Употреба речи твоја у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. — Отеше ми те, грлице моја! — И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне.

— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати... Ничија неће бити до твоја... Милисав га пољуби у руку, па оде...

Онај који нема брата, са целим се светом братими... Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... Учитељу пођоше сузе на очи: — Али, једнога ми узеше...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Та причекај, пријатељу, 'оди, поседи мало, сад ће част бити готова!” „Начаст ти твоја част; части се с ким си се и досад частио”, одговори паметни бик, пак оде својим путем.

„Чемерна ми |твоја помоћ”, — почне се тужити на купину, — „боље би ми било да сам пала него што сам од тебе помоћи искала. Мени кукавној!

Упамтимо дакле мудрога Исуса Сираха речи: „Помишљај последњаја твоја и во вјеки не согрјешиши.” Ове стихе упамтио сам из детињства однекуд; лепи су, нека их придодам овде: Что либо

” „Шта то рече, јађан! Ланцем за врат? Дакле начаст ти твоја господска храна, ја се томе нисам научио.” Наравоученије Ко би рад у једном општеству што добро уживати, потреба му

А оном другом шта вели? „Воспријал јеси благаја твоја в животје твојем”. А да што ми радимо? Ми, који нисмо кадри ни људе често преварити, хоћемо свезнајућега бога да

(Исократ к Димонику) А Исус Сирах вели: „Ашче узриши премудра, утрењуј к њему, и степени стез јего да трет нога твоја.

Зато, дакле, предрага јуносте, учи се, вразумљавај се и умудравај се; али у исто време сва твоја наука, разум и мудрост, исте твоје игре и забаве нека су неотлучно свезане и соједињене с чесностију и с

А без тога, колико је она лепша, толико горе за те! Моја нити је лепа нити шарена као твоја, но ништа мање сваки ми час глава на концу виси, а ради шта? Ради коже!

147 Лисица и тигар „О, да ми је твоја снага и брзост,” — рече лисица тигру — „весма би ми драго било!” — „А зар за моју шарену кожу не мариш?

Грил: Ћути ти! Моја је памет сад боља него твоја, јер ја волим онде живити и онако како је мени боље. Видиш ли ти ово блато што теби смрди и на које се ти гадиш, ово

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

2. Дао капу правити, немао је на шта ставити! Жена ти месила прашину, кишино тесто! Бежали од тебе твоја коса, твоје месо! Залуд браду изнад потопа дизао! Колико ти мукама треба, толико дисао! з.

Колико ти мукама треба, толико дисао! з. На свим ти путевима оклопници осванули! Ујахали у твоја жита! у твоју постељу! у твоју цркву! Све твоје дигли на тебе! Све хајке на твој траг! Сва зла на твоја добра!

у твоју постељу! у твоју цркву! Све твоје дигли на тебе! Све хајке на твој траг! Сва зла на твоја добра! Ал док ти нож не подигнеш сва зла ти ништа не могла! 4. Ако у туђем оку Ниси сунце угасио!

Немаш појма шта се дешава, ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку.

Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула. Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу? Не знаш, не видиш, не чујеш, све се то ради у мраку.

катанце, браве и врата, браћу у казану олова које кључа, све што су безбројне руке закључале, нека нам Твоја трећа рука откључа!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Не видиш ли како твога аге гори хан? Сад само док устанем па узмем угарак с ватре и дунем у стреју, па ће и твоја кућа онако горети, а ти иди дахијама!” — На то Веса рекне: „Брате, ја хоћу, но не знам нашто ће то изаћи”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!... Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија! — Хвала, господине! — захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. — А већ за то не бери бригу.

Барем док се ти не удаш... А после како буде. — Зар, болан, одиста хоћеш да одеш? — Богами, Радојка, одиста. — А твоја кућа? — Кућу сам затворио мртвим коцем. Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Његов мирис нека Те сећа Твоје отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја српска мајка у детињству запајала.

Види се да су размажени!... Веле да им се умиљаваш зато да би им се лакше на душу попео... Веле да је твоја човечност према овом народу само лаж!... Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!... Веле...

— јекну Лазар. Маринко се стаде церити: — Богме, дијете, па и главе, ја!... Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам своју!... Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?... Мислиш Крушка не би дознао?...

крвцом обојимо И мејдане старе подновимо; Рок неђеља, мејдан понеђељник, А уторник да кукају мајке: Али моја ал̓ твоја, Алиле!... Таман он утаначио, таман се разиграше срца хајдучка, таман се све претворило у уво, а чу се лавеж...

Гледа га отворено, слободно. Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!... ти си поштен човек!... И бићу твоја, само твоја!... Само нас гроб може раставити, а више нико. Он це загледао, забленуо...

Гледа га отворено, слободно. Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!... ти си поштен човек!... И бићу твоја, само твоја!... Само нас гроб може раставити, а више нико. Он це загледао, забленуо... душа му се стапала с њеном душом...

Па још кад је ту старост, кад је једна нога у гробу, кад се сваког тренутка очекује смртни час — а крв твоја и срце твоје блуди по дубравама, презајући од сваког шушња, а ти немаш ни наде да ћеш га видети — онда је страшно!...

— Не, нисам ја... — И не шали се!... Педесет година ја сам твој друг. Ја сам те слушала, ја сам била твоја сенка!... Али сад, ако ми будеш бранио да чедо своје поменем — ја ћу ти се противити... нећу те послушати!...

Поп погледа новац. — То је дукат? — рече. — Ако. — Молитва је цванцик. — Али ја ти дајем дукат... Твоја ће му молитва помоћи! — Бог ће њему помоћи! — рече озбиљно попа. — Узми, попо, нек ти је алал! Поп одмахну главом.

Окрете се, ојађеник, народу па стаде беседити... Е, што јест — јест, драги ага; да то не беше твоја воља, и ја бих се заплакао! — А народ? — Море, растужи се!... Беше им жао једног од првих људи.

Пре би од камена реч измамио него од њега!... Боље је да се ми држимо Ивана. Он је човек поштован и виђен. Лазар је твоја сенка. Он ће за тобом и у ватру и у воду. А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он ће за њега све учинити...

„Благо теби, месече! — мислио је он. — Ти сад све видиш и све знаш... Што ли нисам нешто зрака твоја па да се вијнем у висине и да се спустим у низине да видим моје...” Па као настаде нека збрка.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И зашто не оста твоја књига мала Кô гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскрвнула није Ни безбожна грдња, ни бестидна

Мир је нем и леден. Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.

Сенка је твоја дан што зари, А ја те трагам у час сваки: О боже увек неједнаки, И друкчији у свакој ствари! Хоћеш да сазнам духом

ВЕЧЕ Мре потоња светлост и постаје смеђа, Октобарско сунце гасне иза хума... А твоја је душа пуна болног шума, Тешка суза стала у дну тамних веђа.

Јер како је празно наше срце, када Нема у животу да оплаче ништа. Твој бол беше извор све твоје чистоте; Он је твоја младост, лепота, и тајна; Не прокуни тренут који ти све оте: Само си у патњи постала бескрајна.

И цела исткана из сунчаних нити, Као крупно једро стојиш, недогледна. Хоћеш ли остати или проћи? Куда Иде твоја бразда? Какво семе клија Путем твог триумфа? И да ли је свуда Само тамни бездан где твој фар засија?

ти живиш у мени; Да будеш осећај и сан ти се сазда; Не тражим на путу твој лик наслућени — Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви; Твоја љубав да би било побожности; Твоја равнодушност, да може да живи Гордост очајања и горки чар злости.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви; Твоја љубав да би било побожности; Твоја равнодушност, да може да живи Гордост очајања и горки чар злости.

Остај недостижна, нема и далека — Јер је сан о срећи виши него срећа. Буди бесповратна, као младост; нека Твоја сен и ехо буду све што сећа.

Кроз тамну је пустош моје крило секло, Где сад сја твој покрет и твоја реч зари; И као да свему ти беше порекло, Сунце што ми откри место свију ствари.

И као по ветру лако перје птичје, У теби се крећу светови и бића: Живот није друго до твоје наличје, Твоја друга битност сав тријумф развића.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Та ти, ти си видео доста очију из којих су севале мало оштрије стреле, али твоја париска уштиркана кошуља чувала је твоје нежно срце.” Ох, боже, шта то све вреди?

— гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш! Аксентије Смиљанић истаче се напријед: — Ако је твоја воља, попо, и твој благослов, да узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо какој бабињари да га прихрани док не узмогне

Мара одмах притрча, па владику у руку, а он њу у чело. — Твоја? — пита владика — Божја, па моја! — рече поп. — Да је жива и здрава! — рече владика милујући дијете.

Имам и ја неку цркавицу коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове. — Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Само још да видим шта ће село рећи. А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?

Она окрете главу од мене: — Мишо, шта радимо ми? — Ништа рђаво, дете моје. — Мишо, — рече она стидљиво — што би твоја мати... Мене пресече. — Ћути! — рекох јој. Мора бити да сам изгледао и сувише озбиљан.

Кад сам ја свршио, кад сам патетично одекламовао ваљда десети пут: „Ана, промисли се! Не ја, не моја, него твоја срећа, твоје спокојство. Реци само, ако мислиш да при свем том наш брак не би имао негда, можда, последица...

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А, бога ми, данас, данас... — Е, тек штогођ! А шта ти себе сравњаваш са шњим? Његова конштрукција и твоја — и бијаше! — Е, није него још нешто... Конштрукција! А знаш ли ти, Сидо, да су мршаве нилске краве појеле дебеле?!

кол’ко вам треба, и кол’ко вам је бог дао. Знамо ми то. Намирис’о је Нића још са сокака. Све му голица нос ова твоја силна саламура. Зар ја не знам, зар не знам — к’о једна власт — да си пре три недеље закл’о два, па к’о Енглези дебели.

Па к’о што сам те научио. Не попуштај што зацениш. Сад је твоја берба. Само..., — опомиње га Нића прстом, — ћуткац! Ником да се ниси шалио да кажеш да сам те ја научио.

— Е, кад ти у Рожданику пише — говори бирташица, а навлачи на даску другу шлинговану сукњу — онда је то твоја судбина... а ја нисам знала. Е, онда можеш скакати... — Ех, знам ја да би вама било срце на месту тек ондак!...

па ди сам само поглед’о, било је цигурно моје; и како сам се мого оженити! — Знам, чула сам за твоја чуда и покоре! Чула сам шта су те коштале оне чизме и оне кацабајке оним Маџарицама у Кун-Сент-Мартону што су ти сву

— Није; рâно — вели јој гђа Перса, пробајући га прстима — није оштар, него је твоја кожа на лицу здраво хаглих, па через тога. — А нашто ти то? — пита је Пера. — Ех, немој ми се мешати у наше послове!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом. — Па твоја жена. — А! — поче он као да се досећује — умре она. Још откада је умрла. — Како? где је умрла?

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ох, дођи ми, дођи, јер ће се иначе мој живот прекратити . . . Остајем твоја до гроба — Ј-ка — Но, то је лисица! Шта је мени писала, а шта теби сад пише. Не требам је!

То је основ. Иначе, ја ћу све израдити, а ти ћеш само преписати и суду предати. — Амин, нек буде воља твоја. Ја ћу се по том владати, а преча ми госпога Мица, нег' Алка, коју ја као јурат нисам хтео за жену. Пунцтум!

— Нек тражи кога хоће; што већи, скупљи. Свилокосић слеже раменима. — Нек буде воља твоја, Марко, теби сам обавезан. Конференција свршена.

Прва љубав никад се не угаси. Врат’ се, врат’ се срцу мом, раширеним рукама те ишчекујем. — Твоја негдашња, али верна несуђеница Алка, удова Ћирковић, рождена от Рогозић”.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

које ти најволиш, молим да ме оне утеше, али и оне плачу са мном, јер их ни овога јутра нису гризла твоја мушка, рујна и топла уста. Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи.

Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим, вриштим, хоћу твоје пољупце, твоја густа. Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се!

Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се! Вијем се као црв, превијам, штипам, онесвестим се, а тај занос, та грозница, та страст...

Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет онај тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме је први пут твоја рука обухватила. Зашто си ме додирнуо?

Онда сам брзо прелетела очима преко целог писма, јер сам хтела одмах да сазнам његову садржину. Као и сва твоја писма оно је било искрено, просто и дивно састављено, у њему је врила и кипила сва снага и сва нежност твојих осећања.

Ужас! Па то би значило раскид са животом, раскид са срцем, раскид са крвљу. Никад Наташице! Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице!

Појмиш ли ме, мили? Понекад ми је изгледало да је она твоја слика у мојој свести само плод моје фантазије и да може бити, ох Боже, непостоји ни тај фронт доле где замишљамо да

у бескрајној даљини и тамо, на хоризонту, састављају с небом, изгледало ми је: као да си та бескрајна даљина ти, да је твоја душа неодељиви део оне даљине. За мене ти си био изгубио сву реалност и да ми се опет повратиш требало ми је...

Па после, сећаш се кад оно ја запевам, да се све тресе, сећаш ли се? Е онда ја себи кажем: 'ајде Миле, Бога ти, гл'ај твоја посла пандурска и не трабуњај којешта.

Африка

— Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?“ и ви Му одговорите: „Бели духови који желе да твоја коза поломи ноге, да твој кров падне под тежином пантера, да се кроз твој праг провуче питон.

глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар; знаш шта треба, шта не треба, твоја је цела земља, твој је врховни фетиш. Ти си тако висок да си виши од свију нас!

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Да си возиш на четири коњи, да ти служи катану? Сучи рукаву, кукавицо, па чувај твоја кућа, ако мислиш да имаш леба и сол. ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио?

(Петру.) Еси скупио ону ђубру сос пијацу? ПЕТАР: Аа? ЈАЊА (јаче): Еси скупио ону ђибру? ПЕТАР: Какву тужбу? ЈАЊА: Твоја проклета увета! (Виче.) Море ђубру, ђубру, ђубру! ПЕТАР: Убру, убру! Што не говориш људски, него се ачиш?

Е, е, е, кала!... Тим, тим, тим!... Поштен човек! Кала, кала. (Погледи у Јуцу.) Душо Јуцо, иди у твоја соба, имам једна мала шпекулација. ЈУЦА (одлази). ПОЗОРИЈЕ 3. КИР ЈАЊА и ПЕТАР ЈАЊА: Ту ти писму дао кир Диму?

А ко е шушкио на моја врата? ЈУЦА: Забога, у соби није било никога! ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе! Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу? ЈУЦА: Забога ваљда знам шта ми је посо? ЈАЊА: Алопу!

Шта ћиш ти да радис? ЈУЦА: Има се шта радити. ЈАЊА: Да седиш овде, да се не макниш: да чуваш твоја кућа, знаиш? Кад муж иди по своја посла, добру газдарицу треба да води виршофт... Разумиш што сум казо?

Кад муж иди по своја посла, добру газдарицу треба да води виршофт... Разумиш што сум казо? Да си не макниш од твоја соба. Сад ћим ја да дођим. ПОЗОРЈЕ 6. МИШИЋ и БИВШИ ЈАЊА: (У! Проклето посла! Сад не смим да идим!

Што ћи штафирунг, уа велико господско, не треба тра, тра, тра на свадба. Узмиш твоја млада сос мало аљину, ти једосен о теос; пак идиш у твоја кућа и гледиш твоја шпекулација као поштен човеку.

Узмиш твоја млада сос мало аљину, ти једосен о теос; пак идиш у твоја кућа и гледиш твоја шпекулација као поштен човеку. ДИМА: Ама краксите тин Катица, да видимо оћи да пођи.

Узмиш твоја млада сос мало аљину, ти једосен о теос; пак идиш у твоја кућа и гледиш твоја шпекулација као поштен човеку. ДИМА: Ама краксите тин Катица, да видимо оћи да пођи. ЈАЊА: Што оћи, што нећи?

ЈАЊА (разрогачи се): Пусто широко, високо! Имаш, море, памету у твоја глава? ЈУЦА: Прикладно питање! ЈАЊА. Ти немаш памету у глава, ти имаш у главу ђубру!

Доћи кир Диму, ишти своја облигација, што ћиш да му даш? Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања!

Црњански, Милош - Сеобе 2

„Ана ће да ти каже, сердце! Ти знаш да је та твоја Росија далеко, а да су у мене ситна деца. Али, ја сам, да се иде. Ако имаш чврсту надежду да се треба дохватити

Она је стара и зла, није добра и мирна, као твоја мати. Он се онда заплака, што је Гоша зла. Кад су, затим, стигли кући дединој, био се мало узверио од бабе.

Е не би га, каже, даље трпљео, да зна да ће му се Ђинђа испросити у Павла. „Пази шта ти кажем! Твоја смрт, Пајо, имаће хиљаду узрока!“ Затим узе свој трикорн са стола и изиђе, снуждено, на врата.

Пусти нек лаје прота. Ја ћу да ти кажем, шта је воља Божија. Воља Божија је, наша љубва, према теби, и твоја љубва, за Петра.

А ти кукаш! И ја се, го, осиромашио, реших да кренем, да ми твоја мати не тропари. Нађох се са браћом овде у помрчини, у нади, да ће боље бити – а вичу богат сам зет. Па ћутим!

Теодосије - ЖИТИЈА

А пошто је Бог хтео да се догоди онако како желе родитељи твоји и велможе ваше и браћа твоја, ко сам ја да тако нешто и помислим! Боље би ми било да се и не вратим оцу твоме.

Гледајући ка преподобноме своме оцу, као да је жив, рече: „Блажена је, благи, твоја неизменљива љубав према деци, оче свети!

Чиме ћу ти вратити за сва добра твоја? Изнеможе ми ум, твојом добротом задивљен. Да те достојно хвалим и певам не могу.

И опет призвавши многе себи у помоћ, једва га је могао убедити, тако да он рече проту: — Воља Господња, оче! Твоја заповест нека се изврши на нама!

“ Пришавши ка часноме гробу свога преподобног оца, у ноћи насамо рече му: — Ево сви ми, народ твој и деца твоја коју ти је дао Бог, у твојој цркви сабрани чекамо твоје отачаске дарове.

Помози ми, Господе Боже мој, и спаси ме по милости твојој̓ да се јави неизмерно силна рука твоја и да запрети онима који се на ме подижу, да види непријатељ мој срамоту своју и да се постиди, и руку своју да положи

Или да ми не рече Авраам, или још тачније — Бог Авраамов: „Добра си твоја у животу твоме примио“. Сећаше се и првога свога распетога живота у Светој Гори, ропскога служења са смерношћу,

преподобни оче, превиди ако и има који грех према Богу и која непослушност према теби од деце твоје, и учинићеш да твоја света рака осењивана Духом Светим точи миро сада као и раније, и њиме помазавши узвеселићеш децу и народ свој, да

Пошто су била позвана братија преподобнога, рече цар: — Оци моји и братија твоја сви су часни и свети, али нисам у њих толико уверен да су достојни толике висине чина и апостолске столице, него тебе

Господе Боже мој, на кога се уздах растављајући се од светих својих и излазећи из Свете Горе: ако је на мени воља твоја добра, молитвама пречисте своје Матере и твојега угодника Симеона, оца мојега, не остави ме да се због овога у

Колико је моћна мени милост твоја, Господине, колико си ме заволевши одликовао, Боже мој, милости моја! Нека је благословено име твоје на векове

Жив Господ и жива душа твоја, ја то учинити нећу, нити ћу те напустити. Бог твој, Бог мој, и тамо куд идеш да се населиш идем и ја с тобом, и како

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тошо, луђи си од сваког миша, глуп си као сам Жућо, шашав си као сланина која сама улијеће у твоја уста! Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца. Познао сам их по гласу.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

бићеш личност негативна, ругобице моја днвна! а твоја ће јадна мајка целог века да се вајка! ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Смеје се.) Детињасто, зар не? НОВАКОВИЋ: Па ипак, годи ми та твоја детињарија. Збогом, душице! РИНА (грлећи га, прати га до врата): Још нешто.

АНТА: Та кривоклетства, седам лажних уверења, четири адвоката и наследство. Погледај ти у та твоја упутства, па види шта тамо пише за такве случајеве?

СПАСОЈЕ: То што си прескочен, немој да рачунаш много; ако се сручимо, сручићемо се сви, а и теби твоја година не гине. АНТА (тргне се): Опет ти! Па, мајку му, зар не можеш једанпут да се откачиш од те године!

Ево шта: ово је моја греда и ја молим да ми се врати. Закон као закон, нема где па вели: твоја је греда, узми је! Али шта ће бии ако је на тој греди назидана кућа, зар зато да би ти добио једну греду треба да се

АНТА: Па јесте... али овај... ако се он опет тамо кроз три године јави? СПАСОЈЕ: У томе случају твоја година не гине.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Јадна твоја мајка! - још у пиџами, јер је као и сви директори ишао нешто касније на посао, очух ми је прилазио с лицем као да је

- Ти увек гледаш људе из најцрњег могућег угла! То је твоја несрећа, Слободане! - мама одложи кошуљу на којој је поправљала огрлицу и стави ми руке око врата.

- Знала сам да Веснина мама није истовремено и твоја мама, али нисам претпостављала да имаш и очуха! - стајала је и гледала ме и у томе како ме је гледала покровитељски и

- Тај неће ни да се усправимо! - Па шта онда? Што дижеш толику галаму? Та жена ту, је ли то твоја маћеха? - приближила ми се тако да сам њен врео и влажан дах осећао на образу и врату.

- Чега доста? - ухватио сам је за лакат и окренуо према себи. - Кибицовања! Ако сам ја твоја девојка, није ред да очима гуташ друге. - Не друге. Она ми је другарица из разреда. Зове се Неда. Најбољи је ђак.

Нешто слично тврди и господин твој отац. Професоре не бројим: они за сваког другог свог ђака то тврде. Твоја мајка верује да ћеш већ нешто бити. То, уосталом, верују све мајке. А ти? Шта ти верујеш? — Забога, Рашида!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Ти знаш како сам се оженио, ваљда си чуо. — Чуо сам. Твоја Сока је била у вароши најлепша девојка, момци су се за њу грабили, али мати, намрштена удовица, гледала је као зеницу

— Ти си, Софро, јунак, — рече Чамча, — ти се сад не бој путовати у овим пределима, твоје име и твоја контрафа од зла ће те сачувати; то ће се чак чути и у Пољској, доћи ће све то у новине, твоје описаније, а твоју

— Седи, мој Шамика. — Видиш ону контрафу? То је била твоја мати. Шамика плаче. — Ја сам највише изгубио, немам газдарице. Ожени се једаред.

— Шта може казати? И другима је мати умрла, па су се оженили. Само гледај да добијеш такву као што је твоја мати била. — Ал’ за овај мах не могу се женити; волео би’ малко путовати, па кад се вратим. — А куда би путовао?

Црњански, Милош - Сеобе 1

Жена твоја с червми истљети будет. И горкост душе твоје проиде. За долги твој живот тек твоји потомци обрести будут во ноћи благоз

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Вуковом Рјечнику под „глота“ стоји: „1. (у Ц. Г.) панпресс, 2. чељад, тј. жене и дјеца, фамилиа: ђе је твоја глота?...; не мари глота за једнога скота. 3. некако ђубре у житу...

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

дотакнеш некога од својих другова који беже од тебе као од шуге, било кога од њих, чим га додирнеш, бићеш мање сам — твоја срамота и твоја осамљеност, болест твога сиромаштва мање ће да те пече, поделићеш је са другима...

од својих другова који беже од тебе као од шуге, било кога од њих, чим га додирнеш, бићеш мање сам — твоја срамота и твоја осамљеност, болест твога сиромаштва мање ће да те пече, поделићеш је са другима...

Будиш се у нечијој охлађеној соби у туђем кревету за издавање, у коме је можда неко умро. Вода у чаши залеђена! Твоја хаљина пребачена преко столице влажна. Пукла ти је жица на последњој чарапи и отпао блокеј са десне ципеле.

Колико му је само пута намештала ноћне вожње од тридесет хиљада! —Твоја мала? —Моја. —Како је само слатка! Сузи, дођи да видиш Макијеву ћерку — право луче!

– Ни прошли пут. Ни претпрошли! Ни онај тамо... Случајно, децу твоја кућа уопште не занима. Летују под шаторима као пробисвети, само неће код тебе. А знаш ли зашто?

– Мислим да си се мало удаљила од теме... Почела си да говориш о викендици. – Опет та твоја лажна супериорност! Гадиш ми се, да знаш!

Човек поче да празни пепељаре. – То је била твоја идеја! — рече, играјући се ватром. – Остави ме на миру! — казала је, играјући се ледом.

– Ох, твој англосаксонски смисао за хумор! — уздахну жена и отпи нови гутљај вотке. – Ох, твоја уобичајена депресија после гостију! — рече он.

– упита жена и сама одговори: — Јер си почео да се гојиш! А када је у питању твоја патолошка нарцисоидност, нема ствари које се не би одрекао! Желиш да по сваку цену останеш витак!

Матавуљ, Симо - УСКОК

— рече он и скиде калпак. Мргуд настави: — Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се веселити, тако нам није

— рече он и скиде калпак. Мргуд настави: — Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се веселити, тако нам није дојадило ни уз тебе туговати, а

Пред уласком у двориште затече Милицу, која га очевидно чекаше. Она му рече: — А гдје си већ? Твоја те је кућа жељна! Јанко се загледа у њу, лице јој бјеше блиједо, груди јој се таласаху.

— Дакле, хоће ли бити јела за двадесет људи, осим нас домаћих? — Биће! Владика се обрну архимандриту: — Како је твоја нога, Јанаћије? — Кад је овако хладна студен, не мучи ме као кад је влага! — Кад је влага споља, треба да речеш!

Ово је твоја мјесечна плата! Иди, синко, и проведи се лијепо у сватовима!... Бјеше већ мрак кад се Јанко и Крцун упутише горњим

пун искуства и поуздања у себе, што год урадиш моћи ћеш бити задовољан и поносит, јер ће се у твојој свијести огледати твоја дјела, подстакнута слободном, мушком вољом слободна човјека.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

А ми, поносни, несаломљиви, корачали смо с тобом, заједно, јер ми смо део тебе, твоја деца, Републико... ... Али данас, у дане среће, док тихо вече милује уснуле врбе, сети се њихових поклича, њихових

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Тек док ја раздрешим бисаге, ’оће много шта да чује свет. ’Оћу да потражим ступце од неких новина. — Тхе, то је твоја ствар — вели му шеф. — Па ће и господин Тодор, шеф, да се мало прослави. Знам и неке његове, знаш, онаке ствари...

Доста једна! — Не треба ваша жена. — Али мени треба твоја, Швабо. Али Шваба се није љутио. По неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако се један другом

« подподвикне му тек госпоја Каја, па дохвати лонац с врућом водом, а Јова беж’ из кујне. »Нисам ја твоја шефовица!« А Јова се онда баци на посао који и приличи једном домаћину.

Чији си био барјактар, благо мени? — Био сам бурски... — Е? Баш бурски... — Бога ми, бурски, тата! Питај децу! — Твоја срећа! — рече вртећи главом али одобровољено отац. — А да си био енглески — ја би’ ти сад ту другу здраву пребио!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Црна Горо, гнездо соколова! Да тврде су поносне ти стене, Чеда твоја тврђа него стене, Стена стену гони до небеса, Твоја слава још више небеса.

Да тврде су поносне ти стене, Чеда твоја тврђа него стене, Стена стену гони до небеса, Твоја слава још више небеса.

Боже вели, чудна дела твоја! Али гледај куд ћеш, главо моја, Јер ако те то јерје довати, Оћеш богме грко оплакати.

студену, На гроб војнов тело наклонила, Око крста руке обавила, Прошâ живот, прошâ јад и боља — А мој Боже, буди твоја воља, Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, ма ја идем живим.

5. Кад у колу други клону, Твоја нога јоште плете, Кад им перја јурве тону, Твоја перја гордо лете, Љупко мига поглед твој — Благо мени, да си мој!

5. Кад у колу други клону, Твоја нога јоште плете, Кад им перја јурве тону, Твоја перја гордо лете, Љупко мига поглед твој — Благо мени, да си мој! 6.

се жари, И теби мисли с тим да благодари; О не мож' бити, не мож' никад ово, Јер слабачко је врло пева слово. Твоја добра, као сунца свет, Моји певи, кâ мирисни цвет; Сунце сјаје, сунце живот шаље, Цветак мири, али ништа даље.

Дете слабо момком ојачало, Момка жарке певе послушало: „О, лепа пева!“ рече пун весела; „О, певај даље!“ твоја беше жеља. И даље, брате, тада сам певао, Тебе млада жива забављао.

О кад би, кад би растерао тад И големи мога срца јад! О кад би само света твоја сила Донијела мени брата мила! (марта 1846) (ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ) Певам дању, певам ноћу, Певам, селе, што

Ох, удари громом сада, Сада, Боже, ил' никада. Шта запали срце моје? Очи твоје. Шта разгоре огња пуста? Твоја уста. ........... слатке муке? Твоје руке. О скупи, сунце, скупи стреле, О данче, ал' си ладан.

Аха, о драги сине, ти си! Одма се, мили, знаде чи си. Умилна ћут ми дира груди, Одавнашње се онде буди. Широка твоја снажна плећа, За отечество каква срећа! Ти оћеш њему ото бити, У врагу као и ја рити.

Све здраве видим, срце друго шта ће? Ти ноћи блиске сјајана тавнино, На земљу краснос(т) твоја доћи ка(д) ће? Тавнина дође, одо драге кући, И моје срце тело ми је пући. 44.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора. Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним

— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их!

— Јок, брате, баш никад — тврди дјед, иако му није сасвим јасно шта га то брадоња, у ствари, пита. — А зар твоја покојна жена није понекад уздисала и теби се пожалила на нешто из дана своје младости?

Уњири се Сава у затамњено свечево лице и сажаљиво промрси: — А шта мени и треба твоја помоћ кад се предрага ноћца на земљу спусти?

— Та овака је граната, болан, разнијела читаву моју појату, није ни сламке остало. Еј, појата је то, није твоја циганска черга! — Боже мој, што ти је сељак — отеже калајџија мирно, сањалачки, као да чита из књиге.

— Нико те није гонио да се с тим твојим рајтхознама натртиш пред Групу армија Е. Још је сва твоја срећа што си тур подашио кожом.

— Охо, Сајане, оде ти у пјеснике — изненади се командант. — У пјеснике! — гракну Џакан. — То је некад била твоја занимација. Моли ти бога да ја не дунем у четнике, у банду. — Ено га сад!

— А мене је, видиш, маћеха кроз иглене уши прогонила, матере ни запамтио нијесам. Ова твоја, ако је и будаласта, бар је на сигурно мјесто оставила.

Шта ћемо с тобом? — Гледај ти друге, а за мене је лако. Сједај без бриге у та твоја кола, па свршавај послове. — Е, Стево, невољо моја, у рату ми је лако с тобом било.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

За свагда! Па сад нек види колко ће је коштати њена госпоштина! ЈУСУФ: Ту госпоштину измишља твоја сиротиња. Али да ти кажем једну ствар.

Стално га нешто боцкају. Те немој ово, те не смеш оно, те ово није твоја ствар, те о томе треба ми да кажемо, о оном ниси смео без питања. Стално неке трзавице.

Немаш појма шта се дешава, Ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку.

Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула. Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу? Не знаш, не видиш, не чујеш, све се то ради у мраку.

Зато теби сад ваља Имотски кадија. Немој да се лажемо, кад знамо! Ти и твоја политика! Али кажи ми шта ти мислиш да чиниш судњега дана, кад и зрно горушичино донесу да буде изморено?

Сад му је стало и до Хасанаге! Сад се и за њега бринеш? Да од Хасанаге не направим будалу? То ли је твоја брига? Не тичете ме се ни ти, ни ага, ни кадија, хоћу да свратим, да се с дететом опростим А после чини како си

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

сан младости и среће! Хајде да сневамо: Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило на

Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило на намештане, овеће, каменове. Твоја мала кућица, скоро зидана, приземна и местимице окречена, скриваше се у дну баште и од ње се виђаше само кров са новим

А ти беше увек, од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена. Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Каква ли беше тада!

Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати. Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну.

А ти? Беше сваког дана код нас. Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији!

Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи. Изгледаше да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до

И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама.

У том дође са рада твоја мати. Улази она тихо, понизно, са прекрштеним рукама, носећи под пазухом остатак од свога ручка. — ’Бро вече!

Прича она, а твоја мајка слуша је жељно, клима јој у повлад, а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори.

После се ти пробудиш и онда вечерамо. Твоја мати донесе што год од ваше куће, а и с оним што ми имамо, вечерамо заједно.

Нарочити момак то однесе на гробље. Твоја мати дође, и, да не би изгледало да она хоће да иде у друштву с њом, тражи од ње штогод да јој понесе.

За Божић, Ускрс по читаве дане остајала би ти код нас помажући матери. А твоја мати као и пре. Увече би дошла са наднице кући, а ујутру, рано, ишла на рад.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Тако су и просци Твоји: — ко да бира ко да броји? — Кога такне Твоја рука, око Твоје ког просука, биће вредан тога струка, тога лица, тога гука, тих милина и тих мука, биће вредан, како

та над је све што народ има млад, у наду том и твоја нам је сен. Паклених страсти рајски царе ти, разреди страсти голем комешај у народу што малом овом ври: с висине своје

Ал' то је ваљда твоја трагичност? Што за живота хтеде презрети, осудили те на то по смрти! Насмеши се поругљиво: „Та да, већ знам шта

Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас. А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава?

Будимо га! Камо справа? Камо остра слепила? А ти, ћерко, не стој туна, уцена је твоја пуна: светла круна Аскалуна за тебе се спремила! Живо, синци, камо клинци? камо остра слепила?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

— па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?

Онда јој се баба стане умиљавати: — А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила.

Онда јој се баба стане умиљавати: — А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила.

и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа. Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави.

Онда он у радости и у чуду рече царскоме сину: — Кад си ти мене овако обрадовао и ја ћу тебе обрадовати: она твоја обадва брата код мене су у животу, они се нису умели владати тако мудро као ти, него су били почели на ме осецати се,

како ће се ово јести? — Лијепо — одговори тица, — с муком као што су се до сада мучили ова твоја два сина и шћер, и покај се, што си на велику божју правду смакао своју жену а њихову матер; ово су твоја ђеца, а на

мучили ова твоја два сина и шћер, и покај се, што си на велику божју правду смакао своју жену а њихову матер; ово су твоја ђеца, а на мјесто њих твоја проклета матер подметнула троје мачади.

и шћер, и покај се, што си на велику божју правду смакао своју жену а њихову матер; ово су твоја ђеца, а на мјесто њих твоја проклета матер подметнула троје мачади.

Немој од мене крити, кад ја све знам. Мој синко, ти плачеш зато што си гладан; твоја зла маћија не да ти јести, јер хоће да те шундра; али не бој се, неће јој то поћи за руком, јер, помоћу божјом,

Онда се он ражљути па јој рече: — А да где је моја срећа? Девојка му одговори: — Твоја је срећа далеко од тебе. — А могу ли је наћи? запита он, а она му одговори: — Можеш, потражи је.

Онда јој он рече: — А ко си ти да ја не бих добио ни ових опанака? А она му одговори: — Ја сам твоја срећа. Кад он то чује стаде се бусати: — И ти ли си моја срећа, бог те убио! Ко тебе мени даде?

Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. — А шћер твоја од кога се научила? — упита цар, а сиромах одговори: — Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Одлази.) МАКСИМ: Плаче ли и твоја, куме, кад не може да ти доскочи? КУМ: Плаче; него онда не иде она напоље, него ја.

НИКОЛА: Шта је, брате, побогу? МАКСИМ: Шта је? Имам жену — не жену, него лопова, пустаију, арамбашу. НИКОЛА: Твоја жена пустаија? МАКСИМ: Не пустаија, то је мало; убица. НИКОЛА: Каква несрећа! Шта је учинила?

НИКОЛА: Иди, иди, ја мислим богзна шта је учинила; а оно којешта. МАКСИМ: Кажи ми, тако ти бога, витла ли твоја којекуд? НИКОЛА: То не; али, ако оћеш да знаш, волио би да је и таква. МАКСИМ: Е гле, шта овај будали!

„Оштрија“ — дођи овој мојој, пак ће ти пресести и оштрина и љутина. НИКОЛА: Ако ћеш управо, твоја је једна жена, која се може сваком допасти. МАКСИМ: На пример.

ЉУБА: Да донесеш гефроренес. ВУЧКО: Хм!. ЉУБА: Шта је „хм“? ВУЧКО: Да се троше паре. ЉУБА: То твоја брига није. Иди, кад ти кажем. ВУЧКО: Лепо, лепо. (Одлази.) СТАНИЈА: Добро се момче види. ЉУБА: Добро врага.

) ЉУБА: Збогом. ПИЈАДА (Станији): Слузбеница понизна. (Станија не одговара ништа, и Пијада лагано Љуби.) Твоја се мајка несто срди на мене. ЉУБА: Е, што се има срдити. — Мајка, каже ти Пијада збогом.

Па и глас је леп, није: ,,уа, уа!“ ка ваше. ЉУБА: Нама су опет ваше ружне. СТАНИЈА: Што? Ружне? Што је твоја мајка певала, то је ружно? Еј, леле Стано! ЉУБА: Кажи ми, мајка, зашто сте и ви певале љубовне песме?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Таки да ми другу девојку нађеш, а ову марш из куће! ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду.

Таки да ми другу девојку нађеш, а ову марш из куће! ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду. ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако?

ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду. ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо!

Мој брајко, другојаче је јунаке Срета натпио, а не као ти што си; али срећа твоја што ја морам чизме да свршим. Нека, нека, биће време, видићемо ко је јунак; срећа твоја велика што данас морају чизме

Нека, нека, биће време, видићемо ко је јунак; срећа твоја велика што данас морају чизме бити готове. (Смотри Султану у постељи.) А гле ове?

Сад ће ти пући глава на четворо! СРЕТА: Море Пело, који ти је враг? СУЛТАНА: Твоја је мати била Пела, а не ја. Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје.

Та ти знаш, онако као јуче. СУЛТАНА: Та разумеш ли српски, не разумео дабогда никога, ја нисам твоја жена. Сам је пакао морао мога несрећног мужа научити да ме теби у руке преда. Али ће га скупо ова шала стати.

СРЕТА: А знаш ли ти да жена треба да бојитсја својега мужа? СУЛТАНА: Ја сам ти сто пути казала да нисам твоја жена. СРЕТА: Ја знам да си ти наша госпођа, зашто је ђаво ушо у тебе као и у њу.

СУЛТАНА: Орјатине, ти се смеш мени противити, не видиш да сам ја твоја госпођа? СТЕВАН: Сад ћеду ми јошт и чизмашице бити госпође.

СУЛТАНА: Мајсторица ти била мати, па те лебом ранила. Ја сам твоја госјгођа. СТЕВАН: Иди па спавај, боље ће бити; нек ти мало изиђе из главе бокал.

СТЕВАН: А ниси, само си од јуче мамурна. СУЛТАНА: Сад ће ти пући глава! СТЕВАН: Бре, срећа је твоја што ја с мајстор Сретом добро живим, а сад би ти показао на кога ти замањујеш.

(Трифићу.) Лепо ти стоји, напустио си ме да ме слуге туку. ТРИФИЋ: Драга моја, шта ћеш ти овде? СУЛТАНА: Ја сам твоја жена. ТРИФИЋ: Ти моја жена ниси! СУЛТАНА: Шта, забога, гди сам ја? Помагајте! (Туче се по глави.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(20. В 1989) 4 ЈЕДНОРОГ П устош у мени твоје је имање; Твоја је она ограда без куће, На тебе гласи тапија, а кључ је Од капије у твоје непостање.

Опрости ми, и учини да срасте Са својом кошћу кост, са стаблом грана; у сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али

(8. ВИ 1989) ПИЕТА Срце је Мајке срце Богомајке Тин Положила сам обе уске шаке Под твоја плећа, придигла полако, Покретом који на кретњу се сећа Кад сам те преповијала; помакла Из водоравне равнотеже,

Положила сам обе уске шаке Под твоја плећа, придигла полако; И заувек смо скамењени тако. (19. ИИ 1992) ПИСМО Винчанско писмо, жиг у иловачи, Глинени

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Нећу ни за кога да навијам. Систем — неутрална Швајцарска! — И ти то називаш животом? Други мужеви ... — Твоја је грешка што се ниси удала за неког смрдљивог малограђанина који ће да танца око тебе целог живота! Ја морам да радим!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

(Гризу се, ждеру силе мрклине.) Алатке хвата живост, лакоћа. Прашниче земни, радосно раткај: башта је твоја виноград воћа. Кратку, и крепку, молитву саткај. Чуваран буди, бића ми трако. Не знај за речи никуд ни како.

Заправо грм си који с низине брда надрасте, скупив у крошњу одежду земску, небеску ношњу. Пазуха Твоја отаве две су. Множи рукавце руку ти река. Коско, што дижеш буну у месу, мирној дубини светог порекла?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

3. БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРКО; Баш како ваља! Јес чуо, Батићу, ја сам теби Јелицу обећао, и она је твоја. Али ако желиш да добро живите, не дај јој нипошто да ове врашке књиге чита. БАТИЋ: Ја ћу гледати да се слажем с њоме.

(Проспе ú по асталу.) МАРКО: Шта? МИТА (тајно Алекси): Ето ти твоја шпекулација! БАТИЋ: Свуда сам лопова тражио, и јошт га једнако моје слуге траже, но бадава.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Пусто је на све стране ... Тужно се јутро над водом рађа. Куд ли је твоја отишла лаћа, јуначки капетане?! ИИИ У кули старој фењер гори, пламен се жути са тамом бори, на море баца зрачак.

Са пуним лонцем и масним брком чекаћу на те, пожури трком. Нежно те грли медена лица и поздрав шаље твоја Лисица.“ Јеж се весели: „На гозбу, вели, ту шале нема, хајд да се спрема.

Нек перје петла краси твој дом, кокош нек седи у лонцу твом! Гускино крило лепеза твоја, а јастук меки паткица која. Живела вечно у миру, срећи, никада лавеж не чула псећи.

! Колиба твоја права је баба, кров ти је труо, простирка слаба. Штенара то је, тесна, и глува, сигурно у њој имаш и бува!

ТРИ ПИСМА УНУКИНО ПИСМО Ово ти пише, док сунце облак злати унука твоја, дедице непознати. У селу живиш, далеко — кажу људи — у саму зору вредни те петлић буди.

Јесу ли чисте боје? На крају, деда, много ти поздрава шаље, жели ти срећу, радост и тако даље унука твоја, изданак твоје крви Бајина Башта Основна разред први.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— И пилићи које Ферера очекује биће већ кокоши, — додаје шалећи се девојка. „Ти такође, мислим у себи, бићеш мати, твоја јединствена вечерашња свежина биће само успомена. Нашто се онда враћати!“ — Доћи ћу, сигурно ћу доћи.

— О, Педро! — Шта би? — Како Ана? Мислим да те чека, Педро. — Као и тебе твоја Сагрера. — Која Сагрера? — Хајде. Она с којом ћеш се оженити, начинити сина. — Заиста? Колико ви све знате!

— То је била строга жена, твоја мати. — Строга? Страшна. Када је сањам само, скочим. Нисам никада разумео зашто је била таква.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

РАЗГОВОР МАЛЕ СРБАДИЈЕ С ОТАЏБИНОМ Отаџбино, мајко моја, И дедова мојих славни', Докле стижу крила твоја И питоме твоје равни? Покажи им међе своје, Твоје горе, реке твоје.

Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?

„Прихватите луч слободе Усред ове ропске таме; А старији нек вас воде Где гинути вала за ме: Књига, то је луча твоја, Србадијо, надо моја!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

длану и са својим прстима остајеш у већини међу многима сам из дана у дан дат тамо где се знаци скупе и збију твоја је соба општи стан предсобље повратка у потпуно знање које води унутра дубоко на осетљиве струне и чудна

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ВИДА: Па, право да ти кажем, Проко, ми се баш сви и чудимо што се твоја Гина толико уби плачући. ГИНА: Зато, ако хоћеш да знаш, што искрено жалим, а не као ви. САРКА: А што па као ми?

СИМКА: А знаш шта ја њему кажем, велим му: Као да ми је од срца отпала. АГАТОН: Господе, господе, велика су дела твоја! ДАНИЦА (у немогућности је да се одбрани, јер је за све време једно од другога отима и грли): Али, молим вас!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— А ти, дроњо један — обрати се Таси — само ми изиђи сутра пред команданта такав! — Као да се присети: — То је била твоја дужност, наредниче, да приметиш... — Разумем!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

не, макар не имали праве љубави, али макар поштовања — онда ће ти, брате, и писар и твоја слачајша прва љубав охладити... Ово се нигде у свету не дешава... А с тобом што буде: од премештаја неће ништа горе.

— Море, видим ја све: ти би се и сад сматрао за најсрећнијега, кад би она пристала да буде твоја жена, а?... И Веља га погледа тако, као да би хтео наћи потврду својим речима на његову лицу..

— Ето, моја!... моја!... је ли?... Довека! — Твоја!... прошапта Љубица и уздахну горко, извијајући се полагано из његових руку, којима је беше обавио и стегао као

Он притрча и узе је за раме. — Треба се договорити... Данас-сутра... ових дана морамо ићи на испит... требаће твоја крштеница... Па после... — Све то ти сам смисли и спреми шта треба, мене немој питати ни за што...

— А ово је, без сумње, твоја драга половина и глава куће, настави он, рукујући се са Љубицом, — јер ти пријатељу, не можеш бити глава куће, насмеја

— Хоћеш?... Пропусти га напред... па онако с леђа... ножем, пирни га... Само да те нико не види. Па ћу бити твоја!... Твоја, разумеш ли ? Хоћеш ?...

Пропусти га напред... па онако с леђа... ножем, пирни га... Само да те нико не види. Па ћу бити твоја!... Твоја, разумеш ли ? Хоћеш ?...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

63. Мучи не плачи, душо девојко, Твоја ће мајка већма плакати, Већма плакати, тебе жалити, Кад твоје друге на воду пођу, А лепе Руже на води нема, Ни

“ 67. Млад младожења, ружо румена! Предадосмо ти струк рузмарина; Ако увене струк рузмарина, Твоја срамота, наша греота; Често заливај струк рузмарина, Да не увене струк рузмарина. 68.

96. Мој Јоване, орломане, А камо те, не било те! Шта учини и уради, Како ће ти кућа твоја И жалосна браћа твоја? Што саломи браћи крила И цијелу братству твоме?

96. Мој Јоване, орломане, А камо те, не било те! Шта учини и уради, Како ће ти кућа твоја И жалосна браћа твоја? Што саломи браћи крила И цијелу братству твоме?

Јел’ ти тврда моја десна рука?“ Мара њему тихо одговара: “Вјеруј Јово, и срце и душо! Дража ми је, драги, твоја душа, Него моја сва четири брата; Мекша ми је твоја десна рука, Нег’ четири најмекша јастука.“ 108.

Дража ми је, драги, твоја душа, Него моја сва четири брата; Мекша ми је твоја десна рука, Нег’ четири најмекша јастука.“ 108. Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело?

“ “Остављам те мојој мајци и твојој!“ “Шта ће мени моја мајка и твоја, Кад ја немам тебе, драги, крај себе?“ 131.

“ 151. “Ој девојко, душо моја, Чим миришу њедра твоја? Или дуњом, ил’ неранчом, Или смиљем, ил’ босиљем?“ “Ој Бога ми, млад јуначе, Моја недра не миришу Нити дуњом,

“ Ал’ говори Радоња са коња: “Не будали, Јагодина мајко, Није твоја нејака Јагода, Сву ноћ ми је на руци преспала, Десну ми је претиштила руку.“ 164. “Крају, крају, мој мрнару!

“ Мома прстен узимала, на прст натиче: “Оћу тебе, и твој прстен, и ја сам твоја.“ 207. Вишњичица род родила, Од рода се подломила, Нема нико да је бере, Него момче и девојче; Стидње момче,

Што ти са мном не беседиш, Уста медена? — Ја би с тобом беседила, Не смем од мајке. — А гди ти је твоја мајка? Не било ти је! — Ено ми је у градини Гди невен бере; Увенуло њено срце, К’о што је моје!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Ја мислим... ФИЛИП: Ааа! Ти то, што ти се мути по глави, називаш мишљење? Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење?

БЛАГОЈЕ: То нећеш доживети! ГИНА: Крпа остаје крпа! Ниси ти ништа друго, до једна обична крпа, жедна ракије! И та твоја цвећка од глумице! Моћи ће да те привија! Да те привија на своје живе ране! Да те привија, ко ракијаву облогу!

Камо среће да нисам! СОФИЈА: Прогледао? ДРОБАЦ: Кад сам те виђео јутрос... Кад ме та твоја коса јутрос дотакла... СОФИЈА: Па то си ти налетео кад сам се враћала? ДРОБАЦ: Ко да си ми скинула крв са очију!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Једнако ћарлија као далек врт трагом мојим сенка моја, пуна жита и неба ведра, врела као једра недра твоја. И док ми се ноћу преплићу на руци голе жене, и звуци крвавих накита страшних, тешке свиле и листови прашни, чим пред

Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва. Моја је обилазила острва. Седео сам погуран и црн, пуст, као Месечева сенка.

Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица сребрних. И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим.

Мртва си ми гола. Кожа ме твоја пуна танких жила сети како сред развалина попрсканих мушком крвљу већ хиљаде година змије пузе на жене мраморне.

Тужно је ићи чак до пољана. 1912. ПОБЕДИ Видех твоја кола од крвавог злата, засута ружама и женама голим. У мору модрих телеса прели ме плачем старим робова, сатрапа,

Победила су деца и разбојници. Победила је смрт. Победила је сласт. Једну никад не вукоше твоја кола: част. КУГА Ники Бартуловићу Свеједно родиш ли сина или кћер у славу покољења.

На пепелу крвавом Црне Горе није доста горка сласт нове зоре но ти што си очувао част. Мислиш да су стене дедовина твоја. Ловћен да даје стене за пазар. Ти...

Теби су наши боли ситни мрави. Ти бисер суза наших бацаш у прах. Али се над њима, после, Твоја зора заплави, у коју се млад и весео загледах.

Нико и ништа. Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни, кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах. Крв твоја ко роса пала је на равни, ко некад, да хлади толиких самртнички дах.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом: „То је твоја отаџбина!... Ха, ха, ха, ха!...

Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати опозиционаре. — Шта је твоја улога? — пита првог. — Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.

— Седи! — рече председник задовољан. — Каква је твоја улога? — пита другог. — Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Послаћу ти ја оздо магацинку. А ти, војниче! обрте се он Љубиши, — каква је твоја пушка? Љубиша обори очи, па промуца: — Тсс... тек онако... моћи ће поднети...

— Изиђи на брег, па засвирај на све четири стране. Твоја ће се жеља испунити. Старца нестаде, у соби се опет навуче густа помрчина, али у руци ми остаде хладна дугачка труба.

— О госпођо, добро дошли! — викну Милан прилазећи им. — Шта?... А, гле... видиш ја моје дочеках, а твоја мајка, где је она? — Море, невоља је... Искочио београдски воз, па ће бити задоцњење. — А-а!...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Е, баш добро! Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије! ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло.

ПАВКА: Прво и прво, ако си се испросила, он ти није још муж, а друго, и да ти је муж, не би му твоја одбрана ништа помогла да буде посланик. ДАНИЦА: Па биће он посланик и без моје одбране. ПАВКА: Е, а ко ти то каже?

МЛАДЕН: Па то, нема више... а јес', јутрос је нешто улазила и газдарица. СЕКУЛИЋ (Јеврему): Уха, па то цела твоја кућа оде у опозицију! ЈЕВРЕМ: Ама, није, него женско, знаш како је, мора свуда да завири.

А и ти, Спиро, што си се ког ђавола смрзнуо? Трчи, брате, по кући као да је твоја кућа. Зовите Павку, Даницу. Зовите их нека упале свеће на прозоре! (Одјуре и Спира и Младен.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А то је мој мал што га арчим, а народња ни пара једна неће ту отићи! Мој мал, учо, јакако! — Твоја »својина«, хоћеш ваљда да ми кажеш?! — рече Срета саркастично.

— Јок! У камариле ја не идем! Моја нога неће тамо крочити! Ја остајем уз народ; наши се путеви деле! — Сад... твоја воља, учитељу! — вели Милисав. — Тек, ја ка’ велим: лепо би било да си ти ондена с нама.

А, господин-учитељ, ели убаво зборим? Хе, хе! — рече па се стаде лупати кажипрстом по десном слепом оку. — Друго твоја наука, а друго моја практика! Хехе! Башка твоје знање, башка моје умење! — Славно си се сетио! — вели му Сретен.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

хиландарској, веру бо васпријех вадовичју принесашују ти две цете, Господи, сише и аз сије принесох недостојнаја раба твоја, о Владичице, Јефимија монахи, дашти господина ми ћесара Војихне, лежештаго зде, некогда же деспотица...

хиландарске, јер примих веру удовичину што ти принесе две цете, Господе, те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја, о Владичице, Јефимија монахиња, кћи господина ми кесара Војихне, који лежи овде, негда деспотица.

Печалем бо мнозем сапрежена сут вазљубљенаја ти чеда, јадушти бо хлеб их ваздвигоше на њих ков велик и твоја блага ва забит поставише о мучениче.

убеди Теодоре, поими Меркурија и Прокопија и 40 мученик севастијских не остави, ва њихже мученији војујут чеда твоја вазљубљена, кнез Стефан и Влк, проси подати им се от Бога помошти, приди убо на помошт нашу идеже аште јеси.

И свима нам је потребна помоћ твоја, те се молимо моли се заједничком Владики за вољена ти чеда и за све који им са љубављу И вером служе.

Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.

убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави мисли нек се бујно роје, И реч нек твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

Тело ти је у филиграну љуска Кроз коју блиста кротка душа твоја, Из очију тих бистрих благост пљуска, Врлинама ти већ не знам ни броја; Ал̓ знам: за душу тамница је уска Ти прекрасна

господар твој и твога тела, Ко деспоти стари владам тобом сада, Сам напајам уста са свих твојих врела И сва нежност твоја само на ме пада.

Помени ме у молитвама, мила, И ја ћу знати у часове таме, Кад опет груне нечастива сила, Да добра душа твоја пази на ме...

пун побожног страха, Посрћем, клецам, докле ме привлаче, Ко провалија тамна и дубока, И док страсним преливима мраче, Твоја два црна неумитна ока... СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату.

Па ипак си сваког дана нова мени, Увек нова, увек тако чудно друга, И никада слична јучерањој жени. Та моћ твоја чудна заслепљава мене Разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.

— Дај ми уста твоја, дај могућност тајну Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајну, Да спокојан будем и

Дај ми уста твоја, дај могућност тајну! Јер осећам стално распадање бића, И док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом почетку

Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео Под којим лежи коса твоја густа.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Црни дане, а црна судбино! О кукавно Српство угашено, зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим! Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови...

Све је ово некаква наука! Без момчади ове те су овђе шест путах је јошт ов'лико дома; њина сила, то је твоја сила. Докле Турци све њих савладају, многе ће се буле оцрнити; борби нашој краја бити неће до истраге турске али наше.

Величаство витешке ти душе надмашује бесмртне подвиге дивне Спарте и великог Рима; сва витештва њина блистателна твоја горда мишца помрачује. Шта Леонид оће и Сцевола кад Обилић стане на поприште?

Рече Хамза Мићуновић-Вуку: „Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе, боља ми је вјера него твоја! Хата јашем, бритку сабљу пашем, капетан сам од царева града, у њем владам од триста годинах; ђед ми га је на сабљу

“ Док Грбичић мени попришапта: „Немој такве говорит ријечи, не смије се овде право зборит. Твоја срећа — не разумјеше те“.

по бедему од Травника, Бог га клео! Главе братске познат нећеш, нама празно! ере су их нагрдили, невјерници! Куд ће твоја млада љуба, куку њојзи! двоје ђеце твоје лудо, сирочади? Што ће јадни ђед ти Бајко, мој Батрићу, који те је одњивио?

Мртву главу не диже из гроба ни прекова бистра џефердара. Здраво твоја глава на рамена, ти ћеш пушку другу набавити, а у руке Мандушића Вука биће свака пушка убојита!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— А ето и твоја глава! — И од беса, пића, ударајући се по глави и врату, заждио би онда чак до капије, да би се исто тако опет отуда

И Арса седи код куће, уз огњиште, али зато твоја глава и отиде! И сад тако, ето! Ја, тако! На питања и прекоре осталих, како треба да иде тамо, у кућу, да се нађе,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ја о њима сањам. А твоја се песма Разлеже за сунцем што нас собом зваше: „Море, насред села шарена чесма Течаше, аго, течаше...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако!

Трећи је био бркоњин брат, а оба подаљи рођаци Пејови. „Погледај, сердару, рекох, овакијех змајева педесет, браћа су твоја!

“ „Господару, оба ми свијета, зло нијесам тражио нити га желио! Твоја сабља а моја глава. Радији сам да моја глава умири свађу, него да ради ње изгуби их се још...

„Знамо, знамо... Није тешко ни зубима натући кад је шта, а за те има, Богу фала! Пространа је твоја инорија, а дочекују те свуда...!“ рече мали па мигну значајно на пециво.

Не знам што више, нити имам времена. Збогом, мој драги брате. Твоја сестра Елвира.“ „Јадна!“ рекоше женске, кад Јанко доврши. Он покри лице рукама, па остаде тако.

Ситнице! Ја те познајем добро. Ти си момак прикладан, а часник си, дакле, племић. Може бити стотину другијех разлога, твоја поштена и осјетљива душа нагнала би те да ми изнесеш.

у простоме народу нема свагдашњега имена, што момка нагони да дјевојку пита: „О дјевојко душо моја, чим миришу њедра твоја“, јер томе мирису нема слична међу цвијећем.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

С тијем се поносио ко соко висином, риба дубином, зец брзином и видра мудрином! С тобом се браћа поносила! Твоја се срећа родила, звездама сјајним росила! Узор био чојства и јунаштва! У сребро ти се оковала!

(заклетва девојке). Онако ми живјело што је од мога срца пало! Сутрашњи дан не дочекао! Тако згрчен на твоја врата не долазио! Тако магарећу главу не носио! Тако махнит по гори не скакао! Тако ме браћа не издала!

16 Питао ага чипчију: — Колико крава носи мјесеци теле? — Онолико, мој златни ага, колико је тебе носила твоја мајка раметли-Ханума. 5. О КРАЉЕВИЋУ МАРКУ 1 Питали Краљевића Марка: — Како постаде таки јунак?

— Они те под оружјем умре, а још га није душманском крвљу омрсио. 7 Питали Црногорку: — Погинуше ли оно оба твоја сина? — Зато сам их и родила. 8 Питали Црногорца на исповјести: — Јеси ли препостио све петке и сриједе у години?

Прије тебе него мајку твоју: Сан у бешу, а несан под бешу! Твоја беша на мору кована; Ковале је до три кујунџије: Један кује, други позлаћује, Трећи гради од злата јабуке, Поткића

10 Иш, пауне златопере! Не шетукај, не загучај, Не шобоћи, не клопоћи! Спушти твоја златна перја, А рашири ђузел репа, Уљез’ лако у одају: Крил’ма Јову лада чини, Да он спава у ладини!

— Твоја ћерка буветина, Твоја кућа локветина: Кћер ти нисам ни просио, Само сам се нашалио?“ 11 Кад се жени врабац подунава

— Твоја ћерка буветина, Твоја кућа локветина: Кћер ти нисам ни просио, Само сам се нашалио?“ 11 Кад се жени врабац подунавац, Запросио сјеницу

два кâ и два првијенца; два кâ и два дјевера: један добар и поштен, кâ твој отац; а кћерца била добра и поштена као и твоја мајка!

, а у други дом уљегла у бољи час! Да бог да, моја кћерце, да ти креши и реуши (тј. расте и напредује) свака твоја работа, како вода о Божићу, а лист и трава о Ђурђеву-дне! И да ти сваки твој брат и пријатељ завиди па добро!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из

што ми је нијеси дао извадити из рупе.“ — „Шта наопако! изишла твоја жена!“ повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. ИИ.

Онда Еро брже боље отрчи кадији: „Честити ефендија! твоја крава убола моју краву.“ — „Па ко је крив, море! је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е!

” Онда јој се баба стане умиљавати: „А за што тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила.

” Онда јој се баба стане умиљавати: „А за што тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила.

и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа.” Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави.

Кад тако прође двадесет година онда змија дође и проговори матери: „Ја сам она твоја змијица што си ме родила па сам од тебе у траву побегла; сад сам, мајко, дошла к теби да ми просиш у цара девојку те

Онда се он ражљути па јој рече: | „А да где је моја срећа?” Девојка му одговори: „Твоја је срећа далеко од тебе.” „А могу ли је наћи?” запита он, а она му одговори: „Можеш, потражи је.

” Онда јој он рече: „А ко си ти да ја не бих добио ни ових опанака?” А она му одговори: „Ја сам твоја срећа”. Кад он то чује стане се бусати: „И ти ли си моја срећа, Бог те убио! Ко тебе мени даде?

Ко оно узе, убио га живи Бог!” Старац му на то рекне: „Оно су твоја браћа украла; како су чинили онако су и прошли. Него ми казуј шта си друго видео?

Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. „А шћер твоја од кога се научила?” упита цар, а сиромах одговори: „Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина:” Тада му цар даде

царев син који се бјеше зарекао да се не ће оженити дотлен доклен гођ у сну не види ђевојку која ће му рећи: „Ја сам твоја, ја ћу ти бити сретња и родићу ти сина са сјајном звијездом на челу.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

2, 4) не остави мене погинути! Јер знам да је милост твоја велика на мени и сада молим те, Владико, дај ми овај пут окончати! И ово рекавши, посла по богодароване му синове.

Не скрећи ни десно ни лево, јер десне путеве зна Бог, а развраћени су они који су с лева. Ти, пак, права чини учења твоја, а хођење твоје у миру да буде.

Песма четврта [Ирмос] Чух, Господе, промисла твојег тајну, разумех дела твоја и прославих твоје божаство. Потоцима, оче Симеоне, суза твојих душевне страсти омио јеси, божаствено постаде Духа

Песма девета Задиви се, дакле, небо и земља и ужаснуше се сви крајеви што се Бог људима јави у телу и утроба твоја шира је од небеса, стога те, Богородице, чиноначелства анђела и људи величају!

Данас радосно црква твоја поштује живљење твоје и приноси ти весело појање окупљајући духовна твоја чеда, радосне славитеље твоје, миомирисно,

Данас радосно црква твоја поштује живљење твоје и приноси ти весело појање окупљајући духовна твоја чеда, радосне славитеље твоје, миомирисно, благодатно твоја гробница веселећи твоје синове који ти испред

твоје и приноси ти весело појање окупљајући духовна твоја чеда, радосне славитеље твоје, миомирисно, благодатно твоја гробница веселећи твоје синове који ти испред стоје спомињући, преподобни, анђеоски твој живот, даровану ти светлост и

Вапије ти хвално твоја свечасна Велика лавра, житеља те и градитеља и отачаствољупца имајући, мудри, и хвалећи се поје непрестано: Молимо те,

Јер Давид рече: „Твој је дан, и твоја је ноћ.“ (Пс. 73, 16) Само ти не остављај правило своје, него псалтир за дан и ноћ да испуниш, и милост Господња

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

На тавану мишеви, у зидовима мишеви, испод патоса, у сандуцима, под креветом! Жао ти да платиш мало мишомора! Твоја кафана, твоја ствар! Ал моје радно место, оћу да буде чисто и испеглано А не да се пресецам сваки час!

Жао ти да платиш мало мишомора! Твоја кафана, твоја ствар! Ал моје радно место, оћу да буде чисто и испеглано А не да се пресецам сваки час!

Све до последњег дугмета! Погледајте! СТАВРА: Шта вреди, не видим! Није то твоја грешка! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ако их не види нико осим мене, испашће да са мном нешто није у реду...

Цмиљо, наспиде нешто дупло! ЦМИЉА: Шта ћеш? ГОСПАВА: Дупловачу! И не само твоја кафанчина, него све! Ош да ти наведем пример? Узми Милета. Зашто, на пример, тај Миле иде на скупове?

ГОСПАВА: А кад се загледаш мало боље, шта вири? Из мишје рупе реп ђавољи! ЦМИЉА: А ди ти је она твоја прекрасна бразлетна? ГОСПАВА: Бразлетна? ИКОНИЈА: Узо јој воскар дудари монограм!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

И пре него се вратим на моје прво говорење, ваља ми на твоја два пункта одговорити, један, што си шалећи се рекао за прси друга твога, а други, у ком жалиш што си зло твоју |

Мој христјанине, да ти знаш како је твоја у две-у три речи молитва богу слатка и благопријатна, кад ти поштено и праведно живиш и с[а] знојем лица твога

три речи молитва богу слатка и благопријатна, кад ти поштено и праведно живиш и с[а] знојем лица твога [х]раниш, чада твоја! Колико ли је богоугодна кратка молитва вернога солдата који иде за отечество своје и за цара свога крв своју пролити!

Изгубе ти моја житија, лавсаик и отачник све поштење. Од тога часа — збогом [Х]опово и сва твоја красота. Гди ученија нејма, ни латинскога језика, ту нејма ни живота.

Свемогући, преблаги вишњи творче, смилуј се на створенија твоја и таке премудре и человекољубне цесаре и цесарице производи чешће на свет, који ће сву Европу, Сербију, Босну и

Преблаги и вечни боже, како и откуд то у људма бива да иста љубов твоја слатка и вечна, која би им морала служити за сојуз свештенејшега сродства, вернејшега друштва и сердечнејше преслатке

би им морала служити за сојуз свештенејшега сродства, вернејшега друштва и сердечнејше преслатке љубови, та иста љубов твоја, коју људи криво разумеваући и злоупотребљавајући, служи им на раздељеније и љуту мрзост?

Љубими друг мој, ја се не би[х] усудио ком другом кроме теби овако дугачко писати писмо. Нежност твоја к мени позната ми је и уверен сам да ћеш ти баш тако радо ово читати како је мном радо написано.

А у оваким опстојатељствам ја за друге молитве нећу да знам разве „Благи премудри создатељу боже, буди света твоја воља! Ако допустиш да се утопим, прими у милост и у отеческа твоја недра душу моју! „Ниси ни то говорио вели ми.

Ако допустиш да се утопим, прими у милост и у отеческа твоја недра душу моју! „Ниси ни то говорио вели ми. | Молим га да ме се прође: „Што ћу ја с богом говорити?

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Дакле, разумија си све, па сад га води! Чуће му за здравље твоја браћа вратри, а ни св. Врани неће бити лако, јер ће га огулити, ако буде могâ, кâ што ће и право имати!

А ти знаш ко ме навеја да се скитам по ноћи, да гледам како се твоја мука краде! А ја не би никад сам на ту мисâ дошâ, никад!... Дакле, смилујте се боже и свети Вране, меника гришнику!

Брне се уздрхта. — Како ти можеш судити кад и не знаш шта је писма? — Не ваља зрно боба, ни та нити иједна твоја писма! То кажу и паметнији од менека, само шта ти неће у очи да реку. Јето и фра-Думе... — Шта ја? Шта сам ја рекâ?

— Зашта? — Да, зашта? Шта ти је учинија они човик, оно дите, они други човик фратар и твоја жена? — Ништа, при богу; нисам ни познавâ оне људе. Нико ми ништа од њих није био крив. — Ма како то?

— Ма на шта све толике припреме и та твоја зебња? — Зато што би могла учинити штагод од себека. Немојте се смијати. И јуче је долазила на воз и сидила више од

је Чагљина, разумије се, исказао у једној здравици, у којој привуче пажњу дујову ова изрека: „А да велика богољубнос твоја свеже мало и далеко Зврљево са овим богатим и племенитим селом, то је по сриди наше дите Јозица, које твоја богољубнос

богољубнос твоја свеже мало и далеко Зврљево са овим богатим и племенитим селом, то је по сриди наше дите Јозица, које твоја богољубнос може усрићити.“ — Шта је то? — Запита Бакоња намрштено... — Казујте чисто и јасно како то да разумим.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Глупи те уморио лов По пољу и по добу. И све док живи у дубу Безгласни тихи црв Нека се и твоја крв Повуче у мук. А трубу Младости нек затрубе Други за друге и грубе. О врати се о врати.

А трубу Младости нек затрубе Други за друге и грубе. О врати се о врати. Ломи се већ твоја трска На ветру. И киша прска По голом месу што пати. БУКЕТ Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Симка је добра жена — рече Вукашин. — добра је за тебе и мог оца. — Није ти лепа? Ђорђе јекну. — Чија је твоја изабраница? — чвор је Аћимово лице. Вукашин тешко изговори: — Тошићева ћерка. — Тошићева ћерка?! Напредњака Тошића?

Удари песницом о софру. Посуђе звекну. Подиже се и заљуља у густој тами: — Чуј ме, Вукашине... ова кућа није више твоја. Видим ли те, наредићу слугама да те истерају на сокак... У тестаменту, написаћу га одмах после празника...

Њој клону глава: сећање на облачење кошуље и прошло вече поново је заболе. — Постала си газдарица... — Твоја слушкиња — шапну она. Ђорђе је не чу и настави: — ...Осилила си се, па хоћеш и с јединим братом да ме посвађаш.

Видиш ли како ова моја пати? Чула ме! штрецну Николу, па брзо рече: — Кад би све жене живеле као твоја ћерка, Бога не би ни било. — Јадан ли јој је живот. Сатреће је Ђорђе. А сутра је празник. — Шапћи, чујем ја добро.

Мени је овде добро. Губи се одавде! — Помози јој. Док је жива, палиће ти свећу на гробу. А ти знаш каква је твоја душа: рибица у крви! Не можеш да умреш с њом. Помисли само... — Напоље, стара кујо, напоље, кад наређујем!

Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца... Ја сам, брате, највећи мученик. Боље је да ме убијеш... Вукашину дрхти рука. Једва се потписа.

А ти си галамио по зборовима и читао новине. Има право Вукашин. Лепо ти је твој школован син рекао шта је твоја странка и твоја политика. Хајдучија, галама, подваљивање глупим сељацима. Јесте.“ „Умукни!

Има право Вукашин. Лепо ти је твој школован син рекао шта је твоја странка и твоја политика. Хајдучија, галама, подваљивање глупим сељацима. Јесте.“ „Умукни!“ „Сви сте ви лопови и курјаци.

Из мрака се увукао у оџаклију, сео у ћошак и затражио вечеру. ’Је ли ова Аћимова млада?’ питао је жене. ’То је твоја снаја’, обрецну се моја мати. Било га је стид и није дозволио да му твоја мајка пољуби руку.

’ питао је жене. ’То је твоја снаја’, обрецну се моја мати. Било га је стид и није дозволио да му твоја мајка пољуби руку. Чим је вечерао, отишао је у воденицу. У воденици је и умро.“ Месец се расекао на прозору.

“ Тако му је поручила мати. „Нешто је много ситан“, рекао је чим га је видео, а радовао се. „Кад је твоја жена од танке јапије. Она Ти, синко, неће кућу напунити. Већ на првом па се прекинула. А мораш да имаш чопор синова.

ти још ноћас усадио у главу, па да се не умиљаваш око њих, не трчиш им у наручја и не милујеш образима њихове браде. Твоја мати јауче и крвари ноћас, а ти ћеш, можда, бити несрећа, неправда и мржња на земљи.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Гле, какав си! — насмеја се пријатељу пријатељу. — Гле, колики су ти рогови, ах, хах! — А колика је твоја репина? — одсече исмејани љутито, па тресну пријатеља преко лица. Овај га зграби за рогове. Пљас, трас! Поче туча.

— Имам ли и ја црну пругу на леђима? — упита изненада. — Наравно да је имаш. Прелепа је, је ли и моја таква? — Твоја је грозна, и грозно је бити риба, глупа риба у глупом мору! — прогунђа Плачко. Свет морског дна био му је одвратан.

— Није потребно ићи тако далеко! — Црвенокоса се осмехну. — Твоја срећа није ни на врху света, ни на дну мора! — А где је? — Сам ћеш открити!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А ја пијем, певам, плачем, Од жалости, од милина, Па кад пођем, ја посрнем, Од љубави - и од вина. Ал' с прозора твоја мајка Гледа, па се осмехива, - „Не смејте се, драга госпо, Том је ваша ћерка крива!“ Ј.

Јабука ћути ка' нојца иста... Твоја је дика звездица мала, Што тихо, лако небом се њија; Нојца наиђе - злато се мрачи Ал' твоја звезда све љупче сија! М.

Твоја је дика звездица мала, Што тихо, лако небом се њија; Нојца наиђе - злато се мрачи Ал' твоја звезда све љупче сија! М.

Зар и ти ноћник, и ти бекрија? Ал' то је ваљда твоја трагичност: Што за живота хтеде презрети Осудили те на то по смрти!

О склопи усне, не мичи се, ћути! Остави мисли, нек' се бујно роје, И реч нек' твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

Ј. Дучић ЛXXИИИ ВЕЧЕ Мре потоња светлост и постаје смеђа; Октобарско сунце гасне иза хума; А твоја је душа пуна болног шума, Тешка суза стала у дну тамних веђа; Док у твоме врту дан очајно тиња; у тамној се сенци

И зашто не оста твоја књига мала К'о гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскврнила није Ни безбожна грдња ни бестидна хвала!

Она га у небо диже, дајућ' му криоца своја... Музо! Хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. В. Илић XЦВИИИ ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет.

Али дирнути руком није хтео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.

Где ми се сакри, љубави моја, Радости моја, тако кратка? Ох, куд се сакри, јер знам да није Ишчезла није душа твоја! „Је ли у ружи, те тако мирише? Ил' је у танком маглином праму, Што на њој почива?

Као стара песма у добу канкана. И док ходиш кроза шибу злобног смеха Ореолом тебе озарава сета. То је твоја надмоћ над калугом греха, Та снажна лепота нетакнутог цвета. Девичанство вечно, о дубока туго!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

„Ја сам твоја искра бесамртна, - рече мени свијетла идеја - водићу те к вјечноме огњишту од којег сам и ја излећела; већ теготни

Вељи јеси, творче и Господи, и чудна су творенија твоја, величеству твоме краја нејма! План небесах премудрост је вјечна својом вјештом руком сочинила: свеколике небесне

„Сад си, мислим, сасвијем довољан и душа се ободрила твоја - рече мени красни житељ неба - када ти је творац допуштио да му престол свијетли погледаш и прелести раја

“ „Свјетилниче, правдом окруњени! - Гаврил рече оцу превјечноме - правила су твоја освештана, њиховијем премудрим поретком план се краси неба и небесах.

Попа, Васко - КОРА

осмех На раскрсници Пољубац наш прегажен Руку сам ти дао Ти је не осећаш Празнина те је загрлила По трговима Суза твоја тражи Моје очи Увече се дан мој мртав С мртвим даном твојим састане Само у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих

очи заклапам Идем Од једне слепоочнице до друге Где си 25 Патос сам жут У празној соби у којој седиш Само да ме твоја сенка утеши И степениште сам дрвено Којим из собе на улицу силазиш Само да се са сенком твојом поиграм Лишће сам

сам суво Дуж улица којим пролазиш Да твоју сенку чујем И стена сам нага крај друма Којим се удаљујеш Да ме твоја сенка одене 26 У овој ноћи без јутра Ко је та светиљка са угла Погледом ме твојим обавија И прати до нашег ослепелог

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„О свему си ти, Демокрите, размишљао дубље и темељније но ико други. За мене су твоја учења право откровење. Ја сам их добро разумео и прихватио, само у једној ствари не могу да се сагласим са твојим

Али га из тог размишљања тргоше други - краљ Хијерон позва га к себи. „Треба ми, драги рођаче, твој савет и твоја помоћ“, рече му. „Стојим ти, господару, на расположењу главом и рукама“.

се са њиме сагласи, а опат испразни своју чашу, па кукаше даље: „О, мој драги Монте Касино, нико се више не осврће на твоја издања! Дела наших црквених филозофа долазе у заборав, јер се сви сада интересују само за списе кривобожаца“.

Лавоазије се обратио своме служитељу: „Драги Масело! Није ли то било весело када смо твоја плућа укључили у хемиску апаратуру?

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Молим те: ти, као правник, као човек од закона, знаш и сам колико је безначајна, незнатна ова твоја кривица. А ТИ СИ је толико надувао!

Грешке као што је твоја, уосталом, дешавају се свуда, свакога дана, свакога часа, на целом фронту, где сви протестују али сви и даље, као и

— Али ти заборављаш историјску нужност, ја те само слушам и чудим се. — То је лажна светиња, та твоја историјска нужност, њу на страну, то је велико питање.

Где си био тога дана?... Али нека, ајд’ кажи нам прво ко те је увео у „тројку“, која је твоја „копча“? А помућени поглед Петронија Свилара блудео је несвесно на писаћем столу иследниковом претрпаном разним

Има пуно фаза у том процесу. То је, заиста, занимљиво, чудно, дивно. Богами, богами, и гробница те твоја чека, скоро си је оправио, па за кога? За себе самога! А шта си ти мислио, за другог? Не, него за себе самог!

— И тебе се ништа не тиче што се твоја жена вратила кући после тебе? — питала га је немирно госпођа Леђенски извлачећи иглу из шешира према огледалу.

Ја скочих и упитах ко је, али у исти мах онај неко паде на моје груди. „Слободна сам, слободна сам, твоја сам, спашћу те“, говорио је и грлио ме тако снажно да ми је тај загрљај, најприснији и најтоплији, сведочио о

ЈАГЊЕ Вероватно је да се већ слегла твоја хумка. Не распознаје се, можда, ни твоје име на малом дрвеном крстићу којим су твоји другови што су те волели

који је, по причању свих који су га познавали, био савестан и врло вредан, али си разумевао да је оно чиме располаже твоја мајка врло мало и да је потребно да је ти са своје стране што пре помогнеш.

То је био смисао твога живота, то је била сва твоја амбиција, то је био твој идеал и он би то остао да си ма колико живео.

ти твоје старешине раније говориле ти си моментално заборавио, ти их, уосталом, како ваља никад и ниси могао разумети. Твоја је пушка остала неогарављена, твој бајонет неокрвављен; и једног тренутка док си ти усплахирено тражио заклон од смрти

те се тресе она његова седа и до силава бела брадурина, мрште му се накострешене веђе, мрда чалма: „Чуј Милошу, чуј, и твоја ће тако.“ А Милош све мањи: „Знам пашо, одавно је моја у торби.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

„Ма'ни! То је метафизика!” Или, кад су хтјели да буду офензивнији: „То је некаква, твоја, метафизика!” А мени се, напротив, чинило да то није ни моја ни метафизика, већ да је такво поимање чисто инстинктивно

Искључиви умјетник... Камо среће да си само био мало солиднији, мало озбиљнији, па да ти та иста твоја умјетничка нарав није практично постала запреком и за сам твој даљи умјетнички развој...

Знам, и пропатио си доста. Али, није ли томе, бар дијелом, била крива и нека твоја љубав према патњи? Ниси ли свој, каткад луцидни дух употребљавао само као бадаљ којим си у себи подјаривао и мрцварио

Није ли те заводила на криве закључке напросто твоја љубоморна закопчаност у погледу властитих интимних ствари и твоја дискретност, чак твоје ужасавање од туђих интимности

Није ли те заводила на криве закључке напросто твоја љубоморна закопчаност у погледу властитих интимних ствари и твоја дискретност, чак твоје ужасавање од туђих интимности и повјерљивости?

Није ли те варала твоја пубертетска срамежљивост и твоје лако црвењење? И није ли оно што си увијек с тако пуританском стидљивошћу длановима

колико ти је патње и бола због тога остало неуштеђено? и за колико је већа твоја рањивост зато што није, као корњача својим оклопом, заштићена штитом једне велике мржње?

— Не, није то реалистичност, није то смисао за стварност, драги мој! То је најобичнији вулгарни емпиризам, напросто твоја неспособност да ма који проблем теоретски схватиш ! — Хе, што ћемо!...

А то најбоље човјек може да сам изврши. Уосталом, можда је ти, сасвим изузетно уопће и немаш. — А која је твоја Мама-Јумба? — Ох! Ја их пак имам толико да их је тешко и набројити!...

А тад бих опет помислио: „Сад ти се чини да си овим признањем чак и преплатио! Искреност је нека твоја универзална валута којом све подмирујеш!” Па бих осјетио потребу да јој и то признам.

— Петре! — Ој! — одазове се не осврћући се. — Та твоја глава не допушта никакве двојбе у вриједност опипљивога, је ли? — А зашто би је допуштала?

— Ниси томе крив ти, томе је крива твоја природа, — настојала је да ме унеколико оправда Долорес. — Не, Долорес. Немој бити преблага.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... — Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. — Е тога нема...

— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз. Још се није ни запурењачио... Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. Ђурица разумеде шта се ради.

Само знам једно: треба добро отворити очи... Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« »Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како ?... Рецимо ја одем и кажем...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

оклен је и шта је доживио — овако као ја вама па му најпослије рече: — Честити господару, мене је бог досада чувао, а твоја кћи колико је мени мила толико сам и ја њој, него да нам и ти дадеш дову па да се узмемо.

Онда јој се баба стане умиљавати: — А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих урадила од милине, све бих оно место љубила.

Онда јој се баба стане умиљавати: — А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих урадила од милине, све бих оно место љубила.

и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа. Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави.

— па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?

Стража ће те ухватити и одвести пред цара, и твоја глава оде с рамена доље. Он једва дочека те ријечи, остави тета-лију, и зачас ето га под јабуком.

Ја ћу живјети и даље, а твоја ће глава с рамена. Тета остаде на истом мјесту и чекаће га, а он оде. Дошао до кревета, спази дјевојку гдје спава у

Томе се зачуди цар, па ће рећи дјевојци: — Кажи ти мени што је сва твоја коса од злата, само једна длака жута као у лисице? Каже му дјевојка: — Кад је само једна жута, испукни и ту једну.

чека те, а ти из мога репа извуци једну жуту длаку, па је потпали: ја ћу ти се створити у злату јабуку љепшу него је и твоја. Преварићу и ту цара, и ето ме зачас за тобом.

Сад збогом ти. А на растанку да ти кажем још и ово: твоја су оба брата убита, а ти сад иди кући, али добро пази, нигдје на путу немој јести меса, јер чим комадић меса загризеш,

Јесам ли ти рекла да не ијеш на путу до куће меса, јер ће те убити, а ти ме опет ниси послушао? Сад се жури кући, твоја су те рођена браћа убила, и кад дођеш кући, најстарији брат ће се женити с твојом дјевојком.

Ево ти просјачко одијело, обуци га, и покажи се дјевојци, и она ће бити твоја. То рече лија и нестаде је. А он обуче просјачко одијело, и ето га кући.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

уви тканином љубавних боја, Где си увек корачала поносна, горда и лака, Где си веровала и где се подигла пропаст твоја, Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

корачала поносна, горда и лака, Где си веровала и где се подигла пропаст твоја, Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене!

Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави?

Нема чему да се нада. Ах, вечно бих била с тобом! Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом; Твоја цура нагло вене.

Појава твоја причаше ми како Патиш, заједно с погледом ти холим: Ја сам те глед'о и занесен тако Шаптао да те к'о смрт своју волим.

О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша. Је л' топла земља, грли ли те благо Гробница твоја? Мене бије киша, Облаци, видик.

О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом. Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има?

О нисам знао да са својим гробом Ја носим срећу и састанак с тобом. Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда!

И твоја слика, као звезда среће, Прилази мени: и ја видим тебе Далеко, свуда; и знајући где ће Толики живот, ја заволим себе.

Мени ништа тада познато не беше: Ни самоћа твоја, твој живот у страви, Ни молитва с усни које се не смеше, Ништа, к'о ни цвеће јоргована плави', Од којих си сама

Отићи ће борба. И доћи ће сни И љубав и радост под твоја окриља, Мој завичај неге, где ми одмор спи. Још нам душе могу да дрхте од миља, Лепоте, што пружа даљина и сан: Да се

Ћипико, Иво - Приповетке

— Нешто јој криво... Али не смета, наћи ћемо јој посла... —Е, да, — вели Лазо, — биће она твоја десна рука! —Није она за ме, — говори Спасоје као у шали. — А и не мари за ме: видиш да неће да збори...

Гледај Јована Миливојева до њега!... Гладни, голи. Домало и ти ћеш оголети, а ко ће те наредити к'о твоја мајка?.. . Немаш ни преобуке... —Пошаљи ми је по куму!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

временима“ прадревнога хромог вука из Вучје соли, за која песник каже: И урлам у твоју славу Као у велика Зелена твоја времена, огледа се ово „мало зелено дрво“ из тек објављене „Велеградске песме“: Каже ми ономад моја жена За коју бих

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ДАРА: То ниси морао ни да питаш. ЧЕДА: Како да нисам морао? Зар теби ништа није саопштила твоја мајка? ДАРА: Јесте, па шта? ЧЕДА: И је л' ти казала да треба да постанеш госпођа Никарагуовица?

ДАРА: А кад мораш на пут? ЧЕДА: Шта ја знам како је твоја мајка наредила! Можда ће ми се у току данашњег дана наредити да сутра кренем.

Можда ће ми се у току данашњег дана наредити да сутра кренем. Све зависи од наређења које је издала твоја мајка. ДАРА: Најзад, свеједно, нека је и сутра, ја ћу бити готова. ЧЕДА: Па зар си ти одиста решила да идеш са мном?

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Види се да си шенула од памети! — Али не и од образа, господару! Рекох ти пред људима. Моја је беса тврда а не као твоја, витеже. Збогом!.. Она пође пут села. Арнаути одмах вешто окружише домаћина.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Једном сликом анђела прикажи, У коме се рајско миље скрива; Другом сликом ђавола обнажи, Како твоја машта га примнива.

Дај ти, Боже, добру срећу И закриље од свих зала — Ал’ да ј’ жива твоја мајка, Грозно би се заплакала. »Босанска Вила« 1889.

Речима се не казује Како тебе грља вила: Речима се не казује Што је твоја душа снила. Речима се не казује Како си нам мио био; Речима се не казује Како си нас уцвелио.

Лековито се ори твој мушки српски глас, На твоја уста збори Србије драге спас. И то ме к теби вуче из мога злобола, — И ја бих чисто хтео соколит’ сокола.

Србија ј’ самосвојна, подесна ј’ њива та, И твоја реч ће можда истребит’ семе зла, — Ал’ шта ћу, болан, овде, како ћу, шта ћу ја!...

сузе рода твога Буду роса сложне свести, Први цветак из твог гроба Биће цветак благовести; Ако тугу, јадницу нам, Твоја мисô очеличи, Заточници твога духа Призрену ће скоро стићи И на пољу косовскоме Дигнут’ спомен Барду своме.

кобна (Па још кад је гледам са гледишта гробна), И шта је порфир, та румена чоја На којој се ни крв не познаје твоја, Јер је једна боја; И шта је скиптар, ма над пȍлом света, И онда кад му ни мравак не смета?

“ И док год се гласак ове звезде слуша Донде ће с’ и твоја благосиљат’ душа. Јест, човек си био, те и на висини Сачувô си цветак срца у свежини, (Тај се цветак радо у долини

Ој, Петефи, ретки створе, Гладовô си за живота, (Твоја није то срамота). Ти си тако вешто знао Насликати слику горку, Како ј’ души кад с неправде Ум полуди; То је било

»Невен« 1881. МАЛО ПРОСЈАЧЕ (Уз слику) Ох, шта ли си ти још крива, Ти невино чедо мило? Да је мајка твоја жива, Знам да не би тако било.

Остварена ј’ мисô твоја, Мисô дивна и голема: Међу нама биће везе, А даљине нема, нема. Разумеће листак свежи Сваку жилу својег стабла,

Замириса тамјан, Словенством се шири, — Није тамјан, није, твоја душа мири, Јужни српски цвете, тргнут с Црних Гора, Пресађен у врте руског царског двора! »Стармали« 1889.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Сад је све другојаче: проклета мода јако је обвладала. Твоја се баба, бог да јој душу опрости, у венчаној аљини саранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији

Који ме шегртом назове, онај је пропао од моје госпође мајсторице. МИТАР: Твоја је мајсторица сасвим полудила. ЈОВАН: Доста је и била паметна. МИТАР: Па куд је сад отишла?

ЕВИЦА: Ах, мој Васо! Ти ме нећеш моћи узети. ВАСИЛИЈЕ: Зашто, гди ме је твоја мати отерала? О, то је ништа, она ће се лако повратити, познајем ја њено добро срце.

РУЖИЧИЋ (разрогачи се): О, Аполо, гди је твоја сила, да претвориш опорочителницу у краву! САРА: Гледајте ви, мон фрер, да се усрећите; слушајте мој совет, мон фрер,

Како изгледа, да видим. ВАСИЛИЈЕ: Не знаш, она плаветна артија што сам ти је дао у мајстор Митровој кући, кад нас је твоја мати затекла. ЕВИЦА: А, то је код мене у бурмутици. Чекај, сад ћу ти донети. (Отиде.

ПОЗОРИЈЕ 7. РУЖИЧИЋ, ЕВИЦА ЕВИЦА: Службеница понизна, светли господин филозоф. РУЖИЧИЋ: Мир тебје, Хелено, очеса твоја звјездоносно блешчат.

РУЖИЧИЋ: Розичићу, ти досјагнеш безчислени вјеки, Прославивсја между человјеки, Слава твоја останет до конца, Сподобивсја лавроваго вјенца. ЈОВАН: Весело, сватови! МИТАР: Видиш, Фемо, како ти се слави кућа.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Рођење је једина нада. Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође. Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута где провејава смрт и љубав не спасава.

Птицо узидана у мозак и зид коју никад није упознао вид коју је слух нашо у просторима шумним, у нашем уху твоја се смрт заче. О камена птицо нек те ноћ оплаче звездама врелим звездама неразумним.

Дивно празноверје што измишљаш крила Ослепљеном ваздуху у тој сажетости, Твоја је младост пре свих младости била И остала на зиду ко слика милости. О сретна младост која проћи неће!

Ти ме згушњаваш на месту где падох, Иза последње мисли последња надо! Твоја чула себе ослушкују, своју Нестварност, своју бескрајну успомену; Твоја празнина свет и звезде крену У чудно поимање

Твоја чула себе ослушкују, своју Нестварност, своју бескрајну успомену; Твоја празнина свет и звезде крену У чудно поимање твог духа у Броју.

А твоја милост путеве одводи У ружичњаке јасне, сестро крина, Измењена звездама одсутним у води Над којом лебди њезина дубина.

се тобом куне Тужна посестримо чемера и буне Јетких мудраца с измишљена брега Твоје је срце у другима ти само певаш И твоја их празнина све више очарава Опроштена им опорост доснева Твоје је срце у другима док певаш О искри искреној која

их својим навикама и потребама Користим се њиховим заборавом В Ја знам твој корен Али из којег зрна сенка твоја ниче Биљна лепото дуго невидљива у семенци удаљена Нашла си под земљом моју главу без тела што сања истински

Твој сан без тела, без ноћи ноћ, придев је чистог сунца пун похвале. То што те видим је л моја ил твоја моћ? Прозирна оградо коју сјај савлада, пуста провидности које ме страх хвата, твој цвет је једини звезда изнад

Прозирна оградо коју сјај савлада, пуста провидности које ме страх хвата, твој цвет је једини звезда изнад града, твоја узалудност од чистога злата! Свет нестаје полако, тужни свет.

знањима Птицама заљубљеним у сонет и ћирилицу У ватри — ноћ Изаћи из сна Ал понети и благо Кад сањаш ноћ је твоја слушкиња И говорим ти као што птица лети кроз лишеност Ко љуби опасност љуби изгубљено време и пламен Случај живи у

Петровић, Растко - АФРИКА

— Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?“ и ви Му одговорите: „Бели духови који желе да твоја коза поломи ноге, да твој кров падне под тежином пантера, да се кроз твој праг провуче питон.

глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар; знаш шта треба, шта не треба, твоја је цела земља, твој је врховни фетиш. Ти си тако висок да си виши од свију нас!

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

“ ПРВИ ТУРЧИН: Прави јарамаз ђаур! ЋЕРИМ: Зар на царевој земљи таким језиком раја говори?... Ефендум џанум, твоја је кривица што се толико ухасио!... ХАСАН: Јаваш!... Јаваш!... А, ено, канда, Главаш долази?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе! Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће

— Не ругај це вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље. — Па како ће твоја молитва помоћи војсци, кад ни мојој левчи не може да помогне. Сабљу паши, мој попо, не боје се Черкези петрахиља.

колико ће нагрђених трупова и тешких рањеника, остављених на бојишту са раздробљеним костима у локвама крви, оросити твоја вечерња роса и увити тама ове ноћи; колико ће усана које на дому чекају врели, слатки пољупци, пуни неге, љубави и

Је ли, ти не видиш ништа у оним развученим, од предсмртног ужаса накаженим цртама? Али ја, ја, твоја душевна унутрашњост, видим и разговетно читам у оним цртама неизмеран бол за остављеним огњиштем, за милом породицом,

За рану не мари. Завлачио сам прс' — није дубока. — Али, човече, ти ни пушке немаш. Видиш да та твоја крнтија није сад низашто. — Ја, издаде невјерница у најтврђу муку.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ХХХІХ Накићени твоји свати, Тебе кити твоја мати, — А шта ће ти војно дати? Просуо бих песме своје, Што ми срце сада поје, У недарце твоје.

Ти си онда дете била, Ја те нисам ни познавô, Кад сам снио цветак неки, Цветак кој’ сам обожавô. Онај цветак — твоја слика, Онај мирис — душа ј’ чиста, — Не срди се, јање моје, Кад ти кажем: ти си иста.

ИX Кад сам био на твом гробу Замириса мир босиљка, А мени се причу гласак: „Шта ми ради моја Смиљка?“ Твоја Смиљка, сиротанка, Још не може ногом стати, А отац је зборит’ учи — Прва реч јој биће: Мати!

Брзо оде цвет за цветом, — Она прва суза твоја Створила је море суза, У ком тоне душа моја. XВ У гроб, у гроб спуштају је. Живот мој, и моје све.

А кад заспиш, она шапће: „Спавај, спавај, жртво моја, Одмори се на мом крилу, Чува тебе туга твоја!“ А кад сване зора бела, Кликће као соко сиви, Она ти се прва јави: „Добро јутро, још смо живи!

Мирно куца срце моје, Кô у храму свете збиље. — Што миришеш, песмо моја, Као тамјан босиље? „Не мирише твоја песма, — То је мирис рајска цвећа, То ј’ близина двеју душа, Којих-но се синак сећа.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Није ми ништа. — Сад... ја те не приморавам, али те саветујем... — Хоћу да идем и ја. — Добро, твоја воља... Да вам изложим сада начин нашега напада.

— Радослав му запуши уста. Бора се отрже и још јаче развика: — Иглине уши, сунце им њино. Јер позадина, та твоја позадина... лаже, измишља... невине људе тера на робију... стреља!

Без те карте не можеш да добијеш ни хлеб, ни дуван, ни угаљ... — Је ли то та твоја невоља? — унесе му се у лице Лука. — Између осталога, наравно, и то. Ручао сам без хлеба.

Сутра, бићу твоја мала женица. Ау ревоир! Драгиша је оборио главу и заћутао. Онда је уздахнуо дубоко и дохватио се за главу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја? Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что

Ни подобна твом лицу није кармин боја, рубин-усна ружицу превосходи твоја, бело тело — белило, обрвице — мастило, чело — зрачни дан; дични стас међ женама к'о што је међ гранама високи јаблан.

Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Босна, сестра твоја, на тебе гледа, И не жели теби никакова вреда. Ко тебе ненавиди, не боји се Бога, Од којега теби иде помоћ многа.

сладост, росу златног в'јека; Гортану мом мед и саћа нису такве сласти, Слађи није њежни покој него тихе страсти. Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно, Твоје благо серцу моме серце кад је склоно, Ја сам виши од царева, ја презирем

Јован Пачић СНУ Сне! о, мирне, влажне, тавномрачне ноћи, Болним снагодавни, блажајши сине! Твоја сласт нам чини све да зло нас мине, Хоћеш ли ми кадгод јадном ти помоћи?

Марица? Прилип? Ах, сва бедна земља општи плачевни је гроб. Српски роде, прекидај Грозне сузе проливати: Мртва лежи твоја мати, Твоја слава, твоја дика.

Ах, сва бедна земља општи плачевни је гроб. Српски роде, прекидај Грозне сузе проливати: Мртва лежи твоја мати, Твоја слава, твоја дика. Црни слови неизгладни На гробу јој натпис режи: „Овде Српства мајка лежи, Од синова убијена. 14.

Српски роде, прекидај Грозне сузе проливати: Мртва лежи твоја мати, Твоја слава, твоја дика. Црни слови неизгладни На гробу јој натпис режи: „Овде Српства мајка лежи, Од синова убијена. 14.

то бити, Цар господу на вечеру сву зове, Па златном чашом узе винце пити И напија пред свима речи ове: „О Боже! Твоја милост да нас штити И уклони неверства тајне рове, А у здравље Милоша, зета мога, Кој’ мисли издат мене, цара свога.

Свака празност: била па и није! Ал’ твоја је к’о громовна стрела Која душу и срце потреса, Па и силу живота из груди; Кано вијор у олуји страшној Из корена

Кажи, боже, шта је право, Која ли је воља твоја.” Натуцало младо момче Са натуцком изабраним. Па говори младо момче: „Дај ми руку, Цвет-девојче, И право је и

“ Преславна Сербије, каја ж’ јему дари воздаси с бољари, отвјешчај на сије? „Викентиј Јоанович, за толики твоја труди многа љета буди!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЛЕОНАРДО: Можда и тако мислим. Али се данас чисто радујем Што бољу срећу ниси имала. — Несрећа твоја, светла госпођо!... Венецијанцима срећу доноси!... ЈЕЛИСАВЕТА: Моја несрећа?...

“ Разумела сам све, — Леонардо, све! И овако ћеш дужда поздравит: „Кћи твоја, дужде, кћи крви твоје, Венецијански ваздух сисајућ Упозната је с срцем човечјим. — И Венеција ће бити спасена!

Без боја душа да га заболи... Јок! Ено, био сам са младићима, Са којима се Зета поноси, А дође она твоја будала — Пас стари — сâм кô што се, У часу свога лудог заноса, С подсмехом неким вешто крстио.... ЈЕЛИСАВЕТА: Вујо?

РАДОШ: А ја ти сумњах и о тазбини — Опрости, кнеже! Ма Латини су!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад су нам браћа. А кћи је њина твоја госпођа!... ВЛ. ВАВИЛА: Бог да је живи! РАДОШ (за себе): Ал’ не да буде моја госпођа!... СВИ: Бог да је поживи!

— Ал’ још си доста благ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја доста благ? ЈЕЛИСАВЕТА: И сувише; У мојој руци да је твоја власт, Хе, Ђурђе! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па шта би, јагње, ти, Ти тако блага, кротке нарави?

СТАНИША: А увреда? МИРА: Мене ражали.... СТАНИША: Мене распали — Ал’ ево браћа твоја, моји другови... (Богдан, Бошко и Станојло.) БОШКО: Утече! БОГДАН: И нерањен. СТАНОЈЛО: И несахрањен.

ЈЕЛИСАВЕТА: Ја ћу клети. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ох, куни, жено, куни, проклињи! Твоја је клетва земљи благослов!... ЈЕЛИСАВЕТА: Благослов клетва?.... А суза ми је смрт?...

ЈЕЛИСАВЕТА: Па да л’ сам икада Њино прогнанство потраживала? Не, Ђурђе, нисам!... То никад нисам ја! Твоја је мудрост и самољубље — Опростићеш ми томе изразу — Распудила им грозну заверу, Противу тебе што су подигли...

оркан мразно поздравља — Твог ума, жено, чедо пакосно Узбуркало је бесне валове — А валови су она племена Којима твоја слатка немилост Прогони брата, оца, другове — То су валови, што засад кришом, Ал’ грозно вичу: „Освета!...

— ЈЕЛИСАВЕТА: Само не тврда воља, Не мушка реч!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Воља и реч?...“ Та моја воља беше твоја реч, Твој осмех, суза, клетва, уздисај, Ил’ самог мига она тајна вест Увек ми беше оштра заповест...

Запали сунце! Мрак! Поноћ! Сан! У Венецији свакад је дан... Пуштај ме! Идем!... Ко, старче? Ја?.. Твоја те кћи прогонила!... (Јелисавета на једна врата, кнез Ђурђе, владика и остали на друга врата излазе.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

не гине ти оку двије ракије попити, па онда кô каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи! А само, вели, дами није браде, ја би' ишô, ама не мерем с брадом.

Браћо, Асан-бег ће на манастир! — уздахну Давид, па се окрену мени: — Јуначе и бранитељу ове наше свете ћабе, твоја глава прва ће пасти.

Има палиграпа, дупли', кабасти' палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Зар изјести читаву њиву куруза, па не засладити с палиграпом, е то би било Богу плакати! Судац: Ко је то?!

„Увијек се 'валиш: ја ово, ја оно; паметан сам, учеван сам, знам закон! Јадна ти твоја наука и знање!“ „Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало или?

„Зар си удовицу оженио?...“ Судац: Вас се двојица не разумијете. Мене ћеш ти боље разумјети. Је ли те та твоја жена, на име садашња, оженила као удовица или као дјевојка? Ваљда сад разумијеш?

Како ће мене моја рођена жена оженити?! Писарчић (напреже се озбиљно да разјасни Давиду): Је ли та твоја жена, на име коју сад имаш, је ли, питамо те, била прије оженита? Давид: Жена оженита?!

) Жена оженита! Ама, зар се у вашој земљи жене жене? Судац (дуго размишља): Колико је стара та твоја жена? Давид: Па има једно тридесет година с једне стране, а... Писарчић: Но, млада је још.

Чуј-де, јазо! 'Оћеш још мало куруза, јазо? Јазо! Јазо, болан, што не говориш?! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Има, има и за тебе закона у 'вој земљи; немој мислити да нема!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

— — ''О, разблудна тајно, што не оста тајна? Зар и ти мораде расветљена бити? Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна Сав бол свога ништа најслађе је скрити.

Целовом би једним спржила ме цела, Испила сву младост и дрхтање сока, Док би твоја дојка ледена и бела Голицала гробље мог спрженог ока.

И у својој соби видим те сву голу, Седиш изнад Сата и бројиш минуте, Сенка твоја игра преда мном на столу, Где читаве 'рпе почетака ћуте.

Ја бивам нема и безвољна лутка Изнад које се низ облака јати, А пати Што крв ће твоја у њу да се утка. Чујем реч њину кô властиту грижу, У звездама их видим кад се роде; Челичне, оне до кости ми стижу

Снио сам те лепу, али данас, јао! Разривена зјапе твоја горда недра. Са храмова твојих песма није ведра А на твоје чело црн је сумор пао.

Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао, А мислио сам целог себе дати. В Ја читам данас твоја писма драга Из којих топла наивност се смеје И чедна љубав, коју младост греје.

И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише. Х У теби ми је младост погребена, Сунчана јутра, подневно пламење, Љубави чедне последње

Опроштај ће доћи кô пресуда грозна. (1917) XXXИX Зашто кад ме твоја реч горко заболи И када кроз тебе све у мени плаче, Привлаче ме теби све више и јаче Неки непојамни таласи и тмоли?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли ти каквог Ђоку у фамилији? АНЂА (домишљајући се): Немам! ЈЕРОТИЈЕ: Е, ако ти немаш, твоја ћерка има. АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко?

АНЂА (чита даље): „Поступићу тачно по упутствима која си ми у њему изложила”. ЈЕРОТИЈЕ: Дивота! Твоја ћерка шаље упутства!

” ЈЕРОТИЈЕ (престрави се): Шта да притисне? АНЂА (наставља): „Пољубац на твоја уста”. ЈЕРОТИЈЕ: Чудо не каже: да ударим печат на твој распис. АНЂА (завршава читање): „Твој до гроба верни Ђока.

МИЛАДИН: Ја велим, господин-Жико, да ти учиниш твоје, а... ја већ знам моје. Има, знаш, она твоја хартија код мене... ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар.

СПАСА, МИЛАДИН (једногласно): Тако је, господин-Вићо! БОКА: Молим вас, ја сам казао да је то моја тајна. ВИЋА: Па твоја, дабоме да је твоја! Али сад, кад смо те уловили, сад је наша. Пиши ти само, господине Милисаве, како сам ти казао.

БОКА: Молим вас, ја сам казао да је то моја тајна. ВИЋА: Па твоја, дабоме да је твоја! Али сад, кад смо те уловили, сад је наша. Пиши ти само, господине Милисаве, како сам ти казао.

КАПЕТАН: Гле, гле, приватне ствари. А што хоћеш да бациш државу у ваздух, је л' и то твоја приватна ствар? Све ово мора да се прочита. БОКА: Али, молим вас...

Ако већ мора бити, прочитајте га ви сами! КАПЕТАН: А, не! Овако, јавно! Немам ја с тобом ништа па да насамо читам твоја писма. Овако јавно, сви да чују. Не слушај га, господине Вићо, него читај! Слушајте!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Зар на моје старо раме Пада рука усијана? Је л’ то љубав, је ли шала, Те је твоја рука мала На рамену седог старца Задрхтала, затрептала? Ил’ си дошла, злурадице, Да ме варкаш, да ме једиш?

“ тврдиш, млада, Пуна јада, пуна нада — Али љубав седом старцу Веруј, душо, тешко пада... Увеле су груди моје, Твоја љубав — ватра жива — Па се бојим, старац седи, Од пламена и горива. 1875.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

2 И молим ти се, урвина твојих кроз понор бистра ме проведи, у мени да се небеса твоја огледну. 3 И ветри твоји да крше ме земљи, прегибљу, снези на мени презиме.

ЈУТРО 1 Љубицу, смерни цвет, покропи росом зора. А нељубљеној сан дарова плав. 2 Што боса твоја нога разбија росу, лепојко? Језа се низ травку слива, заболеће те глава.

Ах! Преварио си ме, ти си Саул. НАРИЦАЉКА ЖЕНА ИЗРАИЉСКИХ (Давидов плач) Гилбоа! Гилбоа! Газела твоја, Израиљу, пропала је на брдима! Како су пали, најјачи, Израиљци?

Био си моја срећа, пријатељу, брате мој. И ти си ме волео, Јонатане, више но своју душу. Љубав је твоја превазилазила и љубав жена. О Јонатане, Како су најхрабрији, тамо, попадали? Зашто је наша слава морала да подлегне?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Увек беле чарапе, чиста кошуља на њему. Офиксане ципеле. Свако јутро, када га видим, дирам га, питам: »Море, она твоја баба нешто се провреднела?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

почела означавати дар, поклон уопште (»Твоја ј. неће погинути. Кад ко кога за што моли.« Вук, Посл., 6318. В. и РЈА ѕ. в.). Да се ј.

Ћипико, Иво - Пауци

—Неће задуго, вјера ти је; кад се оно научи бјеакати, нико већ не устави... А ви то знате... Твоја је Цвијета, Павле, вјеруј ти овоме брку, — и ухвати се за њ.

—Не ваља ти, — одсјече рубач уозбиљивши се— ја је гоним по закону, а ти ме тужи гдје хоћеш! Можеш, ако је твоја... Тражи путем закона.. . — Има он својих оваца, — опази Илија, — право је да њих одагнаш...

Знао си да је моја крава, ниси марио гонити је... Могли смо као браћа... —Нека, болан, знам ја што си ти и твоја питома бесједа! Какова браћа? Гори си ти по мене од икаква душманина ... — Оставимо то! Ето, нека буде како ти хоћеш .

—Оставите! — мумља још стари Анте. —Јадан нима зуб'! — пецну га Цирило. —Чекај, чекај, доћ' ће и твоја ура! — одговори мирно старац. — Да радимо! А видите што пијемо, — и накрене букарицом— сама брсата!

— Почеја си опет јадат', — скоро осорно јави се жена му. — Ко је узрочан? Твоја луда памет! —Ча вам је! — одазва се за оца Марија. Иво погледа на дјевојку.

— Није ми мило! . — Ча побогу!. — пресјече га отац у чуду. Не знаш их причекати? А ча си онда учио? Није него твоја линост! Ваља их причекати. Пој прида ње, — рече мирније, — а ја ћу јавити попу и мештру! — Зашто долазе?

— Можебит', — понови, — али тебе нећу нигда заборавити; дах твога простога живота, твоја бесвјесна љубав и наше ноћи пратиће ме до смрти; све је то у мени остало. .. — Ти не плачеш?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

својом руком што би било достојно твога имена, а ево сада ми, уз месечину која се пробија кроз крошње старога храста, твоја крастача балави својом грозном слузавом трбушином лик твога распетог сина.

Рекао ми је да би ме врло радо обесио о највишу кулу, али неће, чека господара Лауша да се врати. Осим тога, каже, твоја би мрцина сувише смрдела, подавио би ми тим смрадом ове честите људе.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

3ашто тужи цура бајна? 1882. НА ДРИНИ Кроз тучна поља и питоме равни, Срдитим током, у недоглед тавни, Ти шириш твоја шуштајућа крила, О, Дрино, водо мила!

Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. 1888. ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ Равна шајкаша поља, остајте збогом и даље, Растанка нашег куца последњи, ево, час...

На рудину пусти хата, Куцнимо се ја и ти; Још не тутњи са Карпата, Још пустара твоја спи. Ђерам се уморно сагô, а орô лагано кружи; Сунце је на зреник стало и врео трепти зрак..

1890. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х. У часу радости слатке, ил' горке жалости своје, Кад душа твоја стрепи, кô буром дирнут цвет, Украси гордошћу себе. За радост и боле твоје Да не зна овај хладни и бурни овај свет.

И слутиће вечно. Ученик На овоме пољу Нек слобода моја сахрањена спава, Јер Истина твоја потчини ми вољу, А душу ми, ево, страхом испуњава.

И једног дана вила та, Невино ово дете, Презреће редом блага сва За канкан и балете. И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена биће дана тог, Заједно с нашом драмом.

1888. ИЗ БЕЛЕЖНИКА 1. Слободна земљо, по којој се крећем, Славићу тебе увек, кô и сада, И твоја поља, окићена цвећем, Где пасу твоја свилоруна стада.

Слободна земљо, по којој се крећем, Славићу тебе увек, кô и сада, И твоја поља, окићена цвећем, Где пасу твоја свилоруна стада.

Бићу твоја.“ Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана, Па на коња хитро скочи, А на другог млада пана. И у једно исто доба Са

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Наука ти је дала - говорио сам сам себи - сретство у руке да гледаш у будућност наше Земље, али твоја властита судбина потпуно ти је скривена.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Па те твоја добра мајка Данас лепо опремила. Кадивени доламицу Обукла ти од милине, Ишарала меке груди, Равна поља и долине.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Плаче.) Ја ли, твоја мајка, теби то у инат учиних? ТАШАНА (обесне се о њу, плаче, гура главу у недра): Нано, нано!

СТАНА (не дајући му да уђе, заклањајући га на вратима, благо): Твоја, твоја, Парапуто. Само зашто не идеш у кујну, и тамо ће ти дати да једеш и пијеш.

СТАНА (не дајући му да уђе, заклањајући га на вратима, благо): Твоја, твоја, Парапуто. Само зашто не идеш у кујну, и тамо ће ти дати да једеш и пијеш.

Седи! Сад ће Стана донети. (Да скрене разговор): Ето баш пре неки дан била је код мене Лена (седне), твоја сестра. И не знаш колико ми се хвалила тобом.

хаџије, кад би им за то казао, једва би дочекали да они приложе; а ја бих волео да само ти приложиш, да то буде само твоја задужбина. Мислим на оне слепце, кљасте, богаље, сулуде, што их толико по вароши има...

И кад би могла ти то да подигнеш, да то буде само твоја задужбина, само твоје име да носи, само твоја слика да се држи! То бих ја волео.

И кад би могла ти то да подигнеш, да то буде само твоја задужбина, само твоје име да носи, само твоја слика да се држи! То бих ја волео.

Зар ти је толико тешко? А ми, ја, сестра твоја, и сви, толико ти завидимо што си тако велики постао, што те сви, сва варош толико поштује.

Боже мој, дедо, та ја знам шта је то бол, самоћа, пустош, шта је то кад је човек сам затворен. И ево, ја сам сва твоја не као жена, већ као сестра, кћи. И ако ти то чини добро, ублажава бол, кад год зажелиш, дођи и седи, докле ти хоћеш.

Али, кад је пољубих, ох! одмах осетих како ми њена уста нису слатка као што би твоја можда била. ТАШАНА (узнемирено, уплашено, звера да ко не чује): Ћути! Ћути!

Знам да би бољка, глава, брзо прешла, кад бих лежао и одмарао се на твоме крилу. ТАШАНА (више за себе): Црна твоја мајка и сестра! САРОШ (гануто): Зашто спомињеш моју мајку и сестру?

) АХМЕТ БЕГ (весело): О Сароше, Сароше. Где си бре, Сароше? Наше куће опустеше без тебе. Толико тефериче прависмо, а твоја песма не чу се тамо, код нас. САРОШ Не певам ја по поруџбини, по ћефу вашем.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

је мајстор Коста изашао, а онај говорник тихо запева: Ој Костице, туго моја, Шта ће теби деца двоја, Кад не могу бити твоја. Тачно је осетио мајстор Коста моћ шора, и да не може ни од даље од шора.

” — „Шта ти је, Коста? ја у шали, а ти... — „И за шалу треба памети.”— „Ма, лепо ја теби говорим да је Риста твоја крв“ — „Иди, лези, и не прави без нужде земљотрес!” Риста је био по лику и стасу сушта мати.

Тражи или већу плату, или више брашна. Госпа Нола га мирно премери, па ће рећи: „Сам себе једеш, Коста, и твоја Ката саму себе једе. Две злоће, знам вас, и зна вас сва околина.

Је л' нас видиш! Оца мог данас негује твоја салашарка и твоја форинта; ја стигох у земљу у којој хумка ни камичка нема...

Је л' нас видиш! Оца мог данас негује твоја салашарка и твоја форинта; ја стигох у земљу у којој хумка ни камичка нема... веруј ми, Тодоре, долазило ми је да с памети сиђем...

Одлутала и моја керуша, и нема је да се врати. — Твоја керуша, буди без бриге, тамо је иза порте где су и керови, и доћи ће кад огладни.

— Погледај га добро, Јулице: по лику, чиста и јасна баба Талијанка, твоја мати; а на тебе је тих и послушан, и опет некако својевољан и одлучан... Немој, Бато, мачку љубити и плајвазе лизати!

је до пре годину дана слао свака два месеца срамну депешу; а ти, отмени господин, саопштаваш ми сад да је у моме џепу твоја част. — Скоро шапатом госпа Нола доврши: — Докле тако, докле ћу још моћи тако?...

Србо сине, чувај себе и чувај све... Много шта је код нас узаврело... пази, дете моје, преклињем се ја, Нана твоја, знаш ти добро, кад пара дигне заклопац, онда је већ...

Не говори ништа, јер немаш шта да говориш.. Остави ме на миру, видећемо твоја обећања и твој рад, кад нас буде троје на бризи и на рачуну. Родио се син. Здраво, лепо дете.

Твоје родитеље људи узимају за пример породице радне и напредне. Чика Јовину ведрину спомињу људи и деца. Твоја мати важи као узор кућанице. Баба моја тек заокупила моју матер: „Једнако по комшилуку оштриш језик.

Оца ми је жао. Он је човек сур и мрк, и тешко сноси сиротињу. Нити је песник, нити има моћ адаптације... Ако мајка твоја може њему да створи ма најмању зараду, колико да стари себе лично понекад утеши, ја ћу те, Павле, уколико се то може,

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Сто иљада пушака, топова и мачева код тебе ће бити мало зврцање кукуруза. Твоја ће рука више Турака одсећи, макар да ји нигда нећеш видити, него Краљевићу Марко.

лепотица не задржавајући га дуго у недоумјенију, овако, искашљавши се најпре, започне перорирати: »Незнани јуначе, твоја је судбина већ целој вароши позната. ОД 20.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

прстен видика Последња јабука сунца Зографе Докле твој поглед допире Чујеш ли коњицу ноћи Алах ил илалах Кичица твоја не дрхти Боје се твоје не плаше Ближи се коњица ноћи Алах ил илалах Зографе Шта ли видиш на дну ноћи Златно и

шта сад чудо Изједначило си нас са собом С празнином у свом празном зубу тровачу С кусом својом вечношћу Је ли то сва твоја тајна Зашто нам сад у очне дупље бежиш Зашто тамом сикћеш и грозом палацаш Зар је то све што умеш Не цвокоћемо ми

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Тако је, Живко! — одушевио би се професор и, бележећи му петицу, додао би: Твоје лице св'јетло на дивану, Твоја сабља сјекла на мегдану! Али то што је Живку било могуће није нама осталима.

Она боно рече: — Онда никад нећу бити твоја! — Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! — узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније

— Па, брате, држава те је школовала па је право да ти она и плати то твоје школовање. Не мислиш ваљда да ова твоја диплома има какву вредност за заложну банку или, можда, да представља какву вредност која би се могла на берзи

— Требало би, али, знаш како је, многи се извуку. И обично се извуку они који напишу рђаву песму. — А твоја је песма била добра? — Све судије првостепеног суда и судије касације тврде да је добра. — А колико су те осудили?

Ал' не зна се, него како се деси, јер сваки метак не погађа. Твоја је дужност да погинеш; ако не погинеш, ти ниси крив!

Не вреди ти ништа твоја универзитетска диплома, нити ти она даје права да начиниш какав крупнији корак, већ мораш да идеш упоредо, корак у

Остави, бре Пајо, да нам читаш твоја карловачка јектенија, овде је реч о другом нечем. – Ја сам само хтео... – хтеде да се правда Паја Адамов.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Ко другоме јаму копа сам у њу пада... Кипислцауф! Хајд, да видимо прво твоја леђа. — Ама, побратиме, молим те, изволи ти први... И кретоше један за другим, поштапајући се. Тек се чује: „О-хо!

у року од два часа... На!... Не гутам ја, попе, главић од машине... А-ја! — Не знам ја ништа. То је твоја ствар. — Па мораш да одговориш! — добаци неко. — Боже сачувај... Управо одговорићу али не на прво, друго, треће...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Тебе по горама вукао, уводио у све манастире. Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја, И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.

О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја! Ознојени скидали бисмо укорак шешире: Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире.

роса пашће моја мисао по теби И на уста црвена љубићу те, Све док пијана гори одбегла не би: Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће; Чуј, драги, са Двине трубе јече, Рибари се спремају, Чуј, драги!

да говори - врло усрдно, као да се каје за своју сумњичавост; што пак лаганија, једва дотичући га се, лежи му твоја рука на рамену, он је још увек узбуђен и болан, али га бескрајна нежност обузима према твом пријатељству - не осећа се

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

стране понора усправља купинова врежа, прескаче преко понора, долази до дечакових ногу, и каже: — Пожури, Ведране! Твоја се стена на власи косе држи! С мравињаком у наручју дечак закорачи на врежу и пређе преко ње безбедно као преко моста.

— Твоја је служба завршена! — Сунчева мајка таче женино раме. — Можеш ићи.. — од додира руке Сунчеве мајке жена осети како, нај

Устукну Златокоса корак уназад, али изусти: — Твоја свирала! Низ леђа присутних склизнуше жмарци. Ветар се заустави у грању. Ни река више није текла.

— топну Старац љутито ногом, али се Софроније и не помаче с места. — Украо си ми најлепшу лубеницу! — Није то твоја лубеница! — одврати Софроније мирно. — Погледај! — Па, и погледаћу!

Варалица испљуну карту и пљесну руком: — Добио сам! — Видим! — обори главу орлушина. — Или је срећа, или је твоја вештина тако хтела! На част ти! Мене још нико није преварио.

Постоји Заборављени Град, у њему Замак, а у Замку твоја срећа. Да би до ње дошао — мораш пронаћи кључ који и Град и Замак откључава.

— Видео сам све звезде! — подиже Месец врх обрве. — Како да знам која је твоја? — Моја је најнежнија, најломнија. — Мислиш на ону којој у грудима нешто куца?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Изгоре ме, Шано, мори, твоја лепотиња, Твоја лепотиња, твоја красотиња, — Ох леле, леле, изгорех за тебе. ВАСКА (задржава Коцану, голицајући је и

Изгоре ме, Шано, мори, твоја лепотиња, Твоја лепотиња, твоја красотиња, — Ох леле, леле, изгорех за тебе. ВАСКА (задржава Коцану, голицајући је и штипајући):

Изгоре ме, Шано, мори, твоја лепотиња, Твоја лепотиња, твоја красотиња, — Ох леле, леле, изгорех за тебе. ВАСКА (задржава Коцану, голицајући је и штипајући): Овамо ти!

Долази Арса. АРСА (здравећи се): О, хаџија, Христос воскресе и срећан ти дан! ТОМА (прекида га гневно): Ето ти твоја Србија! А за време Хусејин-паше такве су се на четири коња черечиле. А сад? Циганима царство дошло!

Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја... ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку!

Али не знаш је ти. Стара је то песма. У моје доба, кад ја бех млад, тад се она много певала. Твоја мајка, Салче, певала ми је. (Салчету): А, Салче? САЛЧЕ (задовољна): Коју, газда?

ПОЛИЦАЈА (понизно уплашено Митки): Газдо, хајде! МИТКА Чекај, бре! ПОЛИЦАЈА Ноћ иде. МИТКА Твоја ће ноћ да с’мне, а моја не. Чекај! ПОЛИЦАЈА (са осталима се повлачи).

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!

Сребрн талас о хрид голу Расипô се меко, мекше; Ја на твоја њедра бацих Струк вријеска и мелекше. Ти затрепта, мила, нага, И у воду сва се скупи...

Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и греје. 1923. ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи? — Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи?

спомен негдање милоште Као младо сунце сву му душу грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије... Кисељак, 11. јула 1903.

И слушам како широм родних страна Радошћу звони са гусала струна, Док се у злату васкрснијех дана Са небом љуби твоја горда круна. 1911. ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ? С њедара твојих давно нисам брао Ниједне руже...

Мој поглед лутао је По мору свилена класја, Кад твоја мила ми слика У пуној радости засја. У твоје расуте косе, уз један мирисни дах, Вечерњи пурпур је падô Ко црвен и

4 Када гледам очи твоје, Сав бол и јад мину ти'о; Но кад љубим усне твоје, Ја сам посве здрав и чио. Кад на твоја недра панем, Рај нада мном почне сјати; Но кад речеш: ''Ја те љубим!'' Морам горко заплакати.

13 Не куни се, само љуби, Лаж је клетва жена свије', Твоја реч је слатка, али Твој пољубац слађи ми је! Он ми у те веру ствара, Реч је празни шум и пара.

Он ми у те веру ствара, Реч је празни шум и пара. О куни се, само куни, Све верујем што ћеш рећи! Ја на твоја недра падам И верујем у свој срећи: Љубићеш ме над сва блага, Вечно и још дуже, драга.

О драга, ока сјајна и мила, О цвете зао и мио, Твоја је клетва у реду била, Ујед је сувишан био. 53 Ја стојим на врху брега И чезнем сентиментално.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ Краљ, га куне, цар га благосиља: „Куме Марко, бог ти помогао! Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мејдану! Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало, док је сунца и док је мјесеца!

Мијаило: по ђевојку када тебе драго, свата купи колико ти драго; само те је краљу поздравио: да не водиш два сестрића твоја, два сестрића, два Војиновића; у лићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије: опиће се, заметнуће кавгу, пак је

плач одговара: „А мој брате, војвода Момчило, како ћу ти пуштит крпу платна, кад је мени снаха Видосава, моја снаха, твоја невјерница, савезала косе за диреке?

“ Краљ га куне, цар га благосиља: „Куме Марко, бог ти помогао! Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мајдану! Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало, док је сунца и док је мјесеца!

Што с' толике свате потрудио и толике коње поморио? Нит' је твоја, ни моја девојка, већ сокола Краљевића Марка!“ Павле ћути, ништа не говори, веће језди напред пред сватови.

Морô те је когод научити, веће казуј ко те научио?“ Одговара сирота девојка: „Мили куме, Краљевићу Марко, твоја ме је сабља научила!

“ Тад се Марко на њу насмејао, па је њојзи тијо беседио: „Срећа твоја, лепото девојко, што се ниси јабуке машила, ил' јабуке, ил' прстена златна; вера моја тако ми помогла, обе би ти

ли је љуба заробљена: „Но мој тасте, стари Југ-Богдане, иако је моја данас љуба, љуба моја, ал̓ је шћера твоја: срамота је и мене и тебе; но мој тасте; старац Југ-Богдане, мислиш ли ме мртва пожалити, пожали ме док сам у животу.

дијелих мегдан са Турчином, о мој тасте, стари Југ-Богдане, онда мене љуба обранила, љуба моја, мила шћера твоја, — не шће мене, поможе Турчину“.

на Косову цркву, не води јој темељ од мермера, већ од чисте свиле и скерлета, па причести и нареди војску: сва ће твоја изгинути војска, ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!

наћи у шпагу л̓јепу од свиле махраму, у махрами, госпоће, стотину златн̓јех дуката, ку је везла махраму јединица ћерца твоја; дукате ми понеси ти милосној ћери својој, од мене је поздрави, од тебе јој драго реци, мојој вјереници: Л̓јепо те

“ А беседи Краљевићу Марко: „О Турчине, жив' те бог убио! Буд ме братиш, што ми жену дајеш! Мене твоја жена не требује, у нас није кано у Турака, — снашица је кано и сестрица; ја на дому имам љубу верну, племениту Јелицу

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

глупа Направићу осам рупа Нем разлога да те лажем Ко питу ћу да те смажем Имам колтове од сребра Да ти бушим твоја ребра Могу стати па бирати Куда ћу те просвирати Жао ми је јадног метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Господин Паприка сину попут муње на дјечака подносећи му под нос патрљак од прута. — Је ли ово та твоја шиба, а? — Па то је само половина моје шибе — збуњено дочека Стриц. — Добићеш половину и ти и онај твој друг!

Само је мало потегнем за језик, а она се растороче. — Је л' таква и твоја Луња? — Их, ђаво је однио, дабогда цркла! — поцрвење Стриц и још јаче натуче шешир. Не могу очима да је видим.

— Одлази одатле! — повика Стриц с грана. — Нећу! — Е, ни ја нећу да сиђем, шта ми можете ти и твоја ружна кујетина. — Ја и Жуја причекаћемо. — А ја нећу да сиђем ни за сто година! — инати се Стриц.

Једини Николица напући усне. — Их, да ми женско дође у логор! — А твоја Жуја? Ваљда ми је она неки мушкарац! — заједљиво дочека Стриц.

— Хајде ти први — поче да затеже Мачак. — Па ти си се отимао да први уђеш, ти си открио пећину, лампа је твоја. — А ти си наш командант — прекиде га Мачак. — Ти треба свуда да си први.

— Хеј, унуче, како би било да те сад малчице испрашим? Ено, ватра се већ угасила. — Али није твоја задата ријеч! — дочека Стриц као из пушке. — Ти увијек држиш обећања. — Хе-хе, тако је — сложи се дјед.

Знамо, Јованче, да си то био ти. Немирна твоја душа повукла те је једног недељног јутра до тајанствене пећине, према мирној води неиспитаног подземног језера.

Поправљао је разбијену школску таблу, рачунаљку, велики шестар и наравно глобус, куглу земаљску. — Шупља та твоја Земља — чудио се Стриц.

— Ево ти, момче, за твоја истраживања по пећини. Гледао је пажљиво у дјечака, а онда замишљено додаде: — Не би било лоше имати тако млада и

— Е, сад се најзад смири, стара, глупа и празна боцо! — повика пољар. — Твоја памет сад се преселила у наше мудре главе.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Многа твоја, богати човече, лета мислећа Учинише ти циглу једну ноћ И то не целу ни до сванућа; Него тако рече ти Бог: Ове ноћи

И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја већ зрака заходи под земљу у гроб! ... Да куд се подену твоја лепота, покраснија од свих људских синова, камо ли су твоје бистроугледне, јасне очи, којено бездну водену пресушују!

Ако бих и кано птица с крилма рано одлетио чак за море, у које тамо пустолине скрити се, ал' и онде ће ме досећи твоја рука и наћи ме, и твоја ће ме десница задржати и преместити с места.

с крилма рано одлетио чак за море, у које тамо пустолине скрити се, ал' и онде ће ме досећи твоја рука и наћи ме, и твоја ће ме десница задржати и преместити с места.

На то одговор му дадоше богови и рекоше му: »Ако ти, краљу Кодрус, на том боју паднеш те погинеш, то твоја војска, онако срдита рад твоје смрти, надвладаће ону другу војску и разбит ће их.

учинио; ал' је дошао ти друг твој нејачи за тобом, коме си што злом нахудио; уздахнуо је до бога на те, у томе ти је твоја се свећа утрнула.

Дао си сиромашку хлеба, житца ли, ал' си — бој се — похуђега занео, оштетио, њиву преорао, ливаду покосио, твоја ли је марва потрла и погазила; невештијем трговцу пут си му пресекао, добротвора одговорио, хлеб си му преотео; за

хлеб си му преотео; за једно споречење, ја ли за мало дуга, сиромаха си у тамницу затворио, — у тому ти је сва твоја подужбина се развијала и отишла је у ветар...

у том разговор и потешивање ако не књижно световање и наук, да си о свему хитлен, вешт, мудар и освестан, сам ти и твоја ти чељад једнако?

А чувати се много винопића, више ране ракије! У мудрости Соломоновој овако се пише: »Сине, отворај ти твоја уста божијим словима и о свему здраво и право суди.

Не о једном хлебу живи се човек. Што ли се светујеш о туђој каквој смрти, а не гледаш где твоја за вратом ти чамећи стоји и згоду мотри! Пре невоље се од зла лечи. Докле на тихом времену плаваш дотле лађу чувај.

Престани већ од тога; доста је било речи. Ето већ моје су се речи како ми се свиди за то све доконале с тобом, твоја је већ утроба ето несмештенога нигде у себи гле сместила ако ти и не би у вољу на то било! Где је ту је већ.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Ааа, Мадо, — рекао би кад је сретне — куде ти је убавиња твоја? — Е, хаџијо, — одговара му она — прође си наше!... — Прође, Мадо!

“ — „Па шта каже још?“ — „Каже да јој изгледаш горд, и вели: Шта чекаш? Ваљда се још није та срећна, та твоја будућа, родила? Или, вели, ваљда тражиш много пара!“ — „Здравља ти? То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!

Где се премењуваш, леле, Зоне, у твоја градина; где се премењуваш, Зоне, у свилена риза, у свилена риза, леле, Зоне, у чичек-антерија!