Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Једна је у селу П., богата паора кћи, а друга кћи имућна опанчара у вароши Б. Татијана Скорићева у П. била је фина проста девојка. Од својих другарица се само у том разликовала што је била најбогатија.
Има три хиљаде форинти сребра. Коју ће сад Чекмеџијић од ове две? Татијана је богатија, а Милева је васпитанија. Љуба ће најпре да проба богатију, па ако не испадне за руком, тек онда
Татијанина мати брзо се спреми и каже кћери да не иде никуд, доћи ће ђувегија, трговац из вароши. Татијана се смеши, слегне раменима, па каже: „Добро, само имам напољу мало посла“.
Мати виче слугу, слуга дође. — Иди, Лазо, брже по Татијану. Тражи је па одма’ да дође. — Татијана је отишла у трешње, — рече Лаза. — Па ништа, одма’ прежи, па иди по њу. — Татијана неће доћи. — Зашто неће?
Тражи је па одма’ да дође. — Татијана је отишла у трешње, — рече Лаза. — Па ништа, одма’ прежи, па иди по њу. — Татијана неће доћи. — Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем.
— Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика-Гавра. — Е, кад баш хоћете, казаћу вам. Татијана ми је рекла, пре нег’ што ће у трешње отићи, да је не чекате, неће доћи, јер је чула да јој из вароши доводе неког
Он такну неваспитану девојку, вели, не може узети. Дигну се и оду. Добро је учинио Љуба што је отишао, јер Татијана, како је кући дошла, ни осолити се не да. Каже, пре би у бунар скочила него што би за ћифту пошла.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Вратим се, чујем да Сокина мати, Татијана, Угљешина удовица, има дивну ваљану кћер, сва је варош фали. Познавао сам покојног Угљешу.
Једно пре подне, обучем се лепо, па идем управо у кућу Татијане Угљешине. Било је осам сати. Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори.
Било је осам сати. Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?
Шушнем матери до дође у собу, имам јој нешто рећи. — Госпођа Татијана рече кћери: „Остани, Софија, у дућану, ја имам са господаром Кирићем посла“. Уђемо у собу.
Уђемо у собу. — Је л’ то ваша кћи, госпођо Татијана? — Јесте. — Имате ли већ за њу каквог ђувегију? — Та било би, — али, знате, свака мати тражи за кћер што боље.
— Ништ’ то не чини. Питам вас опет: ’оћете ли вашу кћер за мене дати? Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте ми на промишљање један дан. — Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла.
Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к мени, и јави ми да дођем, да ће ме пре подне у десет сати дочекати. Једва дочека’.
Одма’ сам познô да је ствар добро испала. Из очију девојке не познаје се ни жалост ни радост. — Добар дан, госпођо Татијана, ево мене, хоће л’ бити штогод? — Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија?
Отац госпође Соке, покојни Угљеша, био је касапин од заната, и негда јако имућан. Госпођа Татијана, Угљешина жена, била је из добре, трговачке куће и васпитана.
Сад тек, као удовица, морала се мучити госпођа Татијана; била је права „мученица” Татијана”. Син јој већ дорастао, и секао је разно месо и покрај тога су живели.
Сад тек, као удовица, морала се мучити госпођа Татијана; била је права „мученица” Татијана”. Син јој већ дорастао, и секао је разно месо и покрај тога су живели.
Син јој већ дорастао, и секао је разно месо и покрај тога су живели. И то добро су живели, јер госпођа Татијана све је знала у кући разделити, да ништа не буде излишно, а опет да је доста.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
То беше узор оних дана, Кад је у младом срцу мом, Трептала бледа Татијана И романтични Ленски с њом. Кад сам по сву крај Пушкина Лепота женских сневô чар, И плашио се Ањегина, И неговао срца