Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ИВКОВИЋ (нашав врата од своје собе отворена, упада љутито држећи један од оних црвених плаката у руци): Господине тасте, ово је клевета која се крвљу плаћа. Ви и ваши људи ово растурате! ДАНИЦА (врисне и испусти служавник).
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Он се поклони цару и рече: „Евалај цару и тасте мој! кад је тако, она је моја. Она има златну звијезду на десноме кољену.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ал' махану тој тазбини нађе? Кажи, зете, шта је и како је?“ Плану бане, па му проговара: „Прођ' се, тасте, стари Југ-Богдане!
су ми двори похарани, како су му слуге разагнате, како ли је мајка прегажена, како ли је љуба заробљена: „Но мој тасте, стари Југ-Богдане, иако је моја данас љуба, љуба моја, ал̓ је шћера твоја: срамота је и мене и тебе; но мој тасте;
мој тасте, стари Југ-Богдане, иако је моја данас љуба, љуба моја, ал̓ је шћера твоја: срамота је и мене и тебе; но мој тасте; старац Југ-Богдане, мислиш ли ме мртва пожалити, пожали ме док сам у животу.
Молим ти се, и љубим ти руку, да даш мене ђеце деветоро, ђецу твоју, а шуреве моје, да ја, тасте, у Косово пођем. да потражим душманина мога, а царева грдна хаинина. који ми је робље заробио.
да потражим душманина мога, а царева грдна хаинина. који ми је робље заробио. А немој се, тасте, препанути ни за твоју ђецу убринути.
Нек шуреви биду у невољи, ел сам, тасте, могу погинути; код шурева нећу погинути, јали ране ласно допанути“. Кад то зачу стари Југ Богдане, плану Јуже како
Шуреви се њему препадоше. Проговара Страхинићу бане: „Немој ми се, тасте, раскарити, ни ви, моје шуре, препанути; у цара се не нађе јунака да дохака мене и обрани.
Да ви кажем ко ме обранио, од кога сам ране допануо: кад дијелих мегдан са Турчином, о мој тасте, стари Југ-Богдане, онда мене љуба обранила, љуба моја, мила шћера твоја, — не шће мене, поможе Турчину“.
кољену ситну књигу пише своме тасту, дужду од Млетака, а двори га злосретна ђевојка; на мезиле књигу оправио: „О мој тасте, дужде од Млетака, купи војску, сву латинску земљу, те ми харај бијела Жабљака, и ти води милу твоју шћеру ни љубљену,
“ У ријечи коју бесједио, пред двори му свати дојездише, ђувеглија ријеч приватио: „Мили тасте, Виде Маричићу, моји свати са Херцеговине! Потегли смо на бога и срећу, а по твоју шћеру Љепосаву“.
Кроз плач зета пуница дарива, дарива га злаћеном кошуљом. Ал’ да видиш и чуда и фале, каква дара тасте зету даје! Гиздава му поклонио вранца, врана коња, брате, без биљеге, а на вранцу чултан до кољена: чисти скерлет