Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
запуши но не плане, јер то не допуштају милиони знојева, који су заједно са машћу од чварка или сланине, којом су чича-Ташану ћери и снаје мазале перчин проседи, те кроз овај пролазили милионима пута и то тако да се не зна управо које ће се име
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Уосталом, кад је ову причу развио у драму, Станковић јој је у наслов ставио Ташанино име и Ташану је довео у предњи план, док је Парапуту повукао у задњи, начинивши од њега епизодичан лик.
социокултурни поредак) у коме затичемо Софку пре удаје, па Ташану, тетка-Злату, газда-Младена или Јовчу припада не само старој (традиционалној балканској) него и високо утанчаној
ограничено; било да они сами потискују своје нагоне и побуде (као Аница), било да их други присиљавају да то чине (као Ташану).
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Како ти то да не видиш? Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази;
Све то мећу пред Ташану и откривају показујући јој што су понеле. ПРВА СЛУШКИЊА Еве, снашке, све је понесено. Није ништа заборављено.
Од чега те страх? Ама шта је то? (Виче): Стано! Улази Стана. СТАНА Ево ме. КАТА (љутито, прекорно, показујући на Ташану): Шта је ово, Стано? Зашто да ми па ти не јавиш да је она толико болна и оваква?
Зашто да ми па ти не јавиш да је она толико болна и оваква? СТАНА (ситећи се и показујући на Ташану): Болесна, ја! А што по три дана ништа не окуси, то ти не говори?!
КАТА (упада, подносећи пресавијен јастук, да на њега Мирон седне): Седи, седи, дедо. (Показује на Ташану.) Знаш, од неког времена једнако ми се тужи. Знаш, Станко, синко... (Трза се.
ХАЏИ РИСТА (мало напред, задовољан, насмејана лица, као настављајући успут започети разговор, не примећавајући Ташану): Ако, ако, дедо. То значи да те се боји, да те поштује!
То значи да те се боји, да те поштује! МИРОН (спази Ташану, прилази јој насмејан, честитајући јој празник): А, Ташана, срећан ти празник, света недеља, и како си?
СВИ И мен, и мен! МИРОН (строго): Бога ми, да не наиђем на још кога да се (показује на Ташану), као она, због мртвог човека толико мучи. Јер кажем: Вера и Бог није за мртве већ за вас живе.
И ти никад да привириш. (Горко): Ох, не да ме утешиш, но бар да ме сажалиш и да видиш како ми је. Да видиш Ташану коју си тобоже сестром називао, која те је, када си са покојником долазио, као брата пазила.
И знам, кад је умирао, да сам га замолио: »Побратиме, кардо, дај и остави мени Ташану«, да би ми те он дао, као што бих ја, када бих умирао и имао такву жену, само је њему оставио. (Узрујано): Ах!
свештеници, ма да ми у очи неће ништа рећи, али ће се међу собом погуркивати и шапутати: »Да, да као што ти изведе Ташану из црнине и пусти је Турчину, невери, у руке«. (Очајно): Ох, изгубих све: име, углед... И сада куда? У манастир? Не!
МИРОН Ето ти! Јутрос, овде, дат је парастос, помен покојнику. Овде, ено тамо, затекао сам њега и њу, твоју и нашу Ташану, у загрљају. (Полази.) Ох, и сада ето помен и леп спомен подиже му она са Сарошем. (Одлази.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Оне га и не зову друкче него чорбаџијо, ’аџијо или чичо, жену његову Ташану — чорбаџике, ’аџике или стринке, а њихову мезимицу Зону звали су просто Зоне.
глас и опширан извештај скоро о свему ономе што се у вароши говорило, и како је та вест као гром поразила домаћицу Ташану. Стари Замфир није тих дана био дома.
— Ама дома ли је? Није искачала никуд? — запита тетка Таска, а упрла испитивачки поглед у Ташану и доњу усну истурила као ћепенак. — Зашто ме па гледаш тол’ко?! — пита је зачуђено Ташана.
да запантиш“, рече, „овај мој реч, и такој да се“, рече, „поздравиш од мен’ до ону“, рече, „брљиву чорбаџику Ташану!“ — заврши Таска, дижући се да иде и обећавајући да ће она да прокљуви већ ко је протурио тај глас.