Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!... Какви сам качамак кувао у њему! Баш би га и господин прото могао кусати.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту, подбочивши се на сабљу. Лице му беше окренуто страни с које лађа
И капетан Танасије већ трећи пут узаманце долази чак с позиције на лађу, с тешком муком измољавајући допуштење од команданта, јер му се
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА (КОМЕДИЈА У ТРИ ЧИНА) ЛИЦА Агатон Арсић, срески начелник у пензији Танасије Димитријевић, трговац Прока Пурић, општински чиновник Трифун Спасић, незапослени грађанин Мића Станимировић др
АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит...
Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит...
ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку. ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно! ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек! АГАТОН: И какво је то поштење било! ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео!
ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно! ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек! АГАТОН: И какво је то поштење било! ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео! ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је. ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком.
Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио? ТАНАСИЈЕ: Требало је узети бар три свештеника. ВИДА: Три најмање. МИЋА: Покојников је углед то одиста захтевао.
АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио. ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију.
опозиционе новине, а не можеш ти тражити од опозиционих новина да пишу како сам оставио миришљави траг за собом. ТАНАСИЈЕ: Ама, и без тога, друго је то, Агатоне, управљати народом, а друго је управљати имањем.
АГАТОН: Није друго, Танасије, није то друго. И за једно и за друго треба имати искуства и руку. А дедер, кажи ми га овде, међу вама, ко би био за
А дедер, кажи ми га овде, међу вама, ко би био за тај посао? 'Ајде реци, је л' овај Танасије? Па он да је ваљао, ваљао би најпре себи, а не би пао под стечај. ТАНАСИЈЕ (буни се): Па шта ако сам пао?!
'Ајде реци, је л' овај Танасије? Па он да је ваљао, ваљао би најпре себи, а не би пао под стечај. ТАНАСИЈЕ (буни се): Па шта ако сам пао?! Данас мало већи и јачи падају под стечај, па зашто не бих ја?
Али ти никако не умеш, спетљао си се. Ето, пронашли ти и неко лажно вођење књига. ТАНАСИЈЕ: Ако су и пронашли, нисам ја водио књиге, него књиговођа. АГАТОН: Па књиговођа, дабоме!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Пољаном се разлегало: „Ја.... ја“, у разним тоновима и октавама, док се један при помену: Танасије Првуловић, продра из свег гласа и одјек се одби о зидове штала. — Ти, Тасо, као да си гуштере гутао!
Поноћ је била прошла... Војници су се збили у мале групице и причали. Чујем како Танасије објашњава да је у турски рат пошао са једним динаром у џепу, а вратио се из рата са сто динара.
Неки, сигурно они којима је ово први рат, запиткују: како је то могуће. — Вешта вештина и брза брзина! — поче Танасије да разлаже, али га прекиде оштра команда: „На своја места!“ Војници се разиђоше.
А некад су опет војници строго кажњавани. Било је то у једном селу покрај Мораве, када је Танасије Првуловић излетео из једне куће са закланом кокошком, па је махао кроз ваздух да би јој после лакше перје почупао.
А сутрадан, на маршу, возари су на сваком застанку брисали очи и груди у коња. Танасије Првуловић, телефониста, који је сам извукао више батина него сви скупа војници у батерији, задовољан што су га
Већ смо се навикли на све невоље овога дуготрајног марша, па нас је почела помало мучити и досада. Чак ми се и Танасије жали: — Мршава посла, господине наредниче... По три сата маршујемо, док наиђемо на село. Стигли смо у Лазаревац.
Возари су још водали коње, кад испаде Танасије и саопшти војницима да се са брежуљка, где нема жагора, чују пуцњи топова.
А тешка оморина притисла земљу, као да је дави. Једино је Танасије безбрижан, објахао лафет и заглабао клип куваног кукуруза који је дигао негде уз пут.
Онда се присети, и окрете се: — Понеси и те конопце, макар штогод. — Нема за нас хлеба — вели Танасије додајући конопце. — Прошли су они кроз сто руку. Када пређосмо батерију, војници весело разговарају.
Али га већ претресли. Е, што нисам пешак! — Зар мртвог човека! — Их, штагар сам их опипао за време турског рата! — Танасије се распричао како је претурао лешеве турских војника, мислећи свакако да то мене занима.
Погледао сам у правцу где су и остали војници гледали и смешкали се. А из јаруге се извлачио Танасије Првуловић, раскопчане блузе, накривљене шајкаче, а кошуља му пуна неких ствари, па му се обесила као гуша у кокоши.
Покушавао је Танасије да се закопча, прилазећи потпоручнику Александру. — Је ли, грофе, где смо ми ноћас?... А?... Нама попуцаше грбине
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Море ћути, граде се без нужде накараде. Саздао их Бог лијепе, ка' што већ море бити, а оне се саме руже, вели Танасије Прекић. — Ама јес' чуо, Марко, и ви људи!
Нађи и једну жену. — Стрина Јока ће поћи и Мићо, Перо и ч'а Танасије. — Море, не поверавај се чичи! — Не бери бриге, знам ја њега. Иде тај на весеље, к'о слепци на даћу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
РЕКА 37 „МАЛАРИЈА НАС САКУПИЛА, МАЛАРИЈА РАЗЈУРИЛА“ 53 „ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ“ 74 НА ЛЕЂИМА ЈЕЖА 89 ПОДНАРЕДНИК ТАНАСИЈЕ 133 ПТИЧИЦЕ НЕБЕСНЕ 141 ФРОНТ И ПОЗАДИНА 158 АРЛЕТА 182 ПРЕКО ТАЛАСА КРВИ 214 ЕПИЛОГ 223 ГОДИНА ХИЉАДУ ДЕВЕТСТО
Осећали смо се као сирочићи, без игде икога... ПОДНАРЕДНИК ТАНАСИЈЕ Једно преподне јавили су нам да је експлодирало зрно у топовској цеви брдске батерије и да су том приликом погинули
Лице му било тамно, имао је малу шиљату брадицу и зашиљене бркове. Рекао бих да је Танасије, али откуда он са пешацима, каплар је, и још пушку носи. — Ја сам, Танасије Првуловић. Руковали смо се пријатељски.
Рекао бих да је Танасије, али откуда он са пешацима, каплар је, и још пушку носи. — Ја сам, Танасије Првуловић. Руковали смо се пријатељски. Питао сам га зашто носи пушку.
добили налог да ухвате по сваку цену једног живог Бугарина, пријавио се као добровољац да учествује у овом хватању и Танасије. Тада ми је укратко изложио како се то све одиграло. Дувао је, вели, ветар и била је мрачна ноћ.
Али кад га ми боцнусмо, он полети први. Сад их спроводе у дивизију. Танасије ми се хвали да га је командант пука предложио за поднаредника, за овај херојски подвиг. —...
— А зашто си пустио браду? — За прилику... Тако, како је кад згода. — Танасије извади из џепа француски бере и натуче га на главу.
— Кад пођем у Солун, за наше страже ја сам Француз. Кажем само: „же Франзез“ — и пролазим свуда. Танасије поздрави и весело одскакута за својим друговима. — Шта да се ради! — рече командир и махну главом.
— Алал ти вера, друже! — добацио сам му. — Тако Таса пегла! — одговорио је онај испод џака. Гле, Танасије!... И увек он. — Знаш ли ко те пита?
— Браво... Ти гураш, Тасо! — „Ки“ мећава, господин потпоручник. Прича ми Танасије да је на старом положају живео не може бити боље. — Код они Бугари, што ги уфатисмо, нађосмо две „иљадарце“ у франце.
За њима је журио и један без пушке, мали, шепав, у чизмама... Танасије. Пред остацима ровова застали су, зверајући на све стране. Неколицина приђоше обазриво... За њима су ишли остали...
Прескочише ровове непријатељске... Враћали се и нешто загледали... Пошли затим лево и десно, дуж ровова. Танасије се исправи: — Браћо, сви су мртви... Хајте брже!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Чак и најистакнутији међу песницима Чедомир Миндеровић (1912-1966), Танасије Младеновић (1913) и суздржанији лиричар Душан Костић (1917) нису са чисто књижевног становишта значајни по ономе што
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Зар ме не познајете? Ја се сећам једнога таквога лица, али тај је... да, да, командир ми је причао да је Танасије погинуо. И ја сумњиво завртех главом. — Ја сам Таса... Нешто сам промуцао, јер чисто не верујем да је Танасије жив.
И ја сумњиво завртех главом. — Ја сам Таса... Нешто сам промуцао, јер чисто не верујем да је Танасије жив. Па још и у енглеској униформи. Јест, Танасије. Поздрависмо се срдачно.
— Ја сам Таса... Нешто сам промуцао, јер чисто не верујем да је Танасије жив. Па још и у енглеској униформи. Јест, Танасије. Поздрависмо се срдачно. Смеје се и Таса, показујући своје беле зубе.
Тек када је настао прасак пушака, Танасије се окрете и виде како један Бугарин протрча поред земунице. Схватио је одмах.
И нашао се тако Танасије усамљен. Али он се свије уз неке друге јединице и приликом општег повлачења и он је ишао са њима, не знајући где му је
— Исечем ја на кришке, па испод копорана. Тада су баш одабирали болесне војнике. Присети се Танасије да би се и он могао јавити. Али није имао ко да га пријави.
Угледају га Енглези онако јадна и одрпана, однесу у своју команду и добро нахране. Ту је и спавао. Увидео је Танасије да му је овде много боље него у логору, и онда се направио вредан и почео да помаже Енглезима око чишћења аутомобила.
Енглези, видећи га онако исцепана, даду му једно ново одело и нов шатор. Али Танасије дигне сутрадан шатор, разуме се, и прода га неким нашим официрима.
што је са Енглезима говорио мимиком, тако се исто споразумевао и са српским официрима, и они су били у уверењу, прича Танасије, да је он „прави правцати Енглез“.
— Душа ни иска! — вели Танасије да је рекао Енглезима. А и ти Енглези били неки сиромашни људи, а њихова Енглеска богата земља, те се један присетио
Енглез да извлачи из магацина, а Танасије да продаје. Посао је ишао не може бити боље. Нарочито су много тражена шаторска крила. — Их, господин потпоручник...
— Их, господин потпоручник... Немам пусто овде Енглеску, па целу да је продам... Али једнога дана дознао је Танасије да је пристигао и његов пук. Напустио је одмах своје Енглезе и пошао да се пријави у батерију. Дочекали су га радосно.