Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Чујем, тајо! — одговори она полако, а нешто претрну. — Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слободно не иди ми кући!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— викао је старац. — Све се искварило!... Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!... Је ли готово? — Јесте, тајо! — одговори снаха. Старац се придиже са свога места, узе воштаницу што беше прилепљена уза зид и запали.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда? — Ја био до дућана, купов'о неке ситнице, знаш, зовемо мало комишања па ми рече тајо да ударим на тебе, да те зовнем; ти си му, вели, накричио, да ти се јавнемо. — Е хе, па ти си ваљад' био код куће?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Гле! исти онаки гуњић и оне златне пруге на врату, носаше Јанко, кад га Тајо доведе на Бадњи дан!“ рече полако Милица. „Јест, богами, и овај је вицер.
Јучер је опет додио чојак и говорио ми...“ „Који је то, са срећом?“ запита сердар. „Богме, тајо, добар чојак Ивановић из Приморја!“ умијеша се Милица. „Је ли то Лукин син?“ запита сердар пажљиво.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. — О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва.
— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. — Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? — Море, дај што било. Имамо посла.
Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... — Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу.
— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.