Матавуљ, Симо - УСКОК
Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече: — Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати јабуку!
?“ Сви се насмијаше. Син му Рако рече: — Прећера, тајко! Не би нико рекао оно, што је сувише далеко од истине! — А колико је далеко, грдове?
— Лукин син? — запита кнез не љутећи се. Тада се и удовица ослободи, те одговори: — Јест, тајко! Најбоља и најимућнија кућа на Поборима! Младић као вила, а јединац! — Кућа је, занаго добра! — додаде њеки.
јуначка крв и прикупив сву снагу савлада слабост, те запита сасвијем мирно, најобичнијем својим гласом: — Теби се, тајко, не спава? — Не — одврати кнез. — Не спава ми се због Јанка!
Причека, али кад не би никаква одзива на то, запита је: — Шта се теби чини, Милице, шта је Јанку! — Откуд ја знам, тајко!? Зар се Јанко мени исповиједа!? Зашто не питаш њега? Кнез се зачуди њеној мирноћи.
ето, кажи ми, реци само циглу, најкраћу ријеч своме тајку! Би ли радо пошла за њега? — Пусти ме, тајко, молим ти се! — Хоћу, одмах ћу те пустити, само реци! — Ма што? Ма што?
— Е, нећеш, мачко једна! Реци, па бјежи! — Ма што, лијепи тајко? Обоје се већ смијаху и гледаху се неизмјерном нежношћу. — Реци: би ли пошла за онога грдног лацманина?...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
53. Сви рецимо: у име Бога! Да ово буде у час добар! Тајко и мајка сина жене; Од рода је од велика, Кољена је господскога, Никоме се и не јавља, Но се роду лицем клања, Род
Нико је не см’је будити: Ни мила мајка, ни тајко, Ни мила браћа из лова. Мајка јој Бога мољаше: Да пухне вјетар с планине, Д’ обруни цв’јетак с наранче, Да пане