Црњански, Милош - Сеобе 2
Нису деца остављена туђину, него деди и бапцу. Бапцем је Ђурђе називао, љутито, своју ташту, Агрипину Богданович – чувену лепотицу.
Ни Ђурђе више није био онај стари, насмејани, безобразни, официр. Живот је, каже, луд, кад човек, поред жене, има и ташту, а још луђи, кад науми да се сељака и оде у непознату земљу.
Пазећи, да га жена не чује, псовао је своју ташту, госпожу Агрипину, што му је задржала децу. Није он, каже, боже ме прости, децу, са таштом, него са њеном ћерком,
Његове успомене, на Срем и Неоплатенсу, свеле су се на псовку, кад би споменуо своју ташту, госпожу Агрипину, која је бабац, а још рађа децу, и смањује његов тал у Анином миразу.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
знао да женске трче за блеском, сјајем и шаренилом, па се бојао да и Мића »Официр« својим пандурским блеском не занесе ташту Љубицу, па ће онда ђаво бити крив.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ. И стаће песма ова. И кад, ко подсмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу — да ти сутра дођем снова..
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Теби плови по живота реци Све; — ал’ радо они што се воле, Што лаж ташту живота преболе, И јунаци, мудраци и свеци.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Још док не сване. Сунце даје не затекне у његовој кући. Клонулост, јача од желе, спречавала га да устане и најури ташту из куће. А та змија сада спава. Мирно. Моје једе, моје пије, под мојим кровом се греје, а оглави ми ради.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, и стаће песма ова: И кад, к'о посмех на ту срећу ташту, Весела зора на истоку сине, Са три свирача у црноме плашту Поћи ћу - да ти сутра дођем снова! М.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
упалиш суседу кућу – и за то ћеш наћи у закону какву олакшавну околност; али – рећи јавно за једну добродржећу ташту да је одвратна баба, е, нема тога закона на кугли земаљској у коме би се за тај злочин могла наћи олакшавна околност.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мушкарци се добродушно шалили: да је доктор Мирко добио речиту ташту, али зато ћутљиву жену. Господин Јоксим, као увек, имао је одвојено мишљење: — Гле, оде нам Офелија! Штета.
А зет је употребио то време да прочита још неке атеистичке књиге, и кад се вратио, пресрео је ташту с неким потпуно бесмисленим испадом против Христа.