми баш паде један стари рукопис од времена Мусе Кесеџије.

Ево, дакле, како стари рукопис нашу повест почиње: У једном селу била је нека девојка, именом Рокса или Роксанда, тако лепа и умиљата да се дивотом целога предела праведно називала.

Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по сокаци своју лепоту носити.

Он усугуби кораке, почем се поља добави, и стигнувши Роксанду: »Лепа моја, куда тако намераваш?« запита је. Роксанда, видећи изненада лепо обучена младића, застиди се и поглед земљи обративши: »Ја идем

— љубезни моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно изгристи да се ни под који начин прочитати не може.

— Као што онај који је поверене себи новце синоћ на карте изгубио, сокаком оди, тако сам ја три дана у мисли удубљен блудио, желећи докучити шта је пацов изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би

« Љубезни моји читатељи, с крпежом се кућа држи, а огрижаји човека из невоље ваде. Тако, на пример, кад младић који је десет година у раскоштву живећи здравље проарчио, тврдо представи убудуште умерено

писмокрадец дело своје барем пет година у рукопису држи, и сваке године свој рукопис најмање четири пута прочита. Тако може се догодити да ће сочинитељ своје дело за сувопарно издати, преводитељ своју у том неспособност увидити,

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ако живот човечји и има какав предговор, он је тако интимне природе да се о њему уопште и не пише. Али се мени предговором ваља оправдати што сам предузео овај посао —

У једно доба, настала је била читава хајка на мене. Све што је добило свраб за писање узело је да се чеше о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за све оне који су — то се већ разуме — почињали критиком своја

Као што би се и период који затим настаје могао тако лепо и у животу, као и у историји, назвати: период „робовања и патњи“.

су људи необично подесни за биографије књижевника и уметника, јер је код тих биографија правило да се свака ствар тако улепша како би велики покојник потомству изгледао што узвишенији и што племенитији.

И код њих постоји онај кројачки укус: „ово вам лепо стоји!“ те биографију тако кроје и дотерују како би што лепше стојала ономе о коме пишу.

Велики покојник бивао је често пута у животу свиња, али је овом приликом нарочито био забрљавио, тако да није умео чак ни кућу да нађе.

Н.“) гласила овако: „Једног јутра, срео сам га суморна и брижна; чело му је било мутно, а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу човекову — биле су пуне неког чудног израза бола и прекора.

Том приликом је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити.

Ето, тако се кроје хаљине великих људи; ето, тако се пишу биографије у кројачким радњама за израду биографија. И то је добра стра

Ето, тако се кроје хаљине великих људи; ето, тако се пишу биографије у кројачким радњама за израду биографија. И то је добра страна тих биографа, коју историја

дешифрирају, коментаришу, објашњавају, обрћу речи, премећу реченице и, на крају крајева, на основу нових података, тако измолују покојника и тако преврну биографију, која је дотле била написана, да бивша биографија личи просто на преврнут

објашњавају, обрћу речи, премећу реченице и, на крају крајева, на основу нових података, тако измолују покојника и тако преврну биографију, која је дотле била написана, да бивша биографија личи просто на преврнут капут, са грудним џепом

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Свакоме је одређен суђени час, Лукијане. — Ја се старам да не дође тако брзо... Једна тешка разорна граната рину у близини и уз громовити тресак избаци земљу, чији комади падоше и међу нас.

Од муке се насмејасмо. — То ти је оно: „Болан здравог носи!“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако.

Јахао сам напоредо са командиром. За нама су такарали топови и каре. Командир је псовао. — Тако је то, кад те деташирају у другу дивизију, па се не зна ко је за мене надлежан. Запитах га како се то збило.

Али провалија је пред нама била толика да је ни до половине не бисмо испунили телима својим. Командир рече да је за тако нешто доцкан. Ни до сутра увече не бисмо могли да насечемо дрва да попунимо речно корито. — Знате шта?

— Разумем! — одговорио сам тихо. Одговор је дејствовао сугестивно на мене. Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака.

Краљ слуша, клима главом и лупка једним штапом по земљи, па ће рећи: — Е, тако је... Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати...

Ако би до нечег дошло, ова деца би ме коњима изгазила. — Е, мој докторе... није тако. Ова деца гину... а шта тражимо више од живота нас два старца...

— Е, мој докторе... није тако. Ова деца гину... а шта тражимо више од живота нас два старца... Не говори тако — вели Краљ благо и махну руком ордонансу да принесе лекару јело. — Мени је место са мојим народом.

Тачно у два часа отпочела је артиљерија, тукући појединачно извесне секторе, припремајући се тако за одлучан напад. Аероплани су непрестано шестарили над нама.

— Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима. Кад почну и они да бацају ове ствари, кад будемо видели ланце и будилнике покрај пута, онда ће то тек

И тако гази по снегу. Раније смо им викали: „С пута“, „Чувај“, „Држ десно“, а сада га пажљиво обиђох коњем и у ходу запитах:

али они сјајни динари изабери — ликује сада Исајло. Лука покупи сребро, па се обрати трговцу: — Изброј банке... Тако!... А сад, где је онај дечко?... Слушај, изнеси овај џак напоље, и ко год затражи прода-ћеш му.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“ И тако увек река носи један леш И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...! ... На високој планини бор зелен.

Једном сам руком узео ручицу Перину, другом сам руком узео ручицу Стевину; Тако смо пошли пут неба, далеко, хој, хој!

Сва је митологија умрла била заувек. Тако отпочео нови неки раздрузгани живот: На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ И између кућа Војника четири

Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама: Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије. Око града, Да ли се сећаш? Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести.

“ Онда казани захукташе јаче. Још смрти, смрти, браћо, и мало муње; Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари. У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа. Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију.

О пролеће дивотно, све са тебе полуди! Да л' верујеш, драга моја, да је страшно умрети, И да ли ћу тако лако срећу поднети?

земље побелеће његове кости: Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени; О јадни сине, Зар си широку своју собу за тако уски променио стан!

Нека точак смрви ме, кад крене, Својом великом љубављу за путовањем Нека смрви ме. Друмови су наши бескрајни, Горе су тако тихе, пландишта тако широка, Свих путева за мене љубав је предубока, Сви веле: дођи, дођи, трпљиви

Друмови су наши бескрајни, Горе су тако тихе, пландишта тако широка, Свих путева за мене љубав је предубока, Сви веле: дођи, дођи, трпљиви љубавниче, Зашкрипала су велика кола

И хоћу за ноћима зелену зору, Па потом за брдима гору, И опет за ноћима виноградску зору Сним. И тако увек даље. Жудње ми чуче обалама ко вредне праље, Кад се из села небу диже високи танки дим; Док се очима зеленим,

Али шта сним, Шта сним? Кад знам: Пођи, пођи, па сврни! И тако стално даље: Пођи, пођи, соколе, па сврни! Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље...

Место врба, удове и црева простирати на Цвети. Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато! Човек, ком дадох пријатељство у времену пропињања ка савршенству, или да му се

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А онда ту су и руже! Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека.

У праву је корална грана што на то тако гледа! Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи.

Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа стече свој мир. Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила.

Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је држала, чупала јој утробу и раскидала плућа. Тако и до скривеног Ружиног блага дође. — Гле, бисер! Лепотан!

Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега. — Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а

Не памти се да је икада неки сунцокрет одбио да следи сунце! Нити да се родио тако мален и својевољан! А да невоља буде већа — једва да је и растао од силног размишљања и радозналости.

Остали сунцокрети сад су већ отворено показивали своје негодовање. Ко је још видео сунцокрет тако патуљаст и неозбиљан? Шта има он с месецом? Шта га се тичу звезде на небу? Нека пожури и порасте као и остали!

Ветар до њега не допире, не рањава га трње и камење. На меко седа, по меком хода. Ни птиче у златном јајету тако не живи! Али, зашто не расте? Зашто му једино глава бива све већа?

— каже. — Иди и нађи га, или ћеш заувек остати наказа којој само глава расте! Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток.

Чу Ведран како јауче грана када је нехатна нога гази и досети се да он то купинову врежу окајава. Тако и трећа година прође. Једва да је и опазио дечак кад је прошла.

трчати дечак низ планину, остављајући Месечев Цвет да блиста на врху Сребрне Горе, да нежан и усамљен сја као звезда. Тако и до језера дође и заустави се да још једном, у језеру, види небески цвет. Наже се над воду и крикну.

у селу нашалио, извади једну и прилепи је себи на лице, унапред се радујући изненађењу које ће својима приредити. Тако радостан и дође до првих кућа у селу кад га угледа један од суседа и зајаука: — Склањајте децу, људи!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу!

К’д ми овакој млади и убави бесмо? Свири, море, и пој, зашто ће те убијем? Ће те закољем, само да те не гледам тако стару и збрчкану. Де, онуј нашу, стару, мекамлијску: како за младост и лепотињу срце гори и изгори...

Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми... МИТКА (раздраган, занесен): Немам ја, бре, лошу премислу на њума.

Она видела, писнала, брго од себе свилену кошуљу скинала — и држ за јатаган. А нож, знаје се, свилу не сече, те ја тако жив... А њума, после, живу гу у врећу врзали и у Мораву фрљили. (Устаје, бесно вади јатаган.

ТОМА (унезверено, не могући да дође себи): Па?... а?... То? То? (Окреће се Митки.) Аферим, Митке! Тако! И ако си старији, отац да им будеш, и онда да их поучиш, одвратиш, а не ти још први међу њима... Аферим!

Аферим! (Устреми се Магди): А ти? Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо! ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?...

Аферим! (Устреми се Магди): А ти? Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо! ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?... Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли?

И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо. Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи.

ТОМА (грчевито чупа колено): Не тако, не толико силно... Доста, доста... КОШТАНА (још раздраганије): Сум шетал, мори Ђурђо, по Стара Србија, По Србија

Пој »Жал за младост«... За моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде, и брго остави. Пој и викај гу. Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу само још

Посрће од радости.) Кошто, брзо! Хајде! КОШТАНА (Трза се): Ти? СТОЈАН Ја! (Ужаснуто): Што ме гледаш тако? Хајде! Брзо! КОШТАНА Куда? СТОЈАН У свет, да ти миришем косе, гледам очи, слушам глас, песму...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије. Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу

ти немам, брате, ни мира ни станка, Него дуге ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, Па до зоре тако памети га учим; Али лудо срце не чује шта зборим, Него ме све пати ударима горим, И дршће и стрепи, као лист са

Кунем вам се, луди, свијем на свијету, Што је бистре росе на горском цвијету, Нико не би мого наћи капцу једну Тако милу, сјајну, и чисту и чедну!

Од јутра до мрака с прозора је гледим, Па уздишем тако, чезнем и блиједим, А мајчино благо послује и ради, У широку софу жути шебој сади, До шебоја ђурђиц и каранфил мио,

Па још, болан друже, кад неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане, Бих, тако ми бога, аџамија постô, У механи пио и без гроша остô!

'' ''А што су ти мутне очи тако? Кô да ниси спавала никако?'' ''Негдје славуј пјеваше са гране, Па га слушах све до зоре ране.

Гле како њена Корална пруга Весело игра По зиду горе! Веруј ми, тако И моје срце Хукти и букти, Игра и бесни, Манито, лудо — Не зна шта ради, Сасвим се смело; И ево, ево, изгоре

Ми пут свој знамо, пут богочовјека, И силни, као планинска ријека, Сви ћемо поћи преко оштра камâ! Све тако даље, тамо, до Голготе, И кад нам мушке узмете животе, Гробови наши бориће се с вама! 1907.

1913. БАЛАДА ''Кажи ми, дете, што си се покрио Земљом и травом? Зар ти хладно није?'' ''Не, мати. Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште бих био.'' ''Прени се. Пођи својој родној луци — Кућа те чека, моја славо жива.

'' ''Прени се. Пођи својој родној луци — Кућа те чека, моја славо жива.'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.'' ''Вај, рано ли те сан студени срете!

И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће

у мутне ноћи, када бура реже, Када нимфе ћуте у морскоме биљу, Ја ћу с вама вући ваше тешке мреже, Да, прекаљен тако напором и радом, Једном гордо пођем, с новом ватром младом, Кроз маглу злих дана свом завјетном циљу. 1906.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Вук Караџић тако нешто и претпоставља. „Ја мислим“ каже он „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући

„Ја мислим“ каже он „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и

после читлучења које је обухватило све сељаке хришћане било је јединствено у односу према турским феудалцима. Тако се захваљујући понајвише нивелизаторској улози турског феудализма стварано и створило јединство целокупног нашег

Та држава по народном певачу никад не би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни певач не одступа.

Неписмени, незаштићени, немоћни, они су осећали сујеверни страх како пред појавама у природи тако и пред појавама у друштву.

његова воња, зато што су људи нешто скривили, зато што је њихов праотац Адам окусио од некаквог забрањеног плода. Тако су попови тумачили злочиначку воњу измишљеног бога, тако ју је схватао и сам народ.

Тако су попови тумачили злочиначку воњу измишљеног бога, тако ју је схватао и сам народ. Али тај бог говорили су попови и народ је веровао може да буде и милостив.

Да га не би сувише срдили, пусте у град, као у знак верности, синовца Момчилова Рајка, са пет стотина војника. И тако Момчило немајући куд, уреди војску за бој, с намером да поседне опкоп испред вароши, надајући се да ће се моћи одржати

шурака, с Грцима оклопницима, који се боре изблиза; а по средини смисли да пође сам с одабраним Грцима и Турцима. Тако и Момчило са своје стране прими борбу. И кад су се војници примакли једни другима, судар је био страховит.

Изгледа ипак да Турци нису потпуно сатрли српско-босанску војску. Вук Бранковић је успео да се спасе, исто тако и војвода Влатко Вуковић: страдао је, према томе, највише центар српске војске.

Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким. И шта је било потом?

Осим тога, тако прича и византијски историк Јован Дука, који је писао после 1463, а тако и дубровчанин Цријевић (Церва, Туберо

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у бескрајон Ни командир шумске страже Није знао да ми каже Да л’ слон телефонира Ил телефон — слонира СМЕШНА

реза У седам јаких кавеза Краљ баци круну и престо Што није чинио често Прошета до једне воде Гњурну се и тако оде ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ Замислите земљу Србију У Србији село Словац У Словцу живи Вукола Највећи ловац Кад

ни за ловце Ни за замке ни за пушке За то нико није знао Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не може тако више Видеше га неке страже Опалише и убише Ником није било жао Мислили су да је зао ГЛАВА МИ У ТОРБИ КО ДВЕ

Лепа шаргарепа Међутим дабоме Једите путер Док возите скутер Зуби ми не трну Волим кафу белу Пио бих и црну Тако у начелу Свака кафа Чека свога лафа ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ Једанпут у Паризу На Монмартру Ил близу Видех лепу

Видех лепу маркизу БОЊОУР МАДАМЕ Прошли пут у Милану Све је ишло По плану Срео сам Јулијану БОНГИОРНО БЕЛЛА Тако на Гибралтару У једном лифту У квару Нађох грофицу Мару БУЕНОС ДИАС СЕНОРА Ономад у Лондону Све беше По

се са шницлом срести Ил за столом ил на цести Откуд мени ова сила Овај поглед љута змија Да ми храна није мила Тако рећи најмилија Волим брате лепо сести Волим брате добро јести Тамо где се клопа смести И мене ће нос одвести

у глави испод веђа Сутра ујутру када сване Ја нећу дати Сну да стане Хоћу да сањам дању и ноћу Одлучио сам И тако хоћу ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО До стола До столице До кашике До полице Растимо Са ластама

одврати ТРАЖИМ НАЧИНА ДА МОГУ РОЂЕНДАН СВОЈ ДА СЛАВИМ Мрављи поглавар извади мапу И жврљну нешто у регистар АКО ЈЕ ТАКО — СКИДАМ КАПУ ЈЕСИ ТВРДОГЛАВ АЛ СИ БИСТАР ОДАКЛЕ СУ ДЕЛИЈЕ Одакле су делије Из вароши Велије Где се једе јелије

Лепа као са плаката Па и лепша на моменте Имала је очи плаве Оригинал морска плавет Носаше их посред главе Тако да ти стане памет Имала је лепа Ката Уз лепоту сто дуката Па је била татамата За све момке из Баната ОД СЕЛА ДО

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

А шта ће даље бити — брр! — страшно је и помислити. Тако, вечером, поред огњишта, казује бака забленутом унуку, а дјечак само шири очи и од мачка у ћошку чини му се да је

Давно је нестало и топова и тобџија и малог Јованчета са сребрним токама. Понеко чобанче тако и заспи с главом уз камену плочу, сања чудне снове, а кад се од страха прене, дуго трља очи буљећи у овце, милује

кад се од страха прене, дуго трља очи буљећи у овце, милује отпао камен и шапуће: — Гдје си, Јованче, сад си био ту? Тако си ми нешто лијепо причао, а ја заборавио.

— похвали га дјечак дошљак. — Од тебе сам научио, Стриче — насмија се путник с букве. — Ех, још само да имам тако дугачке ноге и руке као ти, па да могу обухватити свако стабло.

— Шта ви ту шапћете, а?! — грмну он тако строго да најближи ђак шаптач и нехотице суну навише и укочи се у мјесту као леденица. — Шта шапћете?

— Јесте. Дјечаков постојан глас и тврд поглед одједном разгоропадише пијанца. Он изненада врекну као јаре: — А тако, ти, бунтовниче, је ли! Чекај само! Еј ти дугачки — викну он на укоченог Стрица — брзо донеси једну добру шибу!

Кад се вратио у разред, учитељ се набусито отресе на њ: — Јеси ли био на Сјеверном полу кад те тако дуго нема? — Не, био сам у оближњем љескару — одврати Стриц тако озбиљно да читав разред, и поред свега страха,

— Не, био сам у оближњем љескару — одврати Стриц тако озбиљно да читав разред, и поред свега страха, прасну у смијех.

— кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле. За пола сата све би село сазнало за нашу Тепсију. — Тако је, богами. — Дјевојчице мени требају за нешто друго.

— Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц. — Она ћути чак и кад је туку, а ја се на примјер, тако славно дерњам да се пола села слети код моје куће. .

И Потрк и Мачак били су надимци. Потрка су зато тако називали што је трком и долазио у школу и враћао се кући, потркивао је и онда кад на таблу излази.

су му чак, у некој црквеној процесији, дали да носи пред народом крст, а он га је пограбио и трком појурио око цркве тако да су бабе дигле вику: — Држите га, однесе крст! Наравно процесија се покварила, Ђоко добио батине и надимак „Потрк“.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

МОЈА ПТИЦА НАЂЕ СЕБИ ДОМОВИНУ 107 ЗЛАТОУСТОМЕ ЗАПИС ЗЛАТАН 108 СЛОВО ПОХВАЛНО КРСТУ, ВЕСНИКУ КОПНА 109 ТАКО ДОИСТА НЕКИМА НОЋУ...

уши отворите, свест к овом прегните, на ноге се оприте, који но хоћете и ради сте ову словесну част себи примати... Тако слушајте, да не изгладњено сити изађете и из кратка слова вама се више у разуму принаспори, тако да не би оскудан

Тако слушајте, да не изгладњено сити изађете и из кратка слова вама се више у разуму принаспори, тако да не би оскудан забринуо се, ни сит омразио би.

и море што некад врло се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и човечаско срдце Подизато на жалост, на што ли друго, Срдење, смех ли.

Виногради тако се упарложити да нигде ни једне лозе, а ни које дивље вињаге, не може се пронаћи за кушање. А господа му за просјаке ос

И то се разлико сеје: каква је кому његова ћуд, тако и сије. Један сије у своје тело, други пак сије у своју душу. ХВАТАЊЕ СЕНКЕ Било ли, или ништа не било, привиђено,

Благо је и господарство овога вилајета преходљиво: од једних к другим прелази а најпоничије је! Сваком се тако исто пригађа, кано у сну нешто да види, или сенку донекле мотри, те је хвата руком да је заустави и удржи.

Лепо семе у њој засеј. Тако и наша ова земља издаће овој пород. СРЦЕ ЗАРАСЛО ТРЊЕМ Та се тобоже надах и чеках мој виноград да изнесе грожђе, а

Многа твоја, богати човече, лета мислећа Учинише ти циглу једну ноћ И то не целу ни до сванућа; Него тако рече ти Бог: Ове ноћи истргнуће ти твоју душу.

СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ Колико је маечак огањ, а колике ли велике ствари пожиже; тако и човечији језик — мала је вешт у нами, а врло големо зло чини.

Злечесту реч на ме изнеше. Ама који ме год то облагују, да се сами обуку у зао глас и кано хаљином горњом тако да се обгрну сами са својом срамотом.

ода шта год, плахо прхуће ударајући и лупајући по буџаци собом, еда би брже згодила где прозорац излетити напоље — тако се је душа Данилова узврдала и узмутила била у њему од анђелскога страха.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

ПРВА У којој је описана јегна дирљива сцена између калфе Коте и шегрта Поте, даље, кућа хаџи Замфира чорбаџије, а тако исто и слика јунакиње ове приповетке. У кујунџиници Мана кујунџије седе калфа Коте и шегрт Поте, и раде.

Боже здравља! Запамтиће први нови шегрт ко је калфа Поте! Тако мисли Поте и једе печену бундеву, и теши се и ужива већ сад.

га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда тако исто мирило. И све док цвета дафина, оно неколико дана, чорбаџи-Замфир нерадо оставља кућу и слабо излази у чаршију.

У тој кујни су се и чељад и укућани прекодан најрадије бавили. Кујна је била најмилије и, тако рећи, најтоплије место у пространим конацима чорбаџи-Замфировим. Ту понекад и сам чорбаџија сврне да попије кафу.

јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године. Врло је рано отпочео радњу на своју руку.

Дугим ускакањем извештио се до невероватне лакоће, тако да је могао још онако у лету, у скоку, скрстити ноге и одмах се и посадити прекрштених ногу, као Турчин, и све је то,

Па као што је био добар мајстор, тако је био и леп момак. Црномањаст, лепа, велика ока, састављених танких обрва и танких брчића.

“ па га опет љубе у образ, тако да мора формално да се отме и да бежи. Тако жене; напротив, многи старији људи нису га баш најрадије гледали.

“ па га опет љубе у образ, тако да мора формално да се отме и да бежи. Тако жене; напротив, многи старији људи нису га баш најрадије гледали. Само духну на нос: „Хм! Јага, што је џимпир! Анасана!

А као што је био добар играч, тако је био добар и певач, ловац, јахач и весељак и за друштво човек. Кад год би свршио какав посао и зарадио добро, тада

И глас о вештоме мајстору Мани кујунџији отишао је далеко по свету, тако да је чак и за Свету Богородицу Ржанску израдио тежак крст од срме...

би му певали и играли и вили се пред њим до зоре, а он их, расположен песмом, свирком и игром њиховом, бацао на крило тако силно да би им папуче полетеле чак у штукатор, и лепио би им стопарце и динаре и уверавао их да приме: јер је та пара,