Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Што искаш, снајке-Јевдо? — запита је Таса. — Што ти требам? — Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем... Оно моје брљиво дете... Манча де...
Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!... — Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет... Кад беомо деца, ники нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а
Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско!
— Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско! Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија! Србија — слободија!... Ако за тој!
— Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо! Све ни батисаше: и варош, и чаршију, и село, и цркву, и кућу, и стари адет, и стари
Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде: — Мину старо време, — беше му, бата-Таско!... А бата-Таско уздахну и прихвати: — У старо време се знало, бре брате, кој је стареји, кој млађи; кој је големаш,
Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде: — Мину старо време, — беше му, бата-Таско!... А бата-Таско уздахну и прихвати: — У старо време се знало, бре брате, кој је стареји, кој млађи; кој је големаш, а кој си је на
Давију ми правија!... Да сам учија неке чколе, та да испишем, ете, тол’ку књигу — вели Таско и одмери руком једну ужасну дебљину.
и стаде да прича. Причање несрећног оца Петракија о свом несрећном сину Митанчи „Полани, рече, — отпоче бата Таско Јевди Петракијеву причу — кад му купи’ једне путине код Вана кондурџије, таг топрв запази’ што ће имам муку с њег
У циркус ники зар... — Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу. — Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?!
Ја гу, рече, испрати’ до железничку станицу!“ — Их, мајка му стара, дотле ли зар дође?! — Какво време заступи, бата-Таско, бог да чува! Е, неје тако баш било и пређашно време, неје!... — Ба! Било је! Било је, ама неје тако без ред било!
Имам си, рече, и децу сас њума!...“ — Та тој ти исприча’, — заврши бата Таско — Јевдо, демек да знајеш да неје: „да неје било!