Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Паљени опет и гоњени хајкама брзим, тражимо заклон под настрешницом Твојом! Не допусти да с гроба Твог отпузимо на коленима, везаним кожом и чојом!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— На то се они на мене изрогаче: „Та ми хоћемо да осветимо нашега кнеза а твог оца”. — Ја им на то кажем да ја врло жалим мога оца, „али ако се ми пре подигнемо и завадимо с Турцима, ви ћете онда
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— упита Милун зачуђено. — Што ти нас закла? — Како, море? — упита опет Милун у чуду. — Шаљеш нам оног твог Сретена, те нам све суде исквари. — Што сам вам ја крив? Ви сте га хвалили да је мајстор и да је вешт.
— поче познаник даље распитивати. — Хеј, хеј, ала лепо беше живети у Београду!... А знаш да се удала шћер оног твог комшије?
— одговори Симица, а намешта нешто по колима. — Не да ти ђаво седети с миром... Него, штета, Симо, твог мркова нигде! Сад баш добих последњи одговор од начелства!... Сава и Никола прснуше у смех.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И стој равнодушна, док око твог тела, Место китњастог и раскошног одела, Лебди само прамен тајанствене магле. ЗИМСКИ ПАСТЕЛ Згурена на снегу
Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе — Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје.
Твој део или противност од тебе — Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје. Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету!
Искушитељу, пун сам страха, По беспућу и блату стида; Смрзавам од твог топлог даха, У тми без свести, злу без вида.
Али сам невин, јер ја страдам; И чист јер чекам дан открића; И новорађан јер се надам; И пијан само од твог пића! Хулим у мисли коју родим, А тобом трепте моје струне: Не видим пута којим ходим, Али су очи тебе пуне.
свуд цркве зидао; И за молитве сам твоје у звона звонио; За твога благог Сина и ја сам ридао; И ђавола сам црног с твог крста гонио.
Хоћеш ли остати или проћи? Куда Иде твоја бразда? Какво семе клија Путем твог триумфа? И да ли је свуда Само тамни бездан где твој фар засија?
И тако мом даху принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао. И свом страшћу прве и последње жене, Владаш мојом душом, свом и свагда; слична Судби,
Као мрачна тајна лежиш у дну мене, И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате Од тебе су моје очи засењене.
Јер од твог отрова мој сан беше јачи: Твој сам појас ткао од сунчаних млаза, И ти си светлила; јер свему куд зрачи Моје сунце
крупни свећњаци догорели гасну; Разбијене чаше испите; док модру Своју сен још бацаш на завесу јасну; Док још жиг твог тела видим на свом одру.
Сваки шум да сећа твог ћутања; свака Тмина опомене на светлост твог гласа; Да је срце пуно све твојих корака; Да на свачем лежи сенка
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Ама не волем ти ништа што је фалично; а ти би ми, знам, дао! Него дад’ ти меникана мало оног твог вина, јербо то сам цигуран да ти није фалично, Ха, ха! Ај, шта велиш: је л’ добро диваним?!
О, иди, дивна нево, Где цпећа за те цвати, И песма нек те прати Твог ручног девера. У нове идеш дворе, Где заова цвеће бере, И нова мајка стере Од садиплатна пут.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Опрости ми, крив сам, крив сам. Наташа, ја сам мозак свој исушио. — Чим си отишао, мили, недељу дана после твог одласка, изгледало ми је да је наш последњи сусрет био некад давно... као, као у неком од мојих претходних живота.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈУЦА: Шта вам је сад? ЈАЊА: Ти си му мигнула. ЈУЦА: Шта би му ја намигнула? ЈАЊА: Ти си Ево. Оћиш да превариш твог Адам. Што си му казала да имам толико новци? ЈУЦА: Како би му ја казала оно што и сама не знам?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Куд ћу ја од Кумре? Него да ти кажем ја. Не слушај жене! Ћути ти о Росији, па ако догураш једног дана до тог твог Бездушева, а ти, и нама, пошаљи мало абера. Па да крене сва фамилија. Знам и ја где се Славонци у Бечу састаједу!
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Ехеј, гдје ли си сад, добри мој чича-Тришо? — сјетих се ја. — Дођи да видиш како твог Тошу поткивају попут коња! Бездушни Брко нађе четири повелике љуске од ораха и навуче их на моје шапе, па их још
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АНТА: Зашто? СПАСОЈЕ: Па... због оног. АНТА: Кога оног? СПАСОЈЕ: Па због оног твог кривоклетства. АНТА: Е, то јест, то ти признајем, ја и ти нисмо за таква предузећа. СПАСОЈЕ: Ти, брате, ти, а не ја.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Има економију, па се може онде напутити, право кажеш; но није католик. — То ништ’ не чини. — То ти кажеш. Питај твог стрица шта ће он казати. Стриц тај, брат старог Полачека, у другом селу је свећеник и богат.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За посланице твојих поклисара који су у танане вољене руке млетачке шпијунке предали важне тајне царске. За твог царевића прву младу сету писану потајно на пергаменту због лепотице које себарске.
чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који слави помајке себарке крсно име.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Још од летос је тамно. Две беле траке на грудима и преко кукова показују облик твог лањског костима. Где су они срећни дани и она плитка река на чијој сте се обали смејали као шашави?
Склопљених очију ослушкивала си звоњаву телефона тамо на главној улици твог малог места са једном главном улицом — соба на првом спрату, добро познати распоред: књиге, лампа, зидни сат и
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Ама још није готово! — виче из кујне домаћица. — Дај, какво је да је! Знам ја твоје ујдурме!.. Опет због оног »твог принца« што се задоцнио. — Није, бога ми!... — Дај амо кад ти кажем — осече се домаћин.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Е, брат-Сава, тако ти сваке године, а ја тога твог Мађара још не виђех као ни своја леђа. — Раде, брате, немој бити злопамтило.
Пошли да се пропитају, онако поиздаље. — Така и така ствар, вели, јеси ли ти опазио да се код твог комшије окупљају и договарају тамо разни, антинекакви, ови неки контра и тако? — Ама, какви контра!
на крају, ја главом, који свеца изигравам и слушам таку бену, а не тражим виле да те ваљано измјерим преко леђа због твог тртљања, лоповије и твоје магареће вјере? Сава само покорно пови плећа и увуче главу међу рамена.
Мунижаба испод ока погледа оно сикирче и отпухну: — Зло и горе, мој Ђурашине. Ваља нам спјевати пјесму за онога твог побратима, Перу Дошена, а никако не иде. Дедер ти, братац, потруди се, па да ти прогледамо кроз прсте за онај летак.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— упита ме ти зачуђено. — Тако! — А пламен ми обузе бледе и суве образе. Пружих руку, обвих је око твог пâса, ти се угну и слатко насмеја. — Немој! Туга ми је! Ноге почеше да ми дрхте.
Моја мати ни речи утешне, као да није ништа знала. Чисто не веровах да је то она, како се беше занела око твог спремања... И паде вече, опет изиђе месец и обасја све. Опет лишће зашумори, хладовина и сенке падоше...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Свецка ружо, васељенко, сиротанко, незеленко, саморанко, светла сенко, а камо ти твог славуја? — У то неки звук забруја. Је л' олуја? Ил' бујица огњевитих репатица, Ти небесних блудних гуја?
На усти' мојих лежи, на својој пећини, сунча се на сунашцу, твог ока врућини. Ој, сунце моје јарко, мој сјајни злотворе! Ој, гујо сунчанарко, мој слатки отрове!
Па реци, нагов'јести, дај Ми знак, што видиш отуд, свјетлост или мрак? Видиш ли врага, оног старог, твог? Једва га видиш, сломио га бог. Бињиши су му сад крпетине, а мач и круна подсм'јех свјетине.
Само навеки испред твог лица, навеки прогнан да је издајица! На њега само, роба довека, на њега само, само на њега, небеског гњева све громове
А кад се слегне слатки санак у њ, чувару нашем жељен подај миг — па уместо крвника рода твог у твој ће пасти блажен загрљај жеженог злата небројени слог, и пурпура и камен самосјај.
У мени је бог и ђаво, диван ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним прамком, улови ми гујном
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— О, господин обрсте, јесте ли ви то? — запита га војник подругљиво. — Јесам мој синко, него немој ти ложити под твог обрста! — мољаше овај. — Кад нијесте шћели ви мене аванцирати, ја ћу вас!
орао, па пошто ти не хтеде да ми ручак донесеш, а ја не могох гладан радити, ја убијем оба вола те да нахраним и овог твог воденичара, а знам да ти се није омрсио од кад је код тебе.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Девојка сама с момком! Куку мајци, да чују људи у мом вилајету, да те пљују! ЉУБА: Зато долазе људи из твог вилајета овамо, а ми тамо не идемо. СТАНИЈА: И не треба да дојдете.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
знам ти сваку црту лица У мрежи остакљене паучине У напрслом огледалу; тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је помрчина У којој трептиш ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у
која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у следу И да ми
лакши) Од тог тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се обнавља у мојој кретњи И љубави твог чина, изван мене; И зато остаје у равнотежи.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Посматрам те последњих недеља: ти нешто кријеш од мене! На пример, тај будилник испод твог јастука? Мислиш ли да не знамо да га сваке ноћи навијаш и стављаш под јастук? То није нормално ... То није нормално!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим. Моје кратко ћутање део је твог великог ћутања, и збивања које се у ћутњи обавља. Све је спремно да се душа врати у тело, и да се тело врати души.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Е се Маре од рода дијели Али јој се жао од’јелити; Јово Мари тако говораше: “Што т’ се, Маре, жао од’јелити Од твог рода и од миле мајке, И од браће и од братучеда, Од сестрица и мили невјеста?
191. Што ћу јунак, устрели ме стрела, Душо Јецо, из твог белог лица? Очи твоје то су стреле моје, Твоје руке то су моје муке.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
А кад се науживам твога тела, бацићу те пијаној војничкој руљи, нека се крвави војници наслађују остацима твог девичанства! Могла си да будеш краљица, а бићеш дроља!
ПРВА ГРАЂАНКА: Из чега да пуца го човек? ДРУГА ГРАЂАНКА: Немој ти да ми кажеш да не знаш! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Од твог шешира ништа нећемо видети! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Нисмо у позоришту!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И осетим да ми није доста љубав невесела. Разочаран од твог уморног тела, радознало милујем блудне и меке велике очи биља. ВЕТРИ Не грли цветне пољане мој глас.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
као да је сад време томе. СРЕТА: Па жена, видиш, неће без твог питања. ЈЕВРЕМ: Јест, него... (Замисли се расејано.) А Илић? СРЕТА: Шта Илић?
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
свешћу стане да се бори, Кад се вани проспе месечина бêла, Црвен пламен мојих страсти увек гори На грешном олтару твог мирисног тела.
Када светла суза с твог бисерног ока У немиле дане кришом тужно кане, У свету порока, мржње, зла дубока, — У моме се срцу отварају ране.
Кад лаж света образину збаци И час свечан твог присуства буде, Страше те се ситни себичњаци, Куну грешни, слабићи, и луде.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
6 ПОД ПРОЗОРОМ ДРАГЕ Момак (ђевојци, која му се неће да укаже — у завитку је): Драга и медена, зашто меки твог џама не отвориш, да ја твоје лице видим, за којим ми срце вене. Нек не жалим што ми вене, кад те видим.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
света гробница моштију твојих миро миомирисно [точи], оче Симеоне, моли се Христу непрестано за творитеље спомена твог!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
На растанку: мирис жила ме облачи И зелена рука тетоши и драга. Ја силазим, биљни свете, са твог прага. Али: кад се опет трујно око смрачи На поругу свету у траве ћу лећи Па било то живински, кукавички, псећи.
Угаси и ти своју лампу пре но Упале окно светлости небеске: Испружи мало тело уморено. Нек место песме, из твог полумрака Гледа са стола празан лист из свеске И пепељара пуна опушака.
Уместо да сред морског блеска Промичу наша тела оба Ја у лименку с мало песка Побадам свећу врх твог гроба. Уместо да са тобом пливам И роним, прскам твоје лице: За мрамором се твојим скривам. У тамну плочу зурим нице.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Не могу по твоме! Не могу се одрећи Олге зато што је ћерка твог политичког непријатеља. Не могу! Нисам крив што си ме неправедно волео више од Ђорђа.
Ти си Аћимов унук? Седи, момче. И, кажеш, ти си унук Аћима Катића? Познавао сам добро твог покојног деду. А ко у Србији није њега познавао? Беше уман човек и глава радикалска.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Дигла си сто мржња, да стражаре као Сто црних једрила, сва пред твојом луком; И тако мом духу принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао.
И стој равнодушна, док око твог тела, Место китњастог и раскошног одела, Лебди само прамен тајанствене магле. Ј. Дучић XЦВИ АНЂЕО МИРА Ноћ дубока
Попа, Васко - КОРА
бих те отео У песму те облачим 18 Дан ти богат у наручју Носим Младе јеле дуж погледа Садим Градовима твог ћутања Лутам Росу ти са трепавица Берем Ноћ витку ти преко паса Ломим Брижне зоре са кровова Зовем 19 Младост нам
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Нисам спочетка ни помишљао да дођем овамо; док ми је још отац живео пођох у Абдеру“. „Наблизо твог родног места, на домак границе наше државе, а за који дан и под њеном влашћу“. ,,Онде живљаше филозоф Демокритос“.
Вараш се! У стању сам да из твог лица очитам твоју старост, па да ти докажем да говориш будалаштине“. Загледа се оштро у лице Месечево.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Знам да сам те тада био послао да се са Омилом видиш и поздравиш. Али после кратког времена од твог одласка ти си се вратио к мени блед, престрављен и без даха.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Оно ти је опак душманин... Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио. Само га се чувај ...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— А је л̓ ти, газда, је л̓ ти је оно снаја? — запита он за младу што дите купа. — Јесте, — каже. — Дакле, жена твог паметног сина? — Јесте, — каже.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И та љубав стара, као дух без гласа, Поведе ме журно тамо, до твог стана: На прозору нађох слику твога стаса, Као знак љубави и ранијих дана. Дошао сам кући.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
- Коста, мој верни мужу, довела сам ти сина твог кога си волео више од свог живота и чије је име било на твојим уснама када си последњи пут удахнуо живот.
- Коста, мој верни мужу, довела сам ти сина твог кога си волео више од свог живота и чије је име било на твојим уснама када си последњи пут удахнуо живот.
ми је одговорила: ”Фарадејево учење је онај део моје вере као Давидове речи упућене богу: “Куда ћу да побегнем од твог духа? Куда ћу да побегнем а да тебе не сретнем?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
мења у необичан „пуну рујна наточила вйна” (дистактна веза између подвученог придева и именице), односно „ево теби твог сина Стојана” у „ево теби твог Стојана сйна” (оба је пута помоћу промене остварена квантитативна клаузула), онда је
наточила вйна” (дистактна веза између подвученог придева и именице), односно „ево теби твог сина Стојана” у „ево теби твог Стојана сйна” (оба је пута помоћу промене остварена квантитативна клаузула), онда је јасно да се синтакса овде не
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ветар само, Ако српским уздасима Твој аманет усисамо; Ако сузе рода твога Буду роса сложне свести, Први цветак из твог гроба Биће цветак благовести; Ако тугу, јадницу нам, Твоја мисô очеличи, Заточници твога духа Призрену ће скоро
“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања. И прва реч’ца беше са твог трона: „Скидајте ланце с дваест милиона!
Из страха ти радост ниче. Над Миленом звезда сјаје, Спасена је, спасена је Мајка рода твог! Ех, радуј се, Светли Кнеже! Црно ти је небо било; Ево сад се разведрило, Враћа ти се свет.
Ти ми пружи своју десну руку, Ја је стискох прв’-последњи пут: Са твог лица читао сам жељу, Што с’ не крила ни са лица мог. Ти заусти: „Сутра до виђења!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
подземља где светиљку и птицу никад да доселим Непронађене пропланке крви и пешчано подне сам одболово ал топли хлеб твог имена још мрвим птицо међу пределима, Стражилово земљо преко мога заспалог ума док лист по лист умире шума Дете
чула себе ослушкују, своју Нестварност, своју бескрајну успомену; Твоја празнина свет и звезде крену У чудно поимање твог духа у Броју.
Због твоје надмоћи остах пуст и сам, Што сних заборавих, па ме проже плам, Док на крају твог имена букти баршун Птице што прелете свет уназад варав До мириса руже у камену.
што пати, Док те у дубини преуређују звезде, Које не видиш, ал видиш звезданост Пресвислу у води без чари што занос Твог срца троши за хридине трезне. Моја те љубав претвори у нешто Што се не може волети.
а осветљаваш Сликама од јуче, данас ван времена, У пустињу се претвара свет који спасаваш — Залуд птице круже око твог имена.
Дај ми да видим свршетак твог лета Мир твога кретања што ми немир снио И непокретност моја кад сам мртав био Сам у свом срцу без муње и цвета.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
СУЛЕЈМАН: И опет кажем: Та бледа глава није сина твог!... СТАНА: Пашо, ти ниси бог! СУЛЕЈМАН: Алах ал алах!... Јемин алах!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Витлају се гори, доли, Од муке и жара, То су моји стари боли, Јадовања стара. Побегли су од твог ока, Па с’ обзиру на те... Један часак... једна речца...
П’онда оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека тужна слутња.
Једно душа твојег оца, — Сушта благост и доброта,— Друго душа мајке твоје, Хранитељке твог живота. Оне стоје ту па гледе, Како вијеш сплет малени Из дубине душе своје Њиној светој успомени.
— Ал’, где ми је та моћ?.. И испуни се слутња Самртног часа твог, Мезимче моје драго, И то ми узе Бог. Сад често у сну чујем Дечице моје глас: „Где год је Српче које, Љуби га,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Нека на Морави Довека борави, Као жубор класа, Звиждитељ твог гласа, И росом окива Злато њених њива. А мене, ах, молим, Зато што те волим, Ти по ласти гласкај И душу ми ласкај: Да
О Савка, Савка, твог стаса танка ко ће љубити, ко ли обвити рукама? Срце ми труне, слез очи пуне, како сунца глед так' и мој поглед за
Како холми у Данице взигравају жару, Тако у твог ја погледа восијавам дару. Смјех на лицу и пријазан свега струка твога Нетљена је, до дна серца, пажит ока
Нека дува хладни ветар северни, Ја ћу опет свагда бити твој верни, Ти си мене баш до гроба Учинила сужног роба Твог лица.
— смејући се Благоје гро’том, — Плугом се дичити, — рече; је од оца ти ост’о. Сам да си текао, не би ни голе палице твог за Века имао. Плуг ми се ако поквари, удешам Сам; а ти ни оритка држати, ручице нит’ знаш.
тебе, за живот свој Тај дволични не мари Доброжелатељ: духне ли Пак откуд ветрић ма најмањи, тражи га, Вичи, зови тог твог красног пријатеља — Јест! Доћи ће, мислиш? — „Не Знам те”, рећи ће. — Редак у Невољи пријатељ.
у твом оку И возбуди предубоку Рану тужну срца мог; Рећи ништа ти не могох, Жалост нема речи млого, Питај само срца твог.
„О, уклони, свемогућа, Ово од твог народа; Није народ, није земља Гди не цвета слобода.“ Ал’ безгласна стоји судба, Око ње је ужас, страх; Дечанскога
је био твој, Две грозне, пуне године беда, Што посла људма Бог, Без страха ти си преспавао тихо Заблудом ума твог. Дволични језик пријатељства лажна За тобом није бацао јед, Нит љута стрела душмана силних Нанесе теби вред.
веће Јест торжество среће Што разгониш мрак, Јер звезде ти сјају И утеху дају Да јеси нам слоге и поноса знак. Твог народа песме свак жељно већ поје, И Немац к’о Сремац, и Енглез и Гал, Јер дивна красота бесмртне ироје Ту пева к’о
К’о сваки да своје, И ти се за твоје Не штеди, но дај: Све више сведочи Да благослов точи Твог имена језик к’о небесни мај. 1841. Никола Боројевић ТВРДИЦА Разболи се ћифто (големе невоље!
О, иди, дивна нево, Где срећа за те цвати, И песма нек’ те прати Твог ручног девера. У нове идеш дворе, Где заова цвеће бере, И нова мајка стере Од сади-платна пут.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо! Гласник сам само дужда, оца твог, А отац ти се богме не шали.
Сва Венеција зна му садржај — Јер сва Венеција очи упире, У овом, по њу кобном времену, У тврди престо Ђурђа, мужа твог!... ЈЕЛИСАВЕТА: (чита): „И кунем ти се мојим пророком Да хоћу крвљу твога народа, Пучине морске пену бојити...
ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог. Дошô је, жељан своје снахице, По обичају црногорскоме — Деверским даром да те дарује.
Одговор му је хучно беснило Којим га оркан мразно поздравља — Твог ума, жено, чедо пакосно Узбуркало је бесне валове — А валови су она племена Којима твоја слатка немилост Прогони
(Катуновић долази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је? Твог ока тама шта ми доноси? КАТУНОВИЋ: Ноћ. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Какву? Је л’ благу, лаку — ону вечну ноћ? КАТУНОВИЋ: Ужасну....
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свануће дан, Хоће сванути, И у твог санка будном зрцалу Суморан ће му зрачак гранути — Па кад у пени братске мрзости Нагрђен крвљу образ опази, Са
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Е, мој Мијо, тешко да ти то... — Ма, што тешко?! — На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва.
Симеун посрће и крупно уздише: — О, мајко моја! О, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша. — Симендашу! Пострагијо стара! — чу се громовита гласина оца Сопроније. — О, мајко моја! О, свети мој оче!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Нада мном сикташе крик посмртних јата, Рушио сам куле, сатирао чете — А данас сам жељан крви из твог врата!'' И сруши се Давид, цар државе свете, И гризући свилу шареног дивана Јецао је плачем разгневљене сете.
И смешна буде суза што се проли И подсмех мноме проспе дах свевлашћа, Чућу, кô шумор набујалог храшћа, Куцањ твог младог срца које воли.
Не умем да грешим, кô што чиних пређе. ...Чудна љубав влада у срцима нашим: Сад те волим, а твог уздаха се плашим.
(1917) XXXВИИИ Опроштај ће доћи и за те, но касно Доћи ће у јесен твог палог живота, Кад избледи младост, потамни лепота И утрне око ватрено и страсно.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ВРАЧАЊЕ ПРОРОЧИЦЕ ИЗ ЕНДОРА Ом. Ом. Ватром и водом, Речју и дахом, Погледом и слухом, Сломи везе твог корена, Скрши печат што затвара урну, Појав’ се, појави. Сад је час. Ом. Ом.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Најзад сам му рекао: „Доротеју, ако из овог твог дрекала потече једна једина кап ракије, носићу те као коњ на овим мојим грбавим леђима од зоре до подне куда год ти
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
једна, тело без духа свог, По теби павит се шири и гнусна змија се краде, И гавран суморно гракће с каменог врха твог. Крај влажних зидина твојих гомиле камења стоје И урна бачена лежи...
И једног дана вила та, Невино ово дете, Презреће редом блага сва За канкан и балете. И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена биће дана тог, Заједно с нашом драмом.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— А, тако велиш! Е, онда да знаш да ћу кроз прозор ујахати у ону забарикадирану кућу, и да ћу истерати на среду оног твог слепог миша!... За вас је син, срам вас било! — И жене се побуниле, и псују на свој начин.
Једаред, мала сплеткара додаде и ово: — Била јуче код маме госпојица Ната, и питала за твог тату и за тебе. Је ли, Соко, је л' и она хтела да се уда за твог тату кад је био удовац? — Хтела је!
Је ли, Соко, је л' и она хтела да се уда за твог тату кад је био удовац? — Хтела је! И још је хтела и госпојица Савета, и она... она госпа-Мара, и још друге... Лорфе!
И зато, кажу, морају помало и пити... Каплар Радован прича ми, каже, „Пре твог очува, двојица су нам старешина погинули. Једнога је заклао пијан апсеник, нису га добро претресли, имао је нож...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— А побратиме, шта мислиш, када бих ја овако дигао ноге, па те избацио из твог кревета! И Лука подиже ногама душек, који је висио на каишима, а са њим и Душана. — Немој да си луд!
Коњи се беху узнемирили и готово да згазе један другога. Твог коња подај воднику, а ти после јаши мога! — и показах му руком. Војник одјури...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Нема више љубави за човечност, већ дахтање. Више држим до твог ткива но до живота, и ништим себе, не из љубави, већ из беса; са тобом почиње животињство и канибалство, због тебе
на прозор тад неки смело: Одшкрини да само протне руку Па помилује дојку и грло бело: И зарије се у тебе сав без бола. Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола А по мокрим плећима твог младића и тог вранца, У огледању крећу звездана
Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола А по мокрим плећима твог младића и тог вранца, У огледању крећу звездана кола.
Чак ни лепота није особити мој морал, јер је и она дошла после нужности тек и због ње. Претпоставимо чак да, због твог особитог држања, природа никако не стигне да те искористи.
Претпоставимо чак да, због твог особитог држања, природа никако не стигне да те искористи. Интервал између твог рођења и твоје смрти, изван којих: ко зна чији си, изашао је ван области деловања закона гравитације.
твој одношај с богом постаје мање важан и диван, ако иде кроз мудрост сексуалну и апетит његов, а не преко срца само твог и мисли. И ако је у вери неопходно откровење, зар није и то једно откровење!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ако она не зна где је срећа твог сина — нико неће ни знати! — Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ма како да с тебе трепти бриљанта блесак диван, У ноћ твог срца ниједна не пада трака сјајна. Ја сам то давно знао.
21 Тако је сваки спомен заборав скрио Да сам ја дуго твог срца владар био, Срца што тако лажно и слатко бије, Лажније ништа и слађе на свету није.
''Ја нећу престо оца твог, Нити му круну јасну, Ја нећу скиптра краљевског, Ја хоћу тебе красну.'' ''Залуду'', рече глас јој мек, ''Та
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
А ево ти тврду веру дајем да ти ништа учинити нећу: у твог бабе млого кажу блага, подај благо па откупи главу“. Ал’ беседи Сенковићу Иво: „О Турчине, аго од Рибника, нисам дошô
Тебе стару огрејало сунце: ево теби твог Стојана сина!“ Кад угледа остарила мајка, кад угледа свог Стојана сина, мртва мајка на земљицу паде.
Стара му се насмејала мајка: „Не будали, млађани Ненаде! Ја сам теби браца породила, Предрагога, твог брата рођеног, и јуче сам за њег разабрала: да с’ наоди и да ајдукује у зеленој гори Гаревици, пред четом је јунак
Ој Ковиљка, мила сестро моја, кад нам света недељица дође, кад изиђеш на сокак међ’ друге, твог Маринка на крило посади, мога Мирка код себе на земљу — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила јетрвице, кад ми, сејо, у цркву пошећеш, твог Маринка на руци понеси, мога Мирка за руку поведи — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Дјед се препаде. — Ама немој бити луд. Видиш да ме дави дим, гори ми под ногама. — И мени гори због твог опасача — признаде Стриц. — Унуче, јабуко моја, пусти ме само горе код себе, нећу те ни дирнути!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Благословена си ти над свим женама и благословен је плод твог чрева!« Девојка Ја сам рода царскога и у царских полата мога ми града Витлејема с матерњим млеком сам одојена, пак у