Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
По жбуњу и по стази блештале су пахуљице јасније од звезда. Пуним грудима удахну девојчица ледени ваздух, решена да о Татагиној деци никоме не каже ни речи, али чим уђе у своју кућу, из уста јој само излете: — Видела сам Татагину децу!
Видела сам их. Својим очима видела сам Татагину децу! Жена даде знак мужу да оде и провери. Овај позва суседа и пође Татагиној кући. Девојчица до сада није лагала, али ово је и за лаж превише чудно. Каква деца!
Каква деца! Два суседа, два одрасла мрка човека ћутке су се приближила Татагиној кући. Иза прозора је, као и увек, горело светло, а преко врата био навучен тешки засун.