Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ту на брзу руку постави бусије, па стаде гледати борбу... Око се навикну да гледа у таму. И он гледаше борбу страшну, очајну. Турци су уступали, али стопу по стопу. Одступали су шанцу што га дигоше те ноћи.
Африка
пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад су га увели Волкову учинило му се да је уведен у потпуну таму. У то време, росијско посланство било је створило систем и формулу за аудијенције сербских официра, који се селе у
Очи су биле тамне, толико, да су се, под дугим трепавицама, чиниле да гледају укосо. На њима опази неку таму, као маглу, жалосну.
љубав, свој светли део живота, као тица која, кажу, улети из мрака у осветљену дворану и излети на другу страну у таму. Тако му је, каже, протумачио то, поп Микаило, при његовом пошаствију у Росију. Имао је Вани право!
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
тутину у легло празнине У гладне маказе почетка и почетка У небеску материцу знам ли је ја Семе ти и сок и сјај И таму и тачку на крају мог живота И све на свету 7 Шта је с мојим крпицама Нећеш да их вратиш нећеш Спалићу ти ја
Црњански, Милош - Сеобе 1
Не разликује таму око себе и таму у себи, и широм отвореним очима, у мраку, не види ништа. Скакање жабе, чело главе, извесно је да је
Не разликује таму око себе и таму у себи, и широм отвореним очима, у мраку, не види ништа. Скакање жабе, чело главе, извесно је да је ослушнуо, али
Чинило му се да тоне, узалуд се напрежући да застане у паду главачке, четвороношке, пузећи, ваљајући се опет, кроз таму.
Све оне послове, које је хтео још да уради. У таму и безмерну празнину утону му то вече не само та његова колиба у којој лежаше, него и сав живот.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
ни глас, већ само знак којим се тај раскошни звук обележава — неко случајно сачувано време што попут острва плута кроз таму бившег доба. На првомајској паради 1949. нас радио-аматере затварају у кутију монструозно великог радија на точковима.
После извесног времена, кад нам се очи привикоше на таму, угледасмо дугачку, блиставу иглу како пролази кроз лице једног дервиша са ретком брадом.
Све то хватало га је љигаво млаким пипцима и вукло некуда дубоко, у таму споредних сокака, низ степеништа за послугу оронулих господарских здања — сада мржњом издељеним заједничким становима
Изненада, иза облака изрони пун месец, па две реке мутно блеснуше попут сечива укрштених сабљи које је неко завитлао у таму. Тај бескрајни простор окупан месечином, што се пружао с ону страну ушћа, обухвати га својом шумном ширином.
Можда су тада, у својим последњим тренуцима, најзад спознали суштину човека-звери, сву жестину његовог зла, сву таму која је куљала из њега, и скршени тим очајничким сазнањем једноставно одбијали да наставе битку за живот.
Најпре јој је извукао једну, а онда другу ногу, усправио се и шутнуо гужву тканине у таму. Осети на грудима и маховини између раширених ногу топлину болесно млаког ветра, који се однекуд пробијао у котлину.
Истог часа руке непознатих људи склонише се са Нининог тела. — Угасите та светла! — Пакао је утонуо у таму. Покупите јој ствари! Нечије руке јој гурнуше гужву одеће у наручје. Њени мучитељи претворише се изненада у сенке.
—Обуците се! Дрхтећи, Нина поче да навлачи одећу. За то време човек јој је окренуо леђа и пушећи ћутке гледао у таму. —Можете ли да возите? —Могу... Мислим да могу... И даље дрхтећи, ушла је у »дијану« и покренула мотор.
Милићевић, Вук - Беспуће
Машина избацивала снажно и дахтаво пару, у пуним, густим и дебелим душцима и воз се поново кретао у таму, у непознату даљину, пуну мрака, бунећи својом тупом ломљавином мртвачку тишину заспалих поља; наличио на немирну и
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Гле и данас сунашце утече, Гле и данас заман прође вече, Ноћ у таму цео свет завија, Ал' у срцу вељи над ми сија.
нојца тавна, Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле, Све ми мило нојца расплашила, Што не могла, у таму завила, Нигде трага од дана бијела, Црна нојца сасвим преотела.
нама бела дана, А мени се млађаноме чини Као мачак ноћу на сланини, Кад што шушне, а он од стра скочи, Па кроз таму засјају му с' очи. Ој давори, учитељи клети, Да чудне сте и дивне авети!
Ноћи, ноћи, клета ноћи, Страшна ли си у самоћи! Брже амо, сунце моје, Да ми сине око твоје, Да одагна клету таму, Клету таму и помаму.
Брже амо, сунце моје, Да ми сине око твоје, Да одагна клету таму, Клету таму и помаму. Та помами ко год може, Помами јој мајку, Боже, Да ј' из одра крене мека, Да је догна до менека, Да ја
њ уздише; О ноћи, дане за те слепе мише, За слепе мише и те тице кобне, Та сове, мислим, што су дану злобне, Што таму ишту, да се светлом славе, Јер дању с' виде наказе од главе. О ноћи тавна, ти некима веро.
3оро бела, зоро мила, Дивно л' си се опремила! Гониш таму, гониш нојцу, Идеш ли јој у помоћцу? Да ли њојзи сунце носиш, Оли ћеш је да покосиш?
Сунце зађе, већ сумраче, И нојца се већ примаче, Па у таму милостиво Зави мртво кâ и живо; Зави рпу несретника, Што некада свету дика, Негда људи божа чуда, А сад само рана
кога строми стрше, Већ дана бела умире светлина, И ноћи скоро крије те тавнина; Ал' душа м' зраке лије на те И таму целу скида са те.
из лепши времена; Они беу до две зраке јасне Од сунашца што су ти остале, Небу твоме до две звезде јасне, Да ти таму у срцу разгале, Оче, оче, до два вита бора, Кад ти једном буде до умора.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Он само брише таму и страх, и оставља бајку да живи, дрвену, брауњаву, пуну лупе и пљускања. Не помаже ту ни пијецао, једва га чујеш, па
Једини млин поштеђен од ђавола и ружних прича. С докрајченим даном погасио се и отпловио у таму и тај посљедњи кутак негдашњег дједовог свијета, однијеле га сутонске воде, као да је плутајућа млин-лаћа са ријеке
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Бездана ево ко поноћ сушта. Доље се јунак у корпи спушта. Небојша прави! Зар није, кажи?! Подземно царство кроз таму тражи.
У горском кланцу, кроз гротло тијесно, вијуга стаза лијево и десно, уз хрбат стрми опрезно плази, у влажну таму гудуре слази, шуља се плахо по шушњу меком и најзад стиже пропланку неком.
„Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!“ — рече му Рудар и пијук диже. Ловац кроз таму иде без гласа гдје шума бујна до неба стаса. Ту птица рајска на грани спава шарена репа ко дуга права.
— А дотле, богме, као и досад, живите тако код старог Трише.“ Пропе се пламен у таму крова, обави вилу веселим крилом. Тишина затим завлада млином као да никог није ни било.
Очију сјајних кроз таму мерка, кад ли ће чути лопова Ждерка. ДЕДА ТРИШИН САН Поток се Јапра под селом пени, вирова безброј ствара, увек
Прозора безброј у таму сија, блиста се читав град, а ја их гледам поносан силно: и то је татин рад. Послује тата гарав и знојав, лице
Пут је планином опасан, дуг, али је Борка постојан друг. Голорук момчић кроз таму јаше, носи прутић у руци, нит пушку има, нит сабљу паше.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија. И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди.
Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију, А око огњишта сниског озебла дечица седе. Деда узео лулу и
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
гордо и величанствено дижу моћне огромне планине, делећи се у све више и све даље кругове, који су умотани у све гушћу таму, док се тако у тој непровидној тами сасвим не изгубе из очију...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
А, где облаци силазе Арну на дно и трепте, увис, зеленила тврда, видим мост што води, над видиком, у тешку таму Фрушког брда.
Вазнесен у зеленом вртлогу, из бездана. Са неба је у свет отицала ноћ звездана, а Месец, у таму, спуштао свој последњи зрак.
Кад изнемогнем, и мога распадања талог сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив, у земљу која ври, на дну блата устајалог.
Сад имају врло добре преводе Хераклита, знају Платона боље него ико, читају, у тим одломцима, сву таму, бол, и узнемиреност човечанства на јонским обалама; па ипак играју Грке гимназијски.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
поноћних снова Ил из пророчких да је гробова: Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело, Погледом густу таму прожиже, Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне Голготе— „Христос воскресе!“ — пун страхоте Глас му заори...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
смрвљен? Као одговор на то питање зачу се из далека тутњава воза, која се приближаваше све више... Кроз густу таму светлуцаху два црвена ока као два чудовишта, а грување по шинама постајаше све јаче.
И он трчаше из све снаге, а за њим иђаше све ближе и ближе са грувањем и треском ноћни воз. Одјекну писак кроз ноћну таму и воз пројури напред. У највећем трку Живко гледаше на прозоре вагона. Учини му се да промаче познато му детиње лице...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Кресни, И обасјај таму где песници живе, Мајушности своје нека буду свесни. Сруши, ко од шале, њихове олтаре И идоле многе којима се диве!
Хоће л̓ пасти капља што болове спира? Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне. Ноћ просипа таму и часове касне, Ни звезде на небу да за тренут блисне. — Чекам. Нигде никог.
прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов и надахнуће цело Нечујно, тихо потоне у таму, Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, мада У том тренутку не
Сад ми се чини да не живим више, У густу таму да све дубље клизам, Неосетно и стално... Ноћ мирише, И душу мучи силни песимизам...
Удар у мени неће наћи Искру што таму обасјава; Као по тужној глухој даћи, У мојој души све сад спава. И нигде једна успомена да се ко призрак у њој
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И онда све би то тонући заједно са њима све дубље и дубље у ноћ и таму падало, и бивало покаткад прекидано отуда из кујне изненадним шумом, звоном тепсија, сахана, од мишева, који би поред
И јурећи кроз шуму, кроз таму, заклањајући га од месечине, однео га у хан. Тамо, прегледавши и видевши колико су чивчије и слуге крале, све их
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ноћ. Добро ми дош’о, тренуте радости! Знај, моје срце за звезду је сваку Везано златним концем и кроз таму Облака ових, кад мис’о на раку Не пада ни уз воњу земље саму. Ноћ.
МРТВИ ПЛАМЕНОВИ И Саранили су њене очи сјајне У таму гроба, у живота бол; Саранили су њене руке бајне У царство таме, самртнички дол.
славних Гуши се у крви, забуни, у сраму, Крши под теретом свих грехова давних; Вечна Правда тешку разастире таму И содомску казну врх народа свега; А с тријумфом њеним и с падањем мрака Ситница ваља лешеве јунака, Сломљено
А оно ме је некад волело, Давно, у доба што у таму бежи... Данас је, најзад, за свагда преболело Вечите ране од судбине штуре, И непомично и вољно, друже, лежи На
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
јави се покојиште из којег светлости божаствене муње луче подајеш вернима лице просветљавајући, православном вером таму јеретичку прогонећи вапијаше: Децо, благословите!
Просветли, богоношче, од Тројице светлошћу духовном облиставајући срца верних, таму неверја прогнав, цркви православној веру држећи, веру као оклоп, крст као оружје, љубав као штит, као мач реч Божију,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као кроз сан чује: — Облизнила ти се жена, Толе! — Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут.
Тебе сам, пети, у газдалук посадио. Нема шта, примио си се одмах. Принесе свиралу устима и танку је протну кроз таму и грање ка звездама, певајући о сувој земљи под јабуком у мраку, и шта ће све бити од његовог, петог сина.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
и 30. новембра, по православном календару, које су им протицале у спокојству), а за хришћане, потопљене у таму оштру до несна, без звезда и без дна, 30. новембар, дан Св. Андрије, требало је да осване са њиховом победом.
Дечак је осетио како време обележава таму а земља је мирисала, а биље се мигољило, а ваздух се развлачио у растопљене округлине, пуне шумова.
безличан, али у који, пре подне, падају простране светлости а, пред вече, прозирна сумрачја, она загледа у прогрушалу таму што се спушта у просторе над Дунавом и у одблеске озарења што још допиру од ушћа и од Саве.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле. Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила... Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори.
А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту
Хетере рукама крију све тајне лепота својих, И као плашљиво стадо збиле се у густу таму; Јер осећаху тада, у чудном овоме часу, Присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.
прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов, и надахнуће цело, Нечујно, тихо, потоне у таму Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, ма да У том тренутку не
Ал' осећа грање - па се тихо свија; Осећа га лахор - па тихо ћарлија. И Анђео Мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека да небом заруди... В.
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој, И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију, А око огњишта сниског озебла дечица седе.
снова, Ил' из пророчких да је гробова; Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело; Погледом густу таму прожиже, Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне Голготе „Христос васкресе!“ с пуно страхоте Глас му захори...
Ил' је у танком маглином праму, Што на њој почива? ил' је у зраку, К'о свиле нит што плива кроз таму? Ил' је у даху те ноћи црне, Те ми у тугу љубав огрне? „Свуда те тражим!...
„И резигнован, са коби измирен, Не марим за сву узалудност дела: К'о таму пламен струјама распирен, Ја дубем ткиво вечитога вела, „До међе моћи.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
сузе покајања пред општијем творцем милоснијем; познај име свемогуће што је и значење твоје прама њега; ижен' таму из слијепа ума и злу завист из пакосне душе!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Месец који је баш тада био изашао, као што је Архимедес тачно предвидео, поче својом светлошћу разбијати ноћну таму па се могло разабрати шта се догодило. Пред градским зидинама лежали су у самртним мукама предњи редови римске војске.
удобно хладовито, али мемљиво и толико мрачно да сам се онде могао тек онда разазнати кад се моје очи привикнуше на ту таму. Соба је била велика и висока. У једном њеном углу налазиле су се степенице које су водиле на горњи спрат зграде.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И ту таму, и ту помрчину Светлост звезде полако расклони И са места ону густу тмину, Где је она, где стајаху они. И кад звезда
Сад ту слику, ту маглину саму Дах сећања још покаткад креће, Растерује заборав и таму И наноси сан и мртво цвеће. З Моји дани умиру ми тако, А мој живот утеху не пружа.
За осмехе не зна лице твоје, Погурена ти се крећеш вазда, Тражиш тајну и истинâ боје, Гониш таму, ал' те тама сазда. И шта види кад је човек с тобом? Што за љубав да имаш погледа?
Моја је душа сада суво поље. ЈЕСЕН Ноћ без неба, ноћ јесења; а кроз таму Иде, мили сумаглица, влага хладна, Земља мокра и црни се к'о страст гладна.
Док су одјеци, што ход његов шаље, Вукли се за њим по сатима позним. Кроз таму, земљом, к'о тамницом мрком, Сломљеног даха, узбурканих груди, Он је застај'о и јурио трком Ко прва младост, као ветар
Наједном заста. Месец беше тајно Обиш'о таму и стада далека Облака црних; к'о ропац очајно Усклик се оте: “Она мене чека!
Ћипико, Иво - Приповетке
Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу. По коноби пливало је суђе, трупићи и даске, и све је оплимало у води.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
с једне стране као кретање у све мањи и све затворенији простор, с друге као игра таме и светла: крећу се кроз таму и маглу, толико густу да се и по образима осећа, а испред њих светли фењер који носи шегрт; замичу у чаршију, и магла
И јурећи кроз шуму, кроз таму, заклањајући га од месечине, однео га у хан. 150 У доживљају унезвереног Томче, кад пригушени ментални слојеви
Стражилова такође, усред апенинског пејзажа, слути своју смрт: привиђа му се „мост што води, над видиком, у тешку таму Фрушког брда”, то јест у таму гроба Бранковог на Фрушкој гори.
апенинског пејзажа, слути своју смрт: привиђа му се „мост што води, над видиком, у тешку таму Фрушког брда”, то јест у таму гроба Бранковог на Фрушкој гори.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал се на починак не спрема сан мој иза брда где мртав себе иштем Овде доле свако своју таму има Мој мрак је сенка птице.
О тужни северу тела небо од четири ветра претвори у пару над широм отвореном водом која је разнела таму ока по целоме телу. Жару невесели када песме у мени пронађу мрачно обиље што ме мори глађу.
ПРИЈАТЕЉУ ПУТНИКУ Кроз туђе срце води прави пут Ко другачије путује наилази на таму О докле ли ће тужан стићи Тај што више нема шта да каже Узалуд учене ватре с висока чела Слепац зна краћи пут до
Краков, Станислав - КРИЛА
Све се слило у једно. Ни једне сенке издвојене. Све је то обавио и спојно ледени ужас безумља, који плива кроз таму. Као изгубљени вапај чују се очајни гласови. Постају све чешћи, јачи.
Свуда ураган бесни. На гребену се мрке сенке ковитлају. Запаљене бомбе описују сјајне пруге у лету кроз таму. Звижди челик и комађе гвожђа. Тупи удари и јаук. Ура—а—а. — Гласови су побеснели.
Петровић, Растко - АФРИКА
пита ме Вуије: „Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију таму?
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Још је из рана крвца лопила, А модра светлост жишка немоћног Осветлила је таму жалосну... Онда је седи Ђукић издисô... СПАСЕНИЈА: Станоје!... ГЛАВАШ: Јест, ја сам!
тамо с планине Подмукло хуји, кô харамија Што се прикрада двору нечијем, Застајкујући дахом дивијим, Призива тајно таму поноћну И чека тренут свога напада...
(Вук и Радак одлазе.) А ти си, Исаче, На страшној муци каљен челиче, Са мном ћеш овде тренут чекати Да кужну таму крвљу разведриш По тамницама што си дисао, Са нестрпљења умљем болесним Ишчекујући поноћ веселу Што ће полугâ
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
И славује да се песме лате; Причах извор из вилиних двора, Од ког болник оздравити мора; Надолевах црних мисли таму; Клечах надом у божијем храму; Звах природу, која јоште дрема, А данаске, — свега тога нема.
Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Од врха Кајмакчалана спуштала се као авет густа магла. Сунце замрачи, тешки облаци нас обавише и утонусмо у потпуну таму и мрак. Није се видело ни два корака „Пуцај!“... „Не пуцај!“ — Чују се узвици. „Напред, напред!“ Неке силуете промичу.
Облаци се спуштају све ниже, видик се губио и наједном утонусмо у таму. Нека хладна струја пређе преко нас и лице нам се ороси. Кроз маглу допре пискави звук трубе, као знак за јуриш.
Експлозије се стапају у једноставан заглушан прасак, као да грме стотинама громова. Кота је утонула у таму пакла, а челик рије, прашти бесомучно, урла без мере, без краја. Непријатељска артиљерија одговара.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ружо, криј се ти размазна И понизи безобразна, Смерностију холу саму Љубичицу сад у таму Мећу лале. Љубичица, ниска, стидна, Јест у трави једва видна, Витком и на танком струку Наша прса, нашу руку Дичи
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
зраци још топли и рујни, Та два се звука расуше по храму Замрвши као шум најтање свиле И иконостас зави се у таму. Две скамењене сузе то су биле.
Ти си тако хтела. Гледаћеш из кута, уморна и свела, Завијена у грех и порочну таму, Не оплакуј тада своју болну драму. Свакидашња прича... Ти си тако хтела.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
неме ноћи Затресе се у самоћи Мрачна гора, јела вита; А ломљава страховита Раздираше поноћ мрака, Кô да ј’ рада таму њену Паљевином из пушака Пројурити у пламену...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Дафину на гроб не сади. тмоли је дах из ње, сабласно мами у таму. Но камен тежак навали, тежи нег’ погребена жеђ, кад нељубљено мре. ВЕЧЕРЊЕ ЉИЉАНИ Топи се дан.
Да не целујем усне но чело невеселој, текло нам текло на вале. СУТОН Крила ли то? Ненадно махну на таму. Или црвено јато потону за брег? Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон.
Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? ЈЕДИНОЈ Пјан тобом, смешак је врели. Тамом на зенице отворим твоју таму, ја, о једини ја. Чедну ми пролет, паклени пламен навестиш, ти, о једина ти.
Ћипико, Иво - Пауци
и жене, звонце куца и погдјекад зачеста; запаљене свијеће просипљу блиједу свјетлост по цркви, но не могу да освоје таму по угловима, а на високим прозорима тек се назире јутарња свјетлост дана, као да оклијева да уђе...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Стрела је шишнула између Лаушевих ногу и отишла у таму шуме. Лауш је неко време стајао као опчињен, док му Јања није пришла и почела да се увија око њега, милујући га
Узалуд је сиромашни столар из Назарета својом упаљеном зубљом растеривао таму. Његова светлост није допирала до тамних предела људске ограничености.
сироти испрепадани јадници што су четвороношке пузали по поду и бацали вапијуће погледе у мрачно гротло кубета, горе у таму што се наизменично смењивала са заслепљујућом светлошћу муња. Онда је гром ударио у звонару.
тескобна, влажна, вода капље одозго са заобљеног свода, у дубини ври гротло подземне реке, очи се тешко привикавају на таму, нема где да се седи или лежи, човек ту мора престајати на једној нози, као чапља.
теме на песак и овлаш затворим очи, толико да ми сунчева светлост не пече зенице али и да угледам једну јаркоцрвену таму, ако је то уопште тама, нешто као чиста светлост без обриса ствари и слика. То ми омогућује да не мислим ни на шта.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ал' осећа грање, па се тихо свија, Осећа га лахор, па слатко ћарлија. И анђео мира, кроз дубоку таму, Спусти се пред олтар у пустоме храму. Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. 1884.
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој, И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију, А око огњишта сниског озебла дечица седе.
Омајид Абу-ел-Рахман млади склони се од ове беде, Јер још у очи гозбе на бесна парипа седе И парип кô стрела нàже у таму вечери влажне, Мрсећи помамно гриву и ноздре ширећи снажне.
Свуд је тихо, немо, кô у светом храму, Само месец бледи осијава таму. Кô кандило бледо пред господом света, Тако трепти светлост са чела му бледа...
Хетере рукама крију све тајне лепота својих, И као плашљиво стадо збиле се у густу таму, Јер осећаху тада, у чудном овоме часу, Присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Нека уобразиља покреће наша крила, а буктиња, науке нека нам светли кроз таму. Ја је већ држим, упаљену, у руци да бих, чим стигнете овамо, оставио ову моју радну собу, која ми је постала уска.
Ератостен застаде. Гледајући у таму, видео је он пред собом Земљину куглу, толику да је може опипати, са Сијенским бунаром и полупречником Земљиним, који
И би светлост. И виде Бог да је светлост добра; и растави Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму ноћ. И би вече и би јутро, дан први.
дани са ноћима овог новог небеског тела на којем путујемо, обасјавају нас Сунчеви зраци, па онда опет улазимо у таму, али нам наша Земља, као добра мајка, шаље без престанка један део своје светлости, коју је добила од Сунца на поклон.
Остављамо га далеко иза себе, улазимо опет у таму. Свиће нови дан, ми се приближавамо новом сунцу, обасјава нас нова светлост; она је ружичаста.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Потпуно и очигледно здрав, упаде Бранко међ другове и у разговор Павла и Милана, и рашчисти таму и маглу. — Жив ме Бог убио, ако не знам о чему сте разговарали. Ево ћу одмах да наставим разговор.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
у ваздуху ТЕРАЗИЈЕ Некоме сте Трг На грудима белога града Лево и десно сунце На вама мере Своју светлост и своју таму Продавци облака Душа и зевова На вама робу излажу Гутачи ватре играчи по муњи И укротитељи громова На вама показују
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Снаге немам и, чини ми се, као да пропадам кроз оно грање у неку таму и понор... У ПЛАНИНАМА Онако избледели, помодрели и погурени, изгледали су људи као тешки болесници, који сада први
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, девојче више не дође. — Даћу ти највећу лубеницу из бостана! Златну ћу ти лубеницу дати! — викао је Старац у таму, али се девојка нити гласну, нити указа. — Еј, Софроније, туго моја, шта да радим?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Лишће пада, мукло гавран гракну лугом, Мрзовољно сунце У таму се зави; Ми рекосмо: ''Збогом!'' хладно једно другом. И уз отмен наклон ти коленце сави.
На прозору је видим Њене собице саму; Сузним очима зури У ноћ и пусту таму. 58 Јесења ноћ је и стабла Повија ветар љут; Ја сâм, огрнут струком, уз горски јездим пут.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Човек има утисак да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова: Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима.
за гушу и давила, немоћан према природи, народ је напрезао све своје физичке и духовне снаге да се одржи и испуњавао таму свога живота јарким фантастичним сликама жуђене победе.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Напињао је уши и буљио у таму, али што је више напрезао вид, околни жбунови и дрвеће добијали су све чудније облике.
а сад би се само сјетио да припада чети — Јованчетовој чети — и већ би храбро ударио посред најгушће шикаре, кроз таму и хук вјетра. Та шта му ко може!
Послије седам-осам корака наиђоше на бистар поточић, који им је сјекао пут и брзао некуд у таму. — Да кренемо низ поток? — упита Јованче. — Хајдемо. Дуго су ишли низ тунел газећи поточић.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Тамо доиста изврши се оно Мојсеово проречено што но се вели »Један ће потерати хиљаду, а двојица ће кренути таму« — што но је десет хиљада.