Јакшић, Ђура - ПРОЗА
тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио око мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... Страшно!...
Свуда нема тишина, ноћ, тама... Ја нисам страшљив, али те ноћи коса ми се увис дизала; обоје смо ћутали, сваки од нас био је у своје мисли удубљен,
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
МРАК НА ПРАГУ Одавде, са овог прага, кад је ведро, види се море иза девет гора! А ујесен се спусти таква тама да ти је најдаљи видик онај стог!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Озлојеђење на обе стране... Пала тама од неба до земље. Није тама од бога послана, Већ од силна праха и олова! Суреп унесе Станка у шарампов...
Озлојеђење на обе стране... Пала тама од неба до земље. Није тама од бога послана, Већ од силна праха и олова! Суреп унесе Станка у шарампов... — Шта је, побратиме?... Убише ли?
И дочека их ватра из пушака и топова... И опет паде тама, и опет се проломише дубраве, и опет се диже врисак и запевка... Војводе су пролетале шанцем соколећи...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И НОЋ 115 ДУША 116 НОСТАЛГИЈА 117 НАПОР 118 САПУТНИЦИ 119 ЉУБАВ 120 СОНАТА 121 ТАМА 122 ДОСАДА 123 СТРАХ 124 ЕКСТАЗА 125 ЗАМОР 126 РЕФРЕН 127 ВРАЋАЊЕ 128 СНОВИ 129 КРАЈ 130 САТИ 131 СТИХОВИ 132 ПЕСМА 133
суза стара; Тако нова љубав у часима холим Неосетно ране старинске отвара — Па ме страх да желим, и ужас да волим. ТАМА Иза јабланова још ни сад не жути Задоцнели месец. Још са црних трава Дува тамни ветрић.
Лепота, откриће, Пре него мом духу беше реч и слика. ПЕСМА СУТОНА Сутони без шума твојих корачаји, И тама без твога шапата, и сати Први кад се нема више шта да таји... Прве празне стазе кроз рогоз и влати.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Њене обрве дигоше се на крајевима, а угнуше на среди. Очи се још јаче отворише. Из њих је севала тама. — Видите ли моју руку? — рече помоћник, машући руком испред болесника, а гледајући у мене.
Африка
Одлазим у заселак и, онако у мраку, проналазим одакле долазе звуци там–тама. Неколико одраслих дерана седе испред колибе на асурама и ударају у бубањ и у калбасе покривене мрежом по којој су
На питање да ли ће бити там–тама, један прислања главу на земљу, слуша и затим показује: „Тамо!“ Мало дале уистину почињемо разазнавати потмуо удар у
Остали ће играти бриџ. У селу су истовремено два там–тама. Први који посећујемо изгледа скроман по гомили присутних.
Зато су они и искористили да организују два разна там–тама. Овде се жене, које искачу из кола да би играле у средини, дохватају упаљених грана и разносе их по ивици круга.
Лупа там–тама, и гомила, лармајући весело, прате ме до изласка из села. Продужавам, одатле на седам километара, у планину, у село
! Видео сам много ствари тога дана, обишао неколико села и гледао неколико там–тама, тако да сам сасвим заборавио онај јутрошњи Деде у Батлеу.
“ До смрти ће о томе причати а сутра ће већ разуме се бити там–тама, макар и да отерају беле духове. — То вас забавља, да их плешите?
Свирка је долазила бескрајно моћна својом лепотом и слаба својом чујношћу. То не беху велики бубњи там–тама, ни црначки гитари и трубе. Урођеници Уаватара тада уђоше у село и прођоше између заспалих колиба до нас.
Младе жене–ратници сабирају се у тесни полукруг око там–тама, и, превијене над њим, оне певају и играју, оним истим простим, брзим ритмом; руку опуштених, очију склопљених.
Трећих пет франака, које они неће да приме. И веселе се наставља истом захукталошћу, истим лупањем там–тама, истим ритмичним трешењем свих сватова.
Нема прељубе, нема љубоморе, ни срџбе; све што се буде догодило ове ноћи, биће у срцу фетиша. То је свадбена ноћ там–тама, и нико у њој не сме ни да дели, ни да бира, а тешко оном ко би о њој судио.
Слушам како је све даље иза мене потмули удар там–тама и ларма. Н. већ спава. Он се за тренутак само пробуди кад уђем, и кад му кажем да сам видео целу свадбу, и да сам
Црњански, Милош - Сеобе 2
без Варваре – појавила би се, врло примамљивог стаса, лепих покрета, а нарочито лепих, тамних, очију, на којима је тама имала боју дима и облака.
Као и свака друга тамница тога доба. При улазу, још се и видела, мало, светлост дана; што дубље унутра, тама је била – док се око не привикне – све већа.
Теодосије - ЖИТИЈА
И када чуше његов глас, испуни ше се великом радошћу и сви ка кули притрчавши у висину гледаху, као да би се тама могла уклонити, да би се, видевши га, утешили. и узевши реч, рече војводи: — Толико си мудар, а изводиш детињарије.
Црњански, Милош - Сеобе 1
заборавио би се и загледао у њу, увек бледу, са уснама мало повијеним, и дугим трепавицама, под којима је била тама. Био је у стању да чека сатима, ма под каквим изговором, да је види како полази да спава, уморна од дима и каве.
Свуд као да се ширила тишина, за сумраком. Ускоро се замагли тама у логору, прашина зави све, сем врхова воћњака далеких, и Исакович се смири.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
000 душа. Стара Србија је сеобама преполовљена; у Босни и Херцеговини влада тама и варварство; Црна Гора је у сталним борбама са Турцима и Арбанасима; Далмација, под Млетачком Републиком, преплављена
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! (1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли,
Кад би сада опет дошô, Ма и овај други прошô! (1843, јул) ПУТНИК НА УРАНКУ Тама долом, тама гором, Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што
Мили Боже, подигни олују, Сред ме срца громом удри жива! Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.
Клону тело, клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у црно завила, Тама за мном, тама преда мноме, Ал' највећа у срдашцу моме.
клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у црно завила, Тама за мном, тама преда мноме, Ал' највећа у срдашцу моме.
је издало, Ти једино верно му остало, Млого тео, млого започео, Час умрли њега је помео, Место данка спустила се тама, Место славе тебе има сама, Ти си понос, ти си цела дика, Ти му слава можда свеколика.
Сунце зађе, а спушта се тама, На небу је вечерњача сама, Небо ведро, а река се чиста Тамо, амо у пругама блиста, Ој Дунаво, о ти реко силна,
До по ноћи често смо провели, Онда дому сваки, и ја своме, Још се моли Богу истиноме Да што пређе оде ноћна тама, Да што пре се посастанем с вама, Браћо мила, тако с' моли тада, Ал' би тео ја друкчије сада, Сада мени било би
Ти њега ома самртно утуци, Но круто њега немој да обараш, У тавно место њега да затвараш, За њега није, веруј, ова тама, Висина њега јер весели сама — О немој, немој јоште крући бити И лако њему крило саломити, И пустити га одити по
Та синоћ се теби млада Баш зацело нада! Сунце зађе, паде тама, Аја оста сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване — Та већ неси давно!
мени срце једва што је тукло, Красоту око не гледаше плама Вечерње небо штоно је обукло; Пред њиме бија светла нека тама, И тавнило је свет ми то одвукло, Баш цео свет, и оставило м' сама: Грдоба празна, ја у њој зрно прâ — Големи,
И тама беше и већ беше касно, Ал' ето месец указа се јасно, И просу бледо то своје видело На брдо, долу, и у њојзи село.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Громове беса суседу првом о главу врља, у пламен и сам очајно срља, — плам до небеса! — Нестаде плама. Самртна тама; Само у руци пијаног Шваба палило гори боја и граба, просвета срама.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Помркне сунце и увати се тама, реко би да је поноћ. У том мраку сатре главама кулу у млево, узме девојку под крила и дигне се у облаке.
лепши и лепши, и све је забављај док се мало посумрачи, па кад се посумрачи, а ти крени галију, — у тај ће мах пасти тама да се ништа не види.
ТАМНИ ВИЛАЕТ: Први пут објављен под речју „тама“ у другом издању Српског рјечника Вука Ст. Караџића, 1852. Затим га је Вук уврстио и у рукопис своје књиге Живот и
је издата тек после његове смрти, 1867; овом приликом Вук му је проширио наслов назвавши га „Тамни вилает или само тама“, док је сав остали текст пренео без икакве промене.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
5 Да ли осећаш ово убрзање: То простори се сабиру у нама Ко мед у саће; даљине се тање Као фолија: иза ње је тама И врв од звезда незнаних, постање Несагледаног, црно усијање — А с ове стране стањене фолије Позно пролеће.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Ватра у фуруни се одавно угасила. У огледалу више није било никога, само тама. Река је непрестано шљапкала: шљап-шљап... И тако, потпуно без везе, на часну реч, почех да цмиздрим.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- А из гуња убога шушка дједу сличица Краља Петра Другога. КУЋА Крсте се зраци изнад чиније: светлост и тама мукло крваре на љутој стопи црне линије, куд сове ноћу дрежде, глуваре.
Падају гнезда врапчија; ушима стригну с тавана четири глува балвана. Потече тама качија и прогна пропух духове кроз шупље бачве дудове. ВАЈАТ Чекрци, разбој, кануре. Пуцкају сура повесма.
Дивотна главо, умнице трупа, куда те гони, где ли те баца нагон таштине? - Захвата тама јабуку родну с гране постања: раколи Зло се, извија лозу, хвата се храста, корење жили; славујно слави метаморфозу
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Облаци језде, страхота сама, барчицу малу захвати тама, за громом ори гром. У густом мраку без једног зрачка однесе бура барку и Мачка у дивљем трку свом...
Па ипак, нада трајно се гаји: из куле старе свјетиљка се сјаји, док тама свуда влада. А тик уз окно рибар се свио, угасла ока, обневидио ... Вјечно се Мачку нада ...
По свуноћ хрчу, а њива сама, чува је само — ветар и тама. Ловити Ждерка, а сањив бити, посао узалудан, зато се мора опрезан бити и врло, врло будан.
А чим га спазе где њивом тапа, нека се нађе у осам шапа. Спусти се вече, овлада тама, зрикавац тихо зриче, а мачак Тоша сео крај Жуће, прича му старе приче.
Започе шишмиш нечујан лепет, искри се небом звездани трепет. Уз поток тама, слепа и глува, згаснуо светла последњи трачак. Низ тиху стазу, шапа за шапом, шуља се Жућа и уза њ мачак.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Румене пруге се гасе — И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ — и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.
Напољу мртвило влада, И ситна кишица сипи и густа царује тама. У том се куцање зачу. У крчму уђе нагло Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше, Из празних шупљина очних
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
подножја, до подземља, поткровља бесовске избе, да се природи покаже да природа није одгонетка сама себи, као што ни тама у тами није тамна – светлост је светла само другом у теби.
се лечи лепотама каже једна жена у довратку што те чека у простору не баш јавном нек те не плаши дубока тама ту почиње препород и светлуцање зоре тек на обалама.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
зрна падају у непријатељске ровове, и таман је опалио и четврти топ, а пред очима нашим блесну пламен, обави нас нека тама и људи сабише главе иза штита... Срце је снажно ударало. Застрашено подигосмо главе и немо се погледасмо.
Застадосмо да људи предахну. Звезде се изгубише и потпуна тама поклопи земљу. Напрежем очи да бих разазнао пут. Почео сам бивати неспокојан, јер никако не наилазимо на једно гумасто
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
БЕЋАРЦИ 253. Ваздан ведро а увече тама, Дико моја, не смем ићи сама. 254. Савио се рузмарин до страже, — Лоло враже, џандари те траже! 255.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу. На моме лицу бледом мирише тама бела: осмех мог разочараног тела. У њему је очај, у њему што презриво одриче љубав свему, свему. ГОСПОЂИ X.
Заогрнут модрим олујним видиком умирао би мирно после сласти. Мутним би оком гледао по небу, како тама и ужас расту. А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас.
Зато је зар била тама меса и сјај мисли, дуж младости, невеселост горка и дубока, да са Сербиом умру и мог имена смисли?
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Црно је небо, ни звезде нема— У грозничавом бунилу дрема Планета стара: Грех на њој тешка крила одмара... Тама је пала...
Јутро је, ал још свитања нема, С јерусалимских тврдих бедема Још се не диже тама немила: С Истока нема танка бледила Зоре, веснице блискога дана— Још лежи ноћ ко прикована Ко црна крила мртва гаврана.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
»Кажем му ја да он батали стихове, па да учи историју; ал' немам коме да говорим...« После настаде некаква тама, н он чује да иде неко у папучама по соби... — Перо, — зовну га нежан и благ глас његове мајке.
— Е, ђав'ла! Шта се мислиш, синко? поче старац да га опоравља. Знаш: Карло... но?... који?... Пери се сад разиђе тама испред очију; он јасно разумеде да не зна ништа о томе, да нема појма о ономе што се пита.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Још Средњи век, још тама, мрак, јад, чемер и глупост! И то већ није могао трпети и очима гледати. Нови Прометеј мораде донети светлости овоме
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива. ВАРИЈАЦИЈЕ Твоје је лице као љупка фреска На чађавоме зиду старог храма.
У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? — Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама!
И осећам тада да, ко некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над пламеном који обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче... НАПУШТЕНА ЦРКВА Лежи стара слика распетога Христа.
Такав лежи Христос, сред пустога храма. И док неосетно, свуда пада тама, И јато се ноћних птица на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже вампири, Очајан и страшан, Христос руке
ће све то проћи, и, у часу, Непрегледна ће ноћ остати сама, Обући ће се свет у црну расу, Прогутаће га непрозрачна тама, Само ће, као знак истрајне моћи И освајачког старог надахнућа, Стрчати мирно у тој општој ноћи Бело минаре изнад
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ПЕКУ СЕ ПЕЦИВА, ИГРАЈУ СЕ МОМЧАД СВАКЕ ИГРЕ И КОЛО ПОЈЕ. КОЛО Бјеше облак сунце ухватио, бјеше гору тама притиснула, пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале, сакриле се виле у пештере — бојаху се сунца и
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Залуд! Ја нисам способан за таке Високе, дуге апстракције више; У срцу мом је тама једне раке, Очима мојим пустиња без кише.
Свилена тама све тања и тања; А моја мис’о у парадном руху, Тамо где беласа још Млечна Путања, Следује нечем, као Хамлет духу
Музика јеца тоном чисте туге. Гаси се сунце и зраци му блéде; Спушта се тама; умиру све дýге У калу света, у хаљини беде. Мрак! мрак се хвата дубок.
Када падне тама на таштине земне, Велики свод плавих сећања трепери, А моје су жеље и нежности спремне Да загрле звезде прошлости у
Зато нека тама, дубока и верна, Заштитница ових остатака буде Што чекају да се наше душе врате Са мрачнога пута времена безмерна.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Обућа) 89 — Ја чувам благо, а људи мене чувају? (Кључ) 90 — Ја сам око без окца и заклопца; без мене је тама по свима собама? (Прозор) 91 — Јаше врабац мечку? (Катанац на ковчегу) 92 — Један језик све село превело?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
лепши и лепши, и све је забављај док се мало посумрачи, па кад се посумрачи, а ти крени галију, — у тај ће мах пасти тама да се ништа не види.
Кад ево ти на један пут свану у пећини као дан, и тушта и тама од сваке врсте људи, црнијех, црљенијех и жутијех, у различите хаљине обучени, а пред њима један старац бијеле косе и
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
20) а и апостол говори: „Све што се разоткрива светлост је, као што реч указује, а напротив, оно што се не разоткрива, тама је“. (Еф. 5, 13) Због које благодати, брате мој, светлости остављаш дело, а таме чиниш?
Песма пета Ирмос Зашто ме одгурну од лица твојега, светлости назаходива? Покрила ме је тама туђине, јадног, него обрати ме, ка светлости заповести твојих путе моје управи!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ми застадосмо (тек за пуки трен) Ал — ево где стојимо. Тама нас пресвлачи У другу ризу и ми постајемо сен. Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи Отићи први од нас, нем, са
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Симка приђе прозору и испуни га. Брежуљак жутог кукуруза светлуца под багремом. Волела би да је тама и да га не види. Лако заборавља Ђорђа иза леђа, на кревету. Само једно борави у њој: родиће у првој копњи кукуруза.
Киша прсне по Николи и изгори му на образима. А тама је мека у глави. У топољацима, ветар. Не чује га. Ни Мораву што се кала на боковима њива и по помрчини опрезно гази по
Скида шубару. Не може више да је носи. Над главом, небески чокот отежао гроздовима звезда и од њега је тама над селом модрикаста. Из последње куће нариче лампа. Нарицање је исцеђена сува комина. Ни капи жалости нема у њему.
Отварајући врата, учини му се да вриште шарке. Кресну шибицу. Проклета Василијева јазбина! — дуну у пламичак. Тама све покупи. Он обеси руке и главу на дрвене решетке прозора. Тресе се. Сам је на свету.
И сваким могу да пођем. Падаће презреле јабуке. Убраћу неколико за вечеру. Ићи ћу јарком, иако је тама, да ме не препознају сељаци у опустелим сокацима, којима последњих дана највише мртви прелазе.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Ушли су у ноћ, промицали ивицама данашње Карађорђеве улице, тама је била опака, на њих је, из ледене магле над Савом, огромном и тмастом, без обала, налетао оштар снег, ветар је
Ту, где Улица Седмог јула пресеца Улицу Змаја од Ноћаја, одувек лебди нека стара тама. Постојала је, сигурно, и пре 1810, када су овде, на Зереку, Карађорђеви људи ударали по сто батина оним угледним
Од тог турског кажњавања изведеног на српски начин тама је, можда, постала отпорнија и, можда, спремнија да покрива и остале свакодневне суровости.
И сад, газе је аутомобилисти, удишу пролазници а тама опстаје, непромочива и на сунцу и на дажду, једнака под црним и под белим небом.
Непознатим беспућима пролазио је, сам, исто тако лако као и познатим путељцима. Тама му се отварала и он је у њој био свој.
Грлили су се, нешто су, можда, и рекли, Вишњићу је за леђима горела ватра, ближила се поноћ и тама се хладила, долазиле су јесење месечине а Вождов образ је мирисао на барут.
Била је обична ноћ и ништа није унапред упозоравало да је таква радост могућа. Летња тама се провлачила кроз мало окно и клизила по невидљивим зидовима њиховог собичка, Милош је спавао поред ње а прастаре
можда из њеног покрета одједном је наишла та радост као разиграно светлосно ткање и све друго више није постојало. Тама је постала једноставна, и звезде, и оне празнине и Љубица је, прочишћена у тој унутарњој расветљености, разумела да
Опет се мимоилазе: Кнегиња би, изгледа, да пита нешто песника а и песник би, Змај Јова, да пита нешто Кнегињу. Али тама око њих, све гушћа, одузима им вољу.
Постепено, нека се тама таложила над Дорт-јолом, непроменљива под променљивим небесима, и згушњавала се око места тог обреда смрти.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Где си, сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно!
Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане Тама?... И ход се чује... Да л' поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази; К'о да са оног света долази.
Нема броја, ни имена, У Висини звездам' свима, Камо л' броја и спомена У земљици гробовима! Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа... - На погдеком увек гори свећа!
Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа... - На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа, ил' је име светло, Ил' су
Зачуђен диже се Август, и баци к тераси поглед, Где звуци звоне и јече, и бледа царује тама. Престаде весели шапат између стубова древних, И полупијане жене јурнуше до царског трона.
И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива. М.
Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ; - и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.
Напољу мртвило влада, И ситна кишица сипи, и густа царује тама. У том се куцање зачу. У крчму уђе нагло Чудноват некакав гост: усне му грозно се смеше: Из празних шупљина очних
Такав лежи Христос сред пустога храма. И док, постепено, свуда пада тама, И јато се ноћних тица на плен спрема, Сам у пустој цркви, где круже вампири, Очајан и страшан, Христос руке
И осећам тада да, к'о некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над племеном које обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче... М.
Ракић ЦXXВИИИ У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама! Неко их стеже, а не вадим ко је!
Црно је небо; ни звезде нема; У грозничавом бунилу дрема Планета стара; Грех на њој тешка крила одмара. Тама је пала... Суморно ћуте троја вешала У глухо доба тишине мртве, Празна и црна.
Попа, Васко - КОРА
траг Киша пада на колена Пред прозорима одбеглим Дворишта излазе из капија И дуго гледају за нама 5 Ноћима нестаје тама Челичне гране хватају Пролазнике за руке Само непознати димњаци Слободно ходају улицама Просеченим кроз нашу
очних капака Стежем ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима овим Тучаним да гледамо Смеје нам се тама Косама нас бичује Како језиком овим Папирнатим да говоримо Речи нам га сувог Под непцима запале Како са телом
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Са њима беше и Станка. Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у
Наиђе му нека црвенкастосива тама пред очи, која му заклони собом све предмете и сва лица... Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које
и после тога настаје тама... крај света... општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, како она
На истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, гаси се... Петлови почињу своју песму... Зора!...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
лепши и лепши, и све је забављај док се мало посумрачи, па кад се посумрачи, а ти крени галију, — у тај ће мах пасти тама да се ништа не види.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Као мирис, као зраци, као тама, Као ветар, као облак, као пена, Одвојени дани, ноћи, лебде, круже И прилазе у облику успомена.
На груди сам руке Прекрстио своје. Гледам како тама, Нечујно и тихо, не правећи звуке, По зиду се пење у чудним сликама: К'о љубавна чежња, као туга знана Преко мртве
Мину све што беше, хтеде бити икад. Тама се увуче у идеју снова: Раскошније смрти нисам глед'о никад. Имао сам и ја веселих часова.
И та слика, та маглина сама Из заноса и у снима мојим, То обличје пространо к'о тама, Као јутро са зрацима својим — Падало је испред твога стаса, Испред мене, покривало двоје, И ширило видик нашег
За осмехе не зна лице твоје, Погурена ти се крећеш вазда, Тражиш тајну и истинâ боје, Гониш таму, ал' те тама сазда. И шта види кад је човек с тобом? Што за љубав да имаш погледа?
Где-где само суве сенке голих грана К'о костури од живота, мртвих дана. Свуда земља; видик пао. Влажна тама По звуцима, преко мира, лежи, спава. И тишина у долини заборава Мирно труне. Нигде ничег што се буди. Сумаглица.
мојом кућом мрака; Умире немар, што је знао стрти Места молитве, суза и облака; Црном долином, где су били врти, Умире тама, као влага, јака.
вече, тишина и крик Доносе ми тајну коју носиш сама; И Док небо, земља, сâм тичији клик Причају о нади што ти крије тама, Јављају се мисли, где си увек ти; Мисли, и још борба с небом и жељама. Отићи ће борба.
Ја видим данас, при појави сваке Невоље која диван народ прати, Велику неман коју даде тама, Што зна да рађа к'о проклета мати, Изуме пакла и плодове срама, И још невољу која народ прати.
Кроз полусвест једва Опажа се тама Пространа и бледа, А нема погледа; А и мисли није, Само срце бије: Можда виче, зове Мисли, жеље, снове, Што их самрт
бледа, А нема погледа; А и мисли није, Само срце бије: Можда виче, зове Мисли, жеље, снове, Што их самрт пири Док се тама шири.
Свуд се тама шири и по њој се крећу Неке сенке што се, устремљене, нагле И прилазе, вуку, у поворци слећу; Не види се ништа, негде
Ћипико, Иво - Приповетке
Светлост и боје којима су оне дању обливене тама је покрила и месечева светлост облила. Њихове контуре губиле се у сијасет мистичних облика, а минарета продирала
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Опонирано вуку, кога скривају (штите) кућни простор, ноћ, тама и влага (вода) – сунце долази с даном и оличење је светлости и огња.
Земља се затресе, завесе се подераше, плоче попуцаше, а беше петак и по земљи паде тама“. Даљи нам докази нису потребни.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Док је Аранђел још мирно лежао у постељи, сандук баца на зид сенку „као лети хладовина дрвећа”; када тама почне да опкољава госпожу Дафину, он постаје „као неки високо затрпан гроб”; најзад, кад госпожа Дафина утоне у
обичноме доживљају међусобно повезују (није случајно што те две речи у словенским језицима имају исти корен), сенка и тама неминовно се схватају као део онога што није свет, него је несвет, заправо што је обрнуто од света, дакле обрнути
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде.
»Невен« 1881. ЛАКУ НОЋ (По немачком, уз слику) Сунце седа, ветар дрема, тама пада, А тишина молитвена морјем влâда. Ситне вале задњи зраци сунца злате Кô поздрави из даљине непознате.
И засузи му око и набра му се чело, Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!“ Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај.
Не велико звоно већ прапорци мали Нек’ отцингиличу: свршује „Стармали!“ Још некол’ко дана па ме крије тама, Два последња зрна на бројаницама Али иза леђа имам више зрна, — Ваљда нису гадна, ваљда нису црна...
Краков, Станислав - КРИЛА
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Али се у зору догоди нешто чудно. Тама је почела да се развлачи, и бледа, пепељаста светлост стала да осветљава контуре гребена, које се оцртаваху сада јаче,
Петровић, Растко - АФРИКА
Одлазим у заселак и, онако у мраку, проналазим одакле долазе звуци там–тама. Неколико одраслих дерана седе испред колибе на асурама и ударају у бубањ и у калбасе покривене мрежом по којој су
На питање да ли ће бити там–тама, један прислања главу на земљу, слуша и затим показује: „Тамо!“ Мало дале уистину почињемо разазнавати потмуо удар у
Остали ће играти бриџ. У селу су истовремено два там–тама. Први који посећујемо изгледа скроман по гомили присутних.
Зато су они и искористили да организују два разна там–тама. Овде се жене, које искачу из кола да би играле у средини, дохватају упаљених грана и разносе их по ивици круга.
Лупа там–тама, и гомила, лармајући весело, прате ме до изласка из села. Продужавам, одатле на седам километара, у планину, у село
! Видео сам много ствари тога дана, обишао неколико села и гледао неколико там–тама, тако да сам сасвим заборавио онај јутрошњи Деде у Батлеу.
“ До смрти ће о томе причати а сутра ће већ разуме се бити там–тама, макар и да отерају беле духове. — То вас забавља, да их плешите?
Свирка је долазила бескрајно моћна својом лепотом и слаба својом чујношћу. То не беху велики бубњи там–тама, ни црначки гитари и трубе. Урођеници Уаватара тада уђоше у село и прођоше између заспалих колиба до нас.
Младе жене–ратници сабирају се у тесни полукруг око там–тама, и, превијене над њим, оне певају и играју, оним истим простим, брзим ритмом; руку опуштених, очију склопљених.
Трећих пет франака, које они неће да приме. И веселе се наставља истом захукталошћу, истим лупањем там–тама, истим ритмичним трешењем свих сватова.
Нема прељубе, нема љубоморе, ни срџбе; све што се буде догодило ове ноћи, биће у срцу фетиша. То је свадбена ноћ там–тама, и нико у њој не сме ни да дели, ни да бира, а тешко оном ко би о њој судио.
Слушам како је све даље иза мене потмули удар там–тама и ларма. Н. већ спава. Он се за тренутак само пробуди кад уђем, и кад му кажем да сам видео целу свадбу, и да сам
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
и тешких рањеника, остављених на бојишту са раздробљеним костима у локвама крви, оросити твоја вечерња роса и увити тама ове ноћи; колико ће усана које на дому чекају врели, слатки пољупци, пуни неге, љубави и милоште, осванути сутра неме,
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Нигде звезде, свуда тама, — Па ни суза, ни песама. XXXИИ Иза горе сунце ниче, Па на гробљу дрва злати; Роса пала на цветиће, Па их учи
Сад на све то спустила се тама; Сад на све то спустила се туга; Моја суза или тече сама, Или једва нађе плачидруга.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Двојица се дигоше. Магла се наново навуче и у овој шумовитој јарузи као да нас поклопи тама. Иако је било свеже, зној је капао са мога чела. Скидох шлем. — Је ли далеко одавде јуришна чета? — Није ни близу.
Ракетла... Мрачан хоризонт блештаво трепти... Сенка као да нараста и саобраћајница као да тоне у понор... Тама. Так-тук, так, тук... Ду-ду-ду-ду--ду... Фи-у! Неко је силазио.
Ближио се одсудни час, и лака дрхтавица прожимала је тело. Нерви били затегнути... Напољу овлада тама. Кроз отвор земунице видео сам у даљини где жмирка једна звезда. А њу гледа и позадина, која мирно спава.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Много трудна пута прође, Сачува се много јама, Кроз много се проби тама. Труди пута, слаба храна И даљина сродног стана, Сећај мајке, муке њене, Пропаст брата — све га једе, Удваја му
Мркаља В. Недић пише: „На гдекоји неразговетни стих... последњих песама пала је тренутна тама Мркаљеве свести.” — Да је Сако хипокористикон песникова имена љубазно ме је обавестио др В.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
(Катуновић долази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је? Твог ока тама шта ми доноси? КАТУНОВИЋ: Ноћ. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Какву? Је л’ благу, лаку — ону вечну ноћ? КАТУНОВИЋ: Ужасну....
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ућута бој — Поноће стиша Пушака громких смртне јекове, А болан јаук груди смождених На црни крили тама понесе, Да га синови будној краљици С пољупцем сетним срца снужденог На забринуто чело притисну, Показујућ јој
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?... И ход се чује... Да л’ поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази.
маглу Што само сине зрак, А гушће облак дође, Да већи буде мрак, — И она само сину, Да опет дође хлад, Да већа тама буде, Да већи буде јад... 1876. (?) ПОЗДРАВ Ој, Козаче, ратни сине!...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И лепоти ли мук овај расточења, кротини твојој врело, тајније из мутње ме то на бистрину те забистри тама, на рођај опело. ИX Грч утроби је, немље тим, корену премирање, невиније из биљке чим прогледава цвет.
У срцима тама, Богу на извору ври, потекло на реке, у жилама место крви грех!... Иде ноћ без сванућа, о, тешко теби створу!
Земље прођох, ноћ ми свуда без сванућа, ван са неба топло што ми гране тама! Дому дођох: туга, јесен шуми, и мирише зрели грозд!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Тек кад се тама згуснула око зидина и кад је студена помрчина прекрила и снежну белину да се чак ни прст пред оком није могао видети,
затворим очи, толико да ми сунчева светлост не пече зенице али и да угледам једну јаркоцрвену таму, ако је то уопште тама, нешто као чиста светлост без обриса ствари и слика. То ми омогућује да не мислим ни на шта. Не издржавам дуго.
притајених по урвинама сложно ће залајати и загроктати, дрекало ће се пробудити у Белој пећини и завриштати, ноћна тама, мекана и топла као материна утроба, раствориће се и наједном ће блеснути светлост да би осветлила исцерене њушке,
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
М. М. Х. 145 ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ 146 ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН 147 МОЈОЈ МУЗИ 149 ДАНАЈА 151 (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...) 152 ХИМНА ВЕКОВА 153 (НЕ ЗИДАМО ДОМ КАМЕНИ) 154 У ОСАМИ 156 з* 157 ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРОВЕ 159 КЛЕОН
Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ - и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.
Напољу мртвило влада, И ситна кишица сили и густа царује тама. Утом се куцање зачу. У крчму уиђе нагло Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше; Из празних шупљина очних
На олтар љубави твоје Ни бакар не пада више. 1890. (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...) Досада, магла и тама... На слаба колена своја Ја звучну узимљем лиру, и својом уморном руком Додирнух сребрне
На олтар љубави твоје Ни бакар не пада више. 1890. (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...) Досада, магла и тама... На слаба колена своја Ја звучну узимљем лиру, и својом уморном руком Додирнух сребрне жице.
И Титан размахну плећа и тврди, огњени челик Са страшном грмљавом пуче А дух се под небо диже... Тама је владала јоште А месец сипаше светлост са чела божански бледог; И Титан, дохватив месец, кô награду га баци Испред
Он сетно у жице бије, Тихо, суморно пева. Месец је изгрејô бледи И тама обале крије. Ено и Ада-Кале, где празни чардаци стоје Као скелети страшни.
Јер он је у теби гледô Последње, можда, чедо. 1892. (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе И велом звезданим својим покрије бурни град, И поља, и доле, горе; кад лахор ћарлија слађе Кроз опустели
И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме, Њих густа тама крије сад, И немо, гордо време. Кô равним пољем зелен клас, Под крилом од зефира, Суморни спомен стреса нас У часу
О, плач'те мајке, оцеви, плачите горко, Трупине синова ваших вашег су лаковерја знак! Гле, вечна тама покрива њихове груди, И светла ока гаси се и трне зрак. Ликује Карло.
силно под сводом мрачнога храма Зачуђен диже се Август и баци к тераси поглед, Где звуци звоне и јече и бледа царује тама. Престаде весели шапат између стубова древних, И полупијане жене јурнуше до царског трона.
и ко је? Скрстивши уморне руке, он дуго стојаше тако, Тако га и тавна поноћ пред ликом каменим нађе. Напољу мртвачка тама... Силвије безумно викну, Кад страшна, чудесна слика с мраморног подножја сађе, И тихо приступи њему. „Чудиш се!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Твоји зраци обухватају цео свет и све што си ти створило... Тама бежи када ти своје зраке разашиљеш; свет се весели, људи се буде и устају, јер си их ти подигло.
Бенгалско осветљење трепери, дрхће, издише, оживљује и поново се гаси. Векови пролазе. На Земљи овлађује тама. Кошуља навучена на њено тело претворила се у камени оклоп, који је чврсто стегао пламенога дива.
Сат васионе откуцава нове векове. На Земљи је завладала потпуна тама. Температура доњих слојева њене атмосфере пала је испод 360 гради; притисак је, још увек 200 атмосфера.
писму како је изгледала некад наша Земља, а Ви ми читате из Светог Писма: „А Земља беше без обличја и пуста и беше тама над безданом.
Зато је Земља најлепша звезда овога неба, разапетог као шатор над нама. А сада, погледајмо у дубину. Ту још влада тама. Но кроз њу видимо широку морску пучину. То је, у ствари, горња површина оних облака који су обавили планету.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу! Сунца нема! Чак ни чекрк на бунару не крцка, пошто се ни вода из бунара не вади!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
А Бог му даде два камена: један се звао тама, а други сенка смрти; и рекао му да их таре један о други. Искочила ватра, сине. И искочила радост за Адама.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Тело као да се извлачи из неке чауре. Опет... Јури безумно... Ах, смилуј се. Заошину. Гр-р-р-ру! Тресну, урликну. Тама... понор... Гр-р-р-ру! Ала у ушима пишти. Или је то јаук. Гр-р-ру! Неко стење. Али шта ми то ноге притискује? Гру!
Лаганим кораком од замора прођосмо поред ове масе и кретосмо даље узбрдо. Нека тајанствена тама обавија нас, а ваздух као да гуши.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, Капљица не крете својим путем. Нешто ју је носило, нешто ју је гурало. Свуда око ње била је тама. Није могла да разабере где је, док јој једна од сапутница не рече да су под земљом, јер их је пљу— сак захватио и
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
А знаш ли зашто Оно полуђе? У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из тебе бију, Лепше од свију Анђела раја, Што нежно шуште, Кô
И понори туге Пуцају све дубље, јер, пуста и сама, Сад колеба ћути, и сад, место дуге, Као паучина сврх ње виси тама. Скупила се чељад.
На излаз врата — о боже, ко ту стоји! То беше драга, што је на врат'ма била, На уснама јој бол, на челу бриге тама; Да назад идем, знаке ми руком даје. Опомиње ли ме, или се срди на ме?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Сан је страшан као смак света, величанствен и језиво леп: Сење је притисла тама, небо се проломило, месец пао на земљу, звезде прибегле крају, Даница крвава, на цркви кука кукавица.
Кад ја дођох у поље Косово, јако свану и ограну сунце, у Косову ниђе никог нема, црна тама све поље застрла, не види се сунце од облака, а из таме јунак излазио на ђогату коњу виловиту, а ђогат му у три ноге
Кад удари дреновачом Тале, ту се смјеста заметнула кавга. Паде тама од неба до земље, — није тама од бога послана, већ од брза праха и олова; земља јечи, а отока звечи.
Кад удари дреновачом Тале, ту се смјеста заметнула кавга. Паде тама од неба до земље, — није тама од бога послана, већ од брза праха и олова; земља јечи, а отока звечи. Неки вели: „Јао моја мајко!
63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА Санак снила Иванова мајка: ђе је Сење тама попанула, ђе се ведро небо проломило, сјајан мјесец пао, на земљицу, на Ружицу, насред Сења цркву; ђе звијезде крају
Зло си снила, а горе ће бити: што је Сење тама попанула, оно ће ти пусто останути; што л’ се ведро небо проломило, и што мјесец пао на Ружицу, то ће тебе Иво
Сви питају куд је Крсман ошô, а ја, јадна, казати не смијем. Јуче су се пушке испуцале, сву је Мачву тама попанула: није тама ода зла времена, ни година што родити неће, већ је тама од прâ пушчанога“.
Јуче су се пушке испуцале, сву је Мачву тама попанула: није тама ода зла времена, ни година што родити неће, већ је тама од прâ пушчанога“.
Јуче су се пушке испуцале, сву је Мачву тама попанула: није тама ода зла времена, ни година што родити неће, већ је тама од прâ пушчанога“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Гаси! — прошишта му Мачак у само уво. Прекидач кврцну. Тама потрпа дјечаке. Истог трена из дубине ходника зачу се јасно и поновљено: — Еј, еј!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
тишина суботске ноћи и полутама и светлост од кандила, које је на махове час тињало час плануло, па се светлост и тама потискивале сваки час по шареном ћилиму на поду...