Употреба речи тај у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Тако су, драги пријатељу, судили Маџари Србима, а тако исто и Аустријанци Маџарима. — Ти ли си тај, што ослобођење васцелога Српства тражиш?... — опијен гневом дивљега звера, бесомучним гласом рикаше судија.

И молери их молују, и списатељи пишу, и људи чују — али се нико противу насиља не диже! Па ни бог, тај једини заштитник правде и угнетених, неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и цареве

Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?... Можда тај велики божји суд неће никад ни доћи да свирепим судијама мога мужа суди?...

У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, вика

прозор и парче по парче од оне сиротињске тековине додаваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... Вода је расла.

— У начелство! Тамо их носите, — одговори начелник који је у тај мах на коњу са кметовима у пратњи стигао. — У начелству је простран ходник, — продужи даље, — не само пет-шест

Ко зна шта је у тај мах осећао? Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. „И још смеју да прођу поред ове наше

„Иди, види ко је!“ рече ми тетка. Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. „Добро те се и ти закани!... Е, е! А где си ти, човече....

То је било марта месеца, а маја га сахранише... Леп је то месец, тај мај!... И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише.

Хтео би нешто рећи... али ћуташе. Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...

уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима

Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ова једном по обичају изиђе у лов, а орао, не имајући тај дан шта јести ни с чим своју фамилију нахраниши, и видећи лисичиће подебеле, слети доле, узме их и однесе у гњиздо.

“ Лав се осмехне и пусти га без вреда. На неколико дана ухвати се тај исти лав у дебелу мрежу коју ловци лавом и медведом стављају, из које лав не могући размрсити се стане рикати колико

Лукавим лисичићем, или оним маленим летњим мушицама које у исти дан кад постану — у тај их и нестане. 15 Курјак, баба и дете Курјак гладан хођаше којекуда тражећи што да изе.

Наравоученије Живо и дјејствително описаније силна неправедна и слаба неповина! „Ко те пре? Кадија. А ко ти суди? Тај исти кадија. Не питам те више, знам шта ће ти бити”, — веле Бошњаци. То значи: курјак те пре, а курјак ти суди.

Ето ти нам наше лисице која, сама без репа, хоће да и друге своје одрежу! Може и то гди бити, но овде баш није тај догађај, ибо лисици одрезати реп толико чини колико човеку нос; једно и друго ужасно боли.

” — ово се сваки дан чује, а мало ко паметнији бива. „Проклет час кад сам то рекао!“; „Да сам врат сломио кад сам на тај пут пошао!” - ево како млоге чујемо да говоре. А зашто?

Само по том ћете се познати да сте моји ученици ако љубов моју и мир мој међу собом будете имали.” Али, вели тај и онај: то! и то! и то! Браћо моја, лажима су кратке ноге.

велико гранато древо, што му је на путу, пресећи, дакле нек не губе времена него нек иду поизвешати се ту, за|што за тај посао нигде тако древо неће наћи.

сваки да заповеда а да не слуша, ту ко је јачи он је и старији, а без добра воспитанија и без науке, који је најјачи тај је и најгори.

усуди и рекне да није никакав грех јести пуже, жабе и корњаче, би се нашао ко би га заклао како год пиле, пак би га тај дан свештеник његов пречестио, и би му јошт рекао: „Светао ти образ!” Али мал' не заборависмо нашу басну.

душе, а како се начне од овога благороднога намјеренија и конца на који му драго начин устрањавати и одаљавати, тај час начне себе похуђавати, к несмисленим скотом приближавати и њима се приуподобљавати.

„Не бојим се ја, — одговори лав — што је год мишева, али ја нећу нипошто да се тај обичај уводи: кад ја спавам да се они мени преко шије утркивају; нека трче куд су и пре тога; широко им поље.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

од росе, скамењен пламен стења И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору Све то затварам својим ребрима, и тај звук, И твоју мрачну главу која светли у мени, И полумесец од снега, и брда зелени лук Који се у зениту самом

И гледам како тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак дрва крај

2. Ко је тај што ме стрела и коље и чамов сандук брзо стеса - Док пада чађ на снежно поље за 70 кила меса? Ко је тај што ме

Ко је тај што ме стрела и коље и чамов сандук брзо стеса - Док пада чађ на снежно поље за 70 кила меса? Ко је тај што ме гони и води кроз ватру битке и огањ грипа да једем, спавам, трунем у води, а кров ми само стара липа?

Све изнад њих се запалило! Гледамо тај пламен високо изнад голети, гледамо тај пламен, - у њему још ничега нема!

Све изнад њих се запалило! Гледамо тај пламен високо изнад голети, гледамо тај пламен, - у њему још ничега нема!

А севне ли сабља, да раскине тај венац, и, кроз све проткану, да пресече нит, да ту нит, тај венац и венчања брани, он ће од кантара направити штит!

А севне ли сабља, да раскине тај венац, и, кроз све проткану, да пресече нит, да ту нит, тај венац и венчања брани, он ће од кантара направити штит! ПРАГ БЕОГРАДА 1.

да сам јуче имао милион, белела би ми се река од гусака! А данас ми се, за тај исти милион, не би на води забелело ни перце! да сам јуче имао милијарду, мого сам да питам пошто је Ваљево!

Своју ћеш децу у тај рај одвести, шетаћеш их од бога до бога, али у том рају нећеш срести ни Блејковог Тигра, ни Диреровог Носорога!

века дубље и моћније сад, кад је све занемело, гласи овим треном кога испуњава сунцем упаљен мирис мирођије? Тај ми се мирис са зујањем пчеле испод капака заклопљених, кроз цело тело, до врхова прстију, шири, и за трен -

испод капака заклопљених, кроз цело тело, до врхова прстију, шири, и за трен - дубљи од века у сунчеве облаке тај мирис ме носи, са раном без лека, са светом без наде, тај мирис ме мири.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Од 1793. године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај догађај није учињен а да ја штогод не знам, или да нисам и собом участвовао.

Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и

За то треба вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати.

” „Тај исти дан зовне ме Михаљевић на вечеру, с којим сам се познавао и добро живио. При растанку с њиме рече ми: ,Идите одма

први Србин из Срема, из села Товарника, чини ми се, добар јунак и погибе после на Соколу, кад смо на Калкан јуришили). Тај Јован доведе са собом око 30 фрајкора.

Дођу кнезови о Митрову-дне од свију нахија да порез порежу; везир, Шашин-паша, проучи тај ферман, и каже да је цар помиловао аге, и допустио да опет буду као што су и били, „но идите у вилајет” — рече паша

Хаџи-Мустафи млогу грађу за касарне низа Саву слао, познавао се и живио с њим добро, зато оде к њему и пожали му се на тај агински ферман. — „Знам ја,” рекне Хаџи-Мустафа, „ко је тај ферман извадио, но ако ви хоћете, ја ћу то лако покварити.

— „Знам ја,” рекне Хаџи-Мустафа, „ко је тај ферман извадио, но ако ви хоћете, ја ћу то лако покварити.” — „Хоћемо за Бога и помагај” одговори му мој отац, и

Ја код попа Станоја изучим тај врлетни буквар, и почнем часловац, и у месецослову научим свеце казивати, а то ми је врло лако било из они̓ стари̓

сам код њега изучио црквено пјеније и проче богословске науке, осим њега ту сам имао доброг учитеља који ме је учио. Тај прота Лазар родом је из села Совљака, ваљевске нахије, и био је у Совљаку прота, па је заостао у Срему, а и сад му је

а оно како клепало удари, онда грне сав народ у цркву и хоће на вратима да се подави, и ко пре уђе, жена или човек, тај напред и стоји.

Кнезови узму тај тефтер расхода и однесу везиру у Београд, који и своју порезу трошковима дода и бурунтију напише по колико на једну

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Помоли се и учитељ, назва: »добар вече!« Сељаци одговорише. Зачудо, што ти беше тај учитељ »достојанствен« човек! Често је у разговору мешао по неку страну реч.

— Каки си ти то момак? Уплашио се од газда-Раке и роге! — под смеваху се други ономе... Еле, за часак ти пуче тај глас по селу. Људи и жене и деца ваздан су говорили о роги и газда-Раки и смејали се.

Људи и жене и деца ваздан су говорили о роги и газда-Раки и смејали се. Сима је тај дан попио више части него ка некој слави. А тако исто и Ђура и Спасоје.

— Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више! — додаде други. — Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? — упита онај што је погађао у каиш. — Бог зна ко је!...

ха, ха, ха!« Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера, па одломи озго један окрајак и загризе. »Не дирај тај шећер!« издера се на њ, а помисли у себи: »Ово нису чиста посла!« Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу.

Еле, као што видите, ретко где има тако лепо и згодно капетанско племе... И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу. — Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца.

Капетан је одсео код кмета сеоског Степана Стенчића. Одавно није било таке журбе око дочека, као тај дан у Вучевици. Кмет Степан, његови општинари и млађи трче на све стране и наређују да се што боље спреми част...

Ђука је врло добро разумео тај намиг господина свога. Као чинећи се свему невешт, иступи мало на страну, па зађе за вајат.

Ђуко саопшти целу ствар и оној двојици општинара и кмету сасвим потанко и разговетно да они нису ништа друго у тај мах зажелели, него »само да не буде одвећ скупо«. — Како бих ја вама прескупио! — одговараше Ђуко на ту жељу њихову.

искочи од љутине што Ђуко не даде израза сад такоме весељу; набрао обрве, па јурну на прозор, а чисто цичи: »Та камо тај? Пали, море!

Пали, море!« Но баш у тај мах растаде се Ђуко с једним сењаком; сељак оде уза шљивар, затурио на леђа торбу, а из не вири врх главе шећера...

Ти, Дашо... Јес — виноград... Не брини се... Добош сам ја, море!... Јест, ја — добош! Напослетку и тај се џумбус утаја... Утаја се у кући Давидовој; умири се по Крнићу све. Месечина сири помало.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!... Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. Томе она отвара своја недра и даје своју милошту...

Томе она отвара своја недра и даје своју милошту... А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља.

Али, брате, он це и умео молити богу!... Јеси чуо, јуначки сине! Кад се тај Србин замоли, најпакоснија Циганка не би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију нас!...

Како може да се трпи?... Мора се!... А зашто? у селу је живео субаша. Па ко је тај субаша? Да објасним. Неки Турци у Београду одметну се од свога цара, убију пашу београдскога, заузму београдски град

Од Раче к Шапцу водио је пут. Беше то обичан крчаник: оборени грмови, искрчена честа, колико да се има куда ићи. Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села. Украј пута беше хан. Ту је становао субаша са својим пандурима.

И те попине речи одбише људе од Крушке... Премишљао је Крушка и дан и ноћ шта то може бити. Који је тај што његов план ремети?... Али није могао ништа сазнати... Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран...

— Да ко не подговара ови народ? — Па, шта друго и може бити!... — А ко је тај? — Онај према коме си ти најчовечнији. Ти гују на срцу гајиш! — Поп? — Он. — И кмет? — И он!... — Па, шта веле?

Један пада, други скаче... уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају... И чисто гледа очима тај лом.

Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао. Човек тај беше Маринко. Он приђе ближе. — Лазо, роде, — рече смешкајући се — шта радиш?

Ту беше детињство, и пажња, и љубав њихових родитеља, и оне слатке и миле успомене. И страшно се беше решити на тај корак, тим страшније што Лазар досад не чу слична примера...

И шта га се тиче Станко!... И ко је тај Станко?... Он да је друг, пријатељ, да је прави јаран, он не би пркосио онако као он њему јутрос: „јаране, ти си

Он је чуо све то, знао је све то, али није могао размишљати ни о чему... И, мало-помало, тај шушањ и та цврка навукоше му тврд сан на очи, као застор неки, те му усну и тело и душа... Дуго је тако лежао...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И кад у то вече што све већма мрачи, Приближисмо уста што ледено ћуте, Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи И тај сваки пољуб смрт једне минуте. Сваки удар срца, смрт нечег што живи! Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!

И чујем тихо у осами тако Вечити шумор из земље и свода; И слушам дуго, немо и полако, Те речи лишћа и тај говор вода. И ја разумем те гласе што хује, Тај језик Бића и тај шапат ствари...

И ја разумем те гласе што хује, Тај језик Бића и тај шапат ствари... Често све стане; још се само чује Куцање мог срца.

И ја разумем те гласе што хује, Тај језик Бића и тај шапат ствари... Често све стане; још се само чује Куцање мог срца.

Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно звонила су звона, Болну неку песму из металног грла. Насред катедрале лежала је она, Као Илузија

А кад проговори, у тој ноћи, где се Буде само слутње, тај глас њезин има Невесели мирис вечерње ципресе. ВЕЧЕРЊЕ Из Цавтата Зарасло острво у шуми олива, Кô црн галеб лежи

Где је тај светли извор, шта је Та истина прва, далека? Не води ништа у те краје! Све дубља и црња је река. Да најзад с

СЛУТЊЕ Тај замор без сна и без помоћи, Без жеље за пир и за ловоре: У ове моје горке поноћи Све слутње дођу да проговоре.

Док путић једном најзад мину Између сна и истине. Вај, ништа више да не прене Тај пухор сна и замора, Пењи се тихо, зимзелене, Уз плочу бледог мрамора.

Пред шумом преста да ме прати, За шумом већ ме опет чека; Пред праг ће цркве збуњен стати — Тај предисконски страх човека. Тај знак што мркне и што сјаје, Тај говор неба речју тамном!

преста да ме прати, За шумом већ ме опет чека; Пред праг ће цркве збуњен стати — Тај предисконски страх човека. Тај знак што мркне и што сјаје, Тај говор неба речју тамном! Докле ће ићи и што траје — Та горка игра сунца са мном?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Баш сам ја, шетајући по ходнику, почео о томе размишљати и падати у неки сан из раног детињства, а Јоца у тај пар изиђе из једне собе и, видевши ме у ходнику, ухвати ме испод руке: — Хајде, море, уђи слободно!

Они немају свога болећега, немају... мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему? Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему?

Он преко рамена нареди још нешто помоћнику, називљујући болеснике познатим начином: „Број тај и тај”. — А он? — рекох ја Јоца ми погледа у очи: — Број 17?

Он преко рамена нареди још нешто помоћнику, називљујући болеснике познатим начином: „Број тај и тај”. — А он? — рекох ја Јоца ми погледа у очи: — Број 17?

” Нећу да описујем како је мој отац тада пуцао из џефердара на калфа-Јешу, и како је тај Јеврем био бамбадава три месеца у хапсу, нећу да... али не! Нећу баш ништа! Дакле, ватра се брзо опазила у магази.

На кревету покрај чича-Ћорђа седело је женско створење, и оно је гледало, и гледало у мене. Али тај поглед био је нешто сасвим друкчији од Ђорђева.

Али тај поглед био је нешто сасвим друкчији од Ђорђева. И тај је поглед долазио, истина, озго, али је се спуштао кроза ме и слазио још за читав хват у земљу.

Моје рањено срце поче клецати и најзад покушавати да се поштапа на језик, али он се већ узео и обамро. У тај пар паде ми на памет што ми мати рече у једној прилици кад сам се збунио: „Богати, дијете, та ти си светски човек!

доктори већ оставили, како су му палили свећу, а доктори саветовали да се остави „на природу”, и, напослетку, како је тај његов рођак са својом природом победио и болест и докторе. Ја се дигох.

Па још кад тај свет стоји преда мном, па су те очи моје, па кад их — нема ни једног ни другог! — Онда сам даље „аналисао”, даље,

— Ђорђе има једног брата, калуђера у С., и тај га је звао к себи у манастир на неко време, те је Јоца уграбио ту прилику да га пошље ближе кући, јер ће напослетку

Ја сам с мамом седео после ручка и пушио. Ћутали смо. Чини ми се да смо обоје слушали ветар. У тај пар врата се широм отворише, и уђе Ђорђе са штапом пруженим пред собом, са сестром и са ћерком.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

о стању и имању усопшчега, о тестаменту и наследницима, о процесу и фишкалима, и већ о тако нечем што би спадало у тај круг ствари.

рођаци, и они што су задовољни с тестаментом, а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе, и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког греха као што је неправедан тестаменат.

је присна пријатељица госпоје Спиринице), а што је из њених рођених уста чуо и забележио сам писац, веле да је добио тај надимак отуда што се одавно, још прве године, као млад попа, заборавивши свој немешаг, па чак и чин, умешао међу ону

Били су обојица мало поматорији, већ увелико брадати клирици. И они приме и тај усмено саопштен им услов, и оженили су се, јер чак и црквењак, предшественик данашњег црквењака Аркадије, знао је да

познатијих се усуди па дирне, на пример, поп-Спиру за то, па ће му тек рећи: — Ама зашто вам, господин-попо, не стоји тај појас на своме месту? — Хе-хе! »Зашто?« Како: зашто? — одговара му поп Спира — па где да стоји?

Тако је причала чешће, љутила се и додавала ла је зачудо увек срећан тај господин Спира. Увек се извуче из малера, па да је не знам какав.

Све излењирала и исписала, слатко дете моје. Пише к’о канцелариста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру виртштафтерку. — Рâно моја, знам.

— Дође ми понекад да га шчепам па да га треснем на сокак! Него и јесте чудан био тај дуварски сахат. Права антика, што наши кажу. Био је мало мањи од иконе св.

Ишчекивао се сваког дана тај нови учитељ, млад један богослов, наместо старог учитеља, господина Трифуна, који је одавно већ био за пензију и

За писмо су му плаћали два сексера и то што попије док пише и напише писмо. Коме треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он

Напослетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ. Била је субота после подне. Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим сокаком једна

Обе те бабе у друштву са другим бабама сложиле су се и закључиле да тај путник није ни Жида који купује храну, ни Шваба машиниста који се разуме у парним ветрењачама што веју жито по

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Доста је њима после само помен и молитва. И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају.

И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају. На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена. Од жена не може да се прође.

очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење. — Туго, Мито, домаћине! — Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш?

А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде. Али како је тај газда хтео да силује, то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши, и више није хтела да служи, већ почела

Он је вечито, готово гô, у некој дугачкој, пртеној кошуљи, само спавао и лежао. Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело.

И тад се по њој могло још да види како би она заиста постала лепа, само да је није то, тај ужас, као пресекао, те се од тога она као искривила, сасушила. Била је ситна, мала...

Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком.

И тај јој расковник дошао главе. После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрч

те своје тешке, пуне торбе да би што пре стигао у варош, пред цркву и да би пре мрака изручио хлеб, брашно, што је тај дан напросио за њу, цркву. Али чим уђе у маале, опет се заборави. Почне да иде по кућама.

то би нагнало чаршилије да се сете његове несреће од које је Менко тако шенуо, те да би после између се причали: како тај Беглер-бег, Док Менко био млад, тек се оженио, нов домаћин, кад је купио десетак у Менковом селу бацио око на његову

— Цопо, на! — И почео да му уноси тај крст. А то је код Цопе значило: крст од његова, Цопина гроба. Цопа би на то почео да плаче, виче, баца се штаповима.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу. — Шта ће ми тај бекрија и карташ! — говорили су девојачки очеви о њему.

Даље — кеца воли, ал' увек губи, јер је клопав кад игра. — Дакле, на тај начин је зло? — Већ горе не може бити; не би' дао за њега ни моју слушкињу.

Код њега, ако је момак био машкртан, ако је слаткише јео, а за кисели купус није бранио — тај већ није био у милости; па још ако није знао печење транжирати, онда је сасвим изгубио кредит.

— Не брините се за то. Видите, моја Анка добиће још за мог живота две хиљаде шајна. — То је лепо; а кад почиње тај живот? — Видите, сад ћу вам дати седам стотина форинти шајна, а доцније друго. — Не могу чекати.

Љуба чује да и неки млад нотарош проси фрајлаАнку. Начује да је тај нотарош издалека род госпођи Јелки Сириџићки. Сад је већ знао колико је сати.

, а умиљата Милка. Брат њихов, Јоца Нерић, има још једног доброг друга, младог нотароша из Ј., Младена Ружичића, и тај у кућу долази. Јулка и Милка немају оца, само матер.

Девојке нису ружне, особито она Јулка; она је, може се рећи, баш лепа. — А јеси л’ приметио како је гледао на Јулку тај Ружичић кад је певао? — Јесам; ал’ јеси л’ видео како је ова на њега гледала кад је певала? То ме највише мучи!

За Љубу је, опет, срећа што Ружичић Јулку неће. Јулка сама у себи начинила је тај план да Љубу наговори да је од матере проси.

Она је хтела, али била је сирота, па је он није хтео. После се она удала за богата старца, а кад је тај умро, имање је на удовицу пало. Имање је око педесет хиљада.

Нађе је у кујни уплакану. — Шта је теби, Паулина? — Е, шта ми је, да знате шта ми је! — Та говори, шта ти је? — Тај господар — како се зове — Хекмешич — тако је импертинент био, да је седео близу мене, па нема билдунга да лепо седи,

— Ал’ сад ти је добро? — Сад ми је лакше; само што се кренкујем. Такав мизерабл човек па мене критизира! Ко је тај Хекмешич, је л’те мутер? — Он је трговчић из О. — Мутер, па то је крајзлер! — Та бакал; па има нешто гвожђарнице.

А тај крајзлер имао кураж са мном се разговарати? Да сам знала, не би’ му на фортепијано свирала! — Шта ћеш му, кад си му се

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Па лепо, а ко каже да је киднуо? — Овај овде господин видео га лично. — Где та видео и ко је тај, Бога му није то мала ствар. — Ко сам да сам.

који је пуних двадесет и шест година живео без икаквог плана, имао га је јасно овога лета и први пут у свом животу. Тај план био је прост и изводљив: свршити с испитима и оженити се.

се увери, је ли ту све у своме реду а осем тога и себе самог убеди: како је свако надање и заваравање бесмислено, јер тај кобни ултиматум друго ништа и не може значити у овај мах него рат.

Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти,

И тај рат, мора се признати, има своје до бре стране. Ето, од овог часа већ капље, полако али сигурно, моја капетанска плата.

у том тренутку, нерва у деликатном механизму мобилизације, један пуст јаросан хаос беснео је орканским бесом. Тај грозни метеж, нечувене, одлучне и највеће страсти, тај најпакленији пакао који је икад једна станица доживела да види,

Тај грозни метеж, нечувене, одлучне и највеће страсти, тај најпакленији пакао који је икад једна станица доживела да види, тај ужасни, зверски елан, сав у језивој страсти:

грозни метеж, нечувене, одлучне и највеће страсти, тај најпакленији пакао који је икад једна станица доживела да види, тај ужасни, зверски елан, сав у језивој страсти: дочепати се што пре команде, испунити дужност; све то незапамћеном снагом

И сав тај лом и урнебес и ужас, пун огња и крваве страсти, па оно заглушујућа, својствено гаменско звиждање прстима, она дивља

облак, као огромно хоризонтално положено стабло, заклањао је једним својим крајем половину златног залазећег котура и тај облак, мутан и чудно хладан, мешао се нагло и губио у оном жарком црвенилу пожара што је буктао као да је збиља пун

А опет с друге стране, шта он има да се чува? Ја сам тај који би требао да се чува. Јер ја нисам имао ни оних двадесет и три дана његовог уживања.

Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст...

Африка

Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва.

Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна. Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.

Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Дела Кроа. Не чуде се да их нећемо. да миришу „на воће“ и зато се парфимишу

А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне!

Остали се задовољавају да обавију бедра марамом, и да око грла ставе европску крагну која има тај шик што је лежерна, незакопчана, у слободном окретању око шије.

Догодило се да му је један црнац, који је знао да Вуијеа занима тај инсекат, донео на место инсекта цвет. Треба знати како је савршена моћ опажана код црнца, па разумети шта значи кад се

Наслућује се да је то осамљена колиба, да се тај дим диже са огњишта око кога је живот. По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа.

Па тај је допратио мог пријатеља из Бобо Цуласа. Лопов најгоре врсте, и ја га само чекам у Бобоу (где исти господин рано сутра

да ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто кајати што сам дошао; док други причају како је тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после у ствари само трућао глупости о њој.

ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто кајати што сам дошао; док други причају како је тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после у ствари само трућао глупости о њој.

Они су ставили не целу своју побожност, већ сву своју разметљивост, у тај огроман напор да изврше један чин поште. За пола сата црни хришћани били су сасвим изнемогли од свога мајмунисања

Ујед најљуће отровнице не би пробудио тај израз ужаса у његовим очима. И, ако се све сврши то вече само грозницом, главобољом и повраћањем он сматра да је

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Е, де, де! (Гумари, што ниси узио тако лепо новац, па да даш мене, да правимо лепа шпекулација). ЈУЦА: Тај диоген, може бити, да није био ожењен, па је могао чинити што је год хотео; но ја сам ваша жена.

ЈАЊА: Хе, хе, хе! Пак после, кад си не милуи, да си вучи за косу! МИШИЋ: И за тај је случај састарано. Ако се девојка, која је трефер начинила, момку, или момак девојки не би допао, таки на овај

) Господар нотариус, нећите мало да видите како је пала шупу? МИШИЋ: Мало после изићи ћу да видим тај несрећни случај. ПЕТАР: Ајде, господару, чекају људи! ЈАЊА: Шта ми једиш, једили ти пси!

— Кој ту момку што би тео моја Катица? МИШИЋ: Оћете да вам истину кажем? ЈАЊА: То си знаде. Да го познаим. МИШИЋ: Тај је момак Мишић нотарош. ЈАЊА (гледа га): Господин нотариус! Што ви говорите?! Не можи да буде.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Кад су ратови прошли, тај народ се населио по попаљеним турским караулама, покрај скела на рекама, и око Темишвара, који је био главни град на

То јест, до овејка звезда, које је тај народ звао Кумовом Сламом. Расцијани су, у то доба, толико волели све што је светло, младо и ново, да су имали обичај

Вели, о томе зна и царица. Њена је жеља да се тај народ, који је заузео толику територију краљевства хунгарскаго, сведе на праву меру.

као чегртаљка, стари Шваба помисли, у себи: „Оберкригскомисар, ето, није ништа бољи, него нека камерална газиблата. Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти.

Они су дошли у царевину да ратују, а не да буду наполичари комитатима и спахијама. Не треба дирати у војника. Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи.

Луд је тај гроф Мерци и ти геометри и капуцини, што би хтели да човека претворе у анђела. А човек је велика стражњица.

другој страни, имала је једно крило још из турских ратова и ту је била сва мрачна, са прозорима у гвозденим решеткама. Тај део куће још се осветљавао из пушкарница, а ложио кроз старе земљане пећи, цепаницама, споља.

Неколико соба са патосом изгризеним од пацова и мишева, ту, служило је за затворе официра. У тај део Команде улазило се из малог, зазиданог, дворишта, иза цркве, где је још стајала једна стара батерија, која се није

између старих, топовских, ђулади, од камена, било је излизано од чизама затвореника, који су ходали ту да опруже ноге. Тај траг затвореника био је стар већ сто година.

Желео је да чује, из њихових уста, да ли је то, заиста, тачно да су се они, својеручно, уписали на тај списак Шевичев, или их је неко други – можда рођаци њихови – уписао.

Вели, нигде се тај списак, у Бечу, није нашао, те и нема доказа њихове кривице. Он признаје да је тај руски ђенерал имао ћесарску

Вели, нигде се тај списак, у Бечу, није нашао, те и нема доказа њихове кривице. Он признаје да је тај руски ђенерал имао ћесарску дозволу, али само за оне који су апшит из војске већ раније били испросили.

Теодосије - ЖИТИЈА

зову: Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску област наслоњени. Тај споменути муж, благочастив и богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, и свима

Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што је говорио; рекао бих, од Бога послан бејаше. А младићу, док слушаше о

где принесе Богу коленоклањање и ноћно стојање и многе молитве из дубине срца, и радосним и топлим сузама довољно тај свети врх одаждивши, која ли благодарења не говораше Богу, који га је удостојио да се попне на њега.

И обишавши свуда тај свети врх, и сагледавши на падинама горе и у њезину подножју многе испосника, сишавши са горе испитао је њихов

обузет великим страхом, побеже од њега, и искочивши из лађе у Лавру бежаше, а они противници, Богом заборавивши, у тај час ништа не ре коше старцу. А бегунац уђе у Лавру и исприча све што се до годило с њим.

Који год срушени манастир у Светој Гори хоћеш, тај подигните вашем отачаству, било Хиландар, јер вам је први од цара дан, било други, где год хоћете.

Одговори: — Још је жив молитвеник Царства ти, отац мој. Цар, дубоко уздахнувши, рече: — Благословен је тај човек Богу, јер примивши земаљско пожури се усрдно да достигне и небеско! И тако цар отпусти блаженога да се одмори.

Стефан стојећи напред близу гроба преподобнога свога оца, хотећи да види шум који се чуо, одмах изненада угледа тај превелики мраморни гроб, од злата скупоценији, како је благодаћу Духа Светога испуњен миром као многим водама, и како

Божаствени тај муж, самодржац Стефан благочастиви, када је ово чуо од светога, заједно са свима благороднима, радошћу божаственом

И тако примивши тај манастир, заповеди да се зове „Лавра светога Симеоне“, а старешина у њој заповеди да буде и да се зове архимандрит,

Јер тај Калојан цар загорски подиже се и многе градове грчке по целој Тракији и по свој Македонији разори, јер су Фрузи тада

Бојећи се дугога пута, разрезаше утробу његову и сав дроб избацивши и тело његово пресоливши донесоше својој кући. Тај вишеречени Стрез после смрти цара Калојана беше гоњен од цара Борила, који беше преузео царство, да као рођак царев

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Кад се познаје целина једнога народа, јасније се запази веза између особина разних група које чине тај народ и успе се проценити релативна вредност његових психичких особина и одредити узроци који су их изазвали.

Оне се махом не могу једна од друге одвојити. Психичке особине, запажене директним проматрањем, често су на тај начин само делимично утврђене; у ствари су изведене из других знакова, запажених у додиру са појединцима и са етничким

дијалекат карактерише Србе, а да је чакавски својствен Хрватима; данас се зна да се Срби не могу оделити од Хрвата на тај начин. Има становништва које говори штокавски и назива се Хрватима.

обзира и на све начине уништавати противнике и непријатеље народности и тежњи за народном и државном самосталношћу; тај хајдучки темпераменат још дејствује.

старога Озру, који је по предању родоначелник племена, и он је љуто опомињао њега и све Озриниће да истребе потурице. Тај сан исприча сердар Вукота саплеменицима на јави, развије њихову машту као волшебним ударом и одушеви их на истребљење

Бирају првога који ће почети напад, онога, кога сматрају као миљеника судбине и тај избор пропраћају шалама. Песма вели: „Нека буде свеколика кавга на онога Срдана Илију, и нек буде срећа Срданова.

Али ова ношња тачно одговара њиховој унутрашњој тузи, коју оне само на тај начин испољавају. Када ове жене нису сасвим утучене бедом мучнога живота, неоспорно су најотменији тип јужнословенске

Али је ово народ који се крај свих невоља јако умножава, и пошто тај прираштај не може живети од личке земље, непрекидно се исељавао и исељава у панонске пределе насељене Србо-Хрватима, у

Речи су имале само да покрећу на делање. А тај покрет је била борба против туђинске управе, против администрације и духа Аустро-Угарске, која је сматрана као синоним

“ знајући добро да својим животом плаћају љубав према српском народу. И на тај је начин мислила Аустро-Угарска применити мандат који је добила од међународног конгреса, уништавајући народ који није

на Цариград да би својим очима видели да ли је султан прави муслиман; хтели су, како су говорили, да виде да ли је тај султан обрезан по прописима Корана.

Настају покушаји споразумевања између Срба и Бугара, који су довели до познатог уговора од 1912. године. Тај уговор је прављен под врло тешким приликама за Србију.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори. Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.

— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба.

Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак... он је свакако и велики господин, и страшан разбојник, и грдна свиња, а име му је Тошо.

Још као дијете дошао с планете! Казат ће ти сат кад ћеш сломит врат! Једног дана стиже на тај вашар бос и необријан скитница са џаком преко рамена.

Тамо све ври од малих лавића. Бацају их у воду и пуне џакове само да их се некако отарасе. — А може ли у тај твој џак да се завири малко, само малчице? — упита човјек с бијелим мишем.

У кукурузима је шапутао повјетарац јављајући да се примиче зора. Тај ме шапат превари и уљуља, ја се савих у клупко и заспах поред самог Шарова. Заспах тврдо као топ.

куку мени, опет сам био у џаку! Док сам спавао, неко ме је стрпао у џак и тај Неко сад ме је некуд носио на својим леђима. Сад сам долијао!

Сад сам долијао! — Ја ћу теби показати како се тресу туђе крушке — гунђао је тај Неко носећи ме. Послије кратког времена чујем шкрипу врата и осјетим примамљив мирис чађаве сланине.

Кладим се да ће тај читаву ноћ висити горе на нашој сланини. Тај ти не лови мишеве! — Не бој се ти ништа за сланину! — гукну Брко.

Кладим се да ће тај читаву ноћ висити горе на нашој сланини. Тај ти не лови мишеве! — Не бој се ти ништа за сланину! — гукну Брко.

Њега треба да изаберемо за свога војводу. Тај ће нам показати како треба да се чувамо од мачака. — У срећки број три стоји мудри савјет: „Бјегунова мајка не плаче.

Нико се није јављао за тај посао. — Ето кад се договорите ко ће то радити, дођите па ми јавите — рече бијели миш. — Становаћу код свог пријатеља

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

се пада дубоко дубоко дубоко На дно свога понора Ко се не разбије у парампарчад Ко остане читав и читав устане Тај игра КЛИНА Један буде клин други клешта Остали су мајстори Клешта дохвате клин за главу Зубима га рукама га

кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим звездама Ко до зоре не застане Ко не трепне не тресне Тај заради своју кожу (Ова се игра ретко игра) РУЖОКРАДИЦЕ Неко буде ружино дрво Неки буду ветрове кћери Неки

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Само онај везаних очију нема појма да хвата кочију. Он продужи да се игра жмурке, хвата петле и мамурне ћурке. Тај у ствари може и да крепа док улови следећег акрепа.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Идите мало у друштво, разведрите се! (Погледа га.) Чекајте, не можете такав. Ви немате мало бољи капут? Тај је исцепан и прљав, не можете такав ићи. (Хоће да пође у собу.) АЉОША: Не, господине инжењер, не, не, не!

Ја вам све то казујем да вам укажем на значај овога дела и шта оно за мене представља. Тај рукопис мирно почива у фиоци мога стола, под кључем, али...

ви знате ону малу јувелирску радњу преко пута Касине, тај је јувелир радио за мене. Отићи ћете, дакле, и запитаћете га: може ли ових дванаест кашичица претопити и израдити ми

Кад пођете до јувелира, свратите и у Поенкерову улицу до госпође Слуцки, питајте је: докле ћу чекати тај неглиже. Недељу дана обећава, реците јој: љутим се! АНА: Молим! РИНА (оде у леву собу).

Ви сте се удали, лепо, а шта је затим било? РИНА: Остала сам удовица. АНТА: Е, ту сам вас, видите, чекао. Тај ваш податак није тачан. РИНА: Како није тачан? АНТА: Чујте, само дозволите, ја морам бити обазрив.

И оно што ме буни то је: откуд ти, зашто ти то мени одмераваш? СПАСОЈЕ: Уосталом, ја бих чак и требало да будем тај који те тужи, јер ти си у ствари мени зајео тих 10.000 динара. АНТА: Гле сад! СПАСОЈЕ: Мени, да!

Ја мислим да у уређеним западним државама мора постојати о томе какав закон и по том закону: ко је мртав, тај је мртав. Код нас, међутим... АНТА: Не може држава никога натерати да буде мртав.

АНТА: Па да, јер ви сте у ствари његова жена. РИНА (притрчи и зграби чврсто мужа): Милане, је л' истина што тај господин говори? НОВАКОВИЋ (збуни се): Ја не знам. (Анти.) На основу чега ви то тако говорите?

је главно и основно питање: како може један човек кога смо ми пре три године поштено и срдачно сахранили, како може тај и на основу чега...? XВ ЉУБОМИР ПРОТИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЉУБОМИР (доноси неколико бројева разних новина.

Он је на себи имао моје изношено одело, он је при себи имао моја документа. Само је он могао бити тај самоубица”. СПАСОЈЕ: Аљоша? АНТА: И ти си Аљоши положио венац на гроб? ЉУБОМИР (очајан): Сад, дакле, знамо све.

ПАВЛЕ: Да, то би био један излаз из ситуације, али има још један, и ја сам се за овај други одлучио. СПАСОЈЕ: А тај је? ПАВЛЕ: Да останем овде, међу вама! (Општи покрет негодовања.) НОВАКОВИЋ: То није међу нама него против нас!

СПАСОЈЕ: Не крије се, душо, али је тај разлог такве природе... ВУКИЦА: Мора да је то врло чудан разлог. Заказати дан венчања, објавити то тако рећи целом

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Он би телефонирао и достављао писма. Ја сам био тај који ће да их пише. - Боже свети, Рашида! Ја ни за себе нисам писао љубавна писма!

Са хиподрома се чуло како неко виче а затим поновни топот коња. у сасвим тихом сумраку тај топот је одјекивао као ударци маљица по јакој разапетој кожи бубња, док се у ваздуху осећао мирис врба.

- Бацио си неку књигу, тако нешто? Ја понекад пожелим да побацам све књиге. Ко је био тај идиот што је измислио школу, Слободане? - пропела се на прсте и ставила ми шаке на рамена.

- пошао сам према граду, а она је ишла за мном носећи оне шашаве златне перунике у наручју. ИИ Кад сада мислим на тај дан, волим да га се сећам без луднице која је настала после, кад сам се вратио кући, са замазаним ногавицама, и

Отац је то наследио од ње, тај таленат да кућу претвори у циркус, мислим, иако он није бацао тањире. То би био исувише скуп спорт, говорио је.

болело: болело је, али нисам хтео да плачем и пружим старом задовољство да понавља како сам исти као ујак Драгутин. Тај ујак је већ двадесет година у извесној згради у коју Караново шаље све што штрчи.

година желео је да постане лекар, али се онесвестио чим је угледао прву галванизирану жабу, прешао на књижевност и сад тај несрећни дан проклиње кад год прима плату или доноси кући задатке за исправљање.

Она би климнула главом, прешла ми руком преко чела, готово сам осећао тај длан док сам улазио у сан, мислећи да је сутра мамин ред и да ће се очеве приче од вечерас поновити и у Ломиној 22.

- долете једна цедуљица, а Саша Албрехт показа све прсте једне руке, а на другој сави два. Погледах на свој сат, али тај као и увек није радио тачно. На њему је било два минута до звона.

Да ли због тога, тек она је обожавала тај собичак и ја сам често виђао њену црвенокосу главу нагнуту над кутије с лептирима или над комаде глине из које је

Пређох шаком преко чела, а онда одмахнух главом: не сме се мислити на тај начин, идиоте, лудо је што мислиш на тај начин!

Пређох шаком преко чела, а онда одмахнух главом: не сме се мислити на тај начин, идиоте, лудо је што мислиш на тај начин!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

, с друге писмо К., значи „Софроније Кирић“. Враголан тај молер, намалао га да десни прст пружа на госпођу Соку, која је до њега, па онда у целој његовој дужини, са дугачким

На столу опет лежи „зборник“, тај исти насликани, и лепеза, па онда „Вечити календар“. Сановник и годишњи календар је господар Софра у дућану држао.

Недељом и свецем у паради, капут од зеленог „трајдрота“ и панталоне на „хозентрогере“. Па каквог је дивног кроја тај капут дугачак до пете, а струк и два дугмета на средини ртењаче!

— Ал’ врашки је човек тај Бунипарта, тај ће још начинити посла, мој Софро! — Може лако бити, да га већ ’оће у кавез, као што сам читао како је

— Ал’ врашки је човек тај Бунипарта, тај ће још начинити посла, мој Софро! — Може лако бити, да га већ ’оће у кавез, као што сам читао како је Тамерлан

Тада би господар Софра рекао: „Који се мужу пред женом потсмева, тај није кући пријатељ, тог не треба више примати”. Седне госпођа Сока.

А погледај садашње, у фраку, навукли су тај ластин реп, јадни, исисани, ноге као две тачке, а овамо никад их не можеш зајазити. На то господар Софра уздахну.

За осам дана све је то у реду. „Ауспрух”, и тај је у реду. Приближава се четрнаести дан. Чамча журбено трчи од господара Софре ка Кречару, све уређује, само да се шта

Видиш, имамо петоро деце, па ’оћеш да имаш фишкала, тај ће много стати. Тако после тог жалосног призора госпођа Сока се мало умири, па је он моли да децу не плаши што иде на

По њиховим хаљинама се већ видело да та кућа има више него тај дућан и механу. Видело се да госпођа Сока нешто навише изгледа.

— Да, ти су најбогатији! — Како се неће обогатити, кад на сваком рифу преваре, а оваме пô године посте. — Тај мали широки, тај мора да је свог века појео сто мерова граха, а педесет центи зејтина.

— Како се неће обогатити, кад на сваком рифу преваре, а оваме пô године посте. — Тај мали широки, тај мора да је свог века појео сто мерова граха, а педесет центи зејтина. — Тај ће наш бити — Тај ће мој бити!

Црњански, Милош - Сеобе 1

ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ,

Ударен од коња више колена, пре неки дан, кад је почео да скупља делове пука, још се буди ноћу од бола, али тај бол умине брзо, као и страшна малаксалост и изнуреност у костима, од умора.

Тако да, будећи се сваки час, застење и одмах затим опет заспи, шкргућући зубима. При том, за тај тили час, док опет не усни, шта све не угледа у полусну! Реку што под брегом шуми, испунивши сву ноћ.

Пошто је био много цењен у војсци, додељиваху му важне послове у народу. Премештаху га сваки час, да умирује тај свет, који се сваки час селио. Знао је да ће га, одмах после прегледа, упутити на бојиште.

Ни те ноћи под ведрим и тамним небесима, ни ти воћњаци који се осете тако у мраку и миришу негде у близини, ни тај лавеж паса који је свуд исти, ни те ватре од којих засузе очи, загарави лице и угреје се једна страна, док друга

Није више био пијан, али беше заспао од лењости, у ходу. Тај је једини дочекао да се сасвим раздани и да га обасја сунце. Сутрашњи дан био је одређен за преглед пука.

Али, сетивши се деце, он зајеца полугласно, пред војником који га је облачио. Тај позив на војну, тако изненада, побркао је био сва његова решења.

је отуда и стизао га, као да је, јашући ма куд, обилазио са својим хртовима све само та жита, из којих се, на брегу, тај гроб тако добро видео.

Осуђени је био дотле везан, изнад чланака и лактова, донесен и бачен пред улаз у тај чудни дрворед, којим је имао без даха да пројури, а у ком су место стабала стајали непомично његови земљаци, из којих

Потресен мишљу да ће тај бедник, кроз неколико часака, можда бити слеп и узет, притера коња ближе. Сагнувши се из седла, тако да скоро превали

Уплашен и ражалошћен, клону, и покуша да забашури све на тај начин, да је порицао све... јер узалудно је све, прах, смерт, суета суетства... праздне речи...

Чинило му се просто, изненада, да он ту жену није довео. Те ванредне, снажне ноге, то љуљање, тај смех. У први мах, он се препаде за брата. Виде да му је у кућу довео ђавола.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

„ Тим млеком закувају колач и нађу маче које није прогледало па његовом шапом замесе, и тај се колач да момку да поједе.

¹⁸ Да је смисао ове магијске радње збиља тај да се младенцима обезбеди пород, најјасније се види из неких упражњавања тог обичаја где се у току извођења ритуалног

Поред табуа и чини у магији којој је циљ осигурање плодности жене и мужа, често се користе извесни поступци којима се тај циљ постиже на заобилазан начин — уклањањем, поништавањем чини за неплодност и уопште неутралисањем свих злих утицаја

/ Тај што је везан, / он се одвезао, / кад је разбој прескочи.“³⁰ Не само у нашем, већ и код многих других народа распрострањ

На тај дан су становници Ормана, заправо нероткиње и мужеви без деце, долазили да траже помоћ од змија које су се у то време

⁶⁵ у бољевачком срезу понека млада понесе на венчање онолико зрна боба колико година жели да не затрудни. Када прође тај број година, она посеје тај бој, а кад он роди, поједе његов плод, па ће онда, верује, зачети.

Када прође тај број година, она посеје тај бој, а кад он роди, поједе његов плод, па ће онда, верује, зачети. Иста логика огледа се и у следећем поступку

У Шумадији, када дођу повојничарке, породиља загризе погачу од прве повојничарке, а онда тај залогај извади из уста и остави га. Када жели да затрудни, она га узме и поједе.

⁹) Трудницама су многобројним веровањима табуисане многе активности и поступци. Циљ ових магијских забрана често је тај да се олакша порођај.

Други извор безусловног прихватана ових магијских прописа свакако је тај што је раније, због неповољних материјалних, хигијенских и здравствених услова, било много теже одржати трудноћу и

, ипак деси да нешто украде, она мора брзо руком да додирне земљу, да би на тај начин избегла, односно неутралисала штетно дејство његовим одвођењем у земљу, која је, по веровању, моћан апотропајон.

¹⁴ Дете које је рођено на неки благдан, задобиће снагу „светог“, „јаког“ времена који тај празник реактуализује. Због тога се за дете које је рођено на неки светац верује да ће бити јако, здраво и срећно у

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Зашто се Хемингвеј убио пре него што је написао, можда, најважнију књигу, о томе шта му се догодило да најзад потражи тај последњи излаз? Неки романи подсећају на наш сопствени живот. Многи јунаци веома личе на нас саме.

И он се тражи — тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао,

Увече, на мору, тај џемпер се могао елегантно носити свезан око врата. На њему се лежало, волело, у њему се киснуло.

кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер! Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје.

Можда се тај живот, у ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у овом

поморанџи, оле-бикова и Гранаде у којој цветају гранате; чини им се да она има глас баш за оне ствари у капији, а тај глас је умањен и далек, смештен на површину титраве мембране, па им Империо Аргентина личи на царицу патуљака, коју

Империо Аргентина постаје потпуно бестелесна, она није чак ни глас, већ само знак којим се тај раскошни звук обележава — неко случајно сачувано време што попут острва плута кроз таму бившег доба.

Газило се до колена кроз љуштуре семенки. Али мала Одри ме је спасавала – нисам примећивао ни тај град, ни његове биоскопе, ни становнике, ништа.

Тако он оде, а после смо му видели и тај други филм — али нам није он послао картоне, сами смо их купили. Филм је био феноменалан, на часну реч!

Лавор, викао је Мики, лавор, дајте ми лавор! Тај филм је потукао све рекорде у кратком задржавању на репертоару — тотални чабар!

Чуо сам грмљавину точкова на скретницама и тај монотони ритам ме најзад успава. У септембру се пријавих за војску. Господе, шта све нисам чинио само да се домогнем

станара изнад које сада расту чичци, коприве и боце, и нека травуљина непозната градском детету, кад имате само себе и тај тужни, тако поучни простор рушевина који се данас може видети још само у неким од најнесрећнијих европских градова,

Матавуљ, Симо - УСКОК

Тим би се угодило и већини грађана, који су исте вјере. Ми смо тај обичај смели с ума, јер се бјеше изобичајио ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и трзавицама, кад се ни о чем

Али сви искрено жаљаху што се не обистини оно прво нагађање, бива да је принцип побјегао! Тај би догађај, можебити, већма помамио омрзнутог пуковника, неголи да су Црногорци изнебуха на град ударили.

Тај би догађај, можебити, већма помамио омрзнутог пуковника, неголи да су Црногорци изнебуха на град ударили. Тај „принцип“ бјеше прост војник-кажњеник, увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и најнижим служитељским

Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим

“ Женске, разумије се, нагађаху да ту мора бити по сриједи љубав или је завео какву кнегињу! Еле, тамо, овамо, тај тајанствени „принцип“ постаде приједмет опће симпатије и приједмет маштања у чамотињи мирнога градића, који, након

Па онда што је тај Крцун знао напамет пјесама, прича, пословица, загонетака, то је било чудо једно; уз то, у вечерњим посијелима код

“ Тај први дио поворке завршаваше кнез на своме Путаљу. За кнезом пристав, Кићун Крцов Залажанин, гоњаше натоварену мазгу.

Маркиша се наљути: — Валај, ако је и лукаво није јуначки ни чојски! У тај мах вјетар јаче зазвижда. Умукоше. Примицаху се ка Крсцу. Бјеху у стравичној дубодолини.

како силни пламен не запали сламни кров, али тада видје да је горе пробушен отвор, који се све наниже шири, и да је тај отвор ограђен олијепљеним плетером, те личи на изврнут левак.

“ Поп и бркоња, дебљим гласовима а истијем начином, поновише тај други стих. Кад младићи преузеше пјевање, старац узе подвикивати: и—и—и, па обоје почеше играти.

Овоме од тијех повјеренијех ствари као да једна бјеше најпреча, те запита Крцуна: — Тај Саво, то је брат владичин? — Јест. — А човјек је од књиге? — Како не. Он има товар књига. Прима и новине.

на чудо свјема, рече то озбиљно и суморно; па, као да га баш то подбоде шта га сви гледаху у чуду, настави: — Био је тај Долћи латински поп и зваху га обат!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Не зна вам тај шта су кафане, шта су карте и друга ђаволства, то јест. МЛАДОЖЕЊА: А, тога нема. ОТАЦ: Само карте не; то је отров за

ОТАЦ: Зови - комшију једног и другог, па ето ти. МАТИ: Ја мислим да зовемо и кума Марка. ОТАЦ: Шта ће ти тај? МАТИ: Та знаш, добар је на језику, ако ови окупе за новце. ОТАЦ: Па ради како знаш. (Одлази.

ДЕВОЈКА: То ми је врло драго. МЛАДОЖЕЊА: Једва чекам дан венчања. ДЕВОЈКА: И тај ће проћи. МЛАДОЖЕЊА: Зар сте ви тако нечувствителни?

Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“. ЖЕНА: Кој је јошт тај муж на свету, који својој жени капе не купује? Муж жени капу! Та да ти је стид да се на свет покажеш!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Строго говорећи, књижевни укус дечје публике једва да и постоји; тај укус је неразвијен и код највећег броја одраслих особа, па би било чудновато да је код деце друкчије!

по унутрашњој нужности, деци се приближавају неки писци, или неке давно написане књиге; што човечанство бива старије, тај круг се шири.

из детињства Марина Цветајева (1892—1941) је, пишући о првим сусретима са Пушкиновом поезијом, овако описала тај неспоразум између детета-читаоца и одраслих: „Гледајући уназад, ја сад видим да су Пушкинове песме, и уопште песме, са

пријатно у људском друштву, не налазећи у њему ближње по својој слици и прилици, он је успео да схвати како се осећа тај други странац у друштву, дете.

Изабел Јан наглашава: „За дечју књижевност није битно да ли је књижевност или није; важно је да је дечја; управо тај, специфични карактер, даје јој значај и достојанство (...

Дечју књижевност, међутим, тај трагични напор не привлачи; она отворено нуди предах, опуштање од метафизичког безнађа.

Што се тематског круга тиче, многи аутори сматрају да је само детињство повлашћена грађа овог књижевног усмерења. Тај је извор до сада најрадије и најуспешније црпљен: и Андерсен, и Твен, и Керол, и Кестнер управо су у приказима

Проблем би се, ипак, могао решити успостављањем тематских целина; на тај начин би се дечја песма проверила по најозбиљнијим естетским мерилима.

Дечја песма се опире јаснијем одређивању и због двосмислености оног придева „дечји”: изражава ли тај епитет њену суштину, или њену намену, или и једно и друго?

Учини нам се, за тренутак, да неки поразни закључци до којих смо се винули можда и нису тачни, јер постоји, још, тај ниво певања и мишљења на коме се свет пре свега даје чулима, и где су између предмета и ознаке везе још животворне,

Над дечјом песмом вазда лебди тај неухватљиви дух живог и стварног читаоца, па није чудо што се, у настојању да се он задовољи, уместо до једноставности

изненађујућа моћ непосредног поетског осмишљавања: фабула увек тежи извесном логичном реду и току, ограничавајући на тај начин облик.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ГАВРИЛОВИЋ: Ја знам да сам поштен човек, а друго ништа. ЖУТИЛОВ: Који држи конзервативцима страну, тај је орсаг арулоја. ГАВРИЛОВИЋ: Шта је то? ЖУТИЛОВ: Видите, ви у Маџарској живите, а не знате маџарски. То је срамота!

Сви да приденемо маџарске кокарде. ГАВРИЛОВИЋ: Ето ти сад опет. ЗЕЛЕНИЋКА: Који не метне маџарску кокарду, тај је мађарон, тај је издајица. (Гавриловићу.) Ја знам, ви нећете.

ГАВРИЛОВИЋ: Ето ти сад опет. ЗЕЛЕНИЋКА: Који не метне маџарску кокарду, тај је мађарон, тај је издајица. (Гавриловићу.) Ја знам, ви нећете.

А видимо да из Русије све иде. Зато није требало људма вољу кварити. ЗЕЛЕНИЋКА: Шупаљ је тај Шупљикац. ЛЕПРШИЋ: Да чујете шта је јошт радио: неки родољупци испрегну му коње и наместе се да га вуку у варош; па

ЖУТИЛОВ: Ови су наши несреће. НАНЧИКА: Онај Фриц кажу да је богат. ЖУТИЛОВ: Тај је већ уређен. НАНЧИКА: Шта је с Чивутима? ЖУТИЛОВ: Треба да се протерају, али немаш с ким.

Код Милопића толико се вуче да свима већ пада у очи. ЖУТИЛОВ: Тај много пљачка. НАНЧИКА: Зашто и ти не гледаш то? ЖУТИЛОВ: Ја сам задржао за се спаиска добра.

ЖУТИЛОВ: Ја знам, ви би волели да падне Маџарима у руке. 10. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је тај одбор? Шта се чини то? ЛЕПРШИЋ: Шта, госпоја ујна? ЗЕЛЕНИЋКА: Знате ли ви да се Маџари враћају?

Али ако овако јошт потраје, те се не вратимо кући, отићи ће бестрага и шмук и све. СМРДИЋ: Тај Рус као да на пужевима иде. ШЕРБУЛИЋ: Видим ја, од нас неће бити ништа.

СМРДИЋ: Шта је, дакле? ШЕРБУЛИЋ: Чудна ствар. Ради се да продамо војводину. СМРДИЋ: Какав би био тај неваљао човек који би своју војводину издао. ШЕРБУЛИЋ: И ја тако кажем. СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали?

СМРДИЋ: Па како вам дође та подлост до руке? ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим. Тај што сам с њиме говорио из Сомбора је, и каже да од наше војводине неће бити ништа. СМРДИЋ: То смо одавно могли знати.

Ваљда ћи и ја доћи у число њихово. ШЕРБУЛИЋ: Никад ни довека. Који је био лане мађарон, тај ће се као такав и подерати. ГАВРИЛОВИЋ: А који је родољубац, тај може чинити што оће, јелте?

Који је био лане мађарон, тај ће се као такав и подерати. ГАВРИЛОВИЋ: А који је родољубац, тај може чинити што оће, јелте? СМРДИЋ: Родољубац не може друго радити него што је родољубиво.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Потпуна историја српскохрватске књижевности има тек да се напише; у овај мах нема писца који би могао да изведе тај велики посао, и то по сопственим проучавањима.

Али тај захтев никако се није испуњавао, они су остајали непрестано расејани у већим и мањим масама, на великом простору од Зем

излагано је кињењима и гоњењима; српске цркве се руше, а манастири су војном силом отимани и предавани католицима. Тај верски терор био је нарочито јак за време царице Марије Терезије, која је сва била у рукама својих језуитских

Христова 1704. мъсеца Июлия 7 Тај рукопис нашао је 1840. године у Карловцима руски славист О. М. Бођански. Прво је штампан 1841.

Суворов је најзад напушта, и тај први покушај руске школе међу Србима пропада, али оставивши ипак видних трагова. Нови митрополит Вићентије Јовановић

Не само да се тај језик сасвим одомаћио у цркви и школи но зато што су цели нараштаји учили школу на њему, зато што се на њему

У почетку XИX века било је већих српских места у којима су и грађани, па и саме жене, »славјанствовали«. Тај језик пустио је дубока корена, и доцније, када је преовладао народни језик, у данашњем српском књижевном језику остао

То је стих од тринаест слогова, са цезуром после седмога слога, и са строфама од два стиха са сликовима. Тај стих је дошао у руску књижевност још у XВИ веку из пољске књижевности, и њиме су врло радо писали руски реторичари и

превод: Велïзарïй гдина Мармонтелъ, Академïй французскагω языка члена, изъ французскагω на славенскïй языкъ преведенъ. Тај филозофско-историјски роман једнога од тада најпознатијих француских писаца Жана Франсоа Мармонтела (1723.

На руски га је дала превести царица Катарина одмах, још 1768. Тај општи успех, а нарочито пажња Катарине ИИ, нагнао је Ђулинца да то прослављено дело, ту »всјем добро извјестнују

1768. године, појавио се у Млецима тај часопис, први не само међу Србима но и међу свима Јужним Словенима. Зависан у својој сиротињи, страхујући да не дође у

Што је од нарочитога значаја у овом часопису то је већи предговор, у коме је назначено зашто се тај часопис покренуо и у коме духу ће се уређивати.

Милићевић, Вук - Беспуће

Њега је гушио тај ваздух. Чинило му се да ће да одахне кад угледа врлетне планине, с голим главицама на којима увече умире сунце; суре

који заталасава и гони напријед; он страхује од вјетра који пролази дрско и извиднички кроз собе, да му не однесе тај замрли живот, да не донесе свјежине, кретања, струјања, буре, међу ове занијемјеле зидове.

прескачући их и скраћивајући, и сипао их у дугу, неуредну сиједу браду, пожуривајући спровод да што прије сврши тај обични и механични посао.

звоњавину звона и грају спровода и појање оца Герасима са свађалачким гласом, надмашивало женино кукање и запијевка; у тај ведар дан, пун свјетлости, младог лишћа и нових трава са сочним и свјежим зеленилом, у тај бујан живот који својом

кукање и запијевка; у тај ведар дан, пун свјетлости, младог лишћа и нових трава са сочним и свјежим зеленилом, у тај бујан живот који својом крепкошћу и пуноћом презираше и исмијаваше смрт, спровод не унашаше нимало жалости до једног

Палили су му више пута сијена, не знајући да су добро осигурана, и он је тај палеж радосно дочекао и наплатио са добитком. Његова сила не малаксаваше, изгледајући још дуговјечна.

Гавре Ђаковић се тада тргао. Свијет који је пролазио није гледао ту поспрдну слику свога живљења, није примјећивао тај нијеми подсмјех живота, који пролажаше полагано и неопажено. Гавре Ђаковић видио га је и осјетио га је.

Гавре Ђаковић видио га је и осјетио га је. И тај призор не раздвајаше се више од њега, он га је прогонио свуда: кадгод је загледао у свој живот, јављала се у њему

Да није какав стари пријатељ који је овамо случајно залутао и сјетио се њега? Зашто да га узнемирује тај свијет? . И он лијено устаде и пође, облачећи успут капут на коме је лежао и отресајући труње које се било нахватало

Како је он тешко сносио тај дан, пун потиштене нејасности и нечега скривеног, на својој души. Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне

Он се увјераваше да се вара, да је то само један дан младости, као што их има много у животу; и он вјероваше да ће и тај дан проћи, као што су прошли и ишчезнули многи други, и однијети за собом и успомене и слике и ријечи, а живот ће

Он пушташе да га притискује тај сладак терет што пада на његову душу, испуњава је, и носи његове мисли некуда гдје још нијесу дотада биле.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Дакле, прво ћемо почети са домаћином. Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да

Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име

То је тако често било да је тај шаблон и Риста пушкар увардао и, што кажу, »пофатао« му марифетлуке, па је после и он сам кришом писао »надгробна

и узрок био што су се људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих

Од свију послова, и канцеларијских и кућевних, и наш Јова је највећма волео тај посао. Ужасну је галаму дигао у мâли, тако да је цела мâла, по читаву недељу дана раније, знала да се Јова поштар

Паја с ћураном. То је тај исти ћуран о коме се вредна домаћица последњих дана више старала него о свом законитом мужу.

(без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и тај ћуран! Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише.

— Ево, ево! Тако! — рече Јова и седе. Отпоче ручак. Ја нећу описивати шта је све било. Ко је год био полаженик, тај ће знати све то. Спочетка се више радило него говорило, јело се. Домаћица устаде да »транжира« печеницу.

— Ја сам ти, прико, тај, — наставља Јова —: за добро сам добар ка’ овај залогај! — рече и показа прасећу главу — да ме олижеш, прико!

А полаженик се само клања и вели: да ће он и убудуће такав остати и трудити се да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући.

— Можда ће сад ко, зачуђен, запитати: откуд сад Јови Пољопривредни календар, и шта ће баш тај календар њему, кад Јова нити је кад био нити ће бити пољопривредник (јер осим неколико саксија госпоја-Кајина цвећа,

И сасвим је тако. Али је ипак Јова морао баш тај и ниједан други календар имати. Не само да га је он купио, него се још сам добровољно понудио да га растура, и

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Нико тебе не ћеде помоћи, Роде мили, у претешкој ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па довати руком мрак тај густи, Ајдук кликну, шара пушка плану, А Србији бијел дан освану. 1843, 1. дек.

Ко зна де ће још истећи Тај немирни живот мој, Де ће силна жеља рећи: Доста море, овде стој!“ Пева путник, па силази Кроз камење низ

“ А ја виде како навалице Коси кукољ, чупа травурину, Чкаљ тај пусти и ону штирину, А од цвећа и красне шенице Кâ од куге дено соко бежи, Прем и она на довату лежи.

Ово реко, па онда потеко, Ка горици једној недалеко, Скочи с Пеге, па га онда пусти Испод пута на тај калац густи.

“ Зачуо се кроза мрак тај густи, А ја пипни, па онамо крочи, Па протари, па избуљи очи, Па посрни, па пипни опета, Бечи очи, ао тамо клета!

На крму се пас тај наслонио, А очима страшно зажагрио, Развалио уста и чељусти, Па удрио у тај лавеж пусти, Боже мили, та шта му је,

На крму се пас тај наслонио, А очима страшно зажагрио, Развалио уста и чељусти, Па удрио у тај лавеж пусти, Боже мили, та шта му је, шта је? Куда гледа, на кога ли лаје?

Живо дакле намастиру крочи, Док длан о длан, вратима докрочи, Муну кроз њи, поред кујне муну, У тај часак лаган ветрић дуну, Замириса са ражња пециво, Заигра се моје срце живо, Гуско! патко!

Ал' сва срећа не хте да ме мане. Јер у тај час Турчин с коња клону, Сабљу пусти, па на земљу тону. Ох Милутин недалеко био, И јаде ми љуте опазио, Дохватио

Врти му се тај мозак витешки, Цели свет се око њег' окреће — Чини му се ни ђаво га неће. Зборио је што је лепше знао, Чинио је

Узе Милун и пушку наслони, Наслони је на тај тврди камен, А загледа Турчина млађаног, Што му грдну рану ударио, Па од ока танку пушку ужди, Обрну му мозак у

Већ је давно када ово бјеше. Од онијех што тај бојак бише Данас ваљда ни костију нема, Па опет се прича и спомиње Како, брате, да јуче бијаше.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Било је то овако: Имао ти је дјед једног побратима и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању. Тај ти је читаве године лутао испод Грмеча, од села до села, и људима правио и поправљао самаре, пропијајући своју зараду

— Исте оне честите Радине очи, душу му видиш у њима. Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине брате!

Па још ако је тај случајни намјерник неки кићени писменко (један од старијих, аустријских, који зна латиницу, или можда помлађи, иза

), па ко је гдје пољубио мачку и кују, па шта је тај и тај појео. Поред тих недоличних работа, објелодани се и покоја љубавна тајна између каквог пријашина и неке жене, па

), па ко је гдје пољубио мачку и кују, па шта је тај и тај појео. Поред тих недоличних работа, објелодани се и покоја љубавна тајна између каквог пријашина и неке жене, па се

Сваком ваља у мељаву, а шта ти можеш томе што ће и ђаво тај исти пут употријебити и за своју душегубну работу, враг му гњате пребио!

кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“. Тај добродушни сиједи старчић — чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан — спреман је у свако доба да

Био је Вук толико година жандармеријски фељбаба, и то код Швабе, код Аустрије, знаће тај добро и те лоповије око доконих најменика и безобразних жена.

Једини млин поштеђен од ђавола и ружних прича. С докрајченим даном погасио се и отпловио у таму и тај посљедњи кутак негдашњег дједовог свијета, однијеле га сутонске воде, као да је плутајућа млин-лаћа са ријеке Уне који

Други нађе крадљивца, здипи тај и кућевно и комшијско, све што није за небо приковано. Набаса когод и на изјелицу, ноге би испод себе појео, а нашим

Вилама се обично пријетило мом стрицу Ниџи, старом виловњаку, спадалу и стрмоглавцу, кад би тај улетио у какву крупну петљавину, а он је, дао бог, читавог вијека упадао из неприлике у неприлику.

Пропјевао Ниџо, ожењен човјек, почео да будалеса и немир у фамилију уноси. — Хоће Ниџекања, у свашта ће тај заћи — спремно дочекује врагометни Веселица.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХУСО: Да не верујеш рођеним ушима! Па тај је чуо и кад у седмој соби зашуште димије! За то је увек имао добар слух! Седи у Гацку, а чује ђердан у Требињу!

ХАСАНАГИНИЦА: А крв се враћа... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Он је почео одакле је могао почети. Друго си ти. Теби је тај почетак отаљо чукундед, ил неко ближи, ил даљи, ал ти је отаљо. Не љути се, не причам ово да те наљутим...

И сад је све у реду, можемо и да певамо, имамо илми-хабер? А шта ћу с њим? Покажи ми тај илми-хабер, Алаха ти! Може ли он на рану да се привије? Могу ли тај илми-хабер да подојим?

А шта ћу с њим? Покажи ми тај илми-хабер, Алаха ти! Може ли он на рану да се привије? Могу ли тај илми-хабер да подојим? Мени дете од сисе отржу, знаш ли то, мој брате, мој Пинторовићу?

Има човек и право. Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер! Закити се! Кад је већ неће, што да јој стаје на пут? Нека се удаје, ако хоће. И то ти је све! Квит!

Човек верује да је сав савцит од челика, а оно испадне да је тај челик восак између нечијег палца и кажипрста. Кола носе и невидљиви точкови... Али дај боже да си ти у праву...

Толико ћути, да и кад каже „добар дан” људи се забрину. Замисле се: шта ли је тиме мислио? ЈУСУФ: Тај ти неће ићи наруку. Ја сам ти говорио на време... ХАСАНАГА: Једва си чеко да ме подсетиш!

Па кад је прошо Курбан-бајрам, а Земља осванула здрава и читава, ни комете, ни пропасти, тај звездочатац да се убије! Нисам видо несрећнијег човека! Тако и ти; с том разликом, што си ти нешто и погодио.

Да се предузму најхитније мере... (Улази Хусо) ХУСО: Господару, дошао бег! ХАСАНАГА: Има ли тај бег неко име и презиме? ХУСО: Бег Пинторовић, Хасанаго! ХАСАНАГА: Бег Пинторовић? ХУСО: Јесте, аго!

Једва чекају да ово одбијеш, да кажу: осоран, тврд, неосетљив, себичан, не види даље од носа. Није тај ни за шта. Извини, али тако ће казати, То није моје мишљење, ја само цитирам.

је пустиш да се опрости с дететом, казаће: види ти њега, стрпљив је и мудар, није закерало, уме да дипломатише, тај је погодан и за озбиљније послове! ХАСАНАГА: Значи, и то се броји?

Јесам ли ја теби за спрдњу? Шта значи ова кљусина? Чујем хвалиш се како сад сестру удајеш за бољег! Тај коњ, да ли то значи да сам ја био магарац? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Да својим ушима не верујем! Каква ти је то смишљотина?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!“ А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен.

Кад коме што он затреба, тај само изиђе на улицу и викне: — Димитријо! — Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар

Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна,

Да ли се и они уче као ја? После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао: — А, ’аџике, твој унук?!... — Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа...

Да ли се и они уче као ја? После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао: — А, ’аџике, твој унук?!... — Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа...

Кад треће године дођох и стигох увече, опет беше месечина, опет оно бујно зеленило, опет тај поток, тополе и врбе ме сретоше. Сетих се тебе и уплаших.

Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора... А он, знаш га, жива ватра. Кога дочепа у своје руке тај више читав не изиђе. Мало по мало преклопи му имање. И давај, давај, исплаћуј, али, ко ће алу да засити.

— Стано? — Ти? — викну тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив тај узвик слушаћу. Само не могу да га опишем, како у њему нечега и престрашеног, и болног, и очајног бејаше. Беше ђипила.

Мајка те нуткаше, меташе пред тебе јело. Ти си једнако, онако погнута, ваљала тај залогај у устима. Узалуд си пробала да га прогуташ, али ниси могла. После бризну у плач. — Тето, тето!

Угуши све што беше. Али ето сад, од неко доба, опет он, тај исти Стојан, гледа, вреба згоде да се с њом нађе, види и разговара.

А она не може да га гледа ни да слуша тај његов мек, више женски глас. Но и он се није усрећио. Оженили га богатом девојком, из знане куће.

На трепавицама сузе, уста болно, плачљиво развучена. Али ја бејах доста снажан, те издржах тај поглед. — Ах! ... — уздахну она и диже тестије, па једва изиђе на капију.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Месече, што се лудиш? месече, што си слеп? Тај венац би тек био на мојој дики леп. — На месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л' га видела?

те, ал' путир ми је срце, пун крви несите; по њему ти је, душо, сва душа разнета, а у њој света тајна љубавног завета. Тај путир сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л' га видела?

Ој, та пун сам свега трога поред овог цвета мога, ох, та ти си, ти си, мила, ти си ми тај цветак била. И сетим се божјег слова небескога благослова, да покажем да га штујем, дарак његов исцелујем.

срце огањ а тело камен и вода, на теби је, Фрушко, прорезао лепојци тој чаробне усне: ти се смешиш, само се смешиш. Тај осмејак пусти, кад га је видело небо први пут, чисто га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе

племе раја свога, чедо љубави, анђела страсти: вино; чисто га гледам де ти се хвали рајем, де ти га нуди, тај одузети поклон боговске ћуди што сам у себи труне, невиђен, неуживан и неблагословен, де ти га нуди, а ти се смешиш,

Ал' слути Зеј грозовит потоп тај, прислушкује му манит запљускај, и опет стрепи неустрашив Зеј, и опет онај титанинов смеј!

и још титански тај подругљив смеј — да силан роб! ох да сиромах Зеј! У страху Зеј са стрепна колена свог орла шиле глађу морена, да једе

— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора. На том је каму азијска гуја зубима кивним изгризукала цртама дивним јуначку драму.

А друга гуја, клизавиј' спона, с друге га стране по ребрих креше, да нову слику српскога стеше Лаокоона. Па тај под отим златним резама да буде сведок животног врела, скамењен ропац јуначког мрела рода песама? Никада!

Па и он је у боје разишао се цео, још лепши шар је разапео на листак овај бео. И нестаће му сунца, ал' трајаће тај цвет, јер то је онај неповред што песмом зове свет. У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице!

— животом ти се кунем, побро мој, најбоља ти је та још критика, — и боле нико не написа још; у њојзи само замерити је тај хумор што га одвећ осећа у очима сав читалачки свет. да л' мучно, брале, дело беше то? Па одмарај се, доколан си сад!

Непомична је лађа мала та, непомична, ал' своје путнике најстрашнијом брзином одвози. Спроведимо му пртљаг, браћо, тај. а дома је већ отпутовô сам. НА ПАРАСТОСУ ВУКА СТ.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Свој први прилог народних приповедака Вук је објавио у 89-ом броју Давидовићевих новина и то тако што је тај додатак преломљен у облику књиге од осам страница на следећи начин — прва страница насловна, на којој стоји: »Народне

Читаве планине и царства, па и читаве деценије, народни приповедач зна да пређе у једној реченици, често уметнутој; и тај прелаз да буде природан и неосетан.

приповетка још једну особину која нам је посебно драга; то је њен најчешћи унутрашњи мотив, онај који је изазива, а тај је — како да се срећније и достојније проживи људски век!

ткиво у нашој Антологији, то је развојна нит мишљења и богаћења мотивима народног приповедача, разуме се онако како на тај процес ми гледамо.

па свакога путника да питају, није ли дознао ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.

Онда цар заповједи да га преда њ доведу, дочека га на ноге па се шњиме пољуби и рече му: — Добро дошао, шуро! А тај њему одговори: — Боље тебе нашао, зете! Па одмах сједну вечерати.

к оцу па му рече: — Кад брат мој толико не долази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду.

„него — веле — има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град“.

Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова.

Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова.

Чувши ово цар много се удиви и каже, да је тај роб јошт прије три године ту затворен и да је он за њега и заборавио, и мисли да је он давно иструнуо.

Царски зет позове и овог, те и тај шњим пође, и тако добије девет стотина и деведесет и осам друга. Идући са друштвом даље један сахат, опази опет

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА (смеши се): Али, ако окупи тући, а ја нисам рада, да се тај обичај уводи. ЈЕВРЕМ: Јесам ли ти казао, да се сила одбија силом?

Лако се може догодити несрећа каква, па да страдам због неваљалице. МАКСИМ: Дед бога ти, куме, за тај лек. КУМ: Шта ти се чини, какав је то лек? МАКСИМ: Да ти право кажем, ја не знам.

МАКСИМ: Мој куме, тај твој лек не вреди ништа! Каква је ова моја, јошт би ми помагала, кад би почео певати. КУМ: Ко се не узда у песму,

МАКСИМ: Тај је морао, сирома, полудити, па не зна шта ради. Међутим ко има благу жену, и којекако, али шта ћемо ми, ми кукавци?

Па ако узживи јошт двадесет година, куд ћу онда? МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек? КУМ: Како уђеш у собу, а ти само овако (прети прстом); па онда (метне руке на ртењачу и ода ио соби), али

Мени прети робија, а може бити и смрт. Но, ако дете наше дамо да га убију, онда ће све престати. СОФИЈА: Ко је тај луд, који дете иште да убије. Ајд збогом! МАКСИМ: Ха, јесам ли казао?

СВЕТОЗАР: Ја мислим да је то излишно, јер се обште говори, да су жене зле; а о мужевима тај се глас не разноси. СОФИЈА: Јер жене обично ћуте. МАКСИМ: То је истина. СОФИЈА: Зар није?

А зашто се ти ниси обукла лепо? ЛЕПОСАВА: Е, мене се то ништа не тиче. МАКСИМ: Јошт би боље тај Перкић погодио, да је одредио ти сто дуката за девојку, која је најбоља, те би се бар удала.

ИЗНУТРА ВИДЕ СЕ ЈЕДНА ВРАТА ОД СОБЕ, ИЗ КОЈЕ ИСАЈЛО ИЗЛАЗИ.) ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се. (Поћути мало, па се почне церити и крстити.

ИСАЈЛО: Знам ли ја? Питао сам једног писара, а он ми рече да је философија нешто велико и ко њу поред себе носи, тај је учен човек. МАНОЈЛО: Е, сад знам шта је. Твој господин оће да буде советник. ИСАЈЛО: И може, кад је учен.

Сад могу и ја казати да ћемо отићи до 24. предјела неба. ШАЉИВАЦ: Гди је тај 24. предел неба? МАНОЈЛО: То само доктор зна. ШАЉИВАЦ: Је ли код куће, да ми растолкује? ИСАЈЛО: Није.

Отоич сам видио једног ући кроз пенџер, мал’да није докторов разум украо. ИСАЈЛО (гледи у Манојла): Биће тај ђаво. ШАЉИВАЦ: Идите само погледајте, па ћете се уверити. ИСАЈЛО: Ајде, Манојло! (Оду у собу.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Их! Докле ћеш ме јести, Луциферу, тако да ти рекнем! Три стотине врага из тебе се витлају, кад помолиш тај твој језични језик. — Ох, Боже! Зашто сам дошла у ову кућу?

СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће! Шкода што немам рђаву нарав да ти тај језични језик до краја ишчупам, да не проговориш ниједну реч, док си год жива. (Ода горе и доле.) Шта си се усићила?

Гледај јој посла! ПЕРСИДА: Шта ћемо са срнећим череком? ПЕЛА: Срнећи черек? Ју, Персо, нек се и тај уреди. ПЕРСИДА: Донешене су и неке дивље патке. ПЕЛА: И то је добро, Персо, и то је добро.

Волим пређе цркнути, него да се тај покор учини. Ох, Боже, шта се чини од мене! СРЕТА: И ти баш нећеш? СУЛТАНА: Ако си ти слепчовођа, нисам ја.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Баште су Распамећене од кретања По векторима свог цветања — А делом још од маште су. Још једном тај врв у жилама, На стрмој косини столећа. Трепери сказаљка пролећа Међу мргодним силама. (3.

(10. ИВ 1992) ОСМЕХ Ко златну маску из Микене, Која је Други облик праха, Угледао сам на дну мене Тај осмех задржаног даха, Што успео је да се згусне За тренут на дну огледала; Оком без боје и без зене Будућност ме је

трезнога Дидроа у Ниску Земљу, без припреме скоро, Ал будна ума, ко нећак Рамоа, да схватим брзо, ал заволим споро Тај влажни север ветрова и кула Крилатих, који секу нокте плима; Тај океански север, где је зима Блага, а лето у стању

ко нећак Рамоа, да схватим брзо, ал заволим споро Тај влажни север ветрова и кула Крилатих, који секу нокте плима; Тај океански север, где је зима Блага, а лето у стању расула. Да ли је ова земља обећана Амфибијама и тумачима двојства?

на узмаку, Под мокрим крзном већ нестварни; то је празник Празнине, опточен ромором што капље Са кровова у зору. Тај звук ће да се згусне у мрљу која влажи западни собни зид — Тако празнина гусне у видљиву супротност, Најаву расточења.

увећани детаљ сведочи нам о слици Чију целину можеш да наслутиш у трену — Ако постоји та слика, ако постоји тај трен. А блажена је сумња, јер истиче суштину.

Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера, Одломке безвезних разговора летњих, Провучем тај шапат; моја је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Алал вера! Све из главе, све слободноручно! У ствари, једанпут сам хтела да као напустим тај свет и пођем тако са извесним деда Дрљом Аласом његовом апатинском шикљом низ Дунав, према Црном мору. И шта се дешава?

била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто пожелео да се малчице и сам убаци под тај њен стари капут — кућу. Једноставно, њој није био потребан неки „Чамац“ на Ади; свој брод је носила стално са собом.

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од

Пошто су ми набацили комплексе да смо страшно мала, мада симпатична земљица, испричах им причу о зецу: — Дакле, тај зец — почех — мазнуо је нешто више ружица него што може поднети, пресисао, како се то код нас каже — а код вас?

“ омиљену песму мог френда Сулета из „Три грозда“. Тај госн Суле је једанпут извео максималну ствар. Кад је свима дојадило са својим пићем, одлуче да га излече у Швајцарској

разреда имају толику ловуџу да мирно могу изнајмити чак и неког половног нобеловца да уместо њихових наследника обави тај мучни, интелектуални посао.

Натоварени смо, дакле, до даске, на тај исти трицикл, и возимо се познатом туристичком туром Упознај свој град. То је та варош по којој ћемо за свега

врате кући у десетку, а не у деветку; ко би нормалан уложио све наде у неког студента из провинције да би после свега тај момак лепо збрисао без довиђенце; ко би опрао толико брда прљавих тањура у животу и начисто упропастио руке, ко би

Јутро је почињало његовом чувеном реченицом: „Шта оће опет тај гитлер?“, а кроз три дана се најозбилније припремао да изађе на демонстрације због окупације Пољске, Једва смо га

дана се најозбилније припремао да изађе на демонстрације због окупације Пољске, Једва смо га смиривали говорећи да је тај рат одавно завршен, и да нема никакве опасности за сироту Пољску, на шта је он одговарао да је јутрос читао у

И када се тај шоу најзад заврши, госн Кречко ми звизну такву једну шамарчину да су ми уши звониле пуна три месеца. —Одакле ти

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Седлај коња! Ноћ на брегу, бије тоња. У Чајничу знају жреци ину причу: ко у Стоцу залепрша о злом коцу, тај осване у Благоја и Достане. КРОЗ ГОРАЖДЕ Косиш ли то или жањеш бело жито? Шта ли сија? Сањамо ли и ти и ја?

Змија главу сколутне под реп и трзајем залелуја зоб. Шумско сунце ублажује коб. Бивша љубав, тај сунцокрет слеп, прошлом бојом сенчи летњу доб. Под уштапом прогледао јаз. Шуми нула - а у нули аз.

Јагњетов лелек преко гудуре, што нагон буди звјерки, морији, жалости биле, сјени уснуле тај болак древни, најисконскији. Разроко свјетлост с бунике грије а братство хита пут Паноније.

Да смех тај ме мимоиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Куд погледам - све сановник: о језама лебди стење а реч једна звоно, звоник,

смех су летошње булке, дрхтава плазма по бурном ткању, а то је време, у очајању, распукло било нулине нулке, тај импулс творбен, порфир ништине, чији одсјаји лик ми растуре по илузији рефрен-ауре те строшен трусим слухом тишине.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Али ми је све то мало помогло. Ко се оженио, тај ме после псује и проклиње; гди сам био на даћи, ту ме попреко гледе, јер се боје да и њима не ломим погачу; те од

ЈЕЛИЦА: Та кажем вам, то је швермерај. Тако је Амалија швермовала за Мором, кад сам Шилера читала; о, тај вам пише! Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце!

— О, татице, тај неглиже да видите! Тек у полак дванаест обуку се парадно, пак или с књигом седе код пенџера, гледајући како пролазе

Тако сам код Гете, — о тај вам пише! Код њега сам један прекрасан ферс нашла: Гех’ ден Wеіберн зарт ентгеген: Ду геwіннѕт ѕіе ауф меін

АЛЕКСА: Заиста, Гете изрјадно пише. ЈЕЛИЦА: Сви га пофаљују да је модишрајбер. АЛЕКСА (смеши се): Тај ме је учио играти. ЈЕЛИЦА: Шта? Гете вас учио играти? Овај Гете? АЛЕКСА: То је давно било, године тридесет и пете.

Немецки и француски сам у мом детињству читао. ЈЕЛИЦА: Дакле, ви и француски знате? О тај сам језик ја желила учити. Мора да је врло леп. АЛЕКСА: То само онај може чувствовати који га разуме.

ЈЕЛИЦА: Рихтиг! Еіне гебілдете Ѕпрацхе... О, како би ја радо тај језик учила! АЛЕКСА: То је лако. Једног искусног шпрахмајстера! ЈЕЛИЦА: Овде нема такови.

ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин? АЛЕКСА: Шлегл. ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били? АЛЕКСА: Без прекословија.

да свашта зна, да је тако учтив, паметан... чудо заиста! (Јелици, која долази.) Како ти се допада тај барон, Јелице? ЈЕЛИЦА: Ах, татице, канда га је нека цауберин родила! Усред Беча нема њему равна!

Усред Беча нема њему равна! МАРКО: Он ми се види мудра глава бити. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, тај вам зна кур правити! Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај

Усред Беча нема њему равна! МАРКО: Он ми се види мудра глава бити. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, тај вам зна кур правити! Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај вам зна млого романа!

Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај вам зна млого романа! А француски говори као да се у Паризу родио.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Безбрижно живи, доброте пун, лукавства никад ни један трун, сва му је брига рођени кљун. Тај ти у замку упада скоком, готов је зачас, док тренеш оком.

Стан ми је, можда, помало тијесан, ал ја вам нисам одвише бијесан.“ Цвокоће Брко у мрклој тами. „Па тај се небом покрива самим! Откуда само толики џин да дође ноћас у стари млин?

А трн, црн, зао, именом Ћира, пун оштрих бодља ко дивља ружа свакога дира, све руку пружа, тај не да, богме, никоме мира.

Ловити Ждерка, а сањив бити, посао узалудан, зато се мора опрезан бити и врло, врло будан. За тај су подвиг екипа лоша дедица Триша, Жућа и Тоша.

сав је од песме и речи чудних, скитница вечна, занет и смео, у магли спази девојчин вео и за њим пође — шта ли тај не сме! Незнанку тражи и пева песме. ЖУЋИН ОДЛАЗАК Откуда, ни сам не знам ти рећи, туга ми у сан долеће. Откуда?

Добро га знадеш, у псећем свету никада таквог више, стотину пута ово сам чуо из уста деда-Трише. Тај ти се свуда десио први за зецом где се мајало, кад смо јурили мачке и врапце, на вука кад се лајало.

У сваком лову, игри и борби тај ти је био спретан . . . Кад прошлог лета, приметих јасно, постаде Жућа сетан. Поваздан ћути, па истом пита, очи

Видрић, ловџија стари, хитар и лукав, мудрица права, опрезан увек, очију будних — на једно гледа, док друго спава — тај ти се свуда паметно креће, у замку лако упасти неће.

Облак од птица по трави пао, покрај њих видиш стражара ноја. Тај носи јаја, ујка ми каже, велика тако — ко глава моја.

!) ухваћен је чудан баја због опасна прекршаја, ухваћен је један пуж. „А због чега, да ли знате?“ ви питате. Тај пребрзо друмом вози, саобраћај сав угрози клизећи на једној нози. Чак ни нога то му није, нешто дуго попут скије.

Ко ноћу тражи по шуми мечку, уместо мозга тај има звечку.“ Опет се храбри огласи дечко: „Почуј истину горку, приђеш ли ближе, трапава мечко, видећеш страшну

Ево ти савјет старога писца: чувај се добро и мртвог лисца. Кад јежа сретнеш, кавге се мани, тај копље има на свакој страни. Корњачи никад не стани на пут, јер оклоп носи, а нема капут.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Ја верујем. Верујем у Бога и у чуда које врше светитељи кад је Бог с њима. — Али, ујна, — прекиде младић (значи тај је вереник!

— Али је читаво језеро између вас. Биће вам врло тешко водити тај рат. — Ни најмање. Једнога празника ми ћемо се искрасти рано ујутру у рибарске барке и отићи на Мало Острво.

— Нашто! Ми смо сви још из давнине рибари. — Али ако не воли тај занат? — У почетку га ни ја нисам волео. Сад видим да је то био најбољи И најсигурнији хлеб.

Они су живели још увек у Инглитери. О, колико је био добар, тај јадни младић. Сећаш ли га се, Пипо? — Сећам га се изврсно, оче.

После је та девојка затруднела и то казала младићу а младић јој рекао: „Ето тај Енглез, који станује код вас, богат је, стидљив и не зна законе.

А нико га никад није видео. — Што је са вашим братом? — О, тај је преживео гадан тренутак. Сви смо мислили да му нема живота. — Био је болестан?

Њена слика, начинивши тај исти пут у супротном правцу, по језеру појури право мени, до самог чамца, где се одједном угаси.

Прецизно оцртане куле, кровови, звонаре. Уз њих лижу бели пламени. Шта је тај градић? То је сасвим далеко, у лево од Монт Паланкиноса.

Како се зове тај градић? Мора бити шест стотина метара бар над језером! И све највише једна секунда. Опет са те стране савршена

То је крик који је изашао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и простора. Тај крик, који се ево апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору.

Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, а људи, до којих допире тај глас, не могу да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени.

Лупај, Марија-Лујза ће изићи. Лупају. Као да цело језеро одједном долази до нас, тако ме тај звук сети на звук којим је рибар ударао жљеб у чамац, пре но што ће се отиснути. Лупају опет.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Још нико устао није, А будан петао већ, живахно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом. Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује И тежак, промук'о глас.

А тај вечни, сури стражар — То је царски ор'о стари Над суморним урвинама Столећима што стражари. Он облаке крилом туче И ог

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

он треба да је презрен а блажен ја, ипак храмове дижу где он покаже и душе му своје у шаке предају, он је тај. А мене пред црквом држе да смирујем божјаке.

ПОВРАТАК ХОДОЧАСНИКА Пошао сам у тај град памтивека по слике и псалтире радости обредне и да запевам у хору под сводовима златним.

града; јутром га сад у измаглици назирем како сјајем далека копна спаја и знам, старећи, док седим у кожуху да у тај давни час кад усамљен и сирот престоницом васељене ходих најближе лепоти света бејах.

На тај глас треба у најблажем помирењу подићи завесу друге светлости. Но пре тог суђеног и часног нестанка дај нам да зрело

Сада те у башти видим где лежиш на уплашеном лишћу и руке голе дижеш, тело ти тоне у врели мрак. Ја сам био тај камен и разбојник на кладенцу и лађа на мору и онај ко те целу показао сунцу као груду рођене земље.

струка, а доле само снег, снег, снег и преко воде, те осим мог трага с брда на брег други се трагови не виде. Тај народ што лебди у гуњу ил збијен под земљом грли пчеле!

У светом свету створени свет постоји још једном, друкчије, ако не супротно: чистије, светлије, мирније. На изглед, тај свети свет је много бољи стан за обитавање него свет створеног. Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо.

У светом свету створени свет постоји још једном, друкчије, ако не супротно: чистије, светлије, мирније. На изглед, тај свети свет је много бољи стан за обитавање него свет створеног. Али откуда то знамо? Можемо слободно рећи: и не знамо.

с југа разговор се угађа изнад ушћа Није овде дошао бегунац ни поворка страдалника копа се темељ дубок а тај што камен-темељац носи Стефан је Оснивач Стефан и Вук у Раваници Расту два сина сигурна у свој лик по њима сунчев сјај

је чуло глас и видело: Младенац и Реч срећу се у облику новорођења Штит је изведен из неба и пламен је сишао мислен Тај пламен хваљен и васељен Расподела (у Богородици Љевишкој) Један кабао вина и кабао пун соли раздели кад је месечина и

Објава истине и њено уништење, иду заједно. Зашто је тако? Треба умрети у истини. Јер умирање је истина. Ко је тај што говори неистином? Да ли је и он једно Ја, налик на моје? Да ли је ваистину толико велик, пркосан, неразмрсив?

Да ли је и он једно Ја, налик на моје? Да ли је ваистину толико велик, пркосан, неразмрсив? Или је тај прави противник светог — једноставан, разборит, незамрсив? Понекад имамо нејасно осећање истине.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек! АГАТОН: И какво је то поштење било! ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео! ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је. ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком.

И за једно и за друго треба имати искуства и руку. А дедер, кажи ми га овде, међу вама, ко би био за тај посао? 'Ајде реци, је л' овај Танасије? Па он да је ваљао, ваљао би најпре себи, а не би пао под стечај.

Примио он имање као старалац, то разумем; то је по закону, је л' тако? Али откуд сад тај адвокат да га повери тетки на чување? ВИДА: И то све овако, отворено.

МИЋА: Па то, да останете у стану. Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење.

АДВОКАТ: Добро сте ипак учинили што сте се уздржали, јер најзад, шта знате, можда тај човек није тиме хтео да вас вређа. ДАНИЦА: Али како? АДВОКАТ: Можда он има какве озбиљне намере?

ТЕТКА: Остави, дете, ту бригу; имамо доста других на врату. Него, узми тај служавник па 'ајде. Кафа се потпуно охладила, а, велиш, неће ни да је пију. ДАНИЦА: Па јест!

ВИДА: Богатство, право богатство. ТАНАСИЈЕ: Тај је знао зашто је живео. САРКА: Ах, онај сребрни будилник! СИМКА: А чираци, шта кажеш за оне сребрне чираке?

СИМКА: Ти се, Гино, канда заплака кад виде тај сервис? ВИДА: Боже мој, чега ти ту нема и све то да чува туђин, некаква тетка. МИЋА: И њена сестричина.

виљушку, па ме све гуши туга; па погледам сланик па ми паде на памет: боже мој, покојник је, колико јуче, умакао у тај сланик... (Заплаче се.) САРКА: Ето ти сад, па не мораш ти зато плакати што је он умакао у сланик.

САРКА: Остави, бога ти, то, него шта је теби, жено, те си се прилепила уз тај зид као таксена марка? ГИНА (збуњено): Како да ти кажем...

САРКА: То је истина! (Сети се.) Ју, па он би могао и мој будилник да склони. ГИНА: А у којој је соби тај будилник? САРКА: Баш у његовој. ГИНА: Е, онда да знаш, тај будилник је већ у његовом коферу. САРКА: Шта кажеш?

ГИНА: А у којој је соби тај будилник? САРКА: Баш у његовој. ГИНА: Е, онда да знаш, тај будилник је већ у његовом коферу. САРКА: Шта кажеш? ГИНА: То што ти кажем!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Наредник се окрете и пође у шатор. Тада му приђох. — А, ти си тај... Видим ја да ми један недостаје. — Онда се обрати једноме војнику: — Води поднаредника код руковаоца да му дâ одело

Тешио сам се да и сав тај народ мора исто онако ћутати преда мном, као што сам и ја јутрос пред командиром... Јер ја носим две звездице и ту

Сакупио се тамо народ, сатима ћути и гледа у сиви хоризонт слушајући потмулу тутњаву. Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије...

Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије... Јер сваки тај пуцањ доноси можда смрт и људи сада у самртноме ропцу умиру. Свеједно, наши или њихови, тек људи су.

— Зар је тако добар? — Кој... хм! Знам га још из турског рата. Кад је осматрач, тај баца бомбе, пуца заједно са пешацима, везује телефонску жицу по највећој ватри.

Војници посматрају и ћуте. Ледена дрхтавица и притајен страх прожимао је тело. У рату неко мора погинути и тај ће бити исто онако надувен, помодрео као леш поред кога сада пролазимо, а са кога је скинута обућа, те су прсти

Иако је мучно, неко унутарње љубопитство гони да се ма и летимично погледа. Али и тај тренутни поглед довољан је да слика остане незаборавна. Преко пута је лежао младић, полеђушке.

— Зашто су нас избацили оволико напред? — чисто завапи наредник Милутин, вођа попуњавајућег дела. Тај коњаник објасни нам унеколико ситуацију. Аустријанци после пораза на Церу беже главном снагом ка Дрини.

Појединачни пуцњи су све чешћи. С напрегнутом пажњом осматрамо где ли је тај митраљез, а незајажљиви бес нас обузима да му ни парчета не остане, ако га само неко угледа. Тренуци су очајно дуги.

— Не бој се. Докле га год чујеш, буди спокојан. Онај што ти је намењен, тај се не чује. Нимало ме није утешио, јер смо се налазили у положају када га можемо и не чути.

Извадим... оно сат. Загледа и Александар часовник, и вели да је из неке наше радње. Сигурно га је и тај дигао у пролазу, док није доспео у руке Јанкуљу.

Чудимо се ко ли нас је то водио ноћас и како се тај снашао по овој мрачној ноћи. Наиђе командант дивизиона и приђе командиру. — Наредите да се војници прикупе.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући. Он смотри тај поглед па се још више збуни, али ипак одговори: — Три године, ово је сад четврта.

Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти. Сад му беше најтегобнији тај положај, због кога је и иначе трпео доста. — Јест... болест ме смела.

облаке прашине, што су се понегде подигли, па се према сунцу преливају и светле неком љубичастом бојом, — носи се тај вечерњи звук и бруји далеко ширином, чак тамо до краја потеса, куда вијуга, зеленом долином, сребрнаста уска речица...

Збиља, како иде ? Данас сте почели. — Љутила сам се много. Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао. Велимир јој стаде говорити о том почетном послу.

— Ех, Савет!... одговори Веља са неком горчином у гласу. Тешко нама! Одузели су нам и тај једини заклон: да нам је бар хлеб обезбеђен, кад радимо посао ваљано.

Беше веома узбуђен, те једва изговори ово мало речи. — И мени се свиди тај савет, одговори Веља. Море, ви имате паметног фамулуса, вере ми! Тако, тако је најбоље.

Богосав, вели, синоћ дошао из среза, па донео тај глас. Обоје се запрепастише. И ако су непрестано о таме говорили и мислили, ипак им се чинило, да неће бити тако

И ако су непрестано о таме говорили и мислили, ипак им се чинило, да неће бити тако покварених људи, који ће тај злочин извршити. А оно гле!... Обоје се ћутећи погледаше, па одоше у своје учионице и почеше рад.

Ја ти јамчим да нећеш бити ни премештен ни отпуштен, докле год устраје тај роман Љубичин... требаш ти њима. — Шта ти говориш... као да не знаш оног зликовца! — Зато и говорим што га знам...

је са завишћу гледала кад варошке учитељице иду са децом у цркву, па је тада у себи помишљала, да ће и она дочекати тај срећни дан, кад ће овако исто са својим ђацима ићи. Па ето, дође и тај дан!

Па ето, дође и тај дан! Истина, она је сад нерасположена због овог Гојка, а можда и због другог чега, не зна ни сама...

Љубица погледа на Гојка, али он гледаше оштро и озбиљно, као да се тај разговор њега ништа не тиче. »Видим ја, нема ту мирног рада! помисли она. Мораће једно од нас двоје путовати.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

пуна, гране ти подвија; Сврх тебе се град Будва виђаше, У Будву се млад Јово жењаше, Из кола му вила кликоваше; У тај данак, у који с’ жењаше, Танка га књига допаде, Да иде дужду на војску, Она му млада говори: “Буди ли идеш на

Селе, сестрице, зв’јездо данице! Отпухни цв’јетак, напиј се винца, Тај ти је цв’јетак од вјереника, Од вјереника из туђе земље. И око и чело Све нам, браћо весело!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити? Знаш ли ти уопште шта значи то, тај процес, тај глагол, та глаголска радња: мислити?

Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити? Знаш ли ти уопште шта значи то, тај процес, тај глагол, та глаголска радња: мислити? Мислио је Аристотел, Стефане, мислили су Платон и Декарт, Стефане, а не ти!

ЈЕЛИСАВЕТА: За њега би и овај рат постојао само ако би се догађао на позорници! ВАСИЛИЈЕ: Теби ће тај дрвени мач доћи главе! МАЈЦЕН: Ваше расправе оставите за касније! ВАСИЛИЈЕ: Извините, не могу да се савладам!

Од ње највише и боли, усеца се до коске! ВАСИЛИЈЕ: Да га сретнем на улици, мислио бих да је обичан сељак! ГИНА: Тај је пре рата горе у Сињевцу, да извините, силово козе! ВАСИЛИЈЕ: И то је данас постало власт!

А није ни ред. Треба и Гини да се нађем при руци. Видите шта их је снашло? ВАСИЛИЈЕ: Тај њихов син... СИМКА: Секула? ВАСИЛИЈЕ: Колико има година?

МИЛУН: Реко си двије! БЛАГОЈЕ: Је ли? Понеси две! МИЛУН: Мисли ли тај силазити одозго? СИМКА: Реко је сад ће... Господине Василије! ВАСИЛИЈЕ (с веранде): Долазим, долазим!

ГИНА: Па шта да радим? Милун: Ради што и сви остали, ништа!... Па ђе ви је тај Стефан? БЛАГОЈЕ: Који Стефан? (Са коферима у обема рукама, и под мишкама, из Симкине куће излази Василије)

Благоје је збуњен и постиђен.) СОФИЈА (Василију): Је ли то тај наш народ, о коме причаш? ЈЕЛИСАВЕТА (Благоју): Да л се и сада осећаш као соба? БЛАГОЈЕ: Ко шта?

Је л то код Гине нема никога? ЈЕЛИСАВЕТА: Нема. Отишли су уз реку, прате онај крвав траг. СИМКА: Не знам шта тај Дробац толико тражи овуда! Стрепим и дању из куће да изађем, акамоли ноћу!

СОФИЈА: Али зашто баш Електра да му падне на памет? ВАСИЛИЈЕ: Све што се дешавало личило је на сцене из Електре! Тај начелник је убијен док је клао јуне, као и Егист!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Дао је њиној души опроштај гуслара сељачки пој. У њивама ми је сахрањен лелек тај, у проклети вечан зној. Нисам ја за сребро ни злато плако, нити за Душанов сјај.

Теби, што си ме срела овенчаног трњем сумња, закона, суза и вера и здрла ми са чела тај венац. Теби, што си ми наруменила уста плодом добра и зла, да све знам, слава, Слободо!

Руке нам не дрхте, од стара прстења, него од жуди, страха и сажаљења! Ах, није тај страх само наш уздах, кад видимо шуму, како лако цвета.

А, место свог живота, знам да, по видику, тај осмех расух, над сваким телом, голим, и, над земљом овом, кроз коју Арно руди, пун звезда и зрака, мој се шапат

Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим. Зар сам то ја, што упаљеним погледом спржим, сав тај свет, куда више не могу да се вратим? Да ли тела, мили градови, или сени, то дрхте, у слабости сна и жуди руку грубих?

Цвијановић, међутим, толико се био препао буре коју су те песме биле изазвале, да је трипут одустајао од штампања. Тај пролог је био нека врста литерарног, па и политичког програма песниковог.

Иако његове песме далеко заостају за тим монументалним творевинама у стиховима, ТАЈ ОСЕЋАЈ је био њихова главна садржина.

Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован. Да му је брат био поп, и стриц поп, а млађи брат калуђер. Тај калуђер, Теодосија Церњански, сахрањен је у манастиру Војловици, код Панчева, где му се налази надгробни споменик, и

Он је путовао до Русије. Тај калуђер мора да је био безбожник, јер је толико нападао на кћери сељака, да су га једном, у Вршцу, бацили у набујали

Испливао је. Мој дед, поп Мита, прешао је из Итебеја у Иланчу и оженио се ћерком свештеника у Иланчи, Ненада Путника. Тај Ненад, мој прадед, био је толико тежак, да су сељаци притезали левче кад би се пео у кола.

У породици попа Ненада, најмлађег сина Јована Путника, нарочито су се поносили братанцем моје бабе, Пајом. Тај Паја Путник био је у време револуције године 1848.

Онда немамо шта да разговарамо!“ Он је био усвојио, усинио, као нежења, сина своје сестре, Душана, и надао се да ће тај млади официр сачувати име Путника.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Хранио се зељем и шумским корењем. Недалеко од његове пештере, у једној гудури, беше извор бистре воде. На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг

„Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио. Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од

— Можеш ми, царе, узети и живот, али ја тај новац не могу примити — рече старац мирно. — Ни за цркву?! — викну цар.

3атим остави двор и оде у пуостињу, у којој је некада живео тај исти старац. И тамо је, молећи се Богу и кајући се за учињене грехе, живео до своје смрти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Писац те чудне приче, путник бележака (шта ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке

ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење општој седници Касационог суда. Узгред буди речено, то је леп обичај.

да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?) лаже све што је причао; али, за дивно чуДо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину.

— рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже. Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам: — Какве будалаштине? — Свакојаке — одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.

Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај. Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама.

Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!) Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.

од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима: — Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

— упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено. Мене то још више збуни. — Имамо једно упражњено место за конзула.

“ Друге су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком: „Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном политичком мисијом.

могу само замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му

Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас: —

Анути из суседне земље... Но то није ништа... То су ситнице. — Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи, — приметим учтиво.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

једини и ти заборављаш на све око тебе, на цео свет, и живиш новим, светлим, младим животом и благосиљаш судбину за тај тренутни дарак...

Обузима те милина, хтео би да тај призор претвориш у вечност и не можеш да отргнеш поглед од тога чуда лепоте, које те заноси, чара...

Приближисмо се реци и чусмо жуборење воде, али те тај ноћни жубор ни мало не весели, он ти улева у душу страх и сету...

— Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао. Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други! — Ама причај нам, славе ти! — 'Оћу, брате, како не бих; да ви'ш само, да поцркате од смеја.

госте или раднике и утом се донесе бакрач (ако је ракија), или видрица (ако је вино), па ко први прихвати поздрав, тај испије највећу чашу. — Е, Анђо, ти вечерас једнако побеђујеш, хвалим је ја. — Па јес', жешће но Дуле на Пандиралу.

— Који Дуле? — Па твој, из Г. — Како је то он побеђивао? — Ето, нек ти прича Делија. — Који Делија? — Па тај мој, Благоје. — А, деде, Блажо, вјере ти! — Па знате то сви, тек кад смо почели, 'ајде, де!

— Море, не поверавај се чичи! — Не бери бриге, знам ја њега. Иде тај на весеље, к'о слепци на даћу. И неста га у помрчини... Комишиоци се већ раштркали.

СТРАШНА НОЋ Звали су га »византинцем«, и чудо што му је тај надимак доликовао. Вазда превијен, трља руке, обара очи, клања се и клања...

и она једина дрвена столица, и кревет његов, тај најдрагоценији залог његове златне слободе, сведок најсрећније и најбурније младости...

Он је мислио да ће га тај синтетични поглед на његову прошлост одвести само за годину-две назад, али се он одједном нађе у доба своје бујне

Чинило му се, да га суморне зидине његове собе с прекором гледају, и он је тај прекор осећао јасно, као на јави. А због чега?...

А због чега?... Да ли је тај прекор стога, што он намишља да прекине све везе с друговима своје тихе самоће, или му те неме зидине чине прекоре у

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.) ИИИ ПАВКА, ДАНИЦА ПАВКА: Ја не знам само зашто тај човек не напише на своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из огласа),

ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени! Бајаги ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само

ко: шта мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла а ког народ хоће тај нека иде! Је л' тако? ЈОВИЦА: Тако је! ЈЕВРЕМ: И тако ћеш да радиш?

тужио сам га због жене. ПАВКА (досећа се): Канда Сима Сокић. ИВКОВИЋ: Да. Тај им је сад највећи агитатор и натуткали га те какве све гадости не говори. ДАНИЦА: Једва чекам да се ти избори сврше.

Мене је чисто страх! ИВКОВИЋ: Па, ипак, нећемо се ми посвађати. Не бојте се! Ко победи тај ће после опростити своме противнику... Зар не? (Гледа у сат.) Имам рочиште које не смем да напустим.

Отац је наредио момку те сваком ко ме тражи каже да нисам код куће и да нећу ни долазити, па ми на тај начин одбија бираче. Молим вас, ако ме ко потражи, реците да ћу скоро доћи. ДАНИЦА: А ако чује отац да сам то радила?

ДАНИЦА: Па нема шта ту да се попусти, ко добије више гласова, тај је посланик. ПАВКА: Знам, ал' видиш, ако ћемо онако фамилијарно, право би било ја и твој отац да идемо сад као

СПИРИНИЦА: 'Ајде. (Одлазе сви у десну собу.) ИВ ЈЕВРЕМ, СЕКУЛИЋ ЈЕВРЕМ (за њим Секулић): Ево, из ове собе. Ето, тај орман затвара врата која воде у његов стан. СЕКУЛИЋ: Баш у његову собу? ЈЕВРЕМ: Јест', ту му је канцеларија.

ЈЕВРЕМ: Јесам! СЕКУЛИН: „По милости божјој и вољи народној: Секулић писар тога и тога среза, по потреби службе, у тај и тај срез.” Шта значи оно „по потреби службе”? ЈЕВРЕМ: Па то, по милости божјој...

СЕКУЛИН: „По милости божјој и вољи народној: Секулић писар тога и тога среза, по потреби службе, у тај и тај срез.” Шта значи оно „по потреби службе”? ЈЕВРЕМ: Па то, по милости божјој...

СЕКУЛИЋ: Шта да ти измисле, да си преотео туђу жену? ЈЕВРЕМ: Не кажем то, него... СЕКУЛИЋ: Ама, где ти је тај Младен? ЈЕВРЕМ: Е, па де!... (Оде на врата.) Младене, Младене!

МЛАДЕН: Јесам! СЕКУЛИЋ: Где ти је тај списак? МЛАДЕН: Немам. СЕКУЛИЋ: Како немаш? МЛАДЕН: Па ја нисам писмен. СЕКУЛИЋ: Па како си, ђавола, записивао?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао. Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било.

Онима у редакцији се смркне кад га виде. Ко је ближе вратима, тај умакне и без капе у оближњу кафану, а ко не могне, него остане, на томе се сломе кола.

Али је нешто и изашло, није тај кош био породична гробница баш свију умних чеда Сретиних. И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима

Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану.

и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај исти раденик живи од својих руку, а не живи готовански од двадесет шестог, као, на пример, ви.

Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и надаље бити срамна и презрена Вандеја, или њега неће бити на свету!!

(Силно му је тај аутор импоновао!). Тек ујутру, а оно видиш Пелагића где се или згрчио у кревету крај ногу Сретиних, или пао доле, па

— Има, како да нема! — Па где је мејана? — Ено, там’. А држи је неки Ђорђе Ружић, Ђорђе Цинцо га зовемо. И тај ти је један од оних чапкуна, за које ти каза малочас. — Е, зар?! Е, онда ти остани, а ја ћу се сад вратити.

Почео је, истина, да му онако као поиздаље мало обагателише молерај, те на тај начин да му шконтира нешто, али се молер није дао.

Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«. — »Нема, газда Ђорђе«, — вели други — »ако тај твој Марко није што био род оном нашем Марку Краљевићу, никад он, вала, не може таке големе брке да има!

!« Не, онда ће он друге питати: ко су и одакле су? А нада га неће преварити! Јер који је тај који је у антерији и сепетки дошао амо, и задржао се овде више времена, а да се није офајдио, те да се и овај Зац не

финији, »путник« из Београда, који продаје Сингерове шиваљке и једнако уздише за Београдом и булеваром и чуди се како тај свет може у селу да живи!! Већ је три дописне карте послао у Београд некој машамоди у Скадарлији. Ђаво од човека!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

У кафану ниједном у животу тај није навратио. Биоскоп? Никад! („Каубоји, и разни Џејмси Дини” ). Једном је случајно неког тапкароша ухватио И дуго

ИВ (Време нема ни улицу ни стан, Доконо пролази и низашта не мари. Ко је још видео тај дан У коме човек остари?). Кажем вам, децо, као кроз сан: Чудноват дан.

Гле, Ко ли се то са оне стране шуња? Приђимо ближе, ево га где стиже Тај што ноћу као месечар луња; Преко дворишта гмиже ко мува преко риже Јан Неопран, зван Мики, иначе Жуња.

из низине и са висине, Заклети поборници ћутања и дисциплине, И упутише му прекоре љутите, оштре: „О чему тај прича, и шта је слобода уопште?” „Наш генерал је мало скренуо, или је пао с крушке ...

кутке земље, правописне билтене, Опомињући народ (који купује сир и поврће А на његове се укоре нимало не осврће) Тај народ што, боравећи у беспућу и у забити, Шапће: „Зови ме и лонцем, само ме немој разбити!” Финијих женских одела?

Граматичар ће рећи да стаје десет динара. Читав свет стрепи да се не прекине тај конац... Треба сав свет, а читав је неокрњени лонац. Мимо целог света понаша се данашња младеж.

свих крошњи, у парку, одзвања Расправа о смислу постојања; Из триста грла диже се граја Око питања: има ли краја Тај свет, у којем чавке и вране Дречећи, чекају сунце да гране!

ШВРЋА То бело куче, што влажним очима теши Тужне животе осталих паса, и људи; Тај нежни псић што се свему смеши, И чуди, чуди, тако бескрајно чуди...

Ал и у хрпи за живу главу грозд не да боју лудо плаву. Боју: тај нежни, плавкасти дашак, траг магле и креде, онај прашак што се, потајно, целога века преноси међу прсте човека, ко

ДУЊА Ко светиљка која тиња и куња, мутним се сјајем прелива дуња; тај сјај: све месечине у њ се слише, сјај, ал и мирис, јоште више, који нас, увек изнова, сећа да негде — ван земље —

СЕЧЕЊЕ ДРВЕЋА Човек који посади дрво као да је написао Да живот има неки виши смисао; Ко посече садницу, тај је као неман За све и свашта способан и спреман!

А овде, авај! Судбино клета! Ћути и спавај До краја света! А кад га једном Метла избрише, Рећи ће: „Новчић тај Не важи више!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Ако наука и поезија могу имати чега заједничког, оне ће га неоспорно наћи у роману и мистеријама живота јегуље. Тај роман, са својим за обичног посматрача несхватљивим фазама, сценама и мистеријама које се вероватно још за дуги низ

У књизи једнога старог, према слици у књизи зараслог у браду и косу средњевековног калуђера, исцрпно се претреса тај доказ и налази да он за свакога, па и за најокорелијег безбожника мора бити убедљив.

Шмит је тај бродић искористио 1903—1911 г. за истраживања у појединим удаљенијим морским областима, као што су околина Исланда и

Али италијански природњаци, идући још даље, донели су тада и тај нетачан закључак да се сва јегуља у рекама, речицама и језерима што су у вези са Средоземним Морем, плоди ту, на томе

Кад је себи поставио тај задатак, Шмит се, напустивши од тога догађаја све своје друге послове, сав предао проблему јегуље.

Требало је годинама крстарити по океану, непрестано ловећи и испитујући рибље ларве. Данска влада наручила је за тај циљ нарочити брод, удешен и опремљен за таква испитивања, а док он не буде довршен, једна данска поморска компанија

Међутим, сав је тај рад морао бити прекинут за време светског рата, али је настављен одмах чим је рат био свршен. Године 1920.

Шмиту на расположење свој брод од 550 тона, који је носио име »Дана«, а доцније »Дана И«, пошто је после године дана тај брод замењен другим који је носио исто име. Са тим бродом Шмит је 1920—1921.

То је био брод »Дана ИИ« од 360 тона, добро опремљен за циљ што се имао пред очима. Тај брод, поред све своје мајушности, одиграо је значајну улогу у решењу проблема јегуље; њему је било суђено да наиђе на

Па пошавши из Копенхагена јуна 1928. године на тај пут, који је завршен јуна 1931. године, брод »Дана ИИ« је прешао по морима и океанима пут од 121.

На тај начин је и за Индиски Океан потврђено оно што је раније већ било утврђено за Атлантски Океан, а то је да јегуља за свој

године замењен, као брод за експедиције, једним новим бродом нарочито конструисаним за тај циљ и коме је опет, из пиетета, дато име »Дана«.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПЕСМА 108 ОПРОШТАЈНА ПЕСМА 109 ПЕСМЕ 112 ОБЈАВЉЕНЕ ПОСЛЕ ПЕСНИКОВЕ СМРТИ 112 НА КАПИТОЛУ 113 ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ 114 ЈАСИКА 116 ПЕСМЕ ПЕСНИКУ Господ ти је дао свету искру.

У соби ће бити сумрак, благ ко Твоје Срце, сумрак створен да се дуго сања. На окнима светлим забљештаће боје У тај свежи тренут првога сазнања...

За тај тренутак живота и миља, Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља. Ал̓ не волим те, не волим те, драга

преврнути вером, Идолу другом, без суза и јада, Предаћемо се и речју и пером; А она биће иста, увек млада Природа, тај спас, и утеха, и нада. Сад знаш.

Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан. И шта би он, тај месец, коме поју Од Индије до вечитога Рима Чежњиву светлост и сањиву боју Сви песници на језицима свима, Кад не би

То роса, тихо као сен, Пада на лист и цвет, И блага ноћ за један трен Освежи цео свет. И ја осећам у тај сат, Тајанствен, црн, и глух, Док као нежни, вити влат Мој болни дршће дух, Да то у тами неки Бог Над светом који

И они страсни дуги часи, С незнане бољке кад се страда, Кад чиста суза око кваси Због непознатих туђих јада? Тај племенити бол сад ћути, А живот све обвија тмином, Намеће свуд свој закон крути И помирење са судбином.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли, јер зна да си мати, Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше ником свесну љубав дати!

Све клонуло, свако биће, свака зграда. То над Вечним Градом, као мора, пада Тешка традиција безбројних столећа... ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ Тај огромни месец лимунове боје Што ко авет лута над горама нашим, Сипајући мирно хладне

То над Вечним Градом, као мора, пада Тешка традиција безбројних столећа... ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ Тај огромни месец лимунове боје Што ко авет лута над горама нашим, Сипајући мирно хладне зраке своје, Зашто га се клоним и

— Јасика једна тек трепери, Јасика танка у висини. Трепери само, о јасико! Тај тамни нагон што те креће Разумео још није нико, Разумети га никад неће.

Тај тамни нагон што те креће Разумео још није нико, Разумети га никад неће. Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне струје носе. Победник вечни, увек чио.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

СВИ ИЗ ГЛАСА Видите ли како не зна ништа! Истина је све што је казала; не би сама себе наружила да у тај лик није обештана. Па се каје, ставила се душе, ере види траг ни ископаше.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Целе ноћи испред капије морао је да гори фењер и по три и четири ноћна стражара да дремају, јер је он, тај Софкин прамдед, хаџи Трифун, тргујући по највећим градовима и мешајући се са највиђенијим људима, могао, услед тога

Изгледа као да, досадивши јој се напослетку тај вечити страх, трепет од њега, манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и грди слуге и чивчије, а она се сва

И циљ живота да им је тај: која ће од њих, једнако негујући се и улепшавајући, моћи својом силном лепотом све остале женске иза себе бацити, а

Једино што су одлазили у чивлук код Доњег Врања. Али тамо се ишло више шетње ради. Тај чивлук био је на пушкомет далеко и човек се могао, нарочито лети и с јесени, тако тихо и свеже одмарати у њему.

За тај чивлук, нарочито за ту кулу, толике су приче и бајке биле везиване и говорене. И једино на том чивлуку што би се ко од

| света, од кога су се они толико одвајали, бежали, али којега су се толико исто и бојали, јер је, услед зависти, тај свет увек готов да се подсмене, сити и зазлорадује, — знало се: да они, од увек, што, год би се десило у њихној

И ко зна када, како, тек изгледа да је с њиме почела грешити. И једино тај њен грех са умоболним девером могао је да објасни после онолико трпљење и подношење од мужа, Кавароле.

Он, сигурно осетивши тај њен грех, кад би дошао кући, толико би беснео, чинио чуда, покоре. Долазио би кући заједно са јавним женскињем.

А опет тај њен муж, некадашњи слуга, „тетин њихов“, како се сâм звао, из куће им никако није избијао. Поносио се што им је род,

као што је ред и као што доликује кући, толико богатој, отишао, поред Солуна, чак у Цариград, да што више путује и учи тај њен деда и баба тада никако нису били код куће.

Дакле, та већ очигледна сиротиња није толико плашила матер колико тај очев све ређи и ређи долазак. Стрепила је да их, како је почео а знајући га какав је, напослетку сасвим не остави, и

од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо к њој пришао, да се она од обамрлости не би могла макнути, још мање му се одупрети, одбранити од њега, —

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И исплак’о сам све жеље и наде На хладни, суров, студен камен тај. Походим, каткад, њене душе младе И лепог тела сиви, трошни прах; Животом живим на гробљу, што знáде Видати тужно

О, мој боже, ту је Опет тај занос раздражљив, што пије Моћ нерава ми слабих, као гује, К’о женска тела, кад ме с њима крије Ноћ у дубоком

И блешти младост и живота бај; А ветар с пута дигне трошни прах, Да нам допуни пролеће. У тај Заношљив тренут године и снóва Ја сам волео, срећан био, знам; Исти је био врућ пролећа дах, Исти је ветар них’о

И сада је драг Тај спомен, тако оживео, сетан; Изгледа да је тренут истоветан. Јер цвећу и сад тепа ветрић благ, И мирис спомена по

О, како гуши, к’о несносна стега, Тај живот где се лаже, пузи, плаши Свачега што је светлије и јаче. О, како труну бедни дани наши У општој влази што и

Али очај наш ће Велике буне бити плодно поље, А овај трулеж неповратно пашће. О, кад би дош’о тај дан ком се нада Нараштај овај, општи уздах мњења: Велики дан тај великога пâда; И кад би преш’о дах опустошења,

О, кад би дош’о тај дан ком се нада Нараштај овај, општи уздах мњења: Велики дан тај великога пâда; И кад би преш’о дах опустошења, Мач вечне Правде преко срамног доба Прљавих душа, срозаности јадне!

И сунца давно жељенога сјај Још само тешке сенке свуда ствâра Предмета драгих у ведри час тај, Кад радост наша срца не отвара. Сумор и туга, и немирни мај Долазе, ваљда, за наш давни јад...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Откад су Французи били, слободно је извањском народу да у град улази...“ даљег објашњивања није требало јер у тај мах сунце искочи, и распрши маглу.

Мичу се грају, нукају се да налазе, али се тај грунак не расипље док се не начме. Један обавија главу чалмом, вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни

Под орловским носом стрше му брчине сиједе, дебеле. Тај џин раздрљио груди, објесио струку низ раме, у лијевој му дуга пушка а у десној чибучина као тољага будалине Тала.

Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај. Прва помисао, видјевши га, била би: чудне мушке снаге!

Ко видио није како Црногорци, уопште, дјецу милују особито дјецу познатијех јунакâ, а особито пак ако је јединче, тај појма нема о њежности тијех (по изгледу) окорјелих брђана! „Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?

„Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!“ Цура излети, пушком у руци. „На здравље ви Бадња вече и Божићни дани, браћоооо!

Овдје узгред да кажемо и тај нови манастир два пута је био паљен од Турака, 1714-е и 1785-е, али га не разорише. Разумије се да је Данилова

у њој биваху велике народне скупштине; многе поносите главе, што гдје друго зорно збораху у име царева и краљева, тај је скромни манастир угостио је више од једном, тихе и чедне као калуђере.

Тада мјесец наже путем својим. У манастиру кокоти залепећаше крилима, па огласише прозорицу. У тај мах, скрајни прозорак на прочељу наелак отвори се.

а надасве велики мученик, каквијех је мало земну кору чепало, ријечју; Петар, (још за живота прозван светијем) бијаше тај човјек што сјеђаше сад на дрвеној столици, према тињајућем огњу у готово, празној соби, оборен мислима.

инглески велики државник и писац Гледстон, писали су о њему, ријечима које ће повијест и туђим народима дохранити! Тај великан не познаваше величину своју. Бијаше прост у својим потребама и навикама.

“ Врата се од ћелије отворише те уђе крупан, средовјечан човјек, смеђијех брка; тај човјек бијаше у црногорскоме руху обријане браде; косе, испод црне капе, падаху му на плећи.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

преви називи за оне животиње које наносе зла и штету, већ им се еуфемистички промени назив да би тобож на тај начин избегли њихово присуство.

која се врши уз примитивну молитву или претњу да се зла бића, која пакосте и наносе болест, удаље или униште и да на тај начин болесник оздрави или да се дође до напретка.“1 Бајања могу да буду разноврсна по намени.

Могу да буду и шаљиве: „Хоп, цуп, на калуп / Четир’ баке — један зуб! И тај један шупаљ!“ Озбиљне „цупаљке“ могу да буду и праве песмице о животињама.

На кога падне последња ударна, обично кратка и наглашена реч, тај испада из даљег разбрајања, односно на тога је ред да започне игру.

Таква остварења нису само говорна; у ствари то су комбинације игре и глуме са говором, и то на тај начин што говорне творевине прозно казиваног монолошког и дијалошког облика или стиховане, певане песмице прати мимика

Сермија јој памет, а друг зрцало. Скинуо би с матере божје покров. Тај уме и из воде сув изићи. Ударен мокром чарапом Ударила га шљивова грана у главу. Узјахао на вељега ата.

— Благо оном ко зна да не зна, а хоће да зна. — Боље је ништа не знати, него којекако. — Тко више зна, тај боље види. — Што човек више живи, више и зна. — Мудрост свијетом влада. О ВЕШТИНИ — Боље је умети, него имати.

— Тко пуно снује, мало ткаје. — Ко се врабаца боји, просо нек’ не сеје. — Ко се дима не надими, тај се ватре не нагреја. — Гвожђе се кује док је вруће. — Ко ради, не боји се глади. — Како тко ради, онако и има.

— Гдје невоља руча, ту и туга вечера. — Туђа рана не боли. — Пало дрво, готова клада. — Ком кућа гори, тај буну прави. — Грм у нужди бедем. — У невољи је и миш јунак. — Утопљеник и за гују хвата.

— Кад гори кров над главом, не мисли се на свадбу. — Бијен се прети. — Кога су и лани тукли, тај и ове године зна како боли. — Жежен (опарен, опечен) кашу хлади. — Опарен пас и кише се боји.

— Опарен пас и кише се боји. — Тко се ожеже врелим, и на хладио пуше. — Кога су курјаци ћерали, тај се и зечева плаши. — Ког су змије (гује) уједале (клале), боји се и гуштера.

— Гдје се дуг укопити, ондје рђа царује. — Дужан кесе не веже. — Стари дуг — нова закрпа. — Тко се дугом хвали, тај се гладом храни. — Тко на вересију пије, тај се двапута опије. — Од готових новаца не ваља вересију чинити.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

(вели) добро! четири паре данас, четири сјутра, то је осам, а четири преко сјутра, то је дванаест и т. д. Да сам ја тај занат знао, не би данас чувао сеоски говеда.

Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти.

Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку а девета њему у кревет, како падне на кревет, створи се девојка

Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима, затече и сина код куће.

” Колико је год старац заценио, толико је Турчии одмах платио, а старац кад прими новце, удари кључевима о земљу. У тај час нестане и трговине и купца, него од трговине створи се голуб, а од Турчина створи се ј кобац, па потерај голуба!

ти мајка дати златан разбој са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град, а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај, и пусти квочку и пилиће пак их храни, и изнеси преслицу.” Она тако и учини.

ноћ још већу страву претрпео него пређашње обе ноћи: ту је била страшна лупа, вика, звека ланаца и страшни гласови: „Тај хоће моје царство да прими!

преда њу све лепши и лепши, и све је забављај док се мало посумрачи, па кад се посумрачи, а ти крени галију, — у тај ће мах пасти тама да се ништа не види.

Кад цар и његов доглавник опазе да је он оживео, рече доглавник цару: „Тај ће сад још више знати него што је знао јер је био и мртав па опет оживео.

Ко тебе мени даде?” А она се одмах утече: „Мене је Усуд теби дао.” Он је онда за- | пита: „А где је тај Усуд?” А она му одговори: „Иди па га тражи.” И у тај је мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда.

” Он је онда за- | пита: „А где је тај Усуд?” А она му одговори: „Иди па га тражи.” И у тај је мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога. Потом, опет, овакво правило дајем да бива: да се окупе игуман

Трипут је тај јадан и трипут проклет, когод да је, ко ово погази не позивајући се ни на шта. Ко би тако нешто учинио а да не буде

Осим тога, и на врата треба дати и јела и пића ко се задеси на тај дан. А ово заповедамо игуману, да пред овај празник шаље и на дунавску страну и на зетску и да купује рибу: да буде

Јер, заиста, браћо моја љубљена и оци, чудо беше гледати: онај од кога бојаху се и трептаху све земље, тај изгледаше као један од туђинаца, ништаван, расом обавијен, лежећи на земљи, на рогозини, и камен му под главом, и

Али како се љубави изволи Богоматере и Наставнице наше и господина Симеона светим молитвама, тај храм од незнатног и малог у велелепну узнесе се појаву.

А неки, више се подвижући, установивши псалтир са молитвама појаху и стихове покајне, и Трисвето са поклонима. Тај псалтир је ово: Нека буде знано сваком ко хоће држати овај псалтир, да поје јутрење и часове и вечерње, обично без

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

А тај се појави у најкритичнијем моменту! Тај што сам вам причала, тај профисор! Ноге ми се осекле кад ме запросио!

А тај се појави у најкритичнијем моменту! Тај што сам вам причала, тај профисор! Ноге ми се осекле кад ме запросио! Венчаћемо се петнајстог овог месеца!

А тај се појави у најкритичнијем моменту! Тај што сам вам причала, тај профисор! Ноге ми се осекле кад ме запросио! Венчаћемо се петнајстог овог месеца!

Само да видим имам ли времена; имам. Купио ми и овај ручни сат, Хелветија. Тај мој профисор, вереник, има стрину чак у Канади, замислите! А она у тој Канади има фабрику, знате!

„И овај камен земље Србије...” ЈАГОДА: Пусти сад тај камен, оћу да прођем! (Излази) МИЛЕ: Код њега улазим без лектимације!

У овом, видиш, блокеј, лула, дугмета. А у овом овај велики ексер! ИКОНИЈА: Шта ће ти тај ексер? ПРОСЈАК: Тај ти је ексер овом капуту чивилук! ИКОНИЈА: Ти си практичнији него што изгледаш!

У овом, видиш, блокеј, лула, дугмета. А у овом овај велики ексер! ИКОНИЈА: Шта ће ти тај ексер? ПРОСЈАК: Тај ти је ексер овом капуту чивилук! ИКОНИЈА: Ти си практичнији него што изгледаш!

ЈАГОДА: Саћете чути! Пођем прво. На станицу. Девети колосек. Кад ти се појави. Тај! ЦМИЉА: Вереник? ЈАГОДА: Опет ви. Вереник. Ма каки вереник! Него тај. Матори. Што напаствује. Девојке. Манијак!

Девети колосек. Кад ти се појави. Тај! ЦМИЉА: Вереник? ЈАГОДА: Опет ви. Вереник. Ма каки вереник! Него тај. Матори. Што напаствује. Девојке. Манијак! ЦМИЉА: Куку мене! Прво поинте! ЈАГОДА: Јурио ме. И преко куфера!

ЦМИЉА: А ја одма помислила убиство! ИКОНИЈА: Па си се разочарала што није? Не замајавај се ти много око њега, тај ће ти сместити одакле се и не надаш! Ионако те мерка у деколте! ЦМИЉА: Нисам ја мала!

МИЛЕ: Шта сам говорио, молим, то је костатовано записнички, на огранку! Ми смо тај случај прорађивали! Уосталом, шта ја имам с вама по кулоарима? А што се тиче тог...

Верујте, савршен. НЕПОЗНАТИ (стално погледајући напоље): Дајте ми тај пасуљ. ИКОНИЈА: Купусалата, парадајсалата? Нешто за пиће? НЕПОЗНАТИ: Купусалата, и једно ладно пиво.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се? МАРИЈА Нико њу не мрзи, нико је попреко не гледа, али нећу ни да може то да...

Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

И, нећу душе да грешим, покојник све на време тачно врати, а од тога виде вајде, добро заради, купи баш тај виноград и ту њиву. А и она (показује на Анђу) и она му је помагала.

А оно, целог дана не дође. Све по планинама и пољима са коњем. Добро и тај коњ не падне већ једном. И тек дубоко у ноћ, кад све живо поспи и већ први петлови почну, он тек онда рупи.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити.

А мени се учинило да сам тај дан у божјем рају био! Као да је душа моја пре много хиљада година у ком П[и]тагореву ученику била и као да је знала

епископом, како и другим свештеником не само забрањен него јоште чрез апостола Павла очевидно заповеђен, како се тај непоредак и несрећа учини те епископом жене отеше? И шта ваља да мислимо од калуђерскога чина?

” Мал[еница]: ,,Пак докле ће тај обичај дурати, господине?” Еп[ископ]: „Догод је воља људи и народа, који да не дају и на се не намамљују, парасили би

Желио сам да се тај дан [х]оће како продужити. Колико сам га више гледао и слушао, толико више сам се услаждавао. Но, по савршењу овога

текле из очију жалећи што нисам један од најпоследњи[х] његових локаја и служитеља, да га гледам и слушам сваки дан! Тај дан ништа друго нисам јео осим пре ручка комадић хлеба; но није ми на ум падало јело.

из града, почем ми каже гди ће ме чекати, а ја пођем у мајсторов конак, да кажем слушкињи да ми двојица нећемо бити тај дан с други момци при ручку. Ово смо овако били одредили за заметнути трагове.

” Ко срећнији од мене! Тај је дан добијен; а сутра, док за нас распитају, не знајући на коју смо се страну окренули, проћи ће и други дан.

години возраста, ненаучен нимало пешице ходити; отићи из града у Фабрику и Мâлу и вратити се, то је мени доста било. Тај дан као да су ми ноге крилате биле; код салаша деда мога, спрам Семартону, ту смо после подне починули.

Попогледа меј мало с вниманијем, пак ми начне говорити: „Нама[х] тај час узми твоју торбу, пак иди куд ти драго. Право је рекао Антоније да ти нећеш код мене ни три дни бити.

стане насред авлије, пак почне псовати и ружити калуђере, вичући да ако јој нама[х] дете њено не даду, да ће тај час сажећи манастир, цркву и калуђере, говорећи да ако су калуђери ради децу имати, нек се жене ка и остали људи, пак

Прође то лето и зима. На пролеће постригу ме и даду ми моје пожељено име Доситеј. Како сам тај пост провео, мучно ће ко веровати.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

душа; ова је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду господњем према простору земљишта и броју чокота, има работника и одвише.

те пребивши на полак и узевши на ум да кад је човјек из Зврљева, а није прихватио више од петнаест глава животиње, да тај човјек није пријешао из граница честитости, те да може бити народнијем главаром.

Сви очекиваху ко ће први проговорити и како ће. Први пробјеседи слуга Стипан: — Људи божји, ала сте дивљи! Тај ваш дуван смрди, вире ми, кâ куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу пошто изађете!

На то сви једанак поустајаше. Фратар гледну на свој часовник и махну пут њих руком, али како у тај мах разјапи уста од зијехања, застадоше сви. — Останите... јо...ш ма... ло, још мало! Посједаше опет. — Та-а-ко!

Бакоња се пропе на прсте, а у тај мах млазну му у очи силна свјетлост из манастира. (Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци.

Види да је дугачки тичји реп, а на његову крају, на сјајним перима, у златним кружићима, њекакве модре пјеге. У тај мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је

— запита Бакоња, гледајући кривца преко рамена. — Бија му је ћаћа и Роре — вели кнез. — А збиља, ко је дакле написâ тај лепорат? — Ово је проста картина! — рече Бакоња развивши лист неписане хартије.

Стипан прорицаше: да никад није било црнорисца бињаџије као што ће бити с временом тај мали Јерковић. И Срдарина рече више пута: „Овај Кушмељић кâ да није од њиове багре!

се могаше оправдати, јер човјек који ломи главу са дјелима Јеронимовим, Томе Аквинскога и педесет других отаца, тај се не може бавити почетником.

Он се смије, а све погледује фра-Пирију (коме, узгред буди речено, тај надимак не бје залуду дат). Фратар намигну, а на то Дундак, у тињи час, сали у се седам купица ракије, уз наздравице.

— Та-ако, магаре од магарета! Почеја си се већ господити, а!? Да те ја будим, је ли?... Колико год тај колач бјеше немио Бакоњи, опет му прва помисао би: „Благо мени, кад стриц не зна!“ — пак отиде по воду.

Сад видјеше друго чудо. Кад је коњ допро до њеке врбе, преплаши се, пак поскочи малко настрану, а у тај мах Букар му уплете прсте у гриву, па скочи на њ, полегну се и потјера га у сав трк крајем острва, те га изгубише с

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Отвори: приближи сутон косе Да пут откривам — тај врат По ком ћу да лутам с два прста. Отвори бело језеро шаке Да руке нису ми два крста Да очи нису ми две раке.

Да л су сви ту, ил још неко — не? Ко ће први угасити лето? Ко сме? Куда води труло лишће — тај бакарни мост? КУДА ПОТОНУ ПЕК Горчином зар већ обузет? Безнађе ти је дно?

Куд склизну тај свет? Као да оде Тисом Одроњен, ногом, комад иловаче. Гледамо за њим док вода га растаче. Гле — стоји још све то ал с

Гле — стоји још све то ал с танким обрисом: Ту је и порта и врг и синагога И неки чудни осмех место бога. ВИДИК Тај мали видик — што кроз прозор видим — И мене мотри с хиљаду очију. Гле: како гране издужују шију.

) Све што је било — чега неста — Што оде у дим, прах и пару: Ја знам да некуд тражи места. О тако и тај мирис, боја... О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа.

О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом спаја?

ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом спаја? Тај крик — да није врх тишине Што се ко усов у нас руши Ил неки бат у нашој души Кад бол се вине?

О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда? Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја. КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА Из високог сна ме буди морски блесак.

Ја чиним тај корак: ал са њиме гле Као да вучем корење и вреже Из нечега што сам досад звао тле. Ево ме где лебдим у ваздуху

стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим левати Зар сад баш кад и ево свитања Дизати главу пуну

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И да не стигнем до обале и човека с подигнутом руком — зове ли тај или прети? — под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали.

А и тај отац који би оном небрату господском И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дођ

И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дође у кућу показује слику... Тај небрат који ме се сети само кад ми паре тражи...

Па кад јој прсти безуспешно покушаше да напипају кост у прегибу бедара, осмех се разли у смех, дуг, гласан и замућен. Тај смех сада разбијено одјекује у њој.

— Ако си о женидби хтео, онда се тако не почиње са оцем и братом — шупљим гласом рече Аћим. — Живео сам да тај дан дочекам. Живео сам... Ти знаш. — Откину горњу копчу на кожуху, раздрљи се. — Треба да знате да се женим.

Нешто што није имало обала. Отац сигурно сада плаче. Он не може да плаче. Ноћас је све изгубио тај моћни Аћим Катић. Вукашин је сав скупљен и згуснут у дрхтај који ће сам себе да искида. Не могу по твоме!

Хоће ли му тај нови живот за који се спрема бити важнији од братовљеве мржње и очевог презрења? Хоће ли му Олгина лепота више значити

Отац не спава и брине како да спасе свој политички углед који му је син нарушио. Чему цео тај мали пакао који је он створио?...

Попи неколико крупних гутљаја ракије и врати се до корита. Пази како намигује овај десни! Тај ће бити нека велика лола. Томе, мајци, неће се ниједна отети. Миражџику неку дебелу он ће да здипи.

Три дана је стар, а главоња, какву враТину има. Види га, Ђорђе, какав је рутавко. Тај ће бити већи газда од тебе. За трице ће да те кули. — Јури вепра, не дај, терај га из куће, Толе...

Покри голе цеванице десетогодишњем првенцу. Видиш ли какву цволенику има? Па табанчину. Тај ће, Ђорђе, бикове да обара. Две вреће стотињајке носиће под мишком. Држаће на крстима пуне канате камења.

Зар њу туђ човек да погани, па после да се хвали да је и код ње, Симке Ђорђа Катића, био? Није се тај родио. Ђорђе, сигурно, спава код тих варошких гадура. Газда је, све му с е може. А што други из Прерова не иду?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

У рано лето и пред јесен, када су ноћи прозрачне и пуне звезда, тај златни траг постаје нарочито видан. Стишавајући глас, становници 3емље Сребрних Бреза тада шапућу да то Златопрста по

Нетко предложи да се Татага истера из града, али се већина уздржа од гласања за тај предлог. — Ко зна шта је у тим причама тачно?

»Дошла вештица да се свети!« —промаче му кроз главу, али отишавши у школу, заборави и крабу и свој сан. Цели тај дан, ипак, пазио је да не слаже, да никога не удари, али увече замоли мајку да му скрати ногавице, јер су му

Загледа се у локву. Са дна, из муља, дизали су се мехурићи заједно с нечијим тихим гласом. Тај глас је молио Сунце да га исуши, претвори у облак, у ништа. — Ружна сам, одбачена. Нема ни риба, ни цвећа.

Где ли је сада то поље? Тај салаш? Рођаци који су долазили тек у јесен да покупе плодове чувеног старчевог ораха? Тај орах?

Где ли је сада то поље? Тај салаш? Рођаци који су долазили тек у јесен да покупе плодове чувеног старчевог ораха? Тај орах? Таквог у том крају ни пре ни касније није било.

Запамти то и остави ме на миру! Од њених речи талас се згрчи и потамне од туге, а стена се наглас насмеја. Тај смех трже га као ударац преко лица. — Па и покорићу те!

Јато је једва сопственим очима могло да поверује. Зар тај кржљавко лети? Летели су за њим да се изблиза увере, али он је и најбржим летачима измицао и као сребрна стрела

Сви су се питали шта једе, камо одлази кад му се у висинама изгуби траг? Он је ћутао. — Гле ти њега! И тај ти се прави важан! — завидљиво су гунђала браћа, ипак гутајући рибу коју је најмлађи брат доносио.

Једва би га птица прелетела. Такав је био тај зид! Цар, царица и три принцезе Пелетинке поцупкивале су од среће. Како и не би?

Али то до царских ушију није допирало. Живели би они срећно и задовољно да није било Ферфелина. Шта тај смера? Најзад и Црноглавка долете и пође у извиђање.

Па, никао је. Зар није желео да порасте? Зар није порастао? Затим пожелео своје златне плодове, и добио их. Тај пут до мора ја ћу проћи, заиста проћи!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

су од њега направили широк бедем, од камена и од цигле, опасан јарком; када су се, 1739, повлачили из Београда, они су тај бедем разорили силним експлозијама.

Тада киком није могло изгледати занимљиво питање да ли је тај конак био, како се данас мисли, у једној од најстаријих улица на падини, Господар-Јевремовој, близу Доситејеве Велике

Онда би искрсавао тај Турчин, стражар, са светиљком: благих очију, заливао је водом из легена земљу под Јевремом, да буде што влажнија, што

Господар-Јевремове смрти, купио његов по европски уређен Конак, још нов, Конак у којем је била и библиотека; што је тај Конак порушио у знак своје сваковрсне моћи и дао да се на истом месту зида његово здање?

И то у време када су Обреновићи изгнани, а Јеврем умро? (Капетан, при том, и није био баш за Карађорђевића.) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео и онда када је, већ сукобљен са Милошем,

Најгоре је било што је он тај пораз наслутио у прави час а слутњу ипак одбацио, као крпу. Вило је то у мају 1839, када је Тома Вучић Перишић изводио

Изводио је, вероватно, тачна реч: тај човек је, уз суровост и уживање у злу, имао и много глумачког дара. Можда је и тај дар допринео да му он, Господар

Изводио је, вероватно, тачна реч: тај човек је, уз суровост и уживање у злу, имао и много глумачког дара. Можда је и тај дар допринео да му он, Господар Јеврем, тако лако поверује.

А те заслуге никако нису биле мале. Зато је Господар Јеврем тај, уверавао је Вучић, од кога се очекује да спасе династију док народ, огорчен и разбешњен, не узме да је мења.

Није схватио да у рукама, заправо, не држи ништа јер од почетка све држи Вучић, у својим. Док су се, 1838, борили за тај Устав, ништа није примећивао.

Знао је само да никако не жели да види Вучића, још мање да оде до њега. Али баш у тај час су га обавестили да доле, у соби за примање, на Његово Сијатељство, Господара Јеврема, Председника Совјета

Господар Јеврем протрља образ (мало га је, ипак, ошинуо тај сковитлани век), врати се, узјаше коња и полако стигне до Француске улице.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

сад ми цветак ближи Од самих прсију; Па сад ме љубав гони Да иштем опроштај Гле, шта учини са мном Малени цветак тај. Ј.

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми

гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није

Ал' да вам пустим на плећа гојна Тугу кад драга изгуби војна, Тај терет не би пренети прегли, Сви би к'о јањци морем полегли, Туга би моја у море пала Ал' би и мене собом одзвала! Л.

XЛ ИИ ПОНОЋ Поноћ је, У црном плашту нема богиња. Слободне душе то је светиња, То глуво доба, тај црни час... Ал' какав глас?...

Дижите школе, Деца вас моле! Ил' нека зине то наше гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће поћи у тај свет бели, И молит' мрве да му удели, А кад се нашег немара сети, Само ће знати неоце клети.

Размишлајућ' бајаги, ћутао сам... „Па што то читаш?“ запита ме гост. „Јеванђелије“, рекох. „Окани га се, додијало ми; Тај курс већ слушам целу годину; Па зато имам рекрацију сад До прва кукурика.“ „Е гле!

Но ко је тај бледи младић што тако усамљен седи На пустој тераси храма? Он, жељан вечерњег мира, Бледо, високо чело на стуб је

За тај тренутак живота и миља, Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља! Ал' не волим те, не волим те, драга

Растрзана тако међу сном и јавом, Гледајући како непомично бдије Тај Анђ'о Страдања над тужном ти главом, Ти желиш и чекаш.

Још нико устао није. А будан петао већ, живосно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан, и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом. Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује, И тежак промук'о глас.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те боли. Јер зна да си мати; Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше другом свесну љубав дати.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Виланд је, дакле, намерно пропустио да у своме делу опширније опише тај велики, историски, догађај. То је учинио зато што је, цртајући адберићане, исмејавао и своје савременике, а можда није

Описах састанак Демокрита и Хипократа и њихове разговоре како сам их замишљао и уживео се у тај догађај. Када прочитах то своје сачињеније, видех да ми је пошло за руком да кратким, живо описаним, догађајем изложим

видех да ми је пошло за руком да кратким, живо описаним, догађајем изложим и главне црте Демокритове филозофије. Тај успех ме врло задовољио и освежио, а развеселило ме и ово.

са успехом предузео и описао у своме делу „Кроз васиону и векове“, при чему сам се ограничио на астрономску науку. Тај мој спис нашао је лепа пријема не само у нашој, већ и у страној лепој литератури.

Сагледати тај почетак, видети Питагору пред собом, чути из његових уста извештај о његовој младости, боравку у Египту и о његовој

Да бих то предавање оживео драматичном радњом увео сам у тај круг научника и краљевску породицу са лепом краљевом ћерком Береником која је, исто тако била историска личност.

У њима је живо и аутентично предочена та славна плејада научника и доба у којем су живели. Тај нови начин обраде који је, истина, изискивао исцрпне историске и биографске студије, показао се као врло добар и у

„И наша земља има тај најсавршенији облик. Она лебди у средишту небеске сфере. Између ње и те сфере обрћу се, повлачени од ове, седам даљих

Тако сам већ као дечко дознао за велика дела Талеса Милећанина. Он беше тај који је унапред претсказао потпуно помрачење Сунца, виђено у нашим крајевима.

Он изиђе пред учитеља и рече: „Ја сам тај! Прешао сам Грчку на њеном најширем делу, од једне обале до друге. Почео сам своје путешествије у шумовитој долини

Он устаде да би ученици правилно одмерили његов џиновски стас. Тада им испружи стопало своје десне ноге. „Нека тај зид буде толико дебео колико је моје стопало дуго!

Ниједан од њих не могадне да ми даде одговора. „Сваке године излива се тај стари Нил из свог корита и плави сву своју околину.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ „То не знам. Али сад такав сам. И то од зимус кад сам једно вече по првом снегу шетао са њом пустим улицама. Тај снег, рекао бих, много је утицао.

Па суморни студент одиже књигу с колена и том приликом ја приметих да има свега један и по прст на десној руци. — Тај опат Коањар — рече онај први — То је нека фамилија Сирану од Бержерака.

Бар према овоме што сам досад прочитао. — Не бих ти могао тачно рећи — одговори први — нисам прибран; али имам тај утисак и чудим се да ти немаш исти. Уосталом, размисли и сложићеш се са мном.

овом месту приче, дотакнем тога непријатног момента, јане могу да знам, управо, каквим тајанственим начином ствар узе тај обрт или, да се послужим војничким изразом на који сам навикао, ситуација испаде тако несретно: да студенткиња, а не

Рекао би човек да лети кроз божије рајске баште, да осећа дах Бога и у осећану како тај дах божанске чистоте прожима цео свемир чини му се: да ће сваког тренутка угледати анђеле како излећу из густих,

Зар је морало да дође до тога да се човечанство унесрећи па да се постигне, ужасно, само тај резултат: да рат није вођен сасвим узалуд!?“ Истина је, тако сам, углавном, рекао.

— Несретни Никола, зар још има? И ја испружих руке као да бих покушао спречити нешто од чега сам стрепио. — Тај гроб а напрезао се он да говори мирно — осрамотила је моја сестра.

То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво болно, тај плач једног до безумља храброг човека као што беше он, То је нешто најдирљивије, што сам у животу видео.

То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба. Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ Мирис цвета који ћу неговати, дрхти ми

А ја, шта могу? Шаљем, откидам од уста... Па још брже и нервозно: — Шта ћеш? То је тај живот о коме ми нисмо имали појма. Некад је, то добро знаш, пламен наше љубави лизао до неба.

Као и већина вереника ми нисмо хтели предвиђати тај стварни живот коме смо ишли у сусрет, који се не може обићи, нити нас се тицао живот других којим смо се могли

Али ко је тај нитков што се усудио оклеветати једну жену као што је моја снајка? Од онда се, истина, нисмо видели. А дивно је и

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Забављам се гледајући ту моју малу фатаморгану. И долази ми идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу моје собе. Тако сам се забављао и некад давно, давно.

Да сам кад попустио радозналости и завирио у какву стручну књигу, рјечник, лексикон, свео бих ту птицу и тај цвијет на одређену зоолошку или ботаничку врсту; овако, они у мени фантастично живе, као птице и цвјетови са

Све у свему, рђав посао. И тако, ето, за тај мудри и срачунати корак ка оплемењењу соја, учињен од оног претка који није хтио да плаћа сталије и контрасталије,

А понекад се тај осјећај заоштри, па задобије сасвим одређен и изразит вид односа према другоме, чудно сродан оном осјећају који нас

или ма што преломно доживио или проживио — што му, велим, остаје и кад му се све друго порече, ускрати, одузме — доли тај голи и оглодани факат: ја сам преживио бродолом, ја сам одсједио своје!

ИВ Увијек кад на павиљону преко пута отворе или затворе један прозор, мојом собом прелети миш. И тај ме миш подсјети на једну свјетлосну игру из детињства.

И опет се забављам гонетајући: ко је тај што отварањем и затварањем прозора на павиљону преко пута несвјесно нагони свјетлосног миша по мојој болесничкој соби?

(И тај мал дел мисерере је једна од ријечи које су онда у мојој нутрини одјекивале, а и данас одјекују, големим митским одјеко

Чврсто сам одлучивао да ћу, чим мало нарастем, отићи у потрагу за том полубраћом, за тим растуреним двојницима. И тај ми је циљ у дјетињству заваравао, оправдавао и осмишљавао мој исконски нагон за лутањем.

Изгледао сам са зебњом: xоће ли ишта од њега остати? Начас морадох склопити вјеђе, кад се окренуо према мени. Али и тај часак био је довољан да ми измакне једна карика у слиједу метаморфоза, и баш она најбитнија; преда мном је већ стајао,

— Мама! — ускликнуо бих трзајући је за рукав. — Ја те не познам! Ја те не познам!... Она би се осмјехнула, али је и тај осмијех остајао ограничен на сама уста и трептао око њих, тек блиједо и мутно уочљив на крајњој ивици видног поља.

(Сад помишљам какав ли догађај, какав ли катаклизам мора да им се учинио тај одлазак — њима, којима је ваљда било непојмљиво да се уопће може живјети негдје ван нашег мјеста, у другој каквој

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...

Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен... А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.

Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца. И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило...

Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: — Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.

— »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине. То знам добро, запазио сам толико пута...

— Дај нам Дарвина! — Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.

Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима. Најпре — Бакон (тај се назив држао

Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима. Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је

Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари. Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати. Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.

Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И

цан... цин... цан... И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца...

Склонише се у гложјак и седоше. Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а који последњи дође — онај ће добити папучу“.

Ко би у ту земљу отићи могао, тај не би никад остарио нити умро; али тамо не може нико отићи, јер који год је досад у ту земљу одлазио, сваки је главом

Идем да узаберем онај цвет што на бразди стоји. Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет. Петар запита: — А зашто? Шта ће тај цвет мени учинити?

Девојка на то повиче: — Немој, Петре, нипошто дирати у тај цвет. Петар запита: — А зашто? Шта ће тај цвет мени учинити?

Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти.

Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај дан парити и прати хаљине. „Добро“, рече мали, па по обичају пољуби матер у руку и оде у дрва.

Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет.

ће ти мајка дати златан разбој са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град, а ти намести према царевом двору тај разбој па ткај, и пусти квочку и пилиће па их храни, и изнеси преслицу. Она тако и учини.

па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.

Онда цар заповједи дај га преда њ доведу, дочека га на ноге, па се с њиме пољуби и рече му: — Добро дошао, шуро! А тај њему одговори: — Боље тебе нашао, зете! — па одмах сједну вечерати.

да забоду три ножа, па, кад се врате, по ножевима ће познати ко је остао жив, а ко је мртав: чији нож буде свијетао, тај је остао жив, а чији зарђан, тај је умро. Ижљубе се, збогом, збогом, и оде сваки на своју страну.

врате, по ножевима ће познати ко је остао жив, а ко је мртав: чији нож буде свијетао, тај је остао жив, а чији зарђан, тај је умро. Ижљубе се, збогом, збогом, и оде сваки на своју страну.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот прости, Лепа, мила, као башта крина.

Гледећи дуго тај маглени вео, Камо се дани моји разасуше, Шири се покров велик, простран, бео, Под којим леже утопљене душе.

и жеље се крију; Тамне слике, бледе као снови, Шуште пропаст, ко би знао чију! Спава ми се. Још да легне тело У тај сумор, мртав, што се вије. У ту душу, у ропац, опело, Да потоне све што било није, Да потоне...

И тај поглед, к'о кам да је неки, Падао је на мене и снове, На будућност, на простор далеки, На идеје, и све мисли нове.

Али слутим, а слутити још једино знам. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад И те очи, и ту љубав, и тај пут среће; Њене очи, њено лице, њено пролеће У сну видим, али не знам што не видим сад.

У кући народа жижак наде трне Пред иконом Бога, опасана мачем. Та слутња што данас у срцима влада, Тај страх што к'о зима све погледе леди, Шта у себи носи: живот давних нада, Осећај пропасти, или пут победи?

Ја немам сузе за тај покров бели Кроз који чујем један шапат дуги: “Са својих њива живот смо донели, И знамо где смо, знамо где ће други.

Али шта му драго — ја пожаре волим. — Ватру који гаси, тај се и опече; — Сад се клањам, госпо; видећу вас, молим? “Кад стидљив дан оде и кад дође вече.” 1904.

Ал' ми ћемо ући у тај, стари стан Са љубављу новом која боле скрива Као сутон сунце, као звезду дан. Ту ћемо гледати да се лепо снива.

једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи, Ил' ту зато стоји да нејасно, тавно, Каже шта је било некада и давно. 1910.

лета — васкрс моје туге, К'о мртве руке гране старе, голе, Упрте стоје пределима дуге: Као да жале и као да моле. Тај погреб прости, у коме све ћути, Тај спровод лишћа као јаук бије.

Тај погреб прости, у коме све ћути, Тај спровод лишћа као јаук бије. Ја видим јесен: падају минути, Све што је било, што још било није.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

ја сам већ осетио пуну меру овог дивног задовољства које је било толико да сам у многим годинама свога живота осећао тај непрекидни занос.

у потрагу за оцем и срели га како се освестио и поново узјахао коња, не схватајући да је неколико сати лежао на снегу. Тај исти коњ је био крив за повреде мога брата од којих је он и умро.

Мој отац му је скренуо пажњу на то, рекавши: “ Повуци тај капут, оштетићеш ми точак.” Имао је чудну навику да говори сам са собом, и то би чинио врло живо, упуштајући се у

Да бих се ослободио ових мучних појава, покушавао сам да се концентришем на нешто што сам већ видео и на тај начин бих осетио привремено олакшање; али да бих то постигао, морао сам стално да призивам нове слике.

Како сам изводио ове мисаоне радње по други или трећи пут да бих протерао слике из својих визија, тај лек је постепено изгубио сву своју снагу.

После извесног времена тај напор је постао готово аутоматски и стекао сам велику способност да повежем узрок и последицу.

Одмах сам прекинуо, мада ми, признајем, то није било нимало лако. На тај начин сам контролисао и зауздавао све навике и страсти и не само што сам тако сачувао живот већ сам извукао огромно

Слична запажања вероватно могу постојати и у градовима у којима се прекомерно пије чај. Тај укусни напитак веома узбуђује и постепено исцрпљује фина мождана влакна.

Пливање и роњење су ми били природни као и патки и био сам сигуран да могу да изведем тај подухват. Према томе, заронио сам и када сам био ван њиховог видокруга, окренуо сам се и наставио брзо да пливам према

Све је било добро док се није појавио један чудан дечак. Био је то син пензионисаног официра аустријске војске. Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у њима као да су најбоље остриге.

Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у њима као да су најбоље остриге. Тај одвратни призор учинио је крај мојим напорима на овом пољу које је обећавало и од тада никада нисам могао да дотакнем

На тај начин бих ухватио онолико врана колико сам желео. Али једном приликом догодило се нешто што ме је натерало да их почнем

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже. Михајло Пупин И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ Када сам се искрцао пре

По предању, тај пламен се никад није смео угасити, а литија коју је добри свет Идвора приређивао, могла је отклонити сваку недаћу која

Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио у Војној граници, закључио је одређени уговор са царем Леополдом 18. Тај аустријски државни уговор звао се “Привилегија”.

Написао је и говор за мене. Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања.

ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола светог Илије када се вози кроз рај и да ли ја мислим да тај Американац Франклин који се играо змајевима као беспослено дерле, зна више о томе него најмудрији људи у Идвору.

Мајка је приметила да нигде у Светом писму није нашла потврду за легенду о светом Илији и да је сасвим могуће да је тај Американац Франклин у праву, а да је прича о светом Илији погрешна.

Сваки дечко имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би се забадао дубоко у земљу, затим би се ударањем по његовој дршци производио звук, а дечаци су, лежећи на земљи.

Највише ме је занимало усаглашавање или ”штимовање” гајди. Нисам ни сањао да ћу неколико година касније тај исти посао обављати електричним колима.

Операцију подешавања назвао сам ”електричним саглашавањем”, а тај израз је касније био опште прихваћен у телеграфији без жица.

Када сам приметио да моји родитељи не би могли да ме издржавају у великом граду као што је Праг, уверили су ме да се тај проблем може повољно решити.

мишљење разних људи да сам не само прерастао школу у свом родном месту већ и у Панчеву, али да је главни разлог био тај што ме мађарске власти нису желеле у Панчеву због мог нагињања револуционарном национализму.

Онај ко није прешао бурни Атлантик у марту, у јефтиној класи исељеничког брода, тај слабо зна шта су муке. Ја сам захвалан звездама што су ондашњи исељенички закони били друкчији од данашњих, јер да

Ћипико, Иво - Приповетке

По подне се сунце опоштенило, — угађаше старим костима, а млађе је и узјогунило, па ударише у шале. — Што ће ти тај сир на глави? — и погледа на коврљак. — Начнимо га! — зановеташе неки младић што је до Цвете мамине купио.

А и сунце тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало.

тај дан на западу није зашло крваво: сакрило се, пре захода, иза тамног дугуљастог облака и није се више показало. Тај облак, разом брдина, помало се дизао и претио што скоријом кишом. У ноћи духну мртво југо.

Ваздух је очишћен и прозрачан. Ведрина неба и мора лепо се у њима одразује. Упутише се у поље. Цвета се надала да ће тај дан радити и тако унапред до њихова повратка. Преварила се: било је мокро, па посао није ишао за руком.

Унеке замукне. Пароброд се полако обртао, рекао би опет ће да пристане. Тај закретај теши је, — још се нада. Упрла је у њ очима, као да ће га опчинити.

—За невољу је, господару!... . Човек погледа на Марка, који гледа у земљу... —И тај момчић... Могао би и он да ради... — извадивши новчаник из џепа, утисну Цвети новчић у руку. —Бог ти платио!

Часом се уздржи и упиљи поглед у чељад. Нико не трену оком. Тај подмукли мир увери је о несрећи. Горко зарида: —Перо, хранитељу, куда оде?

Једнога дана зла срећа намјери на њихову кућу у околици познатог трговца Осман—ефендију из Скадра. Браћа су с оцем тај дан редили духан, да се боље осуши; уто им се он јави и понуди им да сређени духан к њему донесу: он ће га купити и

Уто, као да га је сама напаст нанијела, угледа прама себи на коњу Осман—ефендију. Јаше и долази к њему. Осјети тај час да му се пред очима смрче; стресе му се живот, а саме руке дохваћају џевердар.

А кад се нађе лицем пред оцем, погледа га страхиво и истисне разговјетно: , —Убио сам га! — и осјети у тај час да је слободније одахнуо. —Убио си га! — понови стари, и, замишљен, рече с очитим увјерењем: Знај, и нас си убио!

Млађи узе ријеч и укратко све исприповједа. — Па ето, — збори на свршетку, — сад тај скитач, зао човјек, — и показа кретом главе на њ, — xохе да га освети, а брату ми при глави било...

Путем бесвјесно гледају у чељад и нажгане фењере; нијесу знали куд их воде, нијесу ништа тај час ни осјећали, нити су могли да приберу пусте мисли, али црна слутња так се јављала.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог века објавио у Петрограду.

паганског супстрата сликовног па да се успостави изричита песничка аналогија између цркве и кошнице, трмке пчелиње. Тај би се корак састојао у преусмеравању од тесне аналогије с природом ка црквеној саборности, и ка небескодуховној

Врло је важно одредити доњу и горњу границу књижевности зато што се на тај начин омеђује њен засебан семиотички простор у култури. Разуме се да је језик медијум књижевности.

имао извесну улогу и нека својства по којима га можемо приближно поредити с књижевним језиком у писменој култури. Тај је језик с добрим разлозима назван новоштокавска фолклорна коине.

До промене је дошло тек када је, једноставно, напуштен народни стих. При томе је, као што је познато, Војислав Илић тај стих заменио античким хексаметром.

Исидора Секулић почиње тако што донекле двосмислено истиче најтипичнију Станковићеву синтаксичку неправилност: „Он, тај, ту Бора – издашно сам га опет читала, па ми начин говора, локални или лични, у ушима и под пером Ш...].

Сада тај смисао губе. Два разумевања песме, очито је, нису само различита него су и међусобно непомирљива. Јер девојка на градск

И можда није случајно, нити је неважно што је тај у песничкоме тексту скривен текст – сакрални. (2005) ИИ ИЗ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА ПЕСНИК „СТРАШНЕ

Јован Дучић је у томе имао већи удео него што се обично мисли, а у самој поезији тај је удео био и пресудан. Али није нимало лако показати да су промене, осим што су истовремене, у стиху и поезији

Постоје песници који остају у истоме књижевном стилу и служе се средствима и поступцима који су за тај стил везани. Такав је, на пример, Милан Ракић.

Кад започне прича, укључује се њен сопствени часовник; кад се она заврши, тај се часовник зауставља. Андрићева новела је тако организована да читалац, кад се прича заврши, излази из овога условног

У причу улазе да би обавили неки задатак, а из ње излазе кад су тај задатак обавили. Другим речима, везир Јусуф, неимар Италијан, Селим Циганин и писац хронограма присутни су у причи

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: Па то, да ће ући у комисију? ЖИВКА: Ти сумњаш да ћемо ти вратити? САВКА: Није то, него знаш, не волим у тај новац да дирам, па, велим, ако не уђе у комисију... ЖИВКА: Па не мора да буде баш комисија, може он и друкче.

ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер? МОМАК: Значи да је господин позван у Двор и тај посао треба брзо свршити, јер бивало је да ја по коме до несем цилиндер, а он га погледа кô крава мртво теле и вели:

ЧЕДА (усплахирен): Дакле, бивало је и то?! (Одјури вратима и продере се на њима.) Ама, шта се ваздан мајете, дајте тај цилиндер! XВ ЖИВКА, ДАРА, ЧЕДА, АНКА, МОМАК ЖИВКА (носи цилиндер и глади га рукавом од блузе.

ЧЕДА: Ништа?... ЖИВКА: А кад се насмејем? (Смеје се.) ЧЕДА: Златан зуб. ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав. ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме. ДАРА: Па што си навукла злато на њега? ЖИВКА: Него!

ЧЕДА: Гле'те, молим вас! А сме ли се бар знати ко је тај будући зет? ЖИВКА: Почасни конзул. ЧЕДА: Како? ЖИВКА: Тако, почасни конзул Ни... Чекај, молим те.

ЧЕДА: Е, то ми је мило! А шта је иначе тај Никарагуа? ЖИВКА: Кој' Никарагуа? ЧЕДА: Па тај ваш будући почасни зет! ЖИВКА: Како шта је, па конзул!

ЧЕДА: Е, то ми је мило! А шта је иначе тај Никарагуа? ЖИВКА: Кој' Никарагуа? ЧЕДА: Па тај ваш будући почасни зет! ЖИВКА: Како шта је, па конзул! ЧЕДА: Ама, почасни конзул. Не може се тек од тога живети.

ЖИВКА: Ама, какав Никарагуа, убио те бог! ЧЕДА: Па тај наш зет. ЖИВКА: А, за њега питаш. Име му је Риста Тодоровић. ЧЕДА: Дакле, Риста? Е, то је лепо, то је одиста лепо.

ЖИВКА: Али шта је, забога? УЧИТЕЉИЦА: Изволите, питајте га. Мени је одвратно и да вам кажем шта је тај човек кадар да каже! ЖИВКА (Раки): Говори! Шта си јој казао?

Дођите ви сутра опет. УЧИТЕЉИЦА (буни се): Ах, немогуће је радити с тим човеком. ЖИВКА: Ама, дођите ви само, а тај ће човек већ добити своје. УЧИТЕЉИЦА: 'Адје! Службеница! (Одлази.) ВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (оде левим вратима): Даро!

Сви се жале како су ти долазили па нећеш да их примиш. ЖИВКА: Ама, зар цео тај списак да примим? Па то ми треба десет дана само на то, а имам толико посла да немам кад ни честито да ручам.

ЖИВКА: Ју, тешко мени! 'Ајде за тај бриџ и за то пушење како-тако, али за тога љубавника... НИНКОВИЋ: Питали сте ме и ја сам сматрао за дужност да будем

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Борисава Станковића роман Нечиста крв1 спада у ове друге. Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив.

колико и стварна; својим се границама, унутарњим и спољњим, она подудара са простором по коме се ликови крећу и живе. Тај апстрактно замишљени простор, испресецан густом мрежом граница, заправо кореспондира с чињеницом да је Станковић, као

саобразност, да успостави извесну равнотежу између личног, пре свега чулно-чувственог живота и наметнутих прописа, тај се или распамећује или бива прогнан дуж социокултурне лествице вредности све до њенога дна.

Али тај пад Софкин на крају романа, када је полупијана и од бахатог мужа Томче раздражена па остављена грешила са хотимице одаб

када је отац послао гласника као најаву јунакињине удаје, писац у приповедној садашњости бира управо тренутак када тај исти отац усред ноћи одлази оставивши јунакињу саму; нешто касније, када је желео да нас врати у још даљу прошлост,

Најзанимљивије је кад тај графички сигнал нађемо - а обично га ту и налазимо - на предњем и/или задњем делу оквира, односно после уводнога

пример, у првој верзији Нечисте крви звездица метнута након уводног описа Софкине куће, а када је у последњој верзији тај опис пребачен назад као изводни (епилошки), такође је испред њега метнута звездица35.

У суштини тај сужени угао није, као што би се могло помислити, својствен ни лингвистичком, него по правилу тек оном граматичкоме уму

Разуме се да на тај начин добијамо обавештење и о својини говора: сазнајемо ко говори, да ли је то што говори његово или је туђ говор,

Али у роману, премда се тај Тодорин говор доиста даје, даје се као да је одвојен од ње и споља виђен. Као што ми, истина, видимо своје лице у

дат, него у исти мах прожима јунакињино тело: „Софка, осећајући како јој се од ужаса палци на ногама грче, па јој се тај грч, бол уз колена пење и пробада јој утробу, половину јој сече као нож, приђе матери”.

Сав тај ломан људски свет, пре могућ него стваран отуђује се од ње и умире у најмелодичнијој реченици романа: „Све што је душа

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Хе, а како је диван, на пример, Петар Костин! Кад би се тај потурчио, вера и бог, брзо би Постао или велики везир, или шеих-уљ-ислам... Сломљен је већ Суљ-Капетан.

кулу и задужи веру православну — да се потурчи, а он ће после лако удесити да постане колашински буљугбаша и на тај начин сачува ово јадна народа... — Послушај нас, Иване Војиновићу, великога ти имена божјега!...

Пред бербу му беше дошао са својим момцима Сено Дурут и увелике почео да око бачава ликом притеже јасенове обруче. Тај наочит а скроман Колашинац нешто се одавно свиђао силному аги.

Побогу. зар може Колашинац вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру? Кад се зна да се тај знак хришћански ни кроз векове не може са чела избрисати?

витешко држање, па га после неколико дана заједно са Касалом послао у отети млин, да тамо буду настојници и да се на тај начин сачува побратим кад му је већ дата вера. И на крају: прикрао се неко прошле ноћи и на спавању убио Јаблана...

обору беху наперили своје запете пушке два војна пабирка, иначе двоје одрпане колашинске олако хроме зверади, које је тај недостатак чинио да лакше, још брже мушки и без размишљања ончас испусте своје душе, ако би, по удесу, заиграла глава

Нема друге... Говораше са њим само арнаутски да би га на тај начин одобровољио и расположио. А Селим то осећаше и беше му драго. Изгледа да је тек сад видео и људе и завичај.

Као да су знали да је читав тај кут био цароставна престоница, обориште Сврчина и Неродимља, па почели да се настањују, да би оджелели већ једном ону

Никад без осмеха, вазда пређе готов да пође у потеру и пушкарање но у цркву, тај човек је био оно што је Турчин уклесао у заповед за себе: „Чувај се од очајне пушке српске“.

А сад, у слободи, тај човек напустио своја брда, своје чардаке и сељачко господство, па сишао у ову косовску шикару да поново скућава. Зашто?

Ни надбедреник није заборавио. И то нека му је с јадом просто. Но тај човек нагнао његову попадију да напуни кадионицу жара и тамњана, па да пође испред њега и кади око сметлишта у

Прота му онда прискочио и секнуо свој револвер да га за насладу изрешета. Али му спазио израз мртвих очију. Чудо. Тај израз је био толико мек и примирен као да тај некадањи силник хоћаше да проговори како је све бесмислица: и његово

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Шта то чиниш? питали га А он шапну, кад се стишô: „Ко би чуо моју тајну, Тај би одмах с ума сишô.“ ИЗ КОСМИЧКИХ ПЕСАМА Јана Неруде С брзе реке хтедох донет један вал.

С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад. Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен.

Али ја сам песник само, А тај песник сиротâн је, — И ти с’ мораш задовољит’ Овом песмом, каква ј’ да је. 1875. НЕГДА Негда је друкче било,

У место мирте нек’ ти Цвати, баш кâ и мени, Лавор, тај грки дар. НА ГРОБЉУ Гробар је копô гроб — Обикнут њему рâд — Три лакта уздуж доста, У шир ни пуна два.

Поток тече даље, даље.. Шта је њему завичај Њега море к себи зове, Мио му је позив тај. А под кровом наше среће Беше момче, живи плам. Он потоку једном рече „Ја ћу с тобом, нећеш сам!

Пред њиме лети гавран црн, Злослутник, брзолет, Ал’ престиже га коњаник Тај кивни разбисвет Пред њим се стрела отисла, Сва црна у свом злу, Ал’ јахач језди стрелније, Пак престиже и њу.

У горици лишће кô да друкче шушти — Разумете л’, Срби, језик тај немушти? То су српске виле, то ј’ близина њина, Подигле се жиле из својих пећина; Над главом нам лећу летом

Шта се нама пати, то ми Срби знамо, Ал’ у патњи нашој поноса имамо, А тај понос не дâ да примимо дара Који браћу нашу хоће да обара.

Хрвати су данас на отпору чисти, А невољом њином ко би да с’ користи Тај би драг и мио хајкачима био — Али би поштење српско погазио.

“ — Слобода се стиди кад долази даром, Воли сама својим просијати жаром, Али се не стиди да на гробу рече: „Тај човек без круне био б’ веће среће!“ Многим ће Клиона студит’ врло строго — За тебе ће рећи: почео је много!

Јест, човек си био, те и на висини Сачувô си цветак срца у свежини, (Тај се цветак радо у долини крије, Где ветрова бурних и припеке није).

Овде ће данас браћа се срести, Ту нек’ се грешност тихо причести, Нек’ се причести Светињом свести. Ко је тај Вишњић, ком на гроб грéмо? Њиме се свету похвалит’ смемо. У ропско доба мајка га роди — Али га роди српској слободи.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица? ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила. ФЕМА: То те је научио тај твој уја и други њему подобни; но ја теби кажем, девојко, учи се по моди говорити ако мислиш да останеш моја кћи.

ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.) драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента?

ЈОВАН: И то нећу, нисам ја Немац. Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале. ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција!

ФЕМА: Право, Анчицема, и ја ћу да постанем кратка вида. АНЧА: Верујем, милостива госпођа. (Забележи.) ФЕМА: Док се тај, како се бестрага зове, штекер купи, могу се и с наочарима послужити, је ли, Анчицема? АНЧА: Може, милостива госпођа.

ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам ктела једног пробирати, али то је прави гурбијан био. Тако ме је бацио да сам сво колено одрла.

госпођа? Нашем Жутову пребили ногу. ФЕМА: Каквом Жутову? ЈОВАН: Ламуру. ФЕМА: Шта, кој је тај гурбијан био што је мога Ламура дирао?

Не верујем да му и имена знаш. ФЕМА: Светозар Ружичић. МИТАР: Ружичић, Ружичић, да не буде тај што је служио у дућану код Јелкића и штету учинио? Он је, на моју душу, зашто смо чули да се после некако на науку дао.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма оставила самог на

Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу. На кужном ветру сам. Никад да се заврши тај камени сан Пробудити те морам Еуридико мртва.

Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу. Мртви ако постоје прогласиће те живим. Ето то је тај иза чијих леђа наста свет ко вечита завера и тужан заокрет.

Одајем се мртав сунцу после мене. То је све што је остало од мога гласа, тај одјек у коме су заточени сви дани. Је ли споменик гроб? Издвојен звездама стаса предео који ћу заувек да настаним.

Понављам речи које су ми дале Тај цвет тај камен птицу што искрсну Из ничега, сунце које се распрсну Над светом који су саме одабрале.

Понављам речи које су ми дале Тај цвет тај камен птицу што искрсну Из ничега, сунце које се распрсну Над светом који су саме одабрале.

пут тужан МАЛАРМЕ У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима У топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук. Тај сан је смели силазак под тле где слепе птице певају у тами.

сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима У топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук. Тај сан је смели силазак под тле где слепе птице певају у тами. У свакој има једна шума.

У уху звезда за сна тамни звук: зри звучни цвете тужним пределима у топлој кори мозга где ме има тај сан мој извијен у звездан лук.

О нема шумо на обали ноћ где бесвесна почиње да л снага ме слатка обали или ме сан мој опчиње. Затворен је тај предео у себи. Та места немају своја сунца. Под земљом то облик сна мога спремају.

се понавља али не прегорева са временом никад земља на коју ћете пасти челом ви и ја и моје чело мој обрачун са мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су предели пресликани са очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не

ИИ То могу да објасне само воде које не теку, тај мирни лик када престаје ватра и збивање и почиње кристализација. И мада је супстанција тих звезда око главе

Краков, Станислав - КРИЛА

Било је још сувише блиско. Још је осећао на лицу отрти млаз туђе крви. Онај јаук му је остао у глави. Па не само тај први.

— Боже, Боже, како је све то страшно, — стресао се тај згрожени јунак. Око њега је много оних који су ноћас убијали, но они не мисле о томе, већ журно раде, и звече алатом

А мајор га је гледао својим благим, но тужним погледом, који као да је долазио издалека. Па ипак би кроз тај умирени поглед начас прошао трзај као изненадна плашња.

Петровић, Растко - АФРИКА

Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва.

Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна. Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран.

Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Дела Кроа. Не чуде се да их нећемо. да миришу „на воће“ и зато се парфимишу

А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне!

Остали се задовољавају да обавију бедра марамом, и да око грла ставе европску крагну која има тај шик што је лежерна, незакопчана, у слободном окретању око шије.

Догодило се да му је један црнац, који је знао да Вуијеа занима тај инсекат, донео на место инсекта цвет. Треба знати како је савршена моћ опажана код црнца, па разумети шта значи кад се

Наслућује се да је то осамљена колиба, да се тај дим диже са огњишта око кога је живот. По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа.

Па тај је допратио мог пријатеља из Бобо Цуласа. Лопов најгоре врсте, и ја га само чекам у Бобоу (где исти господин рано сутра

да ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто кајати што сам дошао; док други причају како је тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после у ствари само трућао глупости о њој.

ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто кајати што сам дошао; док други причају како је тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после у ствари само трућао глупости о њој.

Они су ставили не целу своју побожност, већ сву своју разметљивост, у тај огроман напор да изврше један чин поште. За пола сата црни хришћани били су сасвим изнемогли од свога мајмунисања

Ујед најљуће отровнице не би пробудио тај израз ужаса у његовим очима. И, ако се све сврши то вече само грозницом, главобољом и повраћањем он сматра да је

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

„Колац ми дај!...“ Повиче он... За кога колац тај?... И чиј’ ћу онде чути уздисај? „Тиче л’ се роба то? И роб да зна? Ха, ха, ха!“ Грозно се смеје он.

Ако и један овуд пребегне, Са својом плаћаш главу његову!“ А Станоје ме лепо поздравља, А тај ће лепи поздрав значити: „Са ножем ћу те свега исећи Ако ти чамац спреман не буде Да ове мразне ноћи превозиш —

А тако ми светога Алимпија, ти си свему баш главом крив!... ЈАЊА (иза бине): Тај влажан песак грћи лопатом! Бацај конопац!... Сад, Раде, сад! РАДАК: Лопови једни!

То није он!... Ал’ где је он?... СУЛЕЈМАН: А где је она?... Слушај ме, бабо! И ти отвори уши, Ћериме!... Тај Главаш, вид’те, што се подигô И турске власти силу наследну У своје руке дрско отима; Што бунтовнике, после

Ено Дунава! Он их на ону страну салдуми; — Тај Главаш ми се овде попео!... (Показује на теме.) Ал’ признат морам да нисам смео На њега досад јавно напасти, Све

ЋЕРИМ: Овај пексијан не дође амо да слуша, но да заповједа! ИСАК (говори на уво Вуку и Радаку): Тај што се мршти, Ћерим је, Раде, Погана зверка!... О, знам их ја! Та зар сам мало од њих трпео?...

А тврда реч ти од муселима, Он ће за твоју главу јемчити. ГЛАВАШ: А је ли Турчин тај ваш муселим? КОЛЕБАН (споља): А да! ГЛАВАШ: Ако ти, Кôле, тешко не буде, Овај му данас носи одговор! (Пуца.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Черњајев.« Овај ми телеграм даде повод да према материјалу, који имам при руци, разгледам какав је тај положај тимочко-моравске војске, о коме ђенерал вели да »никад није био повољнији.« Ево шта сам нашао.

У Књажевцу се тај друм дели: један крак иде у северозападном правцу на Зајечар, Неготину па даље низ Дунав, а други окреће јужним

читави батаљони да пресеку пут кроз Луковицу планину, која се у дужини од 30 километара пружа од Делиграда Лукову. Тај ће пут свезати Луково, као позадну позицију Лешјанинову, са Делиградом.

Општи утисак свију ових извешћа био је тај, да је Ејуб са својом војском стигао пред алексиначку линију и сад се спрема да он на десној, а Али-Сајиб на левој

Мрзим попове. Сви су ти нека пренемагала и шерети. Кад га чујеш у цркви како изнемаже, мислио би тај ће се сутра посветити, а кад изађе у село, он се свађа и грди с људима као циганка, каишари, пањка сељаке код капетана.

Е нема нигде нашега попа Јове. Тај је гинуо за сиротињу. Сад нема таквих попова... — Говорећи ово, једнако је оправљао кола. Упитам га одакле је.

А баш у тај мах сунце утону на далеком западу иза српских планина. Бојно поље још це замало искрило и трептало, обасјано малаксалим

заокругљени, на њу је лако и попети се и сићи, топове је лако на њу испети и спустити их, а опет ко ову косу држи, тај влада готово свом левом обалом моравске долине од наше границе па до под сами Алексинац.

Турски убојни рогови имају неки за чудо меланхоличан танак звук, и тај се тужан звук, звонак и јасан као меденица, носио и разливао влажним јутрењим ваздухом, продирући у саму душу.

— Где је ђенерал? — Ту је, шта ће ти? Шта је? — Рђаво је, води ме ђенералу; али брже, брже. У тај мах уђе ђенерал у канцеларију. Димитрије му потече: — Ваше превасходство, долазим с левога крајњег крила од Пруговца.

Комаров откиде лист из своје бележнице, написа на њему нешто и даде ми да преведем. Тај је листић и сад код мене и на њему стоји ово: »Команданту другога корпуса (пуковнику Протићу).

Ево стани овде и погледај. Видиш ли како све ове разбацане групе сачињавају уједно један једини лик. Погледај добро тај лик, то је фотографија онога момчета, што га ви новинари обично називате »просвећен деветнаести век.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Па сад ме љубав гони Да иштем опроштај, — Гле, шта учини са мном Малени цветак тај. ХИХ Ја ти морам и то рећи, Нека и то знаш, — Српкиња си, треба да ме Српски погледаш.

„Чуј их, чуј их, злато моје!“ — „Чуј их, чуј их, драги мој!“ — Слушамо их, заноси нас Тај небеско-земски пој. Опојени, раздрагани Питамо се шапћућ’ ми: „Мили Боже, ко их боље Сад разуме, ја ил’ ти?

Ја не умем жеље крити, Та жеље нам живот чине; Ја још живим, а ко живи, Тај за рајем својим гине. И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано — Ја за тобом гинем злато, Злато моје —

Заћуташе горске птице, Само дрва лишћем тресу, А тај шапат кâ да вели: „Не тражи их, — умрле су!“ XИИ Времену је, тако с’ чини, Вековечно вечит трај, Овом свету, тој

Вечност само?! — Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај. XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале

XВ У гроб, у гроб спуштају је. Живот мој, и моје све. Страшан је тај црни амбиз, — Само у гроб у гроб не! Па зар ја да први бацим Шаку земље на њен лес!

Па зар ја да први бацим Шаку земље на њен лес! Рука ми се натраг трза, — Тај обичај кује бес. Ох, што нисмо сада онде, Где је „дивљи“ обичај; Место гроба кроз ломачу Јурне пламен, сине сјај,

нисмо сада онде, Где је „дивљи“ обичај; Место гроба кроз ломачу Јурне пламен, сине сјај, Ја бих смело потпалио Тај жртвеник, одар њен, Да трулежу, да гњилежу Отмен плен. XВИ Листај, горо, листала Тужнима рад лека!

Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био. Ха — осмејак тај ме сећа, Шта је чудно овим људма — То је ова кита цвећа, Што ј’ на мојим виде грудма.

Што то чиниш? — питали ли га, Кад је клонô, па се стишô... „Ко би чуо моју тајну, Тај би с места сума сишô!“ XXИИ Ох, како је сиво, тамно, Кô да није данак сванô; А небо је тако мутно.

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај уздах, грдни, хладни, Гледам у ту сету нему.

на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај уздах, грдни, хладни, Гледам у ту сету нему. Па то ми је сада лепо, Па то ми је сада мило...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Упалише ми се леђа... Тако. Е, сад је добро. — Он продужи: — Људи, ја мислим тај човек веће радости у животу није имао него кад је нас угледао. Само што нас не пољуби.

Радовали смо се што је бар неко од нас закорачио у своју земљу. Нисмо ни слутили да ће тај исти Кајмакчалан доћи на крају и нама главе.

Тек пошто они заузму тај положај, онда нападамо ми на врх. А испало је обратно. — Чекајте — упаде Мишић. — Ја сам се побркао тим вашим

А испало је обратно. — Чекајте — упаде Мишић. — Ја сам се побркао тим вашим називима. Објасни ти мени где се тај Кочобеј налази на том крсту. — На почетном делу десног хоризонталног крака крста. — А-ха! Са њега се излази на врх.

Био сам сад у сигурноме заклону... Али мучно је било гледати како се луди, свесна бића, како се тај човек, који је умом својим над свим живим... коље, боде, мрцвари, како се ваља у крви као животиња...

Позвао сам двојицу и објаснио им где се отприлике налази тај поток. Они покупише чутурице и изгубише се у ноћи. После два часа лутања и спотицања преко мртвих и кроз читав рој од

Мој каплар, по старој навици, завуче му руку у џеп, одакле извади једно писмо. Хтео је да га баци, али ја га задржах. Тај млади Бугарин освојио ме је онако мртав, те сам се заинтересовао за његову судбину...

Наш циљ је да се дочепамо једнога камењара који се налази на половини брда. Тај камењар видећемо одмах... Сад, немам више шта да вам кажем. Остало знате.

— Видиш онај ћувик лево. Чим падне мрак, иди са својим водом да га поседнеш, јер нам отуда могу заћи за леђа. Тај ћувик био је удаљен од нас око три, четири стотине метара.

Измислили су људи нека правила којима насилно заглушују свој разум и механизују своју савест. Питам се сада, зашто се тај сељачки народ коље, ево већ четврта година? Зашто се убијају људи, иако један другом нису ништа нажао учинили...

Зашто се убијају људи, иако један другом нису ништа нажао учинили... Шта је мени скривио тај Борис Желчев, кога сам мртва упознао. А и он је волео, сањарио о животу, чезнуо за својом кућом, исто као и ја.

Али на Желчева је пуцао један. Тај исти убио је и његовог посилног. Требало је видети тога војника како је после изгледао.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

На тај начин је читава предбранковска поезија некако грубо, скоро презриво искључена из наших мисли и осећања, као да је, пажњ

Није оно ни пречишћено, и далеко од тога. Јасно је ипак: тај песник се не даје свести на једину, глатку формулу, већ и стога што ако таквих формула и има за тренутно потребне

Ни тај језик нико није знао, а што је ствар још тежа, нико га живи уопште ни знати није могао, никада. Језик тај се ипак, поре

Ни тај језик нико није знао, а што је ствар још тежа, нико га живи уопште ни знати није могао, никада. Језик тај се ипак, поред свих апсурдности, изграђивао током читавога столећа и предавао с колена на колено као највећа

се тако не ствара живо језичко море, ни клима једино погодна за поезију; тако се најпоузданије припрема смрт поезији. Тај наш чудни славеносербски језик, својим структуралним постанком и студеном конвенционалношћу, највише подсећа на оне

развоја књижевног језика предбранковског времена у правцу народног, као што ће се видети и у коликој мери и обиму је тај продор био условљен, а колико независан од Вукове интервенције (јер наравно да је и тога било).

данас већ ишчезле једном поново појавити, а друге које су данас још у части ипак ишчезнути, захте ли то само употреба, тај апсолутни и законити господар над животима и смрћу речи: Мулта ренаѕцентур qуае иам цецідере цадентqуе Qуае нунц

Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, Нек' помисли: Весео је, тај није без драге. Другда ћу се близу чути са тужними звуци, Другда опет к'о да ми је дјевојка на руци; И да буду

Минервин кому дом неприступан јест, Толмач же нуждан в беседи праоцев, Тај тебе чита, чтома слуша Буквонеискусан: све им јасно. Ти света жељним отвори царски пут.

Горд, себе вождом смелима представља; Тај час Марс проспе пламен над Сербијом. Сазива с Штурца мудра вила К обрани земље јунаке серпске: „О храбри, чујте!

Труд је тај једини На општем пољу свију најслађи, и Свободан от клевете подле, Кивна угризања, грозних стрела. Серца вам стоје

Тог наћи ћеш свагди на Путу. Мани се њега — Реч је сама по себи та Ружна. Искреног тражи пријатеља. Тај прави је. Људи гину но слабо за Њим; поклонима мисле Права наћи пријатеља. Ту се варају. — Гле, гле!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

да те занесе, Тренутом вечност да ти потресе; Да те уништи, да те обори, У прах и пепô да те претвори, Па и тај пепô да ти развеје. А усхте л’ само да се насмеје — Да те оживи, да те пробуди, Пољупцем да те опет залуди!

ЂУРАШКО: За Венецију... БОШКО: Бог је убио! КАП. ЂУРАШКО: А што? БОШКО: Како: а што? Та зар не видиш црни покров тај, Што је у својој љутини господ На Лазареву земљу спустио Да у сужањству пишти жалосном? Па где су браћа?

ВУКСАН: Ха! ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике... Јер када куцне свете слободе Тај тако жељно ишчекивани час,— Ко ће уз нас? Радошу, реци ко?

ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Под којим ће се ропски гибати... ПРВИ СЕРДАР: Тирани! ДРУГИ СЕРДАР: Варвари! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, у тај дух Што по слободи ових кршева, Кô неку светлост своје свемоћи, Широка крила вољно простире, — Поуздавах се, браћо

Ал’ не у Италију... господару, не! И проклет богдô, проклет сваки тај! Ко би онамо ишô — презирућ Рођеног брата сузу, уздисај; Да на олтару лажи млетачке Слободе српске оклоп разбије...

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па ко је оклоп тај? РАДОШ: Ми! КНЕЗ ЂУРЂЕ: И ми ћемо се онде борити Где се застава само подигне Противу скота, противу Турчина. ВЛ.

Да ме прогони?... Да ме мушкета?... Је ли то Иван-бегов син... тај Ђурђе?... Је ли то она крв, она косовска, Што је још и за Лазара кнеза, Најмању корист српског народа Својима

(Вујо перјаник улази.) Сад шта ће опет тај?... ВУЈО: Господару! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је, Вујо? ВУЈО: Добро је, господару — а боље ни је у божјој руци!...

ШУЛОВИЋ: Ти, господару? И ти си смео мене питати, Мене — сведока дела безбројних Којимано је старост китио Тај седи витез? Је л’ заслужио Да га у тебе моли госпођа?... О, господару!

Упропастио те осмех једини, Војводо наша — стари Радошу!... (Гласно.) Опрости, кнеже, издајнику том! Тај издајник је сву крв пролио За Иван-бегов и за Ђурђев дом... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „...Том издајнику?...“ Издајник је, да!

Па и тај куршум, што нам Станиши Са масном крвљу прска доламу, Посланије је злобе њезине.... РАДОШ: То ли је узрок који вас

лице носим кугино, Ил’ поглед смрти, ил’ у њем’ смрт; Па ко се оне такне светлости Којом живот ми мрски негујем, Тај ће умрети, отроваће се. — Господе!... И ти, госпођо, мајко његова!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута, макар, за часном трапезом ручô... — Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије' и паметније' Џинића. Бога ти, немој ме пометати, јер...

Свачем ја знам верак. Нит ми требају какве справе, ни каурске лумере. Шта ће ми тај гад? И досад је свијет брез тог био, па је некако живио...

Задркта' ја од главе до пете. Кажем вам, браћо, ко калуђера није служио — тај се не зна Богу молити! — Мићане, 'ајд опремај коње. Ићи ћемо тамо у Мелину чатати некаквој бабетини страшну молитву...

— Е, мој брате, учеван велиш! Он 'вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарни-де, Глишо, тај угарчић! — Јунаци моји, ја би' рекô да је томе ракија највише крива. — Оно да... додуше... 'нако по прáви...

Све је то потребно суду. Ето, које је вјере тај твој несрећник? Давид: Никакве! Да је икакве вјере, не би дирô у моју сиротињу. Судац (смијуљи се): Је ли ожењен?

Судац: Како говори, Давиде, тај лопов; којим језиком? Давид: То ти, главати господине, 'нако посигурно не умијем казати.

Е, људи моји, да сам јуче умро, не би' знао да је наша премилостива Земљана Влада ћорава! Судац: То је тај сељак што тужи јазавца. Молим Вас, господине докторе, да га прегледате.

Доктор (церека се): Тај си уобразил да граф јест! Но, што то јест? То велик име и тител како код један граф имала ти?

војска новтати ― наслућивати, претпостављати нурија ― парохија, црквена жупа омсица ― „особа о којој је реч, тај исти“ острагуша ― старинска пушка чија се цев пуни одостраг оџа (хоџа) ― муслимански свештеник оштурити ― „донети

дршки, котлу теркија — коњаников пртљаг смештен у торбу или завежљај и причвршћен за облучје седла; ремен којим се тај пртљаг везује теслаисати — тесати теслимити — уручити, предати; уступити, продати тимор — стена тиморина — предео

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам као и свет цео; Дуге су борбе тај закон завеле, А трнов венац сам је Господ сплео.

а несрећан није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола из груди му гоне, И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне.

усне до крви смо гризли, Моћна су нам ребра дрхтала под стиском Прстију, што међ њих незнано су склизли. Тај пољубац душе пио нам је до дна, И хиљаде шара, врелих кô страст лавља, Играху кô очи два пантера сродна, Док небеса

Хордама хероја где тисуће мреше Крстарила ти си врх калпака тучних, Да с крвавим сунцем питаш: Чему беше Сав тај тутањ бакра и воњ рана мучних?

О, нераџин цвете, случајем не зови То знамење видно. О, заспи нас, заспи! Море, хучном риком брак тај благослови! Сунце, наше сунце, пухор златни распи!

Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске!

Но то ће бити за тренут, а потом У наше очи леш ће маја лећи И тај тренутни осмех ће изрећи Суд над некада вољеним животом: Оно што тада звасмо живот цео Беше тек један мали, светли

И све је пусто у околу целом И раскош боја звони ми опелом Кô сјајни пролог неке патње грозне. О, чему сјај тај што дан очарава Кад моја срећа на дну Прошлог спава? И тихо јецам сред вечери позне.

О, ја бих хтео сав тај раскош дати, Да срце кришом тајну сласт проснива У капљи светој што се ћутке слива, За којом жудно сав мој живот

XXXИИ О, нек ти рекне тај пољубац, што се Свршава новим пољупцима, да је То усклик жуди која вечно траје, Песма усана што се крвљу росе И

Ти си тако хтела. Мада ниједан ти поглед нећу дати, Ипак у мени ће спомен задрхтати, Но мој горди осмех тај уздрхтај скриће.

но касно Доћи ће у јесен твог палог живота, Кад избледи младост, потамни лепота И утрне око ватрено и страсно. Тај опроштај тада збориће ти јасно, Као најстрашније сручена срамота, Заосталу част да ланцима обмота И из душе твоје

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Где си ти још видела код нас да је чиновника глава заболела због кривице? А после, паметан је то човек, зна тај шта ради. Покрао се он сва та акта, и сад: нема акта, нема ни кривице.

Не може му министар ништа, мањ да га истера из службе. Али и да га истера, мислиш мари он? Скрцкао је тај парицу, па му се може и без службе. Седеће годину-две и даваће паре на зајам сељацима.

Ако баш хоће наново службу, сачекаће док падне влада, па ће га после друга са класом у службу. АНЂА: Ама, зар истина тај човек има толико пара? ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме.

тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку.

Ако не верујеш, ево да ти прочитам шта сам му писала. (Извади из кецеље парче хартије.) На, ово је тај одговор од њега што сте га ви отворили и прочитали. Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.

(Чита.) „Ја сам ти већ усмено говорила да је мој отац” (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „А тај господин Вића, због кога”... (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „Ни остали у срезу”... (Говори.) И то те се не тиче!

АНЂА (крсти се): Господе боже! Па добро, ево да те питам. 'Ајд' кажи ми: који ти је тај Ђока? МАРИЦА: Апотекарски помоћник. АНЂА: Апотекарски помоћник? Зато његово писмо мирише на проминцле!

ЈЕРОТИЈЕ: Тај ми често иде у срез. Разумем кад се напије при каквој већој лицитацији, при каквој процени за зајам код Управе фондова

другог председника општине, па се вратимо и пошаљемо депешу у Београд: „Енергичном потером овосреске власти, хајдук тај и тај измакао испред потере у други срез!” Ал' ово је друга ствар, ово је сумњиво лице! А шта је то сумњиво лице?

председника општине, па се вратимо и пошаљемо депешу у Београд: „Енергичном потером овосреске власти, хајдук тај и тај измакао испред потере у други срез!” Ал' ово је друга ствар, ово је сумњиво лице! А шта је то сумњиво лице?

” А они тамо знају да тај свршетак у моме распису значи двадесет и пет у затвореном простору и без сведока. Разумеш ли ме, господине Милисаве,

ВИЋА (Алекси): По чему си ти посумњао да је тај младић сумњиво лице? ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, по чему си посумњао? МИЛИСАВ: Јеси разговарао с њим?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Хрвати називају тај језик хрватским а Срби српским. Средњевековне прилике Српскохрватски језик припада словенској групи, једној од три

монашки чин променио име у Ћирило) и Методије измислили су и посебан алфабет којим су исписали своје преводе. Тај алфабет, познат данас под именом глагољице, садржао је близу четрдесет слова.

, док ћирилица има једно слово за тај глас, и то исто свугде где се та азбука употребљава. Црквенословенски и народни језик аједнички црквени језик и

књижевни језик мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи. Тај језик, касније назван славеносрпским, сједињавао је у себи изражајне могућности двају или чак трију језика, али је био

Таквом изражајном инструменту недостаје у исти мах интелектуална прецизност и естетска префињеност. Уједно, тај је језик патио од тога што га је велики део публике недовољно разумео.

Надахнут идејама европске просвећености, он је књижевном језику пришао утилитаристички. Тај је језик морао бити безусловно разумљив читаоцу, чак и женама, које је тадашње школовање заобилазило.

Рашчишћен је терен за спонтан, неусиљен развој књижевног језика. Од тада тај развој тече у правој линији, простим ширењем поља изражајних могућности, без модификација или напуштања онога што се

Увођење сваког новог појма уносило је и реч која је означавала тај појам. Тај је процес ишао природно, углавном неометан неким политичким обзирима или пуризмом филолога. Пред крај 19.

Увођење сваког новог појма уносило је и реч која је означавала тај појам. Тај је процес ишао природно, углавном неометан неким политичким обзирима или пуризмом филолога. Пред крај 19.

у средњем веку представља посебан књижевни систем, и што се тиче типологије, и поетике, и књижевних жанрова, тај систем је наставак и даље развијање старословенског наслеђа, створеног за новохристијанизоване Словене на

Све су то разлози да се не описује цео Лазарев живот, него само тај један једини подвиг. Хришћански подвиг кнеза Лазара и косовских јунака довољан је за њихово прослављање.

његов земљак Константин Филозоф тражи храброг ратника кадрог да се с мачем у руци супротстави иноверном освајачу. Тај идеал нашао је у своме заштитнику деспоту Стефану Лазаревићу и посветио му је опширну биографију Живот деспота Стефана

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

На Липару 1866. ПОНОЋ ...Поноћ је. У црном плашту нема богиња; Слободне душе то је светиња. То глухо доба, тај црни час — Ал’ какав глас?...

„Нека дође сто хиљада, А у српским у грудима Један живот нека има, И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника Задрхтати никад неће!...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Из греха да је неко свет. И муку овом, и мутњи, да није краја. За благослов тај на веки, на веки клет. РЕЧИ У КАМЕНУ І И буде, на води чуду, гојазна глад, бескрајем небо, небо зар?

ВИИИ Двојих пре сунца укрштај. Сабласно ноћи у ноћ је тај бат. Да преспава се, да претегли у Бога дан. Жеђа јер ноћнику испити себи лик. Насушје данику у јарам врат.

Сина не распесте ви, распео се сам. XИ Ниско се светиљке упале, гони ноћ. Неспокој звездани мир тај њином спокојству. На таваницу јер не засипе, потајни о зидове одбију се шапати Бога.

Јехова, дођи нам, Јехова. Славни Боже, дођи нам сад. (Један анђео:) О, Давиде, ти ниси тај Ко ће саградит овај дом. Твој некад родиће се син, Владаће тај над светом тад.

(Један анђео:) О, Давиде, ти ниси тај Ко ће саградит овај дом. Твој некад родиће се син, Владаће тај над светом тад. И он ће бити мој син А отац његов ја.

Зли лук одапне свој И стреле пође му јек Тамом, јер погоди тај У срце невинога. Ничег се не бој, у вечног ти уздање. ИИИ О да су ми голубице крила, Пустињи би однео ме лет.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

ИИ Тај подневни, после ручка кућни мир нарочито се јаче, више осећао код њих, због куће им. Висока, увучена и ограђена високим

То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све

чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све видело; тај чувени »баба-Станин чардак«.

Истина, Младен није сасвим знао тај горњи спрат, јер никада нису смели да се тамо пењу, једино о слави, Ускрсу, Божићу.

На слави, имендану и даље била вечера, гозба. Али не као пре. Тај потрес, посрнуће, које се тако јако крило, баш на тим гозбама, вечерама, међу најужим кругом родбине, баш се тад

И зато још када су овако мали за тај њихов будући терет, бригу што ће они имати, били су и старији од њих, матера својих, једнаки са оцевима својим.

остајала да у сопчету седи, рачуна, води бригу о свему, о сутрашњици: које ће се јело готовити, колико још може тај и тај ћуп масти, врећа брашна, сир или месо до те и те недеље дотрајати, док не дође друго и док се још не заради и

остајала да у сопчету седи, рачуна, води бригу о свему, о сутрашњици: које ће се јело готовити, колико још може тај и тај ћуп масти, врећа брашна, сир или месо до те и те недеље дотрајати, док не дође друго и док се још не заради и може без

А Младен се, опет, бринуо да се не деси да у кући чега нестане и да уклони тај трепет, страх, укоченост, да баба му, мајка, цела кућа, буду као пре док је оца било.

је слушао радосно, сигуран, без оне стрепње коју има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио можда да каже његову погрешку, и онда непрестано стрепи док не види да је

слушао радосно, сигуран, без оне стрепње коју има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио можда да каже његову погрешку, и онда непрестано стрепи док не види да је тај

без оне стрепње коју има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио можда да каже његову погрешку, и онда непрестано стрепи док не види да је тај за друго дошао и друго

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. носи са собом угледаће [на првом белом волу кога сретне] ђавола са [црним] штапчетом; он треба да уграби ђаволу тај штап (само при том да пази да га ђаво не предухитри, па или убије, или штапчетом поцепа одело, које се после на том

БИБЕР Пфеффер (піпер нігрум). Бибер. У народним приповеткама типа Сигфрида често се јунак роди на тај начин што му је мајка окусила зрно бибера (Ваљавец2, стр.

111), или га носила под појасом (СЕЗ, 41, № 11); и где се тај начин партеногенезе не спомиње изриком, јасно је да га треба претпоставити, јер се јунак назива именом Биберко и сл.

За ово идентификовање говоре извесне чињенице: 1) богиша бере се, и носи у цркву на благослов, на Спасовдан, а тај дан (или неки из те сезоне) могао је некада припадати Перуну; 2) у Дубровнику постоји слава Богиша, везана за култ

У околини Ћустендила налази се црква Спасовица, око које има много божура: за тај б. прича се да је поникао из помешане крви Срба и Бугара, који су се некада ту сукобили (Караџић, 1, 1899, 12).

Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место, а остало дрво резервиса

је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је зар узрок тај што б. прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита б.

шећера, намењујући једно себи а једно младожењи, па кад ујутру угледа сватове, треба младожењу и њих да погледа кроз тај венац« (іб., 12). Понекад се приликом таквог гледања исказује жеља за добијањем порода (іб., 92).

, 218), и које је обузело лудило (іб., 64: за тај циљ узима се б. који је узабран на Светог Макивеја и осушен под стрејом). Б. се накађују и сипљиви коњи (іб., 333).

У том случају узме се цедило кроз које се цеди млеко, метне на траву, окружи ножем, и тај б. извади па се наопако баци на место где крава лежи, говорећи: какав б., такво виме; како се у тору б.

дрвима« (ЗНЖОЈС, 19, 118). У митологији г. може имати козмички значај. Сва земља стоји на гранама великога г., и за тај г. везан је велики црн пас. Тај пас једнако глође г.

може имати козмички значај. Сва земља стоји на гранама великога г., и за тај г. везан је велики црн пас. Тај пас једнако глође г., па кад га скоро сасвим преглође, он стане вући из све снаге да би га преломно.

Ћипико, Иво - Пауци

Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене. Вели, и куне се: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му имена каже, набацио преко тога још четрдесет талијера!

Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене. Вели, и куне се: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му имена каже, набацио преко тога још четрдесет талијера!

Нике мени сада припадају три дијела, а теби тек четврти; кад би се дијелило, ко зна који би те дио запао; могао би тај дио бити о себи. Тако би се ливада, дубрава, оранице морале раскомадати као бравче...

дугим чибуком у руци, обилазећи куће потврђиваше ту вијест, али ни он није знао, или не хтједе да каже, у чему је баш тај дар. А била је она година рђава, двовјерна; раније мислило се биће плодна, те послије издаде.

Кад народ изиђе из цркве, сјећа се Раде, стриц Петар, подругуша, вели капетану пред црквом: —Ето, капетане, то ти је тај големи муштулук!... —Не будали, Петре, — одговори капетан, — нису људи врчи... Даће пресвијетли на одласку, видићеш.

Доћи ће и на вас. — Какова срамота? — умијеша се у разговор Илијв одвјетник. — Они иду за својим циљем, а тај је очит: хоће да помађаре све што није мађарско, па да тако створе једну велику мађарску државу.

Радознао, пита је је ли с другим гријешила, а кад жена признаде, навали упитима: — Је ли тај човјек јак, здрав, млад? Гријеши ли с њиме често, на који начин, на којему мјесту?

и два калуђера; фратри су у црвеним народним капама: хоће да изненаде попа Врану, који у свакој народној згоди на тај начин даје одушка своме , домољубљу.

све запријеке, и, ширећи се, осваја све више свјетлост и висине, а душмани остају у тмици, да испаштају своје гријехе. Тај храст, браћо једнога народа двају племена, није нико други него наш свечар, узор—свештеник и домољуб, поп Вране, а

пође у град да потражи одвјетника; био би пошао ономе највиђенијему што му оца заступаше у парници ради краве, али тај заступа опћину. Пође к другоме, сигуран, иде с новцем. Понио је преко тридесет талијера што је за продата вола ухватио.

Као никада досада, учини му се тај свијет убог и јадан, обучен у искрпљена и тијесна одијела по градску скројена. Поглед му се устављаше на њиховим

Сви поклекоше и пригнуше се к земљи; гласно молећи, скрушено се удараху у прса. Иво нестрпљиво очекиваше да изиђе тај народ; осјетио је потребу да буде међу свијетом.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

аск.рс. 2009. ДОРОТЕЈ Димитрије Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир.

Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом. Димитрије Опет тај Прохор. Опет тај скорели стари опанак. Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином.

Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом. Димитрије Опет тај Прохор. Опет тај скорели стари опанак. Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином. Сада се окомио на Доротеја.

Но кад се сазнало да сам ја писмен, па и више од тога, да сам вешт у преписивању и у живопису, тај се смејуљак одједном распао у низ ситних грчева који су у кратким таласима, као сенке, пролазили његовим лицем кад би

Али као год што је за непријатеља тај пут до Куле био горак, он је и за пријатеље представљао мученичко искушење, а за слабог старца, какав је био Макарије,

Зар неко ко је на самрти може да се попне, на оваквој жези, у Лаушеву кулу? „Где је тај видар“, питао је Лауш. „Знам, отишао је да лечи меропашку гамад, док се један витез распада од ране коју је задобио у

Рекао сам му да буде опрезан са Лаушем. Јелена Не знам зашто ми се чинило да би тај калуђер−видар морао бити висок сув старац дуге беле браде, повијеног носа и продорног погледа.

Да ли ја то збиља хоћу? Да ли бих био усхићен тиме? Зар он, тај дебели, задригли гороган, ионако нема одвише? Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда?

Дадра је био најпогоднији човек за тај посао у читавој земљи рашкој. О њему су колале гласине да је највећи ђидија и курвар између Жрнова на северу, Бучина

А можда је то тај измислио, желећи ваљда да подгреје и онако узаврелу легенду о нашој ишчезлој драгани. Једва смо чекали да се вратимо

Није имала више од десет година. Док сам гледала тај раскошни призор, гиздаву господу што је стајала у црквеној лађи, док су епископи појали молитве за дуг живот

И мени је одмах било јасно да Драгутин, тај скромни побожни човек, не одобрава овај неприродни брак, и да ће се све то, ипак, лоше завршити, да се већ над земљом

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме? 1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО!

Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О, Хебо моја, вина дај! Заборав оно даје.

Гле, већ је свенô венац мој, Што кити моје власи, И тужно сипа мирис свој, И гордо чело краси. О, још се сећам на тај дан, Кад ми је венац дала, Па први поздрав, први сан, Минерва моја мала.

Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа, Тај мање тужи, мање јада зна!

Још кико устао није, А будан петао већ, живосно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан - и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом. Ил каткад само тек звиждање јасно се чује и тежак, промукô глас.

Шта ми тишти груди? Увенула младост, ил' одбегли мај? Куд ми сетни поглед у даљине блуди? И чега се тиче горки уздах тај? Буни ли ми душу та природа снежна, Ил' младости моје усномена нежна? О, путници ждрали!

Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре стене. А тај вечни, сури стражар То је царски орô стари, Над суморним урвинама Столећима што стражари.

Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним?

И чисте, невине сузе лијући на твоје крило, Сладости кајања нежног познадох у тај дан. Ах, ја сам грешио горко. Све што је некада било Мени се учини тада кô мрачан, гробан сан И љубав, и мржња моја...

Он музу пази као кћер И њојзи даћу спрема; Тај човек има добар смер, Штета што мозга нема! Поклоник музе, ради ње Мамона који кади, Све што је скромно гони,

“ Да, то је доиста мучно! Ко сваког с радошћу прима, Тај с тешком досадом, најзад, и леђа окреће свима, Јер љупка спољашност тада пред нама изгуби цену Кад човек обману позна

Ал' тај млади живот, који сваког снажи, Немило ме дира и душу душу ми дражи. 3. Шта се мене тиче Ладино весеље, или чија радос

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ја врло радо прихватам тај Ваш предлог, иако са зебњом да Вас наша преписка, од које очекујете толико задовољства, не разочара.

Ви ћете и даље пажљиво слушати и запиткивати ме, као и летос. Па када на тај начин будем мојим пером постепено обухватио све оно што Вас из астрономске науке занима и што Вам је из ње

Кад год сам ушао у тај храм науке, ја сам се осетио као прогоњен бегунац, који се спасао међ зидине манастира, кроз које његови прогониоци не

Она се неће ускоро озидати, јер је то плавни терен Дунава. Сада, у рану јесен, потсећа тај крај, са својим џбуњем и травом, пресушеном од сунца, на американску савану, а ускоро, када се Дунав разлије,

Зима ће покрити тај део видика белим покривачем, а пролеће персиским ћилимом, обојеним сочним зеленилом младе траве, протканим срмом

Тако видим, кроз тај варошки прозор, како годишња доба пролазе једно за другим. Вечером, кад ме сутон, слаба електрична струја, умор, или

На тај волшебни начин пратим турске ратове цара Леополда и видим како велики везир Мустафа Ћуприлић заузима Београд.

Моја фантазија се довољно разиграла и осмелила, па зато покушавам да се уживим у тај четвородимензионални простор. То није лака ствар.

покрајина бивше Турске царевине, но у давној прошлости, која је текла од пре шест хиљада па до пре две хиљаде година, тај крај изгледао је друкчије него сада.

Потребно је да се за тај пут оденемо на начин оног времена. Прелистајмо ову књигу са сликама старих ношњи, изаберимо оно што нам треба, а добро

То је Стари Вавилон! Херодот прича да је кроз тај зид водило сто бакарних капија, новији асиролози мисле да их је било само осам.

Очекујући тај час, међу џбуњем смокава, Ви се дивите мојем познавању овога огромнога града. Немојте се чудити, ја сам баш неки дан

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Нико тебе не ћеде помоћи Роде мили у претешкој ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па дохвати руком мрак тај густи, Ајдук кликну, шара пушка плану, А Србији бијел дан освану.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

« Зашто »зли језици?« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па

А, који? ТАШАНА (прекида га): Дедо! МИРОН (јаросно): Који је? Који је тај што, поред свију нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак се усуђује да

нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак се усуђује да тебе и кућу ноћу... Тај ваљда има две главе а не једну. Кажи, који је тај? ТАШАНА О, дедо. МИРОН Ко? ТАШАНА Па он!

Тај ваљда има две главе а не једну. Кажи, који је тај? ТАШАНА О, дедо. МИРОН Ко? ТАШАНА Па он! МИРОН (бесно): Ама ко »он«? Шта је, где је, тај »он«?

Кажи, који је тај? ТАШАНА О, дедо. МИРОН Ко? ТАШАНА Па он! МИРОН (бесно): Ама ко »он«? Шта је, где је, тај »он«? Какав је, одакле је? И зашто ме одмах ниси звала, одмах ми име његово казала?

(Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га! Одмах га кажи, па да омркне а не осване! Ко је тај и шта је тај, који сме тебе још... ТАШАНА (одбијајући): Не то, деда. Није нико, већ он, он, дедо, он, покојник!

(Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га! Одмах га кажи, па да омркне а не осване! Ко је тај и шта је тај, који сме тебе још... ТАШАНА (одбијајући): Не то, деда. Није нико, већ он, он, дедо, он, покојник!

Ох, дедо, онда тај страх! Страх, страх, да се излуди! И тако сваког дана и сваке ноћи. И једнако, увек, све веће, све страшније...

А, ево, жива сам, дишем, говорим; а треба да сам мртва. МИРОН Ане, нећеш ти бити мртва!... Ко је тај који то хоће? (Виче): Стано! Улази Стана.

Наредио клисару да га сви испред цркве чекају. Јер казао: »Ко хоће живе људе да закопава тај ни у цркву не сме да ступи.« И кад изашао, толико их напао, а нарочито хаџи-Ристу.

Знао сам да ћу, колико пута, идући сам путем, којим сам некад као дечко ишао, радовати се, кад видим како се исти тај пут проширио и повећао — исто као и ја; дрвеће по њему, које је било некада засађено, већ ижџикљало, израсло са по

Али најгори људски осећај то је поштовање. То је најхладнији, најтежи осећај. Поштовати некога значи да је тај већи, бољи од тебе. Али зато, са поштовањем, упоредо иде и мржња.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Надимак тај је био и остао само случајна и споредна ствар у животу мајстор Костином. Некада свима у варошици познати Костица

А десна рука од јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца, задрма

сувише у године зашла кћер сеоског попа која је прешла у варошицу и ту се утешила удавши се за древног пушкара; и тај пушкар, некада први момак, а на крају само фирмоносац радње коју одавно воде његови ожењени синови из првог брака.

није се љутио. Од његово троје здраве деце је потекао израз. С неком сујевером је неговао ту реч. Чинило му се, тај земљотрес, та немирна деца, то је велика његова победа онде где је можда и он сам помало сумњао да може победити.

Сети се онда један од свирача да опроба Срећку глас. Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама.

„Можда је у њему пропао неки талент?” рећи ће неко. „Пропало је ту више него талент: није тај момак као што треба.” Мајстор Коста стане на дућанска врата, гледа на улицу, али не види ни улицу ни људе, него

Само, фабрика, ако ћете мене питати, богами, чини ми се у тамници сам био док је прођох. Тај тутањ, та бука, тај тресак, то треперење и вртење, е, мало је рећи земљотрес.

Само, фабрика, ако ћете мене питати, богами, чини ми се у тамници сам био док је прођох. Тај тутањ, та бука, тај тресак, то треперење и вртење, е, мало је рећи земљотрес.

Збиља је стигао акт којим се траже подаци о Ристину „предживоту”. Кажу да је у магистрату било смеја док су писали тај извештај: отац, шнајдер, који није могао служити војску ни као болничар; мајка, слушкиња; брат, пева тужне песме на

сувише давно изумрли, то је данас један испроваљиван подрум пун корова и крша од цигли, гранита и оградних мотака. Тај разбијени труп стегао је и избацио увис неколико крстача мање-више сатрулелих.

Причало се у своје време дуго по паланци како је госпа Нола усвојила Тотицу Паулу. Тај случај је први по реду истакао био какво је срце у госпа Ноле.

Објавиле локалне новине да ће бити помрачење сунца, и да ће се лепо видети у тај и тај дан и час. Госпа Нола, и као економка и као цркварка, много је поштовала небо, и желела да посматра помрачење, и

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ја ћу се онда као соко дичити, јер ћу награду добити: »Ах, ала је ова књига лепа!« или: »Тај човек добро ради!« — Шта осећам, или снивам, напио сам се вина, почео сам летити?

на расужденије да млоги не само спавајући, него и будни спавају, зашт’ не би и нашем јунаку неколико часова на тај конац определили; особито што у романима и трагедијама (као што је познато) само се онда спава кад која добра силфа,

Птице су лепо певале, али би она волела и псовку од Романа уместо њих слушати, и цео тај прекрасни предел није друго за њу био него пространост ишаране лепезе, гди се свакојаки увеселителни предмети налазе,

Сама реч »жели ли« какве нове и нове мисли порађа! Жели ли? Какво је то питање? Тко је тај који ништа не жели? — »Ја би желила чешаљ с дијамантима; ја би аљину као што се у Паризу носи; а ја да највише на балу

Али мужеви у месецу имају лека да тајне своји жена и преко њиове воље докуче. »Молим, г. сочинитељ, би ли се могао тај лек докучити?« »Шта ће ти лек? Зар си ти доктор?

А нашто мислити? Шта је то мислити? Главу лупати. Главу лупати? Тко главе лупа, тај под одговор долази, тај се сматра као нарушитељ мира и човеческог друштва, и зато све што главу разбија, било дело,

А нашто мислити? Шта је то мислити? Главу лупати. Главу лупати? Тко главе лупа, тај под одговор долази, тај се сматра као нарушитељ мира и човеческог друштва, и зато све што главу разбија, било дело, или заниманије, било наука

»Није шала, ја имам 15.000. Ја морам особиту прилику да нађем. Тко је тај? — Трговац? Ја нисам за трговчића: моји 15.000.« — Овај је беамтер. »А баш, голица, оће да га ја раним.

»Та оће ли тај ваш Роман једанпут своју љубов почети?« — вичу ми моје читатељке. »Да видимо каквог је рода његова љубов?

« Трпјеније, љубезне моје, само трпјеније. Колико девојака има које сваки дан вичу: »Та оће ли већ једанпут тај суђеник доћи«, и у тој жељи покладе за покладама протичу.

Колико ји има што с највећим нестрпјенијем вичу: »Кад ће тај бал доћи?« Бал долази и пролази, али без да су њиове ципеле патосу сале досадиле.

козни) — сплетка, лукавство, подвала; мучки напад КОЛИЧЕСТВО — количина КОНАЦ — (1) циљ; на тај конац »с тим циљем, у ту сврху«; (2) крај, завршетак КОНЗУМО (итал. цонѕума) — (из тргов. и економ.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се шапутати да ми та репутација даје довољно

Па, како сваки академик мора да изради своју аутобиографију — и како је нашим академицима за тај посао потребно по неколико година, па их има који су и умрли а тај толико велики и важан посао нису довршили, те се ни

аутобиографију — и како је нашим академицима за тај посао потребно по неколико година, па их има који су и умрли а тај толико велики и важан посао нису довршили, те се ни данданас ништа не зна ни о њиховом животу ни о њиховом раду на

Чак би се и у животу човековом тај период од рођења до женидбе могао, као и у историји, звати период „од досељења до пропасти“.

сасвим напустио портрете и композиције а одао се пленеру, искоришћујући као моделе краве, козе и ждребад, уверен да на тај начин неће доћи у сукоб нити са застарелим погледима нашега друштва нити пак са љубоморним кројачима.

И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин избећи све евентуалности? Али ја бих био нескроман кад бих рекао да су горњи разлози једини који су ме

— А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети. Узе реч и онај трећи, што се смејао: — Разглавио сам

То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се такав литерат на тај начин склони да би ми направио места у литератури.

се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску имовину — у коју сам и ја спадао — и пређе у Смедерево да живи. Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу.

Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од мојих предака који је сам своје презиме заборавио и под каквим је околностима он то могао учинити.

Остаје ми, за решење ове загонетке, једина претпоставка: да је тај мој предак морао умрети гдегод у иностранству, и то под туђим именом, што ће рећи: под лажним пасошем.

гувернера Народне банке, лако му је било одржати се на доброме курсу — тако би отприлике завршио своје резоновање тај будући мој биограф.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Зашто? — Вели, банка не вреди више... Тражи сребро. — Где је тај трговац? — плану Лука и пође за Исајлом. Била је то радња колонијалне робе, баш на путу којим смо ми ишли.

Ако би сада запитао некога пешака да ти по реду исприча на којим је све положајима био, уверавам те, тај се не би сетио. На овоме положају Бугари су дошли на јуришно одстојање.

Враћали су се гладни и седали тужно поред ватре. Још нам је једино уздање било у Исајла, посилног поручника Луке. Тај је умео све да „нађе“.

— Чувам само један метак. — А шта ће ти тај један? — запитах га. — За себе. Ако занемогнем, те да ме курјаци живог не растргну.

И увек је на челу пука. — Ех, лако је њему, тај се ужирио и утовио у командантовој кујни, а није га била мемла као нас — јада се један из четврте батерије.

Вековима су живели у овим кршевима издвојени од целога света. Све њихове традиције своде се на јунаштво и тај се појам с колена на колено издигао до култа.

— Е, извините, господине поручниче — љути се сад озбиљно потпоручник Живадин. — Нека изгубимо још и тај морални ослонац, онда немамо више ни војске ни људи. — Бре, бре, бре, ал одосмо далеко...

И ја чујем кроз шатор како командант љутито виче: „Ко је тај који злоупотребљава моје име?“ — Ух, богати... — Баш тако? — Тако, богами.

Прилази обали луксузни моторни чамац и излазе марински официри. Сликају нас... За тај свет ми смо заиста чудо невиђено. Потпуковник Петар разговара са њима. Прилази и капетан Панта.

— Све је приковано, господине капетане... — А ви сте пробали! Ђаво ће вас однети. Ако ли кога ухватим, тај има да лети у море. У другоме ходнику затече Душан једнога свога војника. — Где си ти био?

Неки дохватио месо рукама. Други протестују на тај поступак, али чекају згодну прилику да и они то исто ураде. Марински официри гледају нас љубопитљиво, а и помало су

— добаци Лука. Лекар се нађе увређен. — Ја констатујем само узрок, господине „кипислцауф“! — Тај узрок зна и баба Мудра и мој посилни Исак. Него лечи ти то, ако можеш. — Ех... тхе...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

силазе у понор, Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени Бор Коме је журио негда господе збор на договор; Тај бор, тај дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор. МЕСЕЦ ПУН Выхожу...

у понор, Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени Бор Коме је журио негда господе збор на договор; Тај бор, тај дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор. МЕСЕЦ ПУН Выхожу...

Зар ипак само комад бога, бачен у свет, немајући никаквог сродства са оним што ме окружује; и кевће, и лаје, и тугује тај комад џигерице бачен за храну псима, и предаје се најзад неким величанственим заносима растрзања; ја имам толико

и убисмо! Као да то и ми нисмо! Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте Недирнуто? За њега бар знам да сања тај сан У трбуху своје матере.

Није ли и твој живот био животињски: једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети! Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе! Никада, о никада!, нећу издвојити кошмаре од јаве! Никада!

Зашто ме никада ниси ишопала, да се једна љубичаста модрица на мом дечачком дебелом месу расцветала? Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг и данас би ми ево био траг, До колевке ми пуне крви, До порекла ми твога меса само не ове очи,

Плаках од усхићења да си ми толико жртва; Да ускоро ће нас (и нас) тај покољ наћи Где наћи! Кад наћи! Оба мртва: Мајку му! И не успесмо никада постићи ванмишићне екстазе!

великих имена, И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље: Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења; О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље У тајанствени живот тела!

Од рођења је цртао драгане у смрт, Тако умирући цери се над албумом; Морнару мој, сав тај врт Младићства свога не пореди са сном: Страшан један крик разбуди твој пад!

длана никад више; Желудцем зар својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у океан, Тај плод детињства којим нам сазре сан, И кога далека глад одбаци у наше крило.

пресни меса кроз тело, Човека, који је толико пио и дисао Док сварити је није успео: И то дивно преображење хране, И тај заносни трбух што је машина: Дочекаће у дрхтању Откровења дане, Када ће му сваки уд зазвучати као виолина А он сам

Све ово говорим што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова величанствен, ваљда најважнији у животу, и страшан својом правилношћу и условљавањем, па

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, ни риба-угор није имала боље мишљење о Горњем свету. За рибе тај свет почиње у мрежи, а завршава се у тигању. Како би и могла Седефна ружа то да схвати?

Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега.

— Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег. Нико није знао где је тај Брег, али жена је настављала да га тражи.

А када је дошао и тај тренутак, жена сопственим очима није могла да поверује. Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто

А када је дошао и тај тренутак, жена сопственим очима није могла да поверује. Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто слабашно и вечно забринуто дете?

Ко је није видео, тог није забљеснула светлост њених љубичастих очију. Ко је није чуо — тај је могао чути глас ластавице у гласовима осталих девојака.

Чу Златокоса младићеву изјаву, пркосно забаци главу и рече: — Ко је тај што може ветар за заузда? Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје

Испред њега ишла је његова сенка. Иза њега пас чији му је врели језик лизао час листове ногу, час длан. — Зар тај пас толико вреди? — потрча Златокоса за младићем. — 3ар ти је од моје лепоте дражи?

Можда ће се дићи и отићи, чим опази да он није тај? Страх је пунио дечаково срце, као што млеко пуни чашу, до врха. Али Принцеза није одлазила.

гутљајчић твоме сину. Усправи се дечакова мајка. — Где је тај извор? — упита, а Смрт се гласно насмеја. — Шта ћеш ми дати, ако кажем? — рече. — Све што тражиш! — обећа жена.

С травама ћу им срчику-дремницу помешати. Од ње се ти не би ни пробудио. Оне ће заспати на тренутак. Тај часак ти улови, тргни им мараме с глава и бежи. Отму ли их — готов си.

Село је тај услов прихватило, смејући се: ко још мари за птице? Неће их таманити, нека му буде! Важно је да неко службу звонара

Станковић, Борисав - КОШТАНА

«... А кога да убијев? Мене ли? ГРКЉАН Ех, зар тебе, газда? Тај се још није... МИТКА (упада бесан): — родија! И неће да се роди. Зар мене бре да убијев? Мене?

И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кô анђео је тако леп и благ, Но ипак тако бон и тако блед. Још само усне руде ти, но тај Гримиз ће скоро смрт збрисати с њих, Угасиће се сав небесни сјај Што благо греје испод веђа тих.

И чврсто срце приљуби срцу, и тада два плама скупа ће бити. И кад се у тај велики пламен слије Тих суза река врућа, И кад те силно загрлим, ја ћу умрети С љубави и чезнућа.

15 Тај свет је глуп и слеп је сасвим, И сваког дана је гори, О теби, моје лепо дете, Рђаво суди и збори. Тај свет је глуп

15 Тај свет је глуп и слеп је сасвим, И сваког дана је гори, О теби, моје лепо дете, Рђаво суди и збори. Тај свет је глуп и слеп је сасвим, Не зна те добро јоште; Он не зна како слатко гори Твој пољуб пун милоште.

Али тебе и подмуклост Твоју, твој лик нежан вазда, И тај лажни поглед смерни, То песнички жар не сазда. 17 Сва кô бела пена вала Блиста моја драга смерна, Сад је она

Мала звонца звоне, сјају доле цветне, Као у бајкама зборе тице сретне; Но тај говор мени нимало не годи, Ја свуд беду видим куд ме стаза води.

39 Момак девојку љуби, Но ова другом је склона; Тај други воли другу И с овим венча се она. За инат девојка пође За првог човека што га На путу срете, и момак Врло

Вај, често у сну спрам мене Тај среће сине крај, Но попут празне пене У зорин ишчезне сјај. 44 Љубио сам те и љубим јоште, Па нек се сруши свет

У њ ћу још спустити доста, Но шта, сад нећу рећи; Од бачве Хајделбершке Тај ковчег нек буде већи. Носила справите чврста Од даске дебеле доста; Но дужа морају бити Од Могунцијанског моста.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Лирској поезији (наравно, усменој), као и епској, вели Хегел, недостаје субјект, личност ствараоца. Тај субјект, уместо да испољава своју личност, губи се у своме делу.

између ње и колектива постојале су још безбројне присне везе, она је у много чему била у пуном складу са колективом. Тај склад и ништи разлику између субјективног и објективног, између индивидуалног и колективног.

Заједно с овим слојем ступила је у борбу против турског феудализма и црквена организација, јер се она на тај слој ослањала, јер су високи представници цркве излазили из тога слоја.

особине не захтева природа дугог, растегљивог стиха, од петнаест и шеснаест или од више и мање слогова, па ипак се и тај стих њима одликује. Та појава се не може друкчије објаснити него утицајем десетерачких песама на бугарштице.

и са разним другим недаћама: са неродним годинама, са болештинама, са безбројним несрећама које су одасвуд навирале. Тај део живота наших предака описују донекле и понеке историјске песме, али су неисторијске њему потпуно посвећене.

Тако су попови тумачили злочиначку воњу измишљеног бога, тако ју је схватао и сам народ. Али тај бог говорили су попови и народ је веровао може да буде и милостив.

Имао је кућу у Ксантији, и ту му је жена седела. Погинуо је 7. јуна 1345. под градом Перитеоријем. Тај догађај описао је сам Кантакузин, који је и навео турску војску на Момчила.

Кад је Вукашин обукао његово одело, изгледао је као кепец према џину. Али тај џин био је безазлено поверљив као дете и способан за изванредно нежна осећања.

Централна област Балканског полуострва била је на тај начин чврсто у њиховим рукама. Већ су савременици осетили значај боја на Косову, и он је брзо постао предмет легенде,

Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима. Довољно да XВИ век уноси у косовску епопеју и тај елеменат.

Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима. Довољно да XВИ век уноси у косовску епопеју и тај елеменат.

Ти људи су се борили не само против Турака него и против повлашћеног домаћег слоја који је подржавао турску управу. Тај домаћи слој (кнезови, слободни сењаци, Власи-сточари, који су били и турски војници) у очима раје морао је

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

прошо воз Прошо воз Ја сам био гладан скроз Гладан скроз Тражио сам QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ Играо сам на тај лоз На тај лоз Рекоше ми ЧОВЕЧЕ СВРАТИ ОПЕТ ДОВЕЧЕ АКО БУДЕШ ДОБАР ГОСТ НАЋИ ЋЕ СЕ НЕКА КОСТ ЈЕДНОГА ДАНА

Прошо воз Ја сам био гладан скроз Гладан скроз Тражио сам QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ Играо сам на тај лоз На тај лоз Рекоше ми ЧОВЕЧЕ СВРАТИ ОПЕТ ДОВЕЧЕ АКО БУДЕШ ДОБАР ГОСТ НАЋИ ЋЕ СЕ НЕКА КОСТ ЈЕДНОГА ДАНА Једнога дана

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

У оближњем љескару, одакле је ваљало донијети шибу, Стриц се нађе у великој неприлици. Који год би прут одабрао, тај би му се чинио исувише опасан. — Зар овај? А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг.

А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг. Машио би се за други и одмах тргао руку. — Не, не, ни тај нећу! Нечим сличним вијали су ме око цркве кад сам скидао врапчија гнијезда. Све су ми ноге биле модре.

— весело дочека Боко и обазрије се као да му је учитељ још за петама. — Како ли само тако брзо до тебе стиже тај глас, брже него ја сам? — Па куда онда мислиш?

— Једи свој улар, а ово је кров за моју главу! Само је сад невоља била у томе што је тај Стричев сламнати „кров“с једне стране био одваљен, а тако куса крова стидила би се најцрња циганска ковачница, а

Николица је добро разумио тај њезин задахтани и одушевљени псећи разговор. — Ехе-хеј! Ту ли си опет! — клицала је она. — Дошао си, дојурио, дотрчао!

Дедер, ко је тај ко их смије дочекати ? — Ехеј, гдје си сад, вуче, кад је ту Жуја?! Ђоки Потрку, као и многом другом, раније су се у

— Шта би сад, куда би?! Истог трена сјети се Јованчета и онога незаборавног дана кад је тај храбри дјечак пред самим учитељевим носом искочио кроз прозор и побјегао. Да, да, побјегао!

! — Оно је Стричев глас! — тихо ускликну Луња и сва сину од радости. — Теби се свуда привиђа тај твој Стриц! — окоси се Мачак. — Откуд Стриц горе на небесима?

— Не бој се ништа — утјеши га Јованче. — Жуја ће одскочити у страну прије него тај падне на њу. — А буде ли Жуја спавала?

Трпај само и носи. Наравно, Вањка је тај који носи. Једном, док је дружина јела печен кромпир, Луња замишљено рече: — Неко се шуља око нас, уходи нас.

Кад ли тај мало попије па пограби шибу и развиче се, гори је од сваког дрекавца. Ехе, баш такав и треба за ову пустопашну дјечурли

брани им да лове рибу (јер он је, донекле, и чувар риболова), а кад би чобанчићима пало на ум да лове и медвједе, тај би морао и медвједе да штити. Врагометан посао, нема шта!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ево сâм то видим да неки други завичај злочест, у моме телу војује супроћ мога умља. И који је тај други, поснажнији закон од божија закона?

ПУТОВИ А да тко ли би тај у садање доби бистроуман и хитлен био, да се о том може увавестити и дознати се својим путинам!

ИЗ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА Кад падох, Господ ме подиже, кад устадох, задржа ме, кад пођох ходити — води ме! И ко би тај, толико несвестан био путник, видећи пред собом кога где пропаде кроз лед у јаму, да би и он тамо натратао и за њим би

То је клетва што силази на земљу и со тиме сатире и мори се свака лажа и хрсузин до смрти му! Тај срп улази у хрсуску кућу и тим, који се мојим именом лажно куну!

Господине, послушај ми гласа! ... Пак овај: Просветљај на нас лице твоје те нас обасјај и боље ће нам бити! А тај: Којино седиш на херувимех, укажи нам се! и подигни твоју силу те дођи да нас ослободиш!

БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА О, мајко избавитељева, што то тебе сад снађе и тај чемер горак сустиже! Какво ли је то страшно чудо, несносно мојим очима за поглед о, владико, види се!

« И хоће да нас потопе те воде. Него с твојим предстатељством пресвета дево, тај ће поток прећи наша душа. Ових крвавих времена, свагдар пуних војске и боја и свакога немира, и не теку тако воде

ПОХВАЛА БЕСЕДНИКУ Тко људе уразумљује, Томе разуму његову нејма краја; Ко зна потајну Што лежи у чијем срдцу, Како тај књиге не би знао?... Језик му је Кано перо скорописца књижевна — Не пише ни с пером, Него са својим прстом Без мастила.

Пише се да глас Господа Бога ломи кедрове; један је тај штап од корена Јесеова непревијат. ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ПРОРОКА И ти, Јордане, реко, уједно са мном зборећи попевај, и

Обазре се он натраг да види Што је, и тко ли је тај, Што му тако подвикну, Ал' чудно чудо виђе: Стајаше седам златних свећњака С горућим свећама, — и усред њих Стојаше

Имам код себе кључеве од смрти.« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино своје луче пушта Од оца и сина и светога духа (Што је то једно својско им богатство И једно пронахођење

Ама да вам буду освестне и у вашем се разговарању такву с писмом. ИНОРОГ Тај, што се звер индијски зове инорог, рог му је лековит. Такву у себи своју силу има, те од горке воде слатку чини.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Та је песма из народа; и бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону мислио тај први кад је ту песму сневао! И ко зна откуд и на ком далеком крају Србије покрива црна земљица и зелена травица и

Мирис га тај заноси и опија. Буди у њему давне успомене тај оријенталски харемски мирис жутог дафиновог цвета. Па се чорбаџи-Замфир

Мирис га тај заноси и опија. Буди у њему давне успомене тај оријенталски харемски мирис жутог дафиновог цвета. Па се чорбаџи-Замфир сећа дахирета и решмета, и фереџа и бадемастих

„Ој леле, — стење и мази се чорбаџи-Замфир — куде је тај смрт да ме узме у Горицу да се не мучим... пшешко живење моје?! ...

јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године. Врло је рано отпочео радњу на своју руку.

задиркивајући девојке које се с чесме са стовнама враћале, или би с оним комшијом преко сокака разговарао, а тај разговор био је за водоноше као она Скила и Харивда за старе путнике.

— Они нама просто не дају да живимо! — тужио се тај господин адвокату. — Они живе — будитебокснама! Ништа не купују на пијаци!...

су и пријатељи и непријатељи Манини; они га жалили и замерали му и заташкавали „бруку“, ови ликовали и ширили даље тај глас. Мане је био као луд неколико дана.

И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља. Обећа јој да ће урадити онако како она жели. И тако је тај испад у новинама имао за последицу да се учинио тај преокрет у животу Манином.

Обећа јој да ће урадити онако како она жели. И тако је тај испад у новинама имао за последицу да се учинио тај преокрет у животу Манином.

А из очи ги, ете, тој читам!... А ја си веће убаво знајем заради кога ми тај чес’ чине. Њекња си беја’ у амам, а туј си у амам беоше и оне, ете, та Дика Грнчарска, Гена Кривокапска и Ленче оно

“ Ама стра’ ме да не узне инку белосветску... — Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо!