Матавуљ, Симо - УСКОК
— Нека јој је са срећом — рече владика и извади из шпага два талијера; један даде Крцуну, као што ће свакојем војнику на крају рока, други додаде, рекавши: — Подај јој ово мало поклона од
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „А колико је дуга?“ „Главнога и добити двадесет талијера!“ одговори жена, а избуљи очи као да се препаде од те грозне суме, замишљајући је.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
„Знате ли, браћо“ рече један понајмудрији „до чеса је то? Све без пусте памети, | него ајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају, да и
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
се његов син том досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку и нашао коња чак на граници како је дао двадесет талијера соџбине.
Осим клетава бјеше одређена и уцјена од 300 талијера на поменуту главу, јер се поуздано знало да се Букар налази у планини са Радекином четом.
Прво што треба споменути то је да је приложио цркви педесет талијера, а не двјеста или триста као што су се сви у манастиру надали.
су толико исто приложили: Блитвар, Дувало, Жвалоња, фра-Томе и Закарија из Зврљева, а нови гвардијан двадесет и пет талијера више то и Брне послије придаде да се изједначи са Тетком.
преписа што и прије, и остави зрнца, препоручи му да се умјери у јелу, па узевши за путнину и пријеглед двадесет талијера, отиде и не одморивши се људски. Брни је било најгоре сутрадан пошто узе зрнца.
му се да му се капа обрће у вртолац на глави, те онако збуњен не умједе се ни погађати, но плати за два рупца два талијера и двадесет карантина. Већ му је било свега доста, а већ бјеше и вријеме ручку, те се вратише.
Бутре је једнако око њега скакутао и љубио му руке. Стриц поклони Бакоњи стотину талијера. Он дарива млађе, па се крену с оцем у Зврљево, гдје је одслужио прву мису.
стадоше врло вјешто сијати ријечи о том, а како се Чагљина досјети томе, а бјеше му потреба од њеких двадесет и пет талијера, то он проглуши село причајући о честитости Кушмеља и Осињаче и њихову великом имању.
Ћипико, Иво - Пауци
Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко сто шездесет круна, а то ти је преко четрдесет талијера што новаца што дућанске робе у овој години. —Фала богу, како ви знате. —А што ћеш од она два порубана говечета?
Илија бијаше, одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седам талијера, па зар је он крив што молбу нису уважили? Али се поп не да разлогу.
—Чекај, будало! Узми кукуруз, па га у чаршији продај , — ето пара ..... А колико требаш? —Тридесетак талијера... Подмирио бих све: и траварину и неке потркушице, потркушице што ви у вашем дућану не држите...
Док газда размишља, Петру бјеже очи на жељезну касу „вертајмовачу”: како је висока, чврста! Колико талијера могло би у њу стати?
—Ништа! ... Кад купиш оба дијела, продаћеш их мени за исте новце, а ја теби муштулук од двадесет и пет талијера. Ти ништа не рискираш. — Али ја се надам за мало купити ... Оно се не разумије у посао... —Толико боље!
Примакни! —Видјећемо, болан! Што циганиш? Ако учиниш добар посао, даћу више, и до педесет талијера... Је ли поштено? Сјутрадан пошао је Петар у друго село да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри.
—Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци! — Нек буде како хоћеш!
Смиљанићу покојнога Рада ваше дијелове оставштине покојнога Ника Смиљанића, и то сваки свој дио за двадесет и пет талијера. Је ли тако? Добро је! Иди, Петре, јави се биљежнику; наћи ћеш га у штионици, игра карата; нека дође само час...
којој газда купује све дијелове од Петра, купује и његов дијел, и даје, преко углављене цијене, приде равних педесет талијера. Ову ће своту убиљежити на Петрову рачуну, на његову корист, а за друго причекати ће га до боље згоде.
се: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му имена каже, набацио преко тога још четрдесет талијера!” Људи се загријали, и неколико дана само се у селу о томе говорило. Илија је на живој муци.
— па, к'о смисли се: —'Ајде—де, ставимо да бих продао: колико би дао? —А што питаш? —Двије хиљаде талијера... и то је даровано . . —Чудо! — рече Илија и сневесели се.
—Чудо! — рече Илија и сневесели се. И паде му у исти час на памет да је газда сва три дизела купио за триста талијера, а ваљада и за мање. —Чудо је! — повика као за се. —Да је и чудо, мало ми се мари, мени нуде толико, намећу се...