Јакшић, Ђура - ПРОЗА
својим старим познаником и гостом, па онда га пође питати: — А, здравља ти, газда-Миладине, да ниси како у путу срео твога побратима Живка?
— Ал’ нека, чедо моје! Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. — А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
А змија му одговори: „Све је то залуду, мој комшија! Док год ти гледаш гроб сина твога, а ја мој одсечен реп, прави мир међу нама не може бити.
ти, сине мој, не зато што би се поносио, и сестру своју ружном називао, него што би красоту и благообразије лица твога са злонаравијем и непристојним поступком не наружио и не осквернио; а ти, кћи моја, што би с чесностију живота твојега
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Но после неки̓ година рекну они Хаџи-Муста-паши: „Ми знамо да си ти цару веран, а и ми смо теби верни, дај ти твога сина нека накупи војске, а ми ћемо сви ићи, ми смо били толико година у Видину, и знамо како се лако узети може, ми
Аганлија, „И ја хоћу да толико војске код тебе у скупу нађем, а доћи ће и Турци из свију касаба, да идемо да тучемо твога пријатеља Хаџи-бега и да му попалимо Сребрницу за моје азбуковачке араче.
— На то ће му рећи Сердановић барјактар: „А како би ти запалио конак твога најбољег пријатеља од Турака?” — „Ето — вели — тако, као што би и он мени учинио; тако је сада време донело, и моја
а шта се ђогаш, кад знам да и ти желиш оно што и ми? Не видиш ли како твога аге гори хан? Сад само док устанем па узмем угарак с ватре и дунем у стреју, па ће и твоја кућа онако горети, а ти иди
” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.” ,,Шта, побратиме јадан, зар Дунав и онаки глас има?
син покојнога кнеза Алексе из Бранковине; ниси ли ти онај који си у мојој кући ноћио, кад си одвео девојку из Ужица за твога кума Јоксу Пријепољца; и знаш ли какав ти добар ђогат беше?
рече: „Добро ће бити”, пак он написа писмо овако: „Поздравље теби, брате Теодоре, од мене Црнога Ђорђа и од Јакова твога ујака и од све сиротиње.
Дођем, једва погодим у квартир, све бацим, уморан седнем, знојан; а Протић: „Ха, ето твога Текелије!” Види да ми је умор и мука досадила, хвала му, узе те ми све изопира, намести да се суши.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
воли свађу и пркос ирам — ткани прекривач за кревет интересирати — давати новац под интерес искрењаго твојего — твога пријатеља искусурати — изравнати, намирити испит — веридба момка и девојке пред свештеником ич — нимало Јабана —
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Није девер! — рикну он. — Није девер него погани џелат!... То ћу ја теби бити!... — Одсецаћу комаде меса са тела твога, па их онако живе јести!... Да си највећа сила, мени ниси ништа!.... Ја ћу те срушити... смождити!...
Будибокснама!... Овако ја тебе, па сада нека ти деверују хладне гује под земљом; ја ћу узети Јелицу и без твога деверства!... И био је тако миран... било му је тако право као да је учинио какво добро дело... Јелица!...
Од твоје куће, Иване, остаће кућиште, а од народа из дома твога страшна приповетка!... Тако ми Господ гласа не чуо, тако ме не огрејало сунце сутрашњега дана!... 7.
Ко има опаког сипа као ти, он мени не може бити род!... Поздрави твога сина Лазара и кажи му: Станко Алексић зна да је ова крађа његово масло!... Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!..
” Не може он да гледа неваљала човека. Па, ето, колико само пази твога Лазу! Лаза је дете, а он га призива к себи па га учи и саветује да се добро и поштено влада!... Па ти још не знаш све!.
Ти њих мораш слушати, па да би ти рекли и у ватру и у воду, а они тебе неће ни онде где се тиче твога образа и твога седог перчина!... Еј, мој Иване, тешко теби!... Докле ћеш, болан, бити луд?...
Ти њих мораш слушати, па да би ти рекли и у ватру и у воду, а они тебе неће ни онде где се тиче твога образа и твога седог перчина!... Еј, мој Иване, тешко теби!... Докле ћеш, болан, бити луд?...
— Побратиме! — викну га Зека. — Шта је? — Шта би било кад би ми сада срели твога Лазара?... — Откуд је мој?... Колико мој, толико божји!... А већ шта би било то само — сами бог зна!...
А данас, ето, дочека човека на своме огњишту, и он му у очи рече: „Неће девојка у твој дом и за твога сина!” Жене по ћошковима накиселиле лица, отпустиле усне, па скоро да плачу... Младен је био отишао.
И, као, Станко приђе, узе Маринка, диже га и обеси о једну грану... „Сад види — рече му — шта ћу од твога Крушке урадити!... Баш сам те и подигао мало више да боље видиш!...
— Сува риба... али ништа... Алекса је јео. — Је ли, Алекса? — Шта је? — Што ти мени, болан, не кажеш за твога Станка. Кад сам ја то кога упропастио?... Алекса је ћутао. — Ја њега волим као да је на мом срцу одрастао.
— рече он. — Баш ми је срце на мери што и мене харамбаша одреди!... Не знаш како волем што ћу једаред изблиза видети твога Крушку!... Станко је ћутао. У њега беше ушло сто бесова. Чинило му се да миле а не ходе, па је одмицао испред свију.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И кад се откри путања Сва сунца где су запала, На мору твога ћутања Као дажд ноћ је капала. МЕЂА Када се јаве на црти, На крају туге и пира, Високе планине смрти, И хладна
У машти сам ти беле свуд цркве зидао; И за молитве сам твоје у звона звонио; За твога благог Сина и ја сам ридао; И ђавола сам црног с твог крста гонио.
И тако бескрајна, и силна, и кобна, Течеш мојом крвљу. Жена или машта? Али твога даха препуно је свашта, Свугде си присутна, свему истодобна.
Лепота, откриће, Пре него мом духу беше реч и слика. ПЕСМА СУТОНА Сутони без шума твојих корачаји, И тама без твога шапата, и сати Први кад се нема више шта да таји... Прве празне стазе кроз рогоз и влати.
твог ћутања; свака Тмина опомене на светлост твог гласа; Да је срце пуно све твојих корака; Да на свачем лежи сенка твога стаса. Увек незаситно, моје срце хоће И задњу кап чаше још неиспијене...
Знам из твоје вене да теку сва мора, Знам од твога даха да пролиста шума — А оста недозван на вапај свог створа: Срећа нашег срца и коб нашег ума.
Орли од бисера леже по твом скуту, Крсти по стихару, и сафири вратом; Мирисе Истока остављаш по путу; Твога коња воде поткована златом.
победе, и вали Твог огњеног мора и сунчаних река: Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека.
Свака беше за Те рана која тишта, А свака реч ехо Твога страшног слова: И сада Ти кличу само с губилишта, И сад су нам гробља већа од градова.
Благослови, Добри, њихов траг што сјаји, Трубу мртвих увек пуну Твога даха. И на вечној бразди њиних корачаји, Мач мртвих позлаћен златом твога праха. („Американски Србобран“, 17.
И на вечној бразди њиних корачаји, Мач мртвих позлаћен златом твога праха. („Американски Србобран“, 17. септембра 1942) НА ЦАРЕВ АРАНЂЕЛОВДАН За твоју Славу, светли Царе, Што и сад
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио. Знам само да рече да ће да иде. Питај твога Јоцу! Ја се одмах умијем, обучем и уљудим. Нисам хтео ни каве пити, него одмах отрчим у болницу.
— А ти куда ћеш? — Пусти ме! Тако ми је слатко! Пусти ме, тако ти бог помогао, тако ти твога детета, пусти ме! Не знаш како ми је! Петрија се склони за вајат да мотри куда ће Анока.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се! Проко, добри друже, ди си, да видиш твога Глишу како се злопати! — уздише Глиша, искали чашу и спусти главу на сто.
— Зови ти твога покојног дéку, бештијо чифуцка! — грми из авлије гђа Сида. Ово последње нису ни чула оба попа, јер је Меланија одмах
поп Ћира, смејући се усиљено, а у себи је извесно помислио: »Није то теби поп Спира забадава презентирао; има ту и твога масла, Каијафо један!
То су наши добри пријатељи, је л’ те, господин-попо... бáбини пријатељи, је л’ те, и мамини. Господин попа воле твога бáбу, па ће он доћи опет... Он воле бáбу... — И маму воле?! — рече јецајући мали Ива, кога држаше Јула на руци.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Јест, чувај се! Ти ми се мораш вратити, ти мораш доћи да одагнаш ово мрачно очајање твога анђела, да учиниш крај овом неиздржљивом, празном, пустом и страшном животу; не доћи, мораш долетити: да се увериш
Сад је тако тихо и лако у мојим грудима. Од твога писма све ми се чини промењено, у свакој ствари видим тебе. Да ми је да сам паметна као ти, па да нађем нове, никад
— Змијо, грмну Јуришић кад је угледа, ту у твоме срцу, ту у сред твога срца налази се мој кључ. Кључ! Кључ тај, дај ми га! И једним муњевитим, лудачким покретом он шчепа жену за груди.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈУЦА: Забога ваљда знам шта ми је посо? ЈАЊА: Алопу! Знаиш да изгубиш глава твога господара. Апаге, шкиљи, у кујну, ту ти теби месту!
Кад чуи Грку у Мореа, оћи да ти дигни у штатуа, како једна Питија. Ех, славно Греција! Једно зрно како си нађи од твога дух, тећи ето памет. Душо Јуцо, оћи да си сви Грку радуи за твој род. ЈУЦА (у поласку, за себе): да вас ђаво носи!
ЈАЊА: Докса си, о теос. ДИМА: Е, да извадимо друга. Кир Јања, ја сум дошуо да ми дајш твога Катица. ЈАЊА: Катица? ДИМА: Катица. ЈАЊА: Зашто иштиш ти моја Катица?
Теодосије - ЖИТИЈА
Јер ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда те молимо да седиш у својему манастиру, да нас присуство твога часнога дика теши. Јер каква ти је похвала да као један од туђинаца у туђини живот свој скончаш, и то у пустињи?
У Гори Светој, у области твога манастира, на том и том месту, потражићеш и наћи ћеш два скровишта злата, која узевши све што ти је у Богу потребно
обисну се о врат његов, и рече: — Пре се ја, теби припадајући, молим, господине оче, да као што сам се за живота твога, окриљен топлим ти ка Христу молитвама, од свију зала сачувао, и сада опет када Христу одлазиш, измолићеш од њега
за живота, тако се ни после смрти не растајеш од порода срца твога, и многопечалну ми душу и скробно ми срце виђењем твога лика у анђелској појави насладивши, развеселио јеси.
Услиши ме слугу твојега и не презри мољења мојега, за што се теби, Богу своме, приљежно молим! Пошаљи пресветога твога Духа и обнови кости што ради тебе, који си нас ради странствовао с небеса на земљи, у туђини леже, и напој их росом
Боже, Спаситељу мој, послушај уздах мој и приклони ухо твоје ка мољењу слуге твојега, пошаљи твога пресветога Духа и обнови мошти раба твојега, оца мојега.
премилосрдни Господе, и овога овде преда мном раслабљенога од болести што га држи ослободи, пошаљи Духа твога светога и обнови створење твоје, сабери разнесене уде његове и завежи жилама тела његова твојом неизрецивом влашћу и
— не сетивши се, бедник, да је таквоме речено: „Пошто си бешчастив веома и охолост срца твога узнесе те, уздижући дом свој на висини и у срцу своме говорећи — Ко ће ме свргнути?
Послушај ме, Господе, послушај, као што си некада пророка твога огњем, тако и сада мене, грешнога раба свога послушај градом небеским, да и ови разумеју да сам ја твој слуга и да се
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Како би било да те малчице грицнем, само мало за увенце?! — Боље би било да ја грицнем онај канап око твога врата! — досјети се Миш пророк. — Онда ћеш добити и слободу и сланину.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
од тебе као од шуге, било кога од њих, чим га додирнеш, бићеш мање сам — твоја срамота и твоја осамљеност, болест твога сиромаштва мање ће да те пече, поделићеш је са другима...
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ништа пак урадити нећу без твога савјета, кнеже, јер те одсада сматрам као другог оца! И да си ми здрав са цијелом породицом, са цијелијем својим
Милица, с дјететом у наручју, сједе пред оца и рече: — Зар баш ни једне ријечи немаде, тајко, до сада за твога драгића, а толико си се радовао што ћеш му дати јабуку! Види само како се срди на тебе и окреће главу!
И зато да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје! Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи!“...
пред ћеклићкога кнеза Јована Вицковића ђакон поче кашљуцати, али га кнез претече: — Могу ја, Милобруковићу, и без твога чаћења! А, богами, право да ти кажем, није ми мило да око мене жива поп чати, а и ти си њеки поп, да-ти напола!
— рече Мираш. — Драги пријатељу, ти те власти немаш, рече му благо владика. — Ако ће кнез да је дâ за твога сина Станоја, може, али не мора. — Нећу, божја ти вјера — рече кнез мирно, али одлучно.
му намах навријеше сузе и прислони њену главу на своје груди и започе: — Опрости, дијете моје, умири се; не питах те твога зла рâди, ни срамоте, но... ето, кажи ми, реци само циглу, најкраћу ријеч своме тајку! Би ли радо пошла за њега?
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села. — Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери.
« — »А, од »кума« велиш, знам ја и тебе и тога твога кума!« дере се Јова, па врти главом. Тако је често било, па тако и сад.
Седи душо, до мене, Еј, да ми срце не вене! пева домаћин и загрлио своју Пенелопу. »Деде, овде, овде пољуби твога ђиду, твога Јована!
пева домаћин и загрлио своју Пенелопу. »Деде, овде, овде пољуби твога ђиду, твога Јована! Ех, да ми је сад она моја поднаредничка »јегерска« персона, не би’ те ни молио; не би ти ни дошла на ред.
Ех, да ми је сад она моја поднаредничка »јегерска« персона, не би’ те ни молио; не би ти ни дошла на ред. деде, Кајо, твога »јегера« у образ.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Да ти коња твога јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам кô парипа: Да
право: Ој соколе над свим соколовим', Шта ти мислиш, море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују, Па ти вичу: здраво, мили побро, Мислиш да је и за људе добро?
ће бити, Али опет не бој ми се, Фато, Опет неће у буњиште злато, Док је ножа и срдашца тога Неће Мехмед љубит лица твога.“ Ово рече, па слушати преста, И озго је са чардака неста.
Јуриш, Србе, крочи, теци, Де га нађеш, ту га сеци, Све тамани до једнога: Нема теби туна твога. — Јуриш, Србе, све су змије, У Маџара вере није! ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ ДЕВОЈКА ДРАГОМ 1.
Јуначку би т' рану целивао, На освету тада се дигао, Доватио мача пламенога, Потерао би тог убицу твога: Па ол' би двој'цу'скрио тај гроб лађан, Поред брата лежô братац млађан, Ол' би певô крваво бојиште, Како јунаци
цветак њежни, Он њежан јесте као што си ти: На врелу ди се диже предел брежни, Ди први пут смо видели се ми, Из твога лица зрака рујни, снеж(н)и, Ди први пут ја сладе неба пи, Ди први пут ја ока т' види бај, — Ту изникô је, мила
Кога кажу родна ти бабајка? Да си дете рода господскога, То ја видим и из ока твога; Још када те ту погледим млада, Споменем се доба од некада, Споменем се своји млади дана, Де имадо једнога
Па га љуби у чело витешко, Јошта проли две големе сузе, Па ондака 'вако речцу узе: „Ох мој сине, знам ја оца твога, Оца твога, побратима свога...
љуби у чело витешко, Јошта проли две големе сузе, Па ондака 'вако речцу узе: „Ох мој сине, знам ја оца твога, Оца твога, побратима свога...
Али плану Змај Огњани Раде, Па овако беседити стаде: „Нећу, нећу, и тако ми Бога, Прекорачит више прага твога! Збогом остај, моја веро лепа, Да гадно ли ђаво те поцепа!“...
Ето реке, ето твога света, Та једва су два-три пушкомета, Носи главу, то губаво бреме, Унеси је док је јоште време...
Да би мање, те би боље било, Још би здраво ја имао крило, Још би дуже весело трајао, Сунца твога злаћана гледао Слушâ грома, слушао олују, Чудио се твојему славују, Твоме цвећу и твоме извору — Мог живота вир је
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— дим у дим испали стриц, једак и задовољан, побједнички срећан и дјетињски увријеђен. — Ето ти твога ђака, сад се можемо стругати мотиком.
Вратио се тек пред ручак, ломан и увео, а већ истог дана паде у постељу и поче да кашље. — Ето ти сад твога дората — гунђао је стриц Ниџо трудећи се да је што мање старцу пред очима.
познаде глас брата Микана, али исто тако брзо сједе поново у заклон и злурадо врекну: — Аха, нека, нека, доста је и твога било! Пуцњава из џамије ојача и вагну на Јовашеву страну.
Ево их, пуни џакови! — А ви, навали по њима, а? — Их, богу ти твога, стрпасмо се све један преко другог, а усташки митраљезац оплети по нама.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Ево погледај, ово је илми-хабер од Хасанаге, написан пред сведоцима; доказ да ниси отерана, да нема твога брака са Хасанагом, да је поништен, да мош да с удајеш. Ево и потписа. ХАСАНАГИНИЦА: Шта кажеш?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
јој дуге, замршене, бујне косе и певајући ону тужну песму: Да ли те је жалба за твоју мајку, За твоју мајку, за твога татка?
— Не, Николо! Сладак, мили Николо, не улази! — Молила си ти, сиротице моја, јер си се стидела да ја њега, твога мужа, видим таквог. Молила си га, вила се око њега и заустављала га. — Ја! Што? Кој ми што може? А ти?...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Та то нису горе, то планине нису што се тамо модре у големом низу; већ маснице то су твога грешног тела, бог је тебе шибô за прецрна дела.
ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ! Еј, ропски свете! куда ћу побећи с образа твога, с образа твога трпежљивога? да пропаднем у земљу од љуте срамоте са твоје грехоте? Ил' у небо да скачем? У небо?
ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ! Еј, ропски свете! куда ћу побећи с образа твога, с образа твога трпежљивога? да пропаднем у земљу од љуте срамоте са твоје грехоте? Ил' у небо да скачем? У небо?
Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ. Па и он је у боје разишао се цео, још лепши шар је разапео на листак овај бео.
Ти светове из груди погуби, ал' свет нам овај тиме здвогуби. У срца твога свет тај извргнут бесмртна душа узеде ти пут; у томе свету, твојим делима, у царству томе владалац си сам, окружен
Ти науч' нас том! Ал' ако мислиш, силних слава сит, да, лакоми на блага твога мит, изневеримо драго име Срб, у онај народ де се прелије ливена толко душанова крв, што теби може зборит
” калуђер се јавља, „Добра ти срећа поред боља здравља! Ал' осим здравља твога и среће, још има нешто дужност да ти рече: була једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи
„Хоћеш да ти кажем право? У мени је бог и ђаво, диван ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју
Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!” Шеста ноћ се тако збори, шеста ноћ се тако гори, шеста ноћ се тако мори, шеста
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Цареви, зетови његови, веле му: — Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од бога. Али царевић неће за то да чује.
Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуму, онај ован са златном вуном изиђе и преда њ, па му рече: — Твога сам оца убио, па ћу и тебе. А он се уплаши па рекне: „Помози, боже!“ — и натегне пушку те убије овна.
— Дакако да је готов, али није за тебе — вели му Таригора — него за мене и моје друштво. — О, тебе ми и твога ми друштва, — наруга се старац, скочи на Таригору, те га добро излевуша, па га стрпа пода се, те сједе на њега као на
те спаси тичиће који су сад у гнијезду, и који би требали за који дан да излете, па те ето срећна цијелога твога вијека.
Коме бог томе и сви свети; ходи овамо, ево твога блага. Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме.
А он је запита: — А чија си ти? Она му одговори: — Ја сам твога брата срећа. Онда се он ражљути па јој рече: — А да где је моја срећа?
Него кад си се заканио и толико се трудио, казаћу ти како ћеш се помоћи. Има у твога брата кћи Милица; она је сретна као и отац јој.
да ми напишеш на карти својом руком, ако би се кадгођ на ме расрдио и мене од себе оћерао, да сам госпођа узети из твога двора оно што ми је најмилије. Цар јој ово одобри и потпише.
А змија му одговори из рупе: — Можемо се помирити, али док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, дотле правог пријатељства међу нама бити не може.
Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе своје, онда ћосо рече: — Хајде, синко, да умијесимо колач од твога брашна! Дијете једнако држи у памети што му је отац казао да не меље у воденици ђе нађе ћоса, али сад већ помисли:
49. ЧОЕК И ЗМИЈА: Прибележио је Вук Ст. Караџић, тумачећи пословицу „Док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, нема правог пријатељства међу нама“ — цетињско издање Вукових народних пословица, 1836. 50.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Јесте, Софице. СОФИЈА: Дакле, да се начиним пустаијом и да срамотим свој род. МАКСИМ: За љубов твога рођенога Максе. СОФИЈА: Фала ти лепо! Поштено моје име нећу нипошто окаљати. МАКСИМ: А ја?
НЕША (смеје се): Не бој се, мајка, нису све таке, као ови пролетарчићи, имаћеш ти доста твога друштва. СТАНИЈА: Имала сам пре двадесет и осам година, а сад?
МАРКО: Магарац је наш. Ти немаш с њим ништа. СЕЉАК: Сад ћу ја вама дати! МИЛОШ: Ти отоич ниси хотео магарца за твога признати, је л’? СЕЉАК: Јесте. МИЛОШ: Ко се једанпут свога права одрече, он нема више права на то. Је ли истина?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СУЛТАНА: Нек девет стотина ђавола однесу твога орјатског господина; он је мени ово учинио СРЕТА (опали је каишем): Пело, мени је итно. СУЛТАНА: Их!
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Плава оптика недреманог ока Снимиће тако и како се мења Облик мог срца, дамар крвотока у сваком часу твога нерођења Што понавља се ушестостручено: Крик под високим сводовима, али Нечујан свему изван овог слуха — Осим што
(22. В 1989) 8 ЉУБАВ У парафрази твога нерођења Сваки ми корак сенчи једно ништа. Неоштар снимак. Има ли решења Сем љубави за стварна чудовишта?
Трезна халуцинација. На столу Лампа и мапа твога завичаја, Мапа нигдине цртана по мери Недоживљеног, што нас тако спаја у истинити савез, параболу: Исте смо крви.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Синко, ја сам ти дао совета; ако се по њему не узвладаш, сам ћеш бити крив. А ти, гиздушо, чувај твога мужа, и баци те врашке твоје румане, зашто од њи не можеш се најести, а то је најнужније, знаш ли?
(Чита даље.) „Знај да Марија као утучена иде. Не убијај срећу тој девојки, него сврши, кад си јој обећао. А што се твога имена тиче, морам се смејати; голић си и по себи, шта ће ти јошт титула на то? Твој искрени Пабић.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
„Зашто ме нећеш да бијеш, бако? То ми је нешто сумњиво јако.“ „Због твога срца, добра и мека, док обноћ идеш небеским путом. Не бој се, није подвала нека! Нећу те више такнути прутом.
На обали, у врбику густом, тражио сам осаме и мира и гледао једне очи драге изгубљене у дну твога вира. Утопљен у снове златоткане водио сам свате у Хашане.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
з Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили... Међу царства твога гробницама твојим Ми смо бележили.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Сад је то прича у граду будала, тада су погинула цара два! На вечеру с царицом села је трава, а пут твој и твога поља, ко зна? ОПЕТ ТО На причешћу су били лењи, Турци их нападоше још у цркви! Па сада крени с њима у одлучни бој.
Има ли склоништа иза твога брега, или у књизи твојој, вечној као жетва? 4 Молим се за оне што се теби моле расути међ стењем и бурама молим се за
александријском гласу ти који си клео змијске трбушине за тебе ствари лоше не стоје памте се чак и неки цитати из твога венца. .. ...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ја загледну боље да се уверим да не забушава, па га довати за телећак... — Е, оца ти твога, право за телећак! — смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин.
— запита неке војнике ордонанс. — Ко пита? — зачу се глас из рупе. — Ја, господине поручниче. — Ко „ја“, оца ти твога... — Ордонанс из батаљона... Из мрачне земунице запахну ме задах земље помешан са мирисом ракије.
Почех да оклевам, јер може наићи мој друг... — Видеће твога коња, па ће и он свратити — мисли логично баба. Спустих буре низ степенице, па га откотрљах иза куће, обазирући се
Они се згледнуше. — Овај, па што ниси тражио одсуство да присуствујеш сахрани твога оца? — Појма немам... Како... отац! — узвикнух пренеражен.
Ја заћутах. — Разумеј, ми смо сада у рату, гине се на све стране, погинућемо можда и ми. Отаџбина је преча од твога оца. Жалим... али не може. На своје место! Већ по навици одговорих: „Разумем!
занесен, да нисам ни могао да размишљам о ранијим речима командантовим, кад ми је строго рекао: „отаџбина је преча од твога оца“. Али свеједно. Стегао сам објаву и потрчао на станицу да ухватим воз. Причала ми је мати да је отац пресвиснуо.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Стој, смрдибубо!... Умеш да чиниш пакости, а после бежиш као стрина... Ево како се бојим твога шарабатања, ево гледај... Министров потпис...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
си ти мучио Од ђетета маленога; Ни сиротну ђецу твоју Без наставе и науке, Без целива и грљења И без сваког добра твога. 95. С јадом сам ти на двор дошла, јад је мене! Да обидем бона тебе, боре доме! И да питам јадна тебе!
Кућа ти је поклекнула, А шљеме се преломило, На плочу се наслонило, Камен сестри с краја твога! Кад пред родску кућу дођем, Кад погледам на прозоре: Три прозора три гаврана!
ти, кујунџија Јанко, Да ти пошљем малену парицу: Сакуј мени в’јенце и обоце, А што теби од тога остане — Поткуј твога добра коња вранца, Нека ти је међу браћом фала!“ 106. Пасла мома јеленке, На воду их навраћа.
Под њом Мара да је лепше нема, Цар је проси, Мара се поноси: “Нећу, царе, живота ми мога, Нећу, царе, за Лазара твога, У Лазара до три мане кажу: Прва мана: Лазар брата нема, Друга мана: Лазар сестру нема, Трећа мана: Лазар мајку
— Ој јуначе, моје јарко сунце! Нит’ сам расла на бор гледајући, Ни на јелу танку поноситу, Нит’ на твога брата најмлађега; Већ сам млада према теби расла. 157. Чујеш девојко, чујеш лепото!
160. Босиоче, ситна твога лада, Од недеље ја не видо драга, У недељу у зеленој башти Сваку сам му стопу пребројала, И у стопу невен засадила.
200. Дјевојка је драгом поручила: “Чуј, драгане, одох за другога, За другога, за јарана твога! Однесох ти грло негрљено И бијело лице нељубљено. Је л’ ти жао, жалосна ти мајка?
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Сурваћу те у понор понижења, твојом ћу плавом косом брисати чизме, и бичем ћу те натерати на љубав! А кад се науживам твога тела, бацићу те пијаној војничкој руљи, нека се крвави војници наслађују остацима твог девичанства!
ГИНА: Због Дњепра се ниси трезнио недељу дана! Ко да имаш воденицу на Дњепру! БЛАГОЈЕ: Сит сам ја твога звоцања, и то одавно! И нисам ја дете, да ми се увек попује! ГИНА: Кад се налијеш том ракиштином, ниси ни човек!
Нешто сушиш на сунцу, нешто на промаји, нешто на месечини... И сви од твога биља оздрављају! ДРОБАЦ: Нисам ја травар! СОФИЈА: Откуд онда знаш сва та имена? ДРОБАЦ: А откуд ти знаш?
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих...
Чудна ми чуда, једно око! Шта ће ти очи кад има ко за нас гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће. — Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати!
— говори један. — Море, ми и не кукасмо много, али Талб се дере као магарац... — рече други. — А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да председава на збору! — Е, па ко га знао!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ослепићу од блеска твога, занећу се чарима твојим... Окрећем лице од тебе, бербо виноградска, не смем те више гледати, ни тебе, дивна, чаробна
»Боже мој, та то ће бити живот!... Идеш из школе љутит и суморан, а на прагу те чека љупко и добро лице твога друга, с кога чисто читаш да је готово да дели с тобом све што те снађе.
— Перо, причај штогод, да не заспимо. За твога дуга учитељевања, ваљ’да си доживео штогод занимљиво... необично... — Тхе...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Нек види и други вајду од њега!« Па ако, учо, ко од тога твога народа не омасти брке код мене, — баш заиста га, бели, неће коштати ни парића!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Шта очекујеш од мене? Ништа од твога сна, вечита спавалице! Престрашена, стара машина појури низ шине ноћи, Брзо, као да листа досадне неке странице!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Само, ко две сестре у безгласном плачу, Две су душе наше у милошти среле. И ја сам господар твој и твога тела, Ко деспоти стари владам тобом сада, Сам напајам уста са свих твојих врела И сва нежност твоја само на ме пада.
не могох дати'', — Ја бих тужна срца и погнута чела Рек̓о болну тајну што ме давно коље: ''Ја знам добро, Боже, мане твога дела, Но ништа не могу замислити боље.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
сједиш на престол небесни те могућим зажижеш погледом сва свијетла кола у простору; ти, који си развијâ прашину испод твога трона свијетлога и назвâ је твојим мировима, те си прашак сваки оживио, насијâ га умнијем сјеменом; ти, те књигу
Не пушт', Бајо, жива ђавољега; нека свати не бŷде планине без питања твога ал' Лимова. ИЗЛАЗИ МУСТАЈ-КАДИЈА И МОЛИ МОМЧАД ДА НЕ ПОЈУ ОНАКЕ ПЈЕСНЕ ПОКРАЈ САКУПА ЦРНОГОРСКОГА, ДА НЕ БУДЕ ОД
СЕСТРА БАТРИЋЕВА Куда си ми улетио, мој соколе, од дивнога јата твога, брате рано? Да л' невјерне не зна Турке, Бог их клео! е ће тебе преварити? дивна главо!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш онога твога?... Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши. Главу ћу му као врапцу откинути.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
У ПОЛА СЕДАМ Богињи Пробудише ме к’о рубин црвени Зраци вечерњег сунца. Пола седам... Час одласка твога дошао је мени Тужан к’о ова јесен коју гледам. Преспавао сам последње тренутке Боравка твога овде. Пола седам...
Час одласка твога дошао је мени Тужан к’о ова јесен коју гледам. Преспавао сам последње тренутке Боравка твога овде. Пола седам...
Можда чедне часе ведрог девичанства Који у дну твога срца увек живе, Идеале давне, или перспективе Другога живота кроз вечна пространства.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Приморја, Зете и Херцеговине, крштене душе ту нема, која те не љуби, која не чезне за твојим благословом а не дрхти од твога проклества. Свак би радо живот свој за тебе дао, а са свим тим...“ „Са свим тим не слушају мене но — нечастивога.
То је њу везивало, а мимо то ништа друго. Ако она и отац јој пристају, нека пође за твога сина, то се по себи разумије. Ако ли неће, нагнати је нема се разлога...
Све јаде што поднесосмо од нашега дјетињства па до твога поласка, да је те све јаде збити уједно, они би били ништа према онима које трпим откако примих твоје писмо из Котора.
Ево ми данас каза што је учинио за тебе и да ти могу писати. Писмо ће моје, с његовим заједно, стићи у Котор на твога пријатеља Адолфа Б* кога се и ја сјећам.
“ блажаше га сердар, па да преврне говор на друго, запита: „Ама како велиш да је тај човјек из твога мјеста, а не збори онијем језиком што наликује нашему, као што си ти с почетка зборио?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— А почем ти то знадеш, драга? — Е, кад год мој човјек у механу дође, твога затече!). Стиховане, махом десетерачке пословице срећемо као творевине које су посебне појаве (На очима капиџије
— Казао Арнаутин коњу кад га је коњ ударио у колено, а он коња из пиштоља у чело. Док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, нема правог пријатељства међу нама.
А змија му одговори из рупе: „Можемо се помирити, али док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, дотле правог пријатељства међу нама бити не може“. Е, лијо, сад си долијала!
Испод твога високога и јакога шљемена износио двадесет и четири сретња шјемена, твојим воловима орао, а твоји синови сијали.
Гајдашу, цркô од ракије, већ су ми уши од твога пискања и дудања оглушиле: на једно не чујем нимало, а на друго и што чујем, не хајем!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе | своје, онда ћосо рече: „Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна.“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли:
коме Бог томе и сви свети; ходи овамо ево твога блага.” Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме. 8. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН.
” Цар се на то насмеја па јој рече: „Даћу ја за твога сина девојку, ако начини ћуприју од мога двора до свога од бисера и драгога камења.
” па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи, „па сам” вели „дошла питати твога сина, не би ли ми могао он зањга што казати, није ли га где видео, јер он преко свега света прелази.
” Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуму, онај ован са златном вуном изиђе и предањ, па му рече: „Твога сам оца убио, па ћу и те82 бе.” А он се упла- | ши па рекне: „Помози Боже!” и натегне пушку те убије овна.
” А он је запита: „А чија си ти?” Она му одговори: „Ја сам твога брата срећа. Онда се он ражљути па јој рече: | „А да где је моја срећа?
Него кад си се заканио и толико си се трудио, казаћу ти како ћеш се помоћи. Има у твога брата кћи Милица; она је сретна као и отац јој.
да ми напишеш на карти својом руком, ако би се кадгођ на ме расрдио и мене од себе оћерао, да сам госпођа узети из твога двора оно што ми је најмилије.” Цар јој ово одобри и потпише.
Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе своје, онда ћосо рече: „Хајде, синко, да умијесимо колач од твога брашна!” дијете једнако држи у памети што му је отац казао да не меље у воде- | ници ђе нађе ћоса, али сад већ
Цареви, зетови његови, веле му: „Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од Бога.“ Али царевић неће за то да чује.
“ А он јој одговори: „Тешко свуда без пријатеља, моја мајко! оставио сам их пријатељима твога мужа и мога покојног оца.“ 15. КАФА И ЊЕЗИНО ЦРНИЛО.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
старости моје, ,сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.
(Приче 4, 20-5, 2) ,Чувај, сине, закон оца твога, не одбаци поуке матере твоје'. (Приче 1, 8) ,Сине мој, сада послушај мене и блажен бићеш, јер блажен је муж који
спасење твоје, и нека пода ти уместо земаљског благодат и милост и царство небеско, и нека исправи пут живота твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојну са собом, овде и тамо, моју, ако и грешну молитву!
и чеда и све земаљске красоте, изашав у Гору Свету с анђелима Богу служиш, моли се Христу непрестано за творитеље твога спомена!
Но ти ми подај крепост и знање, реч и разум да ти од твога твоје принесем, од богатства добра доброту твоју, јер све то нађе и венчав пречасну главу своју доби жељено, светилник
красоте и у Гору Свету изашав с анђелима Богу служиш, оче Симеоне, не престај молити се Христу Богу за творитеље твога спомена!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
се вратим на моје прво говорење, ваља ми на твоја два пункта одговорити, један, што си шалећи се рекао за прси друга твога, а други, у ком жалиш што си зло твоју | младост провео.
како је твоја у две-у три речи молитва богу слатка и благопријатна, кад ти поштено и праведно живиш и с[а] знојем лица твога [х]раниш, чада твоја!
Из све ове књиге бог говори к свим људма: „Познај, чловече, творца твога, творца вечнога и јединога, праведнога и милостивога.
А он би ми одговорио: „Прво, што си одвећ рано почео, пак чрез дуго време ће ти се омразити, а друго, из твога склоњенија к читању. Нећеш ти вавек житија читати; омразиће ти се једанпут; почећеш и друге паметније књиге читати.
седну ручати, ови разговор учини митрополит мојему старцу: „Ето ти, оче игумне, ја испуни[х] твоју вољу: хиротониса[х] твога малога [Х]оповца на дијаконсгво. Но, ви сви упамтите моју реч.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Немилостиви Ркалина настави: — То си ти све знâ, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља. — Ја нисам знâ то! — Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко.
— Да бог сачува и од твога говора! — прекиде га Бакоња љутито. — Шта све дробиш, а... — Е, дијаче, синовче, ниси ни ти сву мудрос посукâ жлицом!
Оћеш ли ти то обећати староме попи, старом пријатељу твога стрица? Ја би те и сад повео, па било и насилу да није тако са фра-Брном као што си ми казао. Дакле, дијете?
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Празан сам и бео као дно кречане. Најзад, црни свете, ево твога белца! Међ ребрима смет ми снежно грање зида. Из мозга низ ждрело усов леда клизи.
УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ Уместо да у свилу лаку Облачим твога тела пламен Ја заодевам хладну раку У непрозирни тешки камен.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
А мени су преровске лопуже разбиле гусле. Иако сам ти слуга, имам душу. уз гусле сам опевао зимошњу буну и рођење твога наследника. И ти си ми разбио гусле. Сад је ред да ми платиш, газда. Ја сам славуј, иако сам слуга.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ђ. Јакшић XИИИ КАД СЕ СЕТИМ Кад се сетим, мила душо, Руменила лица твога, Тад не пијем друга вина, Него само црвенога.
Зора ће нас разгонити брзо, Ал' ће остат' из цвећа, из била, Чиста душа око твоје душе, Чисто миље око твога миља“. Ј.
„Пригрли ова јата благодатна!... И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло к'о кап сунца златна...“ И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари...
Б. Николајевић ЦXXXИX ТРИЈУМФ ВЕНЕРЕ „У име Вечнога...“ (1-2) 2 Дођи, о дођи! У преслаткој ноћи, Скривен тамом од твога погледа, Говорићу ти о вечитој моћи Живота, и о срећи земних чеда, Што могу смрт да плодношћу победе.
И реч'ма пуним тајног, нејаснога, И несвеснога - свест ћу ти занети. Па ти, сакривен од погледа твога, У име Вечног невиност узети. Св.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
О свевишњи творче непостижни! У човјека искра беспредјелног ума твога огледа се св'јетла, ка свод један од твоје палате што с' огледа у пучину нашу; дан ти свјетлост круне показује,
Што је јарост бесмртнога творца на зло твоје толико ражегло? Причај мени тужну твоју судбу! Ах, страшнога твога паденија! Ах, ужаса што смртне постиже! Тужнога смо мученија жертва рад погубног тога преступлења.
“ „Висока ме воља назначила за ангела твога хранитеља: од дужности свете не одступам, колик' зрака од св'јетлога сунца; ти како си круг земни прешао, уску
Сва бесмртна виде намјерења, тражиш узрок твога паденија. Свуд ћу тебе куд хоћеш водити; ја жалосну вашу знадем судбу.“ „Ах, божество творцем назначено!
Мрачни владац ада неситога и заточник из раја прогнани да су могли, бесамртни дуси, твога плана постић величество, ада име би вјечно остало ништожношћу нијемом засуто, смрт би на гроб његов очајала; не би
источника малоп „Ту ти сједи и воде се напиј са бистрога тога источника; она ће ти управо открити страшну судбу твога паденија!“ То изрече и хитро полеће у свијетле своје легионе, ка звијезда с запада к истоку.
О преблаги, тихи учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су св'јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени
О преблаги, тихи учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су св'јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресењем
Од твога су св'јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави
Попа, Васко - КОРА
чаја у шољи Рђа што се хвата На рубовима нашега смеха Змија склупчана у дну огледала Да ли ћу моћи да те склоним Из твога лица у моје Ево га трећа је сенка У нашој измишљеној шетњи Неочекивани понор Између наших речи Копита што тутње Под
грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ „Ако ми, краљу, дозвољаваш“, рече Еразистратос, „да ја, као одговорни чувар твога блага, кажем своје мишљење о процедури коју треба овде применити, предложио бих да, пре свега, конфискујемо правним
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Молим те, остани храбар, постојан, чврст, издржи, поднеси све и за моју љубав, за љубав брата твога који те обожава. После смо се смирили. Он је ћутао и пушио дубоко озбиљан, благ и леп.
наже и шапуташе ми промуклим гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића, немој се чудити.
биће ту, ево овако, заклопити очи, закопаће ме у земљу, дубоко доле, и ти мораш бацити земље на сандук, на мене, на твога тату, бар неколико прегршта, тако се ваља, и више нећеш имати оца. Шта ћеш после, јадни, јадни мој Бане, шта ћеш после?
„Ти си кретен!“ „Ко кретен, бога ти твога, планем ја и ухватим се за главу да не полудим, ја сам геније, ја сам звезда, био сам новинар, сад сам архивар прве
Где си, Душане, круно царска, да видиш соколове твоје сиве? Да ли знадеш да нам је царство веће и од твога.“ Почео је Јаћим и са тротоара већ да силази, барјацима разним да притрчава па да их целива, дечицу да грли, бодри и
Признај, дакле; јер не треба да се вараш и да мислиш да суд, осим твога признања, нема и других средстава помоћу којих ће доћи до материјалне истине...
То је био смисао твога живота, то је била сва твоја амбиција, то је био твој идеал и он би то остао да си ма колико живео.
И ту као помаман, сасвим помахнитао, ђипа Срећко: — Васићу, шта гледаш, бога ти твога? У помоћ Милошу! — Шта је? Шта ти је, Срећко? — прискаче Икета. — Шта, шта ми је? Издајицо! Курво! Изгибоше наши....
Загледај добро. Тај човек, сав један љути окршај, са лицем мирнијим од сна твога малога бића, од топле ноћи пуне мириса лишћа! Загледај добро.
“ Гледам ја излог: „Видим, рекох, видим добро.“ И вели ми један: „Гледај, вели, кроз прозор, ено ти идола, сунашца, твога анђела, божице твоје.“ „Ко, кажем ја, где, зашто?“ и трљам очи, не видим, нећу да видим, а морам и гледам.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ево ти десет дуката. Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже. Само из твога села траже пет кућа: Стојићи, Илија, Никола, Јово...
— Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. — Како ? Није, браћо, није Бога ми!.... Нема... — Шта нема ... ти твога! — викну Ђурица.
Претио ми је да ће ме убити... — Јеси ли га питао зашто ме убија ? — Јесам. Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад свети Петар чује, дође к старом па рече: — Старче, протекло је вријеме твога живота. Сад треба тело у земљу, а душа у рај.
— па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи — па сам, вели, дошла питати твога сина, не би ли ми могао он за њега што казати, није ли га где видео, јер он преко свега света прелази.
Цареви, зетови његови, веле му: — Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од бога. Али царевић неће за то да чује.
На то ће лија: — Ја знам гдје је твој трс. Ево сад баш долазим оданлен, и од онога цара што је украо твога оца трс. То ти је барем лако. Него, знаш ти што, побратиме?
Иди, укини ми ту јабуку, донеси ми је: ти мени јабуку, а ја теби твога оца трс. То чувши, оде он од цара. Кад дошао до лисице, али зло!
Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуми, онај ован са златном вуном изиђе и преда њ, па му рече: — Твога сам оца убио, па ћу и тебе. А он се уплаши па рекне: — Помози, боже! — и натегне пушку те убије овна.
— Е, мој драги везировићу, да се ти напијеш ове чудотворне воде, као ово и ја, видио би и ти твога! Везировић се зачуди каква је то та чудотворна вода, те замоли слугу да му дâ да се и он напије; али му слуга
— Дакако да је готов, али није за тебе, — вели му Таригора, — него за мене и моје друштво. — О, тебе ми и твога ми друштва, — наруга се старац, скочи на Таригору те га добро излевуша, па га стрпа пода се те сједе на њега као на
те спаси тичиће који су сад у гнијезду, и који би требали за који дан да излете, па те ето срећна цијелога твога вијека.
А он је запита: — А чија си ти? Она му одговори: — Ја сам твога брата срећа. Онда се он ражљути, па јој рече: — А да где је моја срећа?
Него кад си се заканио и толико си се трудио, казаћу ти како ћеш се помоћи. Има у твога брата кћи Милица; она је сретна као и отац јој.
А змија му одговори из рупе. — Можемо се помирити, али док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, дотле правог пријатељства међу нама бити не може.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И та љубав стара, као дух без гласа, Поведе ме журно тамо, до твог стана: На прозору нађох слику твога стаса, Као знак љубави и ранијих дана. Дошао сам кући.
маглина сама Из заноса и у снима мојим, То обличје пространо к'о тама, Као јутро са зрацима својим — Падало је испред твога стаса, Испред мене, покривало двоје, И ширило видик нашег спаса, Да се двоје тек у њему споје.
С осмехом можда, ил' с уздахом меким Бацићу поглед последњи за собом. ПОД ПРОЗОРОМ И синоћ сам био поред твога стана.
И ја сам се крет'о лаганим ,кораком Као чувар мртвих кроз алеју њину. Бојажљиво приђох до прозора твога: Модра, бледа светлост на завесе пала. Иначе свуд пусто, свуд нигде никога, Само преко лишћа ноћ је уздах слала.
К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде? И синоћ сам био поред твога стана.
О, не тугуј за мном. Лили, о не брини. Добро ми је, лако на овоме путу. Облак с твога чела одагнај и скини, И срећног ме сањај у свом дивном куту.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: “Кћери Дијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твога сина. Нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања”.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Даро, дете, ево ти се заклињем, убићу га! ДАРА: Кога, забога? ЖИВКА: Онога твога! ДАРА: Али зашто? ЖИВКА: Замисли, усудио се да тера спрдњу са мном.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама: — О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога Јаблана!.. Да Бог да мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!.. А разуме те што не кукаш.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Умáкô бих шећер у мед Да ти буде слатка храна; Пурпур, свила и кадива За тебе би била ткана. Око твога златног трона Подигô бих ђулисаде. На шест хата арабиских Возила би с’ кроз ливаде.
— Која вајда од уздаха, Над могилом твога праха? Јесте вајда од уздаха, Ако није ветар само, Ако српским уздасима Твој аманет усисамо; Ако сузе рода твога
Јесте вајда од уздаха, Ако није ветар само, Ако српским уздасима Твој аманет усисамо; Ако сузе рода твога Буду роса сложне свести, Први цветак из твог гроба Биће цветак благовести; Ако тугу, јадницу нам, Твоја мисô
свести, Први цветак из твог гроба Биће цветак благовести; Ако тугу, јадницу нам, Твоја мисô очеличи, Заточници твога духа Призрену ће скоро стићи И на пољу косовскоме Дигнут’ спомен Барду своме.
“ Многим ће Клиона студит’ врло строго — За тебе ће рећи: почео је много! Ал’ са гроба твога песник скида вео, А гроб вели: Авај, ја сам више хтео, Тек сам хтео много — Али нисам многô...
Подлост нађе најамника клета, Подлост тебе укиде са света; Беше јача од кршна ти тела... Ал’ сад дршће од твога опела. Зашто подлост, кад те убит’ смела, Зашто дршће од твога опела?
Ал’ сад дршће од твога опела. Зашто подлост, кад те убит’ смела, Зашто дршће од твога опела? Јер све што се у свеснике броји, Све то данас гологлаво стоји.
сваком је зимзелена трава, Из свакога светлост просијава, Светлост снажна духа напреднога — Најновија сја са гроба твога, Гирфилде! »Стармали« 1881.
“ А богаташ свега има — Ал’ милости само нема. „Дај ми само мрве оне Што са стола падну твога!“ А богатиш има тога, Ал’ је срца каменога. Нећу даље...
Ко те не би диком звао, Славу ти одавô! Ко се не би заносио Блеском духа твога, Текелијо Саво! Буди јава твојих снова Од твојих синова!
је овај голем, пунан благослова, — И Србин не памти оваквих дарова; Достојан је веља жара ти и сјаја, Достојан је твога новог завичаја.
А његова зверска не гаси се жеђа, — Сад ти већем дере и кожу са леђа. Жена ти клекла пред душмана твога, Лелечу ти деца код његових врата; Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“ — „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице... ФЕМА (увати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где не постоји време, где једна светлост жута негде у висини чува отисак твога лица. Човече тајно феникс је једина истинска птица.
ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од дана дужој, где су славуји сви мртви, где је пре мене црвени челик био, горки сам укус твога одсуства осетио у устима.
Сричем фосил твога имена у суши Вере и лажног раста лажној души, Јер и да те нема, празнина у којој Замишљасмо те, ипак, никад не
Дај ми да видим свршетак твог лета Мир твога кретања што ми немир снио И непокретност моја кад сам мртав био Сам у свом срцу без муње и цвета.
узводно Хоћеш ли загристи тамни врт У плоду који те лажном гозбом кињи (Сат откуцава Сунце завереницима Нечитке птице Твога рукописа) Речима се завршава пустиња Слепоћа је бела и округла, супротна ноћи Пред безбожном гомилом Мудрост и
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Је л’ с осмеха твога лица, Ил’ с ведрине душе моје, — Нек је ведро свуд по свету, Па ма откуд, свеједно је. Није туга моја друга, Сто
Зора ће нас брзо са ње стрести, Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља, Лепше цвеће, душа твоје душе, Чисто миље око твога миља.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
штампао сонет у славу Београда: Код останака твога златног века, У зидинама и сад горостасним И пределима неизмерно красним, Гди ашикује с' Савом Дунав река, — Кад чујем
Павле Соларић МЛАДЕН И МИЛОЈЕ Младен Теб', Милоје, све салеће младеж рад пјесана. Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.
се љуби, све загрља, за друго не мари; Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога, Хоћеш мога, сад избери, или волиш твога. Милоје Обећ'о сам, заљубљени, пјесну сам вам дужан, — Човек ничиј, свога слова ваља да је сужан.
Присуствија твога на ме сила је толика, К'о матери свега, земљи, сунце, неба дика. Како холми у Данице взигравају жару, Тако у твог ја
Како холми у Данице взигравају жару, Тако у твог ја погледа восијавам дару. Смјех на лицу и пријазан свега струка твога Нетљена је, до дна серца, пажит ока мога; Гледећи те, ја утапам у пламено море, К'о што трепте када сунце оолистава
Духа твога благовоном уханију нема Ни што гора, ни долина, ни што поље спрема; Подобни му остров нема уханијем цв'јета, дивни сост
1814. Сима Милутиновић Сарајлија НЕПОЗНАТОЈ (У Скели под Видином смишљена) Чудна момо, Влахињо! Твога лица бијелог И срдашца весела У свем колу не бјеше.
Као сјајно, велико зданије негда, Што сруши времена злост; Тако живота твога судба Подиже нему жалост. Но ти ни студен осећао ниси, Препеку сунца, ни зној, Од сваке светске опроштен буре
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи, Детињства твога љуљку злаћену Лубардама ће душман видела, Син Арабије, бесно ринути У мутан песак мора сињега.
ЈЕЛИСАВЕТА: (чита): „И кунем ти се мојим пророком Да хоћу крвљу твога народа, Пучине морске пену бојити...“ Гле безбожника! Крвника! Турчина! Куда га води смелост свирепа?
Краљевске моћи знаком свакојим: С круном, порфиром и са грбови — Удворника и двора дуждевског, Детињства твога сјајне прошлости — Са покорношћу вашег покора, Љубећи жени меку ручицу — Преминуле те сећô радости; Ал’ ’вако —
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Како?... Зар и Радош?... ЈЕЛИСАВЕТА: Радош и он — обојица се Са бунтовничким срцем подижу, С престола твога да те оборе... Ил’ још не видиш? Е, Ђурђе! Ђурђе!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да ниси анђô — ја бих веровô.
РАДОШ: Па онда, кнеже, нећу питати За Шуловића и за Мићића — Премда и они место имају У мудром збору твога савета, — Али по жељи Иван-беговој: Не сме се ништа важно решити Без брата твога млађег, Станише. — Па где су они?.
и они место имају У мудром збору твога савета, — Али по жељи Иван-беговој: Не сме се ништа важно решити Без брата твога млађег, Станише. — Па где су они?... Где је Станиша?... Ил’ га у тебе неко опада?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Опада...
А ја?... Ја сам сирота једно тражила: Преобраз сјајни твога образа — Благодарност сам само искала Којим си Венецији дуговô — Или јој ниси тиме дуговô?...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јесам — И исплатићу јој све Најскупљом крвљу мога народа.. ЈЕЛИСАВЕТА: Твога народа?... Зар не и мог?... Зар сам туђинка?... Ох, боже мој! У овој земљи, земљи проклетој! Јест, туђинка сам!
колибе, нигде пламена, Нигде клисуре, нигде камена, Све се у сиње море створило — Широко море наше несреће — А твога двора тврдој зидини Бурнога санка машта свемоћна У часу првом свога стварања Несрећан облик даде галије...
ЈЕЛИСАВЕТА: Знам — То су гробови, Ти двора твога мрачни сводови Студеног гнезда, гада мемлиног Што се из мрака рађа земљиног. (Јелисавета одлази.
(Бију се) БОШКО: Ти ћеш нас служит. Отровом твога даха несносног Под казаном ћеш огањ пирити, Где ћеш искусит муке вечите, Слушајућ јаук твоје Светлости, Цвокотат
Јаох, господе!... зар тако брзо Свемоћне дражи поглед чудесан Са безначаја велом жалосним Промисла твога мења десница?... ЈЕЛИСАВЕТА: Мој отац, хе! Он рубинима и не тргује — Богат је страшно...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Кад с богова се буду венци спрали, Остаће, као сан на тиче мило, Звук твога младог срца што је било По својој вољи и по својој власти.
У твој се дрхтај ненадно увлаче Осмеси њени фини, кô тон јада Тих осмеха је моја душа рада. Зраче, жељан сам твога загрљаја, Јер дршћеш препун пурпурнога праха, Мириса њеног осмеха и даха, Сав око мене хоћу да се свијеш.
Само твој да сам, и сав да се свијем И да ме очи твоје воде рају, У кут где боли и уздаси стају: Из твога ока да утеху пијем.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЖИКА: Е, јеси чуо, баш си ти некакав неучтив човек! Видиш да се два чиновника разговарају, а ти твога Јосифа из Трбушнице.
Дете једно од киле меса па га чекаш девет месеци, а ти би хтео да ти твога грмаља из Трбушнице дам за три дана. Ти мислиш правда – то је тако, узбере се као зрела крушка.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Пресуди, силна, да л’ живет може У таквом игу несрећни род?... Изгинућемо!.. „Па изгините!“ Подсмеха твога горди је збор. „И гинућемо, гинути славио — Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
(ПЕСМА АНЂЕЛА СА ХОРОМ) Рече Бог, кад сване дан, Цвет један биће расцветан. Дивни цвет из твога стабла Испуниће мирис благ, Народе све и цео свет На вјек дахом живота. Алилуја!
Ћипико, Иво - Пауци
Овај узе и, једући, вели му: — Може бити да је ова порција што је једемо баш од твога пршута, дарована господару, — од твога или од твога брата, то је свеједно!
узе и, једући, вели му: — Може бити да је ова порција што је једемо баш од твога пршута, дарована господару, — од твога или од твога брата, то је свеједно! — И надода: —Господар што не може у кући да потроши, даде своме крчмару да прода.
вели му: — Може бити да је ова порција што је једемо баш од твога пршута, дарована господару, — од твога или од твога брата, то је свеједно! — И надода: —Господар што не може у кући да потроши, даде своме крчмару да прода.
—Што је корист кад немам порода? — одговори она, очито том мишљу заокупљена. — Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде! — И, изнебуха, ухвати га за главу и прислони је на своја њедра... и љуби га гдје дохвати ...
Ха, ха! Могао би узети ми твога вола, што си ми га дао на изор, узми га! —А кућу, земље, ливаде? — љути се Петар. —И то је мени фук!
— Дакле: Анте Чоле — три наднице. Младић се замисли и рече: —Чини ми се три и по. —Не знам, синко, нећу твога! Забилижим како ми син рече. У кући је; зовни га.
— рече Иво к'о за се, и у— исти час ос јети сузе у очима.— Можебит', — понови, — али тебе нећу нигда заборавити; дах твога простога живота, твоја бесвјесна љубав и наше ноћи пратиће ме до смрти; све је то у мени остало. .. — Ти не плачеш?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Прохор, други твој слуга, приговара ми како сам од твога храма начинио стециште свакојаког трулежа и отпадака. Опрости му, Боже, јер не разуме.
Волим ли ја своје ближње по твом науку? Следим ли те? Питам те да ли и поред тога моје речи допиру до твога слуха? Има ли наде за мене?
Три године сам, Господе, пробдео да начиним нешто својом руком што би било достојно твога имена, а ево сада ми, уз месечину која се пробија кроз крошње старога храста, твоја крастача балави својом грозном
уз месечину која се пробија кроз крошње старога храста, твоја крастача балави својом грозном слузавом трбушином лик твога распетог сина. Свуда около је трње, само јој је овде на мојим грудима фино. Зашто ме и ти исмејаваш, Господе?
утоли у њој глад и пожуду, или је бар управи ка другом мушкарцу, али молим те, Свевишњи, само даље од њега, Доротеја, твога слуге.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ја знам шта будна сневаш у тихе, звездане ноћи, Кад с ока твога бежи детињски, ведри сан, И чије име с плашњом спомињеш у самоћи, И зашто с тугом чекаш празнично светли дан.
МОЈОЈ МУЗИ С небесне висине своје, кô светли ђеније мира, Ти си ми пружила лиру. И колебљиви дух Прèну се од гласа твога, и гордо потресе лира Мој очарани слух.
1893. ИИ МОМЕ ГАРИКУ Гариче, мани занос драг, Силази с твога трона, Нек дрвен скиптар носи враг И круну од картона!
живљах у души твојој, И лице небесно моје, Твој вечни идеал, ево, оваплоћен је сада, Идеал, што бићем твојим без твога пристанка влада.
И ти ћеш умрети сада, Јер ја сам чаробни лептир, а ти си чаура био. Јест, ти ћеш умрети сада... Сав позив живота твога Свршен је с рађањем мојим, по вољи самога Бога; Али ће Римљани сутра с дивљењем гледати мене Кô образ врлине чедне, кô
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
успротивих се ја, „полетети том брзином значи смрвити и спржити се, претворити се, у неку руку, у садржину овог твога вол-о-вана.“ Он се мало намршти на оно јело, обриса усне, испи чашицу, па настави: „И то ће се избећи!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Да ти коња твога јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам к'о парипа: Да виш
с Богом о Мати!...“ Твога живота (ако л' се збије) Свијећа да се угаси прије, Тужнијем срцем, плачевним оком, Уздахом честим, ћутном
Кадивени доламицу Обукла ти од милине, Ишарала меке груди, Равна поља и долине. Па када је у самоћи Твога срца жељу чула, Мирисом те душе своје У милости задахнула…“ И још дете меким гласом Тужној гори зборит поче; Ал'
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем. Не бој се ти мене, и не гледај у мени свога некадашњега Станка, твога друга, твога комшију, који је тебе тобоже волео и због тебе у свет отумарао.
Не бој се ти мене, и не гледај у мени свога некадашњега Станка, твога друга, твога комшију, који је тебе тобоже волео и због тебе у свет отумарао.
(Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога
У вече, у мојој ћелији, сâм ја, преда мном твоје јело, чаша твога најбољег вина. Мој слуга, клисар, пред вратима, уздисао би жељно и завидно, што он нема толико јело и пиће, док ја
Јер, онако сам, у ноћи, када бих се добро најео, добро напио и то још од твога јела, твога пића, (себи заносно): ох, не можда, него сигурно, сигурно, осећаји, жеље, успомене, надвладале би ме.
Јер, онако сам, у ноћи, када бих се добро најео, добро напио и то још од твога јела, твога пића, (себи заносно): ох, не можда, него сигурно, сигурно, осећаји, жеље, успомене, надвладале би ме.
Сад баш чаршијом иду са твојом децом хаџи Риста и отац ти, Младен. И хаџи Риста твога старијега дечка обгрлио у наручје, а једнако се окреће како би сви видели колико он твоју децу воли.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Што ме одмêраш? Ако сад не разумеш, разумећеш касније какав је био живот твога оца. — Узбуђеним гласом је шаптао: — Ја сам, знаш, као пљувачка: где је пала, ту остаје; свако је обилази, и метла је
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Лепши јесте онај спомен кад посред народа многа љупка сјајност слова твога удивљења диже спомен. Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш
Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш спомен. Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету
Лепши јесте онај спомен кад бистротом ума твога, кад ревностју духа твога роду своме дижеш спомен. Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету љупкост дода, тако општи венац
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На ивици заборава Туђе сенке не дају Муњу твога мача У корице да вратим Боје зру На лакој грани времена Отуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате Боје
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А? — развика се Лука. — Чекај, чекај, сада ћеш ти видети твој закон и твога бога — говорио је Лука сав црвен у лицу. Трговац махну главом, и журно пође излазу. — Ордонанс, задржи га! — Назад!
! — Старији сам, имам право да наредим. А зар ти не би послушао твога старешину, кад би ти тако што наредио. — Е, богуми, никад ни довијек!
Рано изјутра буди ме поручник Ђаја, и каже: Богати, Драгославе, спаваш као топ. Испалили смо за време твога спавања око педесет метака, а ти ни „репом“ да мрднеш.
— Дај ми три. — Јесте ли видели?... Једну ауф!... Ха!... Ха! — Опа, ђоко! Сад ћеш видети твога бога... О... о... о!... Не верујем! Лежи кец... Ајд сад краљ... Аха... Одрж!...
О... о... о!... Не верујем! Лежи кец... Ајд сад краљ... Аха... Одрж!... Оћеш људски, свеца ти твога, па ме и други пут прати. Охо... хо, баш су слатке твоје паре. — А, људи... а, човек умре! протестује Коста.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг и данас би ми ево био траг, До колевке ми пуне крви, До порекла ми твога меса само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса! Материце, ја бих да здерем са тебе ту патњу! Париз, 1922.
ма где, не усуђујући се да осврнемо главе, И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве, А азур никад више, Ни чељуст твога длана никад више; Желудцем зар својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у океан, Тај
бити раван Знати једну једину ствар и њоме знати све И за вратима чеках кришом рођај ти вечно славан И једино рад твога лика жртвовах оне сне Цео дан остах скривен укочено мотрећи ти ход Потом бих ноћу беснео дивље, викао звучне речи И
бити раван, Знати једну једину ствар и њоме знати све: И за вратима скривен чеках рођај ти вечно славан, И једино рад твога лика жртвовах оне Сне.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Па, добро! — насмеја се презриво. — Моја трећа жеља је срце твога пса! Извади и дај ми га! Није оно вредније од свирале и мача. Шта се трзаш?
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Не сме... Неће... Не може«... КОШТАНА Нећу! Не могу! Код тебе! Зар само код тебе? и само хаџију, оца твога и мајку твоју да дворим и да служим? Да пред њима клечим и ноге да им перем?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Пригрли ова јата благодатна! И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло ко кап сунца златна''... И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри...
1912. ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ ГРИВНА 1 Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! Нек' се ниже, ружо б'јела, Око твога грла б'јела, Па кад скочиш, селе лака, Нека чини, цика, цака, Цика, цака! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!
Ти затрепта, мила, нага, И у воду сва се скупи... У љиљане лица твога Пурпурна се ватра упи... И док лептир кружио те Кô водени цвијет МИО, Ја, дршћући као трска, Под врбом сам
Лешино гњила расцрвана срца, Са твога смрада траг богова смрди. Плодови твоји златни су кумири, Издајство мисли, тортуре, синџири, Губа и пород
Све гором и гором Грозећи муком, лед је љути пао И својом тврдом окива ме кором. Прољећа твога гдје је поздрав мио И клик орлова на свијетлој беси? Вај, ја бих топла загрљаја хтио... ...Хладно је, хладно...
Пита ко те узе, О, ко те трже са мојијех груди... Жедан сам... Твога извора бих пио, Но свуда само смрзле баре деси', Вај, ја бих вихор твоје душе хтио... ... Хладно је, хладно...
И би ми кô да ме покри С бехаром широка грана: Нада мном ти си била Сва топла и насмијана... Из твога осмјеха слатка И жарка кô смирај сам По мени бијеле руже Ко сњежни падоше прам.
Но не, таке усне, таки Сјај чаробни ока твога, Тако слатко дете није Дело жара песничкога. Василиске и вампире, И аждаје, чуда стара, Те зле звери
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Вели њему Милош Војиновић: „Чувај, царе, ти господства твога! Ако мене до невоље буде, ја ћу ласно копље окренути; ако ли ми не буде невоље, донети га могу и овако“.
Ако бог да те познаш Роксанду, даћу тебе земљу Скендерију у државу за живота твога“. Оде Милош низ поље широко. Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар–кабаницу,
Југ-Богдане, љубимо ти свиленога скута и десницу твоју билу руку, ну потруди чудо и господство, и поведи мила зета твога, ну доведи Страхинића бана у дворове и у куће наше, да ми неку пошту учинимо“. Сваком Јуже хатар навршује.
сабљу, ни у твоје копље отровано; Турчину ћеш на планину доћи, хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи: код оружа и код коња твога жива ће те у руке фатити, хоће твоје саломити руке, живу ће ти очи извадити“.
Не идеш ли са поља Косова? Не виђе ли честитога кнеза, господара и мога и твога?“ Ал' бесједи Владета војвода: „Ој, бога ми, царице Милице, та ја идем са поља Косова, ал' не виђех честитога
Он издаде честитога кнеза, господара и мога и твога“. 21 СЛУГА МИЛУТИН Долећеше два врана гаврана од Косова поља широкога, и падоше на бијелу кулу, баш на кулу
А беседи Краљевићу Марко: „Остан' ме се, Турчине проклети! Мене није до стрељања твога, већ ево ме тешка болест нашла, тешка болест срдобоља љута, ни коња се држати не могу, а камоли да се надстељујем!
руку до рамена: „Ето сада, Новаче ковачу, да не кујеш ни боље ни горе; а нај тебе стотину дуката, те се рани за живота твога“. Даде њему стотину дуката, па посједе Шарца од мејдана, оде право у приморје равно; све се скита, а за Мусу пита.
твоја: прво добро — сабљу навалију, која сече дрвље и камење, дрво, камен и студено гвожђе; друго добро — ждрала коња твога, који коњиц може прелетити засобице и по два бедена; треће добро — твоју љубу верну“.
неће без Јелице, баш твоје сестрице; а чу ли ме, болестан Дојчине, ја не могу љубит Арапина, чу ли, брате, за живота твога!“ Тада рече болани Дојчине: „Хеј, Солуне, огњем сагорео!
“ Писну Анђа како лута гуја: „Господару, болани Дојчине, бог убио твога побратима! Он не кује коња вересијом, но он иште моје очи црне — да их љуби док му потков платиш; ја не могу налбанте
он иште моје очи црне — да их љуби док му потков платиш; ја не могу налбанте љубити та, Дојчнне, за живота твога!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
се очима, зашто моје очи нису свакад гледале до господа Бога; воде сузне не искапаше за мој грех очи моје; закона твога нисам добро спажао!
грешнику; ама одстави од мене твоје бијање, за много благи владико Христе, те већ ме и неста од честога снажна боја твога! Бојим се, грешник, да дотле не узмлаћен буду, док ми се и јама не изрије.
То ли ти је царска столица твога оца Давида, Исусе мој!... Ама жизнодавче, прознајем твоју вољу штарад си ти на висини, сред света овога на дрвету
После твоје смрти да не остајем жива, то желим! А ту ћу и остати код твога гроба да моје надање, а твоје ускрснуће скоро видим.
нашу, и како си пређе у мору врејуштому језики из облака горућом каменом крупом потопила, тако и саде проли гњев сина твога и твој на језике који те не познају ни почитују!
Крвоточива она жена кад се је прикојасила за скут сина твога, и таки престаде јој тећи крв од ње. Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на њој
УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ И куда знам бегати, куд ли се подети и сакрити испред твога духа? Ако да се испењем на небо, ти си сâм тамо горе; да ако ли силезем доле под земљу, у дубине Адове, — и тамо си ти.
Ја тебе просим да дођеш на мој извор, а ти мене, како незнана, из далека уморна путника из твога студенца напој. Дај ти пити мени пиће своје, и од мене прихвати моје.
ПРАЗНО МОРЕ Тафра и блага је у твоме дому. Гледајући нас оскудних, Немој затворити од нас Срдца твога! Милосрђу, отвори нам своја врата Зашто ми на овом великом и широком Праздном мору У својој туги гинемо.
Уши имаш, послушај мобу нашу, и прегни к нама твоје ухо. Руке имаш, да их пружиш на подавање. Ушла си на весеље твога господина, ама и наше си весеље, ти сама у нашој грижи.
А повише твога дужно је теби, то што си заслужио и пословао гажећи ти блато те ћерпич правећи, и плаћу за то имати. Кад се с туђоверце
Пак нам и то забрањујеш, и дошао си овамо пређе времена и пре суда да нас на муке мећеш. Пређе твога грознога суда да тако плахо паднемо у твоје руке, бојимо се од тога.