Станковић, Борисав - ТАШАНА
Хоћу, певаћу, и сада ево први ћу ја: И вечерас ево ја са мојима доћи ћу одмах да поседим. (Ташани): Ташано, вечерас доћи ћемо. Улази Стана са ракијом и с чашицама на послужавнику. ТАШАНА Добро ћете доћи, добро доћи.
ХАЏИ РИСТА (клањајући се Мирону): Е сад да идемо. Сада збогом, дедо. (Ташани): А до виђења вечерас,. Ташано. (У наручју с децом и осталима одлази.
(Горко): Ох, али тебе никако! Да, да... Покојник умро... нестало гозбе и весеља. САРОШ (устукне): Ташано, Ташано, опет ти?! — (Уплашено): Ама, ти не знаш зашто ја нисам долазио! Не знаш ти, Ташано! ТАШАНА (јетко): Не знам.
(Горко): Ох, али тебе никако! Да, да... Покојник умро... нестало гозбе и весеља. САРОШ (устукне): Ташано, Ташано, опет ти?! — (Уплашено): Ама, ти не знаш зашто ја нисам долазио! Не знаш ти, Ташано! ТАШАНА (јетко): Не знам.
САРОШ (устукне): Ташано, Ташано, опет ти?! — (Уплашено): Ама, ти не знаш зашто ја нисам долазио! Не знаш ти, Ташано! ТАШАНА (јетко): Не знам. И нећу да знам. САРОШ (одлучно): Знаћеш! Знаћеш!
« Сада ћете ви видети како баштован свој образ брани... Овамо, Ташано, отров овај пиј! ТАШАНА (се одупире да узме отров). Из даљине се чују пушке и халабука. Улази један братственик.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Саг си чупенцета бегендисују момци, па ни питују: бегендисује ли татко и мајка зета?... Црна Ташано! Иди си па се беси о ону криву дафину!...
Замислила се, а очевидно мисли о томе како би да онако што поиздаље и што финије отпочне. — Што не удавате, мори, Ташано, оној ваше чупе?... — Које чупе? — Ете, оно ваше Зоне? — Па ће гу удавамо. — Па што чекате веће?!
— Збори си, несрећо грчка! — развика се Дока, па заврши: — А ти, Ташано, подај си дете за онога Манулаћа, берем ће да имаш убаво унуче... шебека ћеш имаш, а унуче — јок!
У колима још колевка, коританце и дубак... — Лелеее! Црна Ташано, у зêм да пропаднеш! — викнуше женске, гледајући за колима која лете преко калдрме и крешу варнице, која су већ далеко
— запита је Ташана. — Ех, па зборе си... Зборе по чаршију и по ма’але. — Тугô, а што си зборе? — Лоше си зборе, Ташано. — Лелеее, а за ког си зборе? — За ког си зборе? За хаџи-Замфирови си зборе!
— Што, мори?... — Ете, црна сам ти муштулугџија, Ташано! Сас црн ти абер дођо’!... — Ћути си, не збори! — викну Ташана. — Што је било, збори!
Девојачку срећу да батисују... Па како се напрајило тој чудо, реци ми, Таске, ако знаш? Е, не знам ни сама си, Ташано, веће си и сама крстим с обе руке, и питујем: што је овој?!