Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
конфликт између чулне устрепталости и моралних обзира одредио је свирепу судбину и двема помињаним удовицама - Аници и Ташани.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку). ХАЏИ РИСТА (Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.
) ТАШАНА (га прати). ХАЏИ РИСТА (враћа се из дечје собе мећући у недра кесу из које је децу даривао. Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив.
ох, Бог да га прости! ХАЏИ РИСТА (већ наљућен): Па кад знаш, шта онда? Улази клисар црквени. АРСЕНИЈЕ КЛИСАР (Ташани): Газдарице, послао ме деда-попа, и вели: ако је толико прешно он ће одмах, чим сврши вечерњу, доћи; али, ако није
ТАШАНА Кажи: прешно је, и моли га, моли нека дође. ХАЏИ РИСТА (Ташани унезверено): Зашто је прешно да дође? Да није болест? Деца да нису што?
И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива. (Љутито, увређено одлази.) КАТА (Ташани прекорно): Е, е, зашто, Ташана, зашто, кћери, тако?
(Прилази Ташани): Ташана, звала си ме. Истина, звала си ме више пута; али ја никако нисам имао времена. И сада, ево, једва што дођох.
КАТА Па добро, чедо, онда ето ти деда па му кажи. Ја одох да скувам кафу, а ти све деди кажи. (Одлази.) МИРОН (Ташани): Да ниси болесна? ТАШАНА Не, дедо. Али седи, седи, молим ти се! Ох! Не знам ни ја. (Хвата се за чело.
МИРОН (размишљајући, сетно): А... а... сећам се... сад тек могу... Сада тек могу да знам. (Ташани): Па зар нико ни од твојих, ни од хаџија, зар нико од њих нема да ти дође, да те разоноди, утеши, умири?
ТАШАНА (умирена, љуби му руку): Ох, хвала, дедо! МИРОН (навлачећи епитрахиљ, један крај меће Ташани на приклоњену главу): Тако, наслони, одмори главу, чело. (Вади и даје јој у руке бројанице са распећем): Узми и ово.
(Вади и даје јој у руке бројанице са распећем): Узми и ово. (Виче): Стано, донеси воде, босиљак! (Ташани): Не бој ми се. Све то није ништа, и не сме ништа бити.
ХАЏИ РИСТА (прилази Ташани): И од мене ти срећан празник, снахо! ТАШАНА (љуби их у руке): Хвала, хвала. СВИ Срећан празник!
Није ово кућа од јуче. И као што је увек била отворена за свакога пријатеља, госта, намерника, тако је и сада. (Ташани, шалећи се): Само на тебе се љутим, кћери, на тебе ми криво.