Употреба речи твоје у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

се мало стишала, подиже своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: — Твоје су црте благе, господине! Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ! Ох, кад би то примио! Ала бих срећна била ја!

Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти! А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света.

Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! „Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе.

Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! „Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су очи тавне, упале...“ И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе.

Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао... Иди, па се помози на другоме месту“. Она се окрете с неким поносом и оде...

— Простри, брате, твоје јапунџе, — рече Миладин, — овде се можемо мало и поодморити... Ово је ливада мога побратима Живка из Мутнице, неће нам

Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!... Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није

Нико га двапут није уживао... Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио... Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” „Пак јошт питаш, — одовори лав — и ја сâм да те не знам ко си, бих се од твоје вике уплашио.” Наравоученије Ова басна приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом

једини боже, соједини у име твоје све царе и краље, и ако кад који од њих усхоте неправедним бити, да му други не даду!

Ако ли те ја неблагодарним наричем, ја сам зао и неправедан, сљедователно и недостојан твоје благодарности. Зато опет пофторавам: да добро ваља гледати од кога се помоћ и благодјејаније иште.

Онда се мачак учини мртав и пружи се без увиженија. „Не превари”, рекне му један стари миш. „Мешину од твоје коже да видимо, не би к њојзи приступили, некамоли теби јошт неодерату!

„Ти се ту всује мучиш и печиш,” одговори му чавка. — „Што ће нама твоје перје помоћи кад почнемо с орлом војевати? Најмудријега, најслобоунијега и најјачега за владјетеља ваља изабрати, а то

Изгуби славуј опклад, но утеши га пастир говорећи: „Не стиди се, мили славују за тебе је то веђе поштење што се твоје појање магарцем не допада.”| Наравоученије Ако ће не знам што ко творити, не може сваком угодити.

„Кротка животињо, послушај ти моје речи, ја ћу ти их без икакве моје користи, само из пријатељскога благоохотства, за твоје добро говорити: колико год пастири продају и кољу овце, опет ће њих више на свету бити него кад их стану курјаци клаши.

предрага јуносте, учи се, вразумљавај се и умудравај се; али у исто време сва твоја наука, разум и мудрост, исте твоје игре и забаве нека су неотлучно свезане и соједињене с чесностију и с добродјетељију, без којих добро | знај да

” Помози и помажи колико можеш, и нек се радује срце твоје помагајући. Зашто, помоћи, то је божје и божестве|но дело.

Добродјетељ је теби природна; поштење, слава, великодушије, мужество — то су твоје прародитељске добродјетељи. Ово су драгоцени дијаманти, но потребују да их рука мудрости очисти, углади и осветли.

А не знаш, јадан, да ја, у овој кући рођена и одрасла, да десети део твоје ларме учиним, господар и госпођа и сва кућа би на ме скочили; а ти, који нимало не знаш обичај места у коме си, с

„Овцо моја,” — рече јој Јупитер — „То иначе престати не може разве да ти какво нибуд средство дам с којим ћеш ти твоје злочинце од себе одбијати.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Дао капу правити, немао је на шта ставити! Жена ти месила прашину, кишино тесто! Бежали од тебе твоја коса, твоје месо! Залуд браду изнад потопа дизао! Колико ти мукама треба, толико дисао! з.

з. На свим ти путевима оклопници осванули! Ујахали у твоја жита! у твоју постељу! у твоју цркву! Све твоје дигли на тебе! Све хајке на твој траг! Сва зла на твоја добра!

Слова и Спаса, Тројеручице, нека наше чамце у благе луке из густих олуја с пучине доведу птице, излетеле из Твоје треће руке!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

̓ — Ја учиним темена, и одговорим: ,Јесмо, честити пашо. Јучерашње твоје речи истините су и свете. Познајемо и сами да нас од зулума бранити не можеш без војске, а војске без новаца држати не

твој син иде оздо с војском од Видина, а Алекса озго од Ваљева, и други кнезови с други̓ страна, но сад шаљи књиге и твоје Турке, нека се војске одма враћају, или ћемо те сад одма убити”.

Него ти, кнеже, послушај мене: доведи кнегињу и оно мало дете (покојни Сима бијаше мален), пак да ја тебе и све што је твоје у Немачку претурим, те живи јоште коју годину у миру.

Станојев, који није ни 20 година имао, како види то, утрчи у вајат, узме кнежеву шишану, и повиче: „Нећеш, Турчине, ни твоје главе однети, а камоли кнежеве!” опали и покрај Станоја обали Турчина, погодивши га посред котлаца.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко. — Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Његов мирис нека Те сећа Твоје отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја српска мајка у детињству

Хоћеш духана?... Ево! Дај дуванкесу!... Тако!... Треба ли ти пара?... Чега хоћеш има у Суље, и све је твоје!... Ево!... Нај!... Беше скочио. Очи му сјаје као жеравица, а лице се смеши озарено радошћу. И Маринко се подиже.

те раздрага, али ти од њега и памет стане, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу душе твоје... И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!...

Нису људи тако страшни! Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне... И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде...

— Тешко теби, стари Иване — рикну он. — Тешко теби, крове, који си прво заклонио главу ономе зликовцу!... Од твоје куће, Иване, остаће кућиште, а од народа из дома твога страшна приповетка!...

Па још кад је ту старост, кад је једна нога у гробу, кад се сваког тренутка очекује смртни час — а крв твоја и срце твоје блуди по дубравама, презајући од сваког шушња, а ти немаш ни наде да ћеш га видети — онда је страшно!...

Иван ће повући за собом Поповиће, Севић Белиће, Белићи Шокчаниће... Погледаш: преко половину Црне Баре биће твоје... Онда суди како знаш! Ти ћеш бити и бог и побожје!... — Маринко! Брате!... Човјече! Реци шта хоћеш!...

Ти ћеш бити и бог и побожје!... — Маринко! Брате!... Човјече! Реци шта хоћеш!... — Не тражим ништа, само твоје братство! И хоћу да ме Турци знају и призивају!... — Све што хоћеш учиниће Суља за те! — Хвала ти! Него...

Таман је замицао у шуму, а иза једног пана, недалеко од хана, диже се човек. Попрети за њим руком, па рече: — Од твоје мреже, пауче, начинићемо ти личину! Иди, иди!... Тај човек био је Дева. 2. ЈЕЛИЦА Ми се дивимо људима из тога доба.

Цијо моја! Немој ме клети!... Ја сам твоје дете... — Нећу, очи моје! — Ја нисам крива, нано!... Бог је то оставио... Они су обојица лепо са мном.

— рече Суреп, а сви прснуше у смеј. Заврзан ухвати Станка за раме. — Слушај!... Слушај само како брбља! Та твоје ће јунашво учинити да се чак и Суреп расприча!... Зека је погледао сад једнога сад другога.

— Казао ми воденичар. Све ми је причао: и како ти нијеси крив, и како су подметнули и закопали ону кесу у твоје ђубре... А то су све, по жељи субашиној, учинили твој побратим и неки Маринко... — Јест. Тако је и мени казао.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је? Дубоке ли су путем тим, Господе, твоје провале! Бусије с блеском краљевским, Златне ме чаше тровале.

Ко печате ти чува неповредно, Ко твојим страшним границама ходи? Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те. Мој дух човеков откуд је и шта је?

Из свију ствари ти си у мене гледао, Твој громки глас сам чуо у морском ћутању... С болом пред ноге твоје свагда се предао, Само за твојим жишком следио путању.

У машти сам ти беле свуд цркве зидао; И за молитве сам твоје у звона звонио; За твога благог Сина и ја сам ридао; И ђавола сам црног с твог крста гонио.

Тад су пред тајном што је морила, Сва уста ствари проговорила. Творче, кроз олуј и кроз ћутање, Слушам све твоје сјајне гласове; А чекам кад све минеш путање, Пољем кроз наше светле класове, Крај пута к мени атому скривеном, Да

Јер како је празно наше срце, када Нема у животу да оплаче ништа. Твој бол беше извор све твоје чистоте; Он је твоја младост, лепота, и тајна; Не прокуни тренут који ти све оте: Само си у патњи постала бескрајна.

Јер што срце хоће, то је његов део — Увек нови део од нове минуте. СИМВОЛ Гледам твоје крупне очи заљубљене, Где сја ватра — ко зна — грешна или света.

ЛЕПОТА На моме узглављу сву ноћ мирисаху Чежњиво и слатко твоје тамне косе, Док се шапат чуо као песма росе, И дуге заклетве у очајном даху.

А ја ипак не знам за радост и срећу; Ја се бојим твоје подмукле Лепоте, Да освету једном не затражи већу За свирепа права што јој други оте.

Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате Од тебе су моје очи засењене. ОЧИ Бесконачне твоје очи, млада жено, Две дуге вечери у пустињи мора; Две суморне бајке што узнемирено Имају шум слутње у гранама бора,

ЧЕДНОСТ Докле спаваш, једна рука невидљива Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке, Брише и поправља, и вуче, и слива, Креће мирне црте и прави увојке.

СТВАРАЊЕ Нису те гласници огласили мени, Нити чух кораке твоје из далека; И не знам кад беше већ минута нека Кад се мој дух напи твоје светле сени.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Та ти, ти си видео доста очију из којих су севале мало оштрије стреле, али твоја париска уштиркана кошуља чувала је твоје нежно срце.” Ох, боже, шта то све вреди? Ма шта ја радио, мене је ипак била понела, целога понела та мисао.

— Куме, — вели кум Нинко — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још... Поп нестрпљиво махну руком: — Станите, не разумјесте ме!

— Науке — рече владика. — А шта ће то њој? — Како шта ће, оче? Друкчији је данас свијет него што је био за твоје младости, а још ће друкчије бити кад она ступи на снагу. Кад сврши школе, може, акоће, бити и учитељ.

Не ја, не моја, него твоја срећа, твоје спокојство. Реци само, ако мислиш да при свем том наш брак не би имао негда, можда, последица... како да кажем?...

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Па кад грунемо: »Ујутру рано чим зора заплави, Вожд Новак тајно...« — Но, врло лепо! Ваљда ћеш сад још приповедати твоје »штиклове«... — А да шта би ти ’тела? Ако ти се не допада та песма, певали смо ми онда и другојаче!

— дира је опет поп Спира, па запева: Сјећаш ли се оног сата, Кад си мени око врата Бјеле руке савила? И кријући твоје лице Мени скоро... — Та који ти је ђаво! — прекиде га гђа Сида љутито. — Ју, извин’те, господине!

— Молим вас, извол’те сести. Молим извол’те ту на канабе. Меланија голубице — вели гђа Перса, — склони те твоје књиге; не може човек да се макне од тих њених књига, стоји кућа к’о штајеромт.

Бадава је ту Арса... и пуна кућа! Шта је мени тај Арса? Шогор! Шогор, што кажу, туђа форинта! Еј, Лало, Лало! Фурт ми твоје речи и твој тестаменат зуји у глави и у ушима.

бојаги да почисти сокак испред куће, а она запева кол’ко је грло доноси ону паорску песму: »Пусти, боже, све громове твоје, па потуци све комшије моје,« а то се, знате, односи на поп-Спирине. Шта мислите!! Би л’ вам то икад пало на памет!

— Нисам ти дош’о баш через јела и пића, газда-Петре, а за које ти опет фала — вели му Нића; — него сам ти дош’о через твоје асне, газда-Перо.

— Долијаће! Долијаће, Ћиро, ако има бога, к’о што га и има! Него ти само не попуштај твоје право и твој резон! Вид’ла би’ ја њи’ да је нешто поп Спира у резону; тешко би било мени!

— Не знам ја те твоје ребусе; него ти мени кажи онако просто, клот, све по реду, шта је и како је то било? — Дакле, слушај!

Сутра ће т’ мајка већма жалити Док твоје друге на воду пођу, На воду пођу, под пенџер дођу, Па позоведу Јулу девојку: »’Ајде на воду, Јуло девојко, ’Ајде на

Запева ону стару нежну песму: Радуј се, млада нево! Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Моје је. Клисарица ми је дала. А она, мамећи га себи да га избије, претила му је изнутра: — Оди, оди да ти дам твоје... — Ох леле! Ох леле! — Узмицао би Таја уплашен и обилазио око улаза. И тако целе ноћи дреждао.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

као домаћин, Ружичић пак „Желиш ли бити моја”; затим замоле фрајла-Јулку, те и она лепо отпева „Куд блуде сада мисли твоје”. Дошао је ред на чика-Гавру. Он отпева „Вино пије Дојчин Петар”. Сад сви моле Љубу да и он пева.

— Правим ја и скупље хаљине него што су твоје. Моје атласке теже су него твоје. — Ништа за то! Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље.

— Правим ја и скупље хаљине него што су твоје. Моје атласке теже су него твоје. — Ништа за то! Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље. И моје белензуке држи свет да су скупље од твојих.

— Амин, нек тако буде, мада си само за једну годину од мене старији. Чинићу ове што је до воље твоје, — рече Миливој понизно. — То је шармантно, то ми се допада! Тако ћете и мени, и себи, и Марку образ осветлати.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Где си, мили мој, о где си? Глава клоне и тако дрхћем и плачем, гушим се, тонем негде. Стежем твоје мале... које ти најволиш, молим да ме оне утеше, али и оне плачу са мном, јер их ни овога јутра нису гризла твоја

Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим, вриштим, хоћу твоје пољупце, твоја густа. Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се!

И знај да си ти једини мој живот, да су све моје мисли твоје, да ћу полудети без тебе. Не мисли да си далеко! Ти си у мени, увек ту, унутра у мојој души; и ко ишчупа твој живот

мој — говорила је вереница Јуришићу кад су остали сами и грлећи га нежно онога дана кад ми је мама рекла да је стигло твоје писмо, после толико времена, цео један сноп радосних зракова расуо се био по овој соби и сви су ови предмети овде

Ја сам била у другој соби и најпре сам застала да се приберем. Хтела сам најпре да замислим твоје писмо у свима његовим појединостима: његову величину, његову боју, његову форму, па ме је интересовало где оно лежи,

Имала сам осећање да је оно твоје писмо једно живо биће с којим би ја хтела да говорим, да се мазим, да се грлим, да сањам и према коме сам осећала

да се мазим, да се грлим, да сањам и према коме сам осећала неизмерну захвалност зато што ми је донело један део твоје душе, један део самог тебе, Алексије.

С тобом ја сам сва у сунцу, без тебе само пакао и смрт и јаук и мрак. Ти си тако добар. Ја обожавам то твоје брижно и велико чело пуно бора, то мило твоје немирно око из кога ја црпем сву снагу и сву радост и милосрђе И врлину

Ти си тако добар. Ја обожавам то твоје брижно и велико чело пуно бора, то мило твоје немирно око из кога ја црпем сву снагу и сву радост и милосрђе И врлину и склад.

Али те молим говори ми још, говори дуго, реци да ће проћи увери ме да ће проћи, потпуно ме увери да ће проћи, јер твоје речи као нека млака, мека струја слатко милују моју ојађену душу. — Јадни мој. — Љубљена моја!...

и тада ми се твоје лице, у које сам гледала тако изблиза, чинило нејасно, туђе, сасвим друго од онога што сам га у оном сну видела.

За мене ти си био изгубио сву реалност и да ми се опет повратиш требало ми је... Ох, само једно твоје писмо ми је требало. Али оно никад није дошло, мили, зашто оно никад, никад није дошло?

Африка

“ а што значи: ово је моје, ово твоје, хоћеш ли своју или моју чашу? Кад већ спомињем разлике у појмовима о својини и изражавању, треба подвући оно што

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: О, хондрокефалос! Море, славно греческо цар Александер го моли да прими дукати, велики како твоје чело, философ нећи: цар го моли, философ нећи. Е, де, де!

“ Како ти то на памет дође, онда си прошла, него тако говори као да си ти госпођа, а они око тебе твоје слуге. А, управо, тако и јесте, зашто иначе не би нам се мушкарци толико улагивали.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Добро каже Трифун, да ћемо ми, Исаковичи, за награду, за ревносну службу, добити да вучемо лађе. Ето ти, дугоњо, твоје у твоју Росију преселеније. На твоме се преселенију свршило, у ариште. Аха! Аха!

Павле се окрете њеном мужу и рече: „Што си, Петре, доводио жене? Видиш да је анђеоско срце у твоје Шокице. Што да ме гледа оваквог?“ Ђурђе га је, међутим, нудио, непрекидно, да пије: „Пиј, дуго је до скеле! Пропашћеш!

Дете ти твоје! Та где ми је игла?“ А одмах затим би се тргао, поцрвенео, застидео, па би питао ћерку да није, случајно, чула шта је

Довикивали су сиротом лајтнанту, од кога се љубав показала јача: „Недо, твоје дете, а не личи на тебе. Еј! Како то?“ У Потисју се, за милитарни статус, и одлазак, тог лета, било изјаснило: хиљаду

А ти си је једини добио. Па зар ти, муж, сад, кад јој је твоје дете умрло, другом да је нудиш, и подводиш? Је ли ти је сврака, Петре, мозак попила?

Теодосије - ЖИТИЈА

Него пожури да извршиш своју добру жељу, да не би како сејач зла посејао кукољ у срце твоје, и оснаживши се угушио пшеницу твоју, добру мисао, те да не одустанеш од такве тежње, и да задржан љубављу према телу

О, чаше твоје, господару, коју си нам служио, пуне меда љубави, што нам је горче од жучи спремала! О, ноћи у коју заспасмо, по Јову

младића, и као с великим гневом стаде га грдити, говорећи: — Зар те није игуман послао онамо, а Ти својевољно чиниш твоје ствари? Ово говорећи скочи на њега, као да ће га ударити.

А богомудри опет изнесе цару другу молбу: — Има један опустели манастир, који се зове Хиландар, па ако хоће твоје Царство да учини добро мени и моме оцу, дај нам овај манастир, а ми ћемо га опет као Од нас дати Ватопеду, и милошћу

у пустињи, па наговори некога старца богобојажљива у Светој Гори да дође к блаженом Сави и да му каже: — Гостољубље твоје и храњење ништих са оцем, и љубав што је у Господу имате према светим манастирима, и нарочито према Ватопеду, добро

А преподобном оцу његову, ради сећања љубави, опет даде много злато, говорећи: — Све твоје прозбе испунио сам, оче свети. Молимо твоју преподобност да се моли за нас Господу молитвама својим.

А и твој труд за мене, подвизавање и молитве твоје и милостиње, узиђоше на памет пред Бога, и зато те очекују спремљена ти добра са мном.

обнови кости што ради тебе, који си нас ради странствовао с небеса на земљи, у туђини леже, и напој их росом благодати твоје, да се напоје од обиља дома милости твоје и да искипе миро благоухано, којим ће умастити душе и лица слугу твојих који

странствовао с небеса на земљи, у туђини леже, и напој их росом благодати твоје, да се напоје од обиља дома милости твоје и да искипе миро благоухано, којим ће умастити душе и лица слугу твојих који се тебе боје.

сви разумеју силу твоју и неизмерну милост, и колико си добар по датељ онима који те се боје и који чувају заповести твоје.

да си послушао молитву моју, па ћу ти убудуће у животу своме вредније угађати, и сви људи твоји који знају и славе име твоје. И опет те прослављамо са Оцем и Светим Духом, сада и увек и на векове векова, амин!

прославити и сви који су дошли данас твоју милост на нама видевши тебе ће прославити, и нас ће познати да смо и ми твоје верне слуге, који се уздамо у тебе и тебе љубимо, своје оставивши, и за тобом пођосмо.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

се преврне Сунце да ми главу разбије Крпице да ми се растуре Не шали се чудо с чудом Врати ми моје крпице Ја ћу теби твоје (1955) БЕЛУТАК БЕЛУТАК Душану Радићу Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Ако ти мислиш да је то отворен разговор што ћеш ми учинити признање, онда се вараш. Мени твоје признање није потребно. НОВАКОВИЋ: Не признање, али можда оправдање. ПАВЛЕ: Зар неваљалство има правдања?

РИНА: Да чујем, хоћу да чујем шта је? НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака. Већ две и по године како смо се узели, и ти се трагови још вуку. РИНА: Али, забога, Милане!

Мени доста и тих пола сата. СПАСОЈЕ: Па доста! АГНИЈА (Вукици): Слатко дете моје, како бих волела да ми покажеш твоје рубље и преобуке које си спремила. ВУКИЦА: Па показала сам вам већ. АГНИЈА: Ако, волим опет да видим. (Шапћући јој.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Можда и као лудак. У породици твоје мајке доста је и тога биља! - додао је. Станика је као нешто пословала по кухињи и изгледала је као неко ко не жели да

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Ти си, Софро, јунак, — рече Чамча, — ти се сад не бој путовати у овим пределима, твоје име и твоја контрафа од зла ће те сачувати; то ће се чак чути и у Пољској, доћи ће све то у новине, твоје описаније, а

пределима, твоје име и твоја контрафа од зла ће те сачувати; то ће се чак чути и у Пољској, доћи ће све то у новине, твоје описаније, а твоју фигуру је лако запамтити, спеваће те у песме. — Па зар овде још мислиш да ће бити лопова?

— Ево твоје, Софро, ово је моје, а ово је Чамчино. Господар Софра, смешећи се, новце диже, па тури у буђелар. Чамча пун радости.

— То ја не знам, нисам „бухолтер” да протокол водим; нисте га ни ви никад водили. — Ал’ ово је моје, а не твоје. Имам више деце! — Па зашто сте ме задржали у вашој трговини, зашто ме нисте дали на школе даље?

ако си волео и поштовао матер, ако поштујеш и волиш мене, то нек’ ти буде залога, да кад на њ погледаш, да се опоменеш твоје матере и мене, и да ћеш оно чинити што смо ми теби желели. У Шамике сузне очи.

Дуго чека, па тек једаред јави му пошта да су новци са писмом стигли. Отвори писмо и чита: „Драги Шамика, Твоје писмо примио сам. Ја сам здрав, но то ме веома опечалило, кад сам чуо да се у мору купаш.

— Немој ме о њему ни питати! Бекрија, па бекрија! — Па сад гледај, жени Шамику. Па на коме ће то твоје добро остати? Не видиш да си већ оматорио, а кућа ти већ остала као пуста.

— Е, сад ти, синко, гледај твој посао, читај, пиши, шта знаш, ја опет морам своје надгледати, што је и твоје, јер видиш да помоћи ни од кога нема. Катица, ћуталица, завукла се у своје собе, а Ленка, — о њој нећу ни да говорим.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Деспот га погледа благо, заставши му чело главе, говорећи: „Отверстиа вижу двери смерти твоје, Исаковичу, при последњем издихани! Жена твоја с червми истљети будет. И горкост душе твоје проиде.

Жена твоја с червми истљети будет. И горкост душе твоје проиде. За долги твој живот тек твоји потомци обрести будут во ноћи благозрачну Деницу.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

„Кад то двоје узме у руку, нека се окрене спрам мјесеца и рече три пута: ’о мјесече! тако ти твоје младине, ти путујеш по цијеломе свијету, па у твоме путу виђаш и мога драгога, нареди и одреди да се сад одмах бар

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

војничка гробља усамљена којих се регрут само каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени

напипати ниједно дугме, ниједно звонце, којима се у помоћ зове, кад не могну наћи ниједног брода ни да се врате, до твоје палате, ни да продуже до обећаног небеског свода.

кћери маћехиној сасечених пета ципелу навлачи; за пасторку која у запећку стоји док су охолих маћехиних кћери пуне твоје дворане и перивоји; за лепоту која под коритом спава у ланцима нехаја и презира, за њене у врту заметнуте стопе, за

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Још и сад видим у њеним коштуњавим прстима дактилографкиње две мрке картонске карте улазнице за Вавилон! — Твоје су! — прошапутала је. — Воз иде сутра увече, у десет и двадесет. Ноге ми се одсекоше од страха.

Будућу мис боле колена. »Боже« — рекла је мајка »шта бих све дала да имам твоју лепоту и твоје године!« Читав призор почиње да се стапа у светлосну вртешку. Од непрестаног осмеха коче се вилице.

Ионако си кућу направио само због себе. – Само због себе? Е, сад заиста претерујеш! Ћутао сам и трпео твоје глупости тридесет и пет километара, али сад си превршила сваку меру. Због себе? – Не вичи на мене! – Не вичем.

Хоћете ли да оставите неку поруку?« Смеју ми се сигурно иза леђа... Те облајхане кучке из твоје канцеларије! – Мислим да си се мало удаљила од теме... Почела си да говориш о викендици.

како би било лепо осетити његово жилаво, длакаво, тешко, тамно тело на себи и што ниси довољно храбра да то и изведеш! Твоје лепо кућно васпитање пуно грехова и малих слатких табуа!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Али му свијетли образ и лијепо име, ваистину, нико не оте довијека! — Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех очију.

И зато да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје! Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи!“...

Нека бог и за то излије свој благослов на твој дом и твоје братство! Од црквенијех врата па навише уза стубе, до краја ходника, људи се наврсташе на двије стране, да владика

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Тако треба. Девојка мора да се онде покаже равнодушна што јој је најмилије. Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити. ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Узалуд су и твоје родне године и моје давање ... не помогосмо јој ни ти ни ја, кад је неко трећи ухватио па стеже и не да ...

Кад бисмо се јаче споречкали, волео је да се нашали „Мало поштовања, молим! Ја сам само неку годину млађи од твоје мајке...

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Свој песнички програм изнео је он у посвети »Српском роду«: Све што имам — то је твоје, Све што имам — теби дајем: Са слађаним уздисајем Срце — мисли — песме моје!

је сав свој духовни живот свео на мржњу на Турке и љубав за алкохол: Старо, срећно доба, тебе многи жале, Либералне твоје битке и скандале, Кад је песник српски дар божански каљ’о И нализан често под столом се ваљ’о Кад врлина беше не

Сремац, Стеван - ПРОЗА

и непозван, па седети лепо са »костгебером« сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван

А тек кад је прочитао у »Одговорима уредништва«: »г. Ј. М. у *. Што си заћутао?! Мрдни мало! Јавни се, здравља ти! Твоје се ствари овде радо читају! Ти спаваш, Бруте!!« А толико је доста било Јови.

— ’Ајде, не причај ту, — прекиде га домаћица — него седи већ једном! — Слушала сам већ сто пута те твоје историје. — Море, не знаш ти ни стôту чест, иако си слушала! Да има ко да седне па да бележи!

— А видиш ли, прико, ово? Није коме је речено, већ коме је суђено. Исто к’о и твоје! Не знам баш поуздано је ли Јови све јасно било, али тек некако после овога разговора постаде нешто озбиљнији.

Твој је посао свети, а ми смо слуге његовог величанства народа, извора и утоке; за твоје је паре све то саграђено, подлого друштвена, а не за госпо’ске — рече и посади мајстора на место на коме он обично

— вели Радисав. — А кад учиш рачуницу, а ти да ми израчунаш нешто!... Колико има одавде од наше куће до твоје школе? За колико можеш да стигнеш? — За по сата! — рече Марјан, и стаде се врпољити на столици. — А натраг?

Не могу више да чекам. — Ама још није готово! — виче из кујне домаћица. — Дај, какво је да је! Знам ја твоје ујдурме!.. Опет због оног »твог принца« што се задоцнио. — Није, бога ми!...

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Чекај, аго, који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне буле, Да ти, аго, лулу пијем, А кураном каву гријем.

“ „Секо, селе, дивна ли си, Око твоје красно ли је, Ал' за мене, душо, ниси, Кад за другом срце бије.“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И

(1845, март) ? Никад није вито твоје тело Рука моја млада обавила, Ни с' у твоју усницу упила Моја усна икад, чедо бело!

Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се српске

Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје, Што год видиш, све је ово твоје, Ватај, руши, чупај, једи, пеци, Боди, гуши, натичи и сеци, Туци, гули, пали, дери, кољи, Царуј, сине, по

Када гледнем твоје стене дивне, Срце младо у менека живне, Јера овде послије Косова Сунце српско грануло изнова, Очистила с' она

т' поносне зидине Као отпре од веље милине, Већ се ето мимо тебе журе Да што пре те јаднога прејуре, Да не гледе твоје луде муке, Твоји јада, твоје веље бруке Ох не бели са мунара вити, Ни с мечета они поносити, Крвца дивна ту се

од веље милине, Већ се ето мимо тебе журе Да што пре те јаднога прејуре, Да не гледе твоје луде муке, Твоји јада, твоје веље бруке Ох не бели са мунара вити, Ни с мечета они поносити, Крвца дивна ту се просипала, Крваца тврди кам је

Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело — Ко да гледне чарне очи твоје Па у срцу да му не запоје!

Побисмо се и Турке узбисмо, Што могосмо, оно одбранисмо, Али Цвету, али злато твоје, Уграби нам пусти Радивоје, Проклет да је, догод света траје, Ова љута рана од њега је.

6. Деве, момци, жене, људи Гледе играјуће нас, Ти м' на твоје стискаш груди, Твој меника шапће глас: „Мила, мила, твој сам, твој.

гласне, Нити врела лако жуборење, Ни цветића миљано цватење, Нити оћу с вуком бити боје — Ово, брате млађи, нек је твоје.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе. — Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине. Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем.

свеца изигравам и слушам таку бену, а не тражим виле да те ваљано измјерим преко леђа због твог тртљања, лоповије и твоје магареће вјере? Сава само покорно пови плећа и увуче главу међу рамена.

Тамо се још познавало уваљано мјесто у слами, Дрмогаћина лога. — Ехеј, стриче Дрмогаћа, хајдемо некуд, ево твоје људине! Пловио сам низ вјетар, лак и слободан, а за мном једрио мој велики пријатељ и побратим.

Нек је и тебе нешто кренуло из те твоје јазавчије јаме, баш си ми се био на главу попео. — Рђо калајџијска, није ти доста твоје потребе него још имаш кад и

— Рђо калајџијска, није ти доста твоје потребе него још имаш кад и мојој незгоди да се ругаш — чуди се Рожљика и завирује у колица. — Дедер, шта то возиш?

Јоваш је лежао наузнак, као да се одмара. — Ето ти, мамлазе сељачки, ја се извукох и без твоје помоћи. Јоваш с напором превали главу на његову страну и простења: — Неће гром у коприве ...

Јоваш с напором превали главу на његову страну и простења: — Неће гром у коприве ...А ја, видиш, и без твоје помоћи погибох. Јоваш тихо штуцну, нагло се презноји и спусти поглед на братове босе ноге.

— одјеца стари. — О, мој Васо, мој Васо, гдје је Врбас, гдје ли Прва крајишка! Није то за твоје године. — Остави, синко, идем ...Док се уз пут добро исплачем, можда се ја и повратим, бабе ми је жао, а сад, засад ..

Село Хорозовићи. Ваљда си туда ходо. —Ма хода сам ја, мајко, куда ти год драго, али, вала, у те твоје Орозовиће ...Тамо ми, ваљда, ни покојни ћаћа није стига, а он је прошлог рата, у Седамдесет деветој Јелачић-регименти,

Је л тако? — Тако је, свака част. — А оне друге двије иза њих, видиш ли, то су твоје комшинице, кућа до куће. Ваљда и њих познајеш? — Како нећу знати! Неки дан су нам донијеле пуну торбу шљива.

— Побогу, Стево, чије ти је то толико печење? — Моје, друже предсједниче, индивидуално. — Твоје?! — Што се чудиш, друже комесару: Ваља ми дати помен мојој чети. Онога дана углавном је овдје остала.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

То што ти говориш — да је тераш, и томе слично — то си се ти од велике жудње смутио... ХАСАНАГА: Опет твоје левантинске мудролије! Вама све мирише на дињу пуну пчела! Женско ти се дими у глави! „Хиљаду и једна ноћ”, је л?

ЈУСУФ: Хасанаго! Па та жена је само чувала свој стид, Кураном прописан, и у том стиду је чувала твоје име! А знаш где живиш, и знаш како се име у овој земљи брзо изгуби! Хасанагиница се држала обичаја...

Не љути се, не причам ово да те наљутим... Тебе чува твоје име, од старина, а Хасанагу чува његова ревност. А ти знаш шта у његовом послу значи бити ревносан!

МУСА: Не бих ја дао моје благо за његово! СУЉО: Које, бре, твоје благо? Буђаву чизму под главом, коњско ћебе којим се покриваш, леб удробљен у кишницу?

А и ти испаде слаб пророк! Паде у воду и твоје прогнозирање! А чу ли шта рече: кадија присто од прве! Имаћемо посла са папучићем, видећеш!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Хасанаго, далеко нам је путовати! Не бисмо хтели да те задржавамо и да трошимо твоје драгоцено време... ХАСАНАГА (Јусуфу): А прстен? Види, молим те, прстен!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала. Нешто од непродатих њива у селу, а нешто и од наднице твоје мајке, ви две живеле сте лепо и тихо. А ти беше увек, од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена.

Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну. На твоје бледе, дугуљасте образе избило једва приметно руменило, а бујне ти коврчасте косице пале по челу и око ушију.

— Мајка те зове! — И ти не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале ножице у белим чарапама, отрчиш матери која те пошље да јој нешто купиш у чаршији.

вели тихо, па кад те види заспалу, са опуштеним рукама и заваљеном главом на материну крилу, она се препадне од толике твоје смелости па прилази и узима те од ње. — Што је, ’аџике, не пустиш на земљу него је држиш?

— Не! — И побеже. И од тада се ти преобрази. Сам ти ход постаде опрезнији и мекши. Угибање твоје заобљене снаге постаде топлије и страсније; лице изразитије, уснице ти дођоше руменије а при крајевима тамније и

Као да осећаше неки страх од мене. Нестаде нашег тепања и миловања. Сета се често спушташе на твоје чело. Често, врло често затицах те, где си, чистећи наше двориште, стала.

Ето тако је то било! Знао сам ја: да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје; знао сам, да би ме неговала и чувала к’о очњи вид... Знао сам ја све то, па ипак...

С мајком спремаше ми ствари. Чарапе, кошуље, пешкири, све ситнице, читава девојачка опрема, за час прође кроз твоје руке и наслага се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушкама, које ти кришом гураше, да нико не види.

А овамо? Ох, да није било те твоје слепе преданости, поверења и љубави, ја бих знао шта да радим. Али ти?! Нисам те сматрао за вишу од остале, али ипак

— узвикнух и скочих. — Луд сам! Будала! Што патим, мучим и сатирем себе?!... — И стварах те, грљах, целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе. И брзо натукох шешир, огрнух капут и изиђох из куће.

Будала! Што патим, мучим и сатирем себе?!... — И стварах те, грљах, целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе. И брзо натукох шешир, огрнух капут и изиђох из куће. Из ваше баште чујаше се удар мотике.

у крило, раскопчам ти јелек, и, увив моје лице твојом косом, загњурим га у твоја бујна, топла недра, и осећам додир твоје меке, нежне, топле коже и сишем, сишем... Ђипих. Ухвати ме страх.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Тако су и просци Твоји: — ко да бира ко да броји? — Кога такне Твоја рука, око Твоје ког просука, биће вредан тога струка, тога лица, тога гука, тих милина и тих мука, биће вредан, како не би, — благо

А што кукам? — да сам и ја у том јату челебија, око Тебе што се вија, па да ме се, у тој чети, Твоје срце само сети кад инамо куд одлети, — тад би било куку-леле! све би муке на ме селе.

СРЕМУ Убава Фрушко, дивото моја, у теби нема врлета горостасних, ти се не намећеш поносном небу, не Нудиш му љубави твоје пружајући му голе, камените руке у разблуди силовитој; ти се смешиш, само се смешиш.

Они лижу твоје скупоцено блато, лижући се теше: то је, веле, злато. Еј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха, него

Еј, ропски свете! куда ћу побећи с образа твога, с образа твога трпежљивога? да пропаднем у земљу од љуте срамоте са твоје грехоте? Ил' у небо да скачем? У небо? Та ту је тек најропскије блаженство блажених робова, највећа самовоља — Бог!

их врели јуже да згрне, облаке црне, олује бесне и муње кресне и гром и јек; вихар да сапон раскине мреже, тебе у врте твоје донесе, гром да сажеже пауку век.

а камо л' крвник у плашту сиву, а камо л' паук, а камо л' црв! Па нек и твоје срце прехладни, тек да те паук не једе гладни, тек да ми ниси стрвини стрв! ПАРИЗУ 1867 — 1870.

му је још на скрхану мачу луба ти врела: А већ се старе машаш слободе, јабуку тражиш у божју врту, сујетом славе твоје надрту, евински роде! Ал' нема раја!

И Ту ће наћи наше речи те, наш поздрав ту ће бити саслушан, а придворнике твоје вечите умолићемо да ти зборе за њ: Однеси поздрав господару свом, великомучениче Хамлете!

да л' за то прах свој попе на тај ком да с њега гледаш душом жалосном гдје племе твоје спава мртвим сном? Па реци, нагов'јести, дај Ми знак, што видиш отуд, свјетлост или мрак?

Под увером њених слова склапљу му се очи црне, црна врата светлих снова; у заносу срце трне, руса глава малаксава, на твоје се спушта крило ој, делило, — Самсон спава.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад Баш-Челик кући дође, жена га стане питати: — Бога ти, ђе је то твоје јунаштво? Баш-Челик јој рече: — Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој.

— Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што пјева гранчицу очебрсни, и кад дођемо до твоје браће, намажи их да оживе.

Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.

сребра и злата, па понеси колико ти год драго и колико понијети можеш, а поврх тога, изабери дјевојку коју ти срце твоје обегенише, па иди својој кући ако хоћеш и нека те прати божји благослов; а ако немаш воље да идеш одавле, можеш остати

— Добро, јуначе, — рече старац — ја познајем и твоје побратиме, и они су добри јунаци, па су вриједни да им понесеш дарове какве си наумио.

А пустињик му пружи једну малу свиралу па му рече: — Ништа лакше! Ова ће те свирка увијек веселити, а кад твоје срце заигра, играће и све живо около тебе докле се год свирка чује.

После човјека створи бог магарца и рече му: — Ти ћеш се хранити најгором храном, па и ње нећеш свакад бити сит; име твоје биће руг међу људима, којима ћеш ти вући најгоре терете, и чинити добре услуге које им нико други не би учинио, а као

Иза тога, створи бог пса, и рече му: — Што се год назове твоје, бранићеш док те траје; лајаћеш на сваку опасност чим је осјетиш, а осјећаћеш је свакад из далека; нећеш имати ни сна

Али шта год ми мислиш дати, дај ми, све ћу примити из твоје руке, само те једно молим, немој ми новаца дати, јер је новац душогубац.

— Е, — рече сад свети Сава ђаволу — пола је моје а пола твоје, па бирај сам које волиш. Видећи ђаво силна пера у лука превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно

Ханума кад чује шта говори, зачуди се, па му рече: — То је све твоје, ја нећу ништа узети, него узми новце и одмах из Стамбола одлази, јер неш ни главе изнијети.

Него ходидер и ти амо да се почастимо, свеједно, твоје је, па можеш и ти од своје муке закачити штогод. Него, збиља, Ћосо, јеси ли се ти штогод наљутио?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

4. МАКСИМ И ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ (Софији): Седиш, седиш! СОФИЈА (устане): А да шта ћу забога? МАКСИМ: Лези те одмори твоје кости. Струнила си се. СОФИЈА: Нећеш да плаћам шваљама, а неправо ти је што шијем.

Није трошљива, није бесна, него ћути, па седи код куће, нити тражи сваки дан колача, као твоје госпоство. СОФИЈА: Ћути, бога ти; ко те чује, мислио би, богзна шта се ту троши! МАКСИМ: Него није! 9.

НИКОЛА: Та растреси се и ти једанпут да га ђаво носи! Све твоје другарице како тако, ал ти довека у ђубрету. Од Божића ниси била у цркви. МАГА: Кад не могу да стигнем.

ЈЕВРЕМ: То није никакав маневер, него на дуел, ако си јунак! МАКСИМ: Марим ја за твоје ратове! НИКОЛА: Опет нам господин Светозар долази. МАКСИМ: Већ и он... СОФИЈА: Ваљда ће да се жени. 11.

НИКОЛА: Али она то чини на твоје захтевање. МАКСИМ: Дабогме! жена све чини, што муж захтева, и опет бива, што су оне наумиле.

доста му је, сиромаку, што се Земља на њега дели. ДОКТОР: Није слободно извртати као пијан торбу. Твоје ачеће оштроумије биће узрок, те нећеш ништа чути о Бести, о атмосвери и о Боспорусу. МАНОЈЛО: Немојте ми замерити, г.

КУЗМАН: А оћеш ли ти мени уверење дати, ако ми новци нестану? ДАМЈАН: Како би ти то од мене захтевао, да ја теби за твоје новце јемчим? КУЗМАН: То сам ја напред знао, зато сам ја моје новце и ископао. ДАМЈАН: Шта?

ЉУБА: Па тако. СТАНИЈА: Ја те ништа не разумем. ЉУБА: Шта ћу ти, кад ниси живила овде. СТАНИЈА: Како се зову те твоје зурле? ЉУБА: Кажем ти, фортепиано. СТАНИЈА (врти главом): Хм, хм! Па де свирај мало.

СТАНИЈА: То ништа не ваља. Кам ти Ајдук Вељко, кам ти друге песме? ЉУБА: Е, то је сасвим просто. СТАНИЈА: Него то твоје цилулу, цилулу. Зло, кјерко, крај света. Кад си ти видла за мог времена те накараде у соби? (Гледа свуда.) Гле, гле!

СТАНИЈА: Пред странима је, прости ме, срамота н безобразно говорити, некмоли радити. Видиш и твоје аљине не ваљају ништа. Какав ти је то фистан нарогушен? ЉУБА: То није фистан, него рајфрок.

СЕЉАК: Гди је мој магарац? ЈАКОВ: Ја сам. СЕЉАК (смеје се): Мале су ти уши. ЈАКОВ: Твоје су веће. СЕЉАК: Дакле, велиш, ти си магарац. То је лепо. Него, гди је мој магарац? ЈАКОВ: Ја сам твој магарац.

СЕЉАК: Како то? ЈАКОВ: Подигни високе твоје уши и саслушај моју повјест, пак ћеш о свему бити извештен. Ја сам од благородне фамилије, и из далека.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Знаш ли зашто сам те звала? ПЕЛА: Ја не знам. СУЛТАНА: Да обучеш моје аљине, а мени дај твоје. ПЕЛА: Милостива госпођо... СУЛТАНА: Ти не знаш тко сам ја теби? да ниједну реч не чујем! Ја знам што радим.

СУЛТАНА: Твоја је мати била Пела, а не ја. Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје. СРЕТА (мери је): На моју душу, исто наша госпођа; тако и она сикће. Пело, гледај да се намажу чизме.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

жила мрамор, Тад знаш да лето рано ће да прсне Изнутра, и да предвоји се само О Илиндану; снаге истоврсне Напете некад твоје конце држе; Сад пуштају их бестрасно, све брже, Док простим падом пониреш у замор.

(20. В 1989) 4 ЈЕДНОРОГ П устош у мени твоје је имање; Твоја је она ограда без куће, На тебе гласи тапија, а кључ је Од капије у твоје непостање.

ЈЕДНОРОГ П устош у мени твоје је имање; Твоја је она ограда без куће, На тебе гласи тапија, а кључ је Од капије у твоје непостање.

Године твоје, неки бројеви Неповезани у читко сазнање: И мрак у мени твоје је имање. (20. В 1989) 5 ТРАГОВИ Трагови твоји међу

Године твоје, неки бројеви Неповезани у читко сазнање: И мрак у мени твоје је имање. (20. В 1989) 5 ТРАГОВИ Трагови твоји међу стварима, Отисак усне замишљен на чаши, Хаљине твоје у

(20. В 1989) 5 ТРАГОВИ Трагови твоји међу стварима, Отисак усне замишљен на чаши, Хаљине твоје у плакарима Кад вешалицу празну машта маши — Трезна халуцинација. Павана За инфанткињу.

Играчке сам ти доносио, затим Књиге и плоче које волела си, А све у исто, неко твоје време; Тако ме стално храбриш да те схватим У настајању, нестајању: да си Плод што га роди измишљено семе. (22.

Паслика раја? Можда твоје лице, Ти нерођена, рођена да трајеш у телу што се претвара у пчеле. (23. В 1989) 9 ДОКАЗИ Д окажи, ако можеш, да те

ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине сунца: Већ годинама у синкопи снимо, А наша

7 Једном, кад дуго била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по дан би стао у минуту, Кад морао сам да

Уљанице божја У све нижој ноћи, Безразложна милост Гориво је твоје; Зато кажем здраво Звездо мора, надо, И при твоме светлу Сабирам рачуне — Године све краће, Даљине све ближе, А све

Но како да лог ти стерем Када се скриваш у тмуше? Виновник моје си душе, А тајиш ми твоје мере. Крвав сам испод коже, Ко фитиљ име ми гори: Требам ли ти, сатвори Још један завет, мој Боже.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

покривали по ноћи, прали ти гузу и посипали је беби-прашком да те не пече кад се упишкиш, да су прислањали уво на твоје малецке груди, ове исте што у њих зија и војска и цивили, и слушали дишеш ли? —Богами, она не дише! —Дише!

Када сам тог јутра полазила на пут, матори ми је пружио мали замотуљак — Понеси то некој буби из твоје збирке! — казао је, тајанствено се смешећи. Слегнем раменима и отпутујем заборавивши потпуно на пакет у торби.

Јавља се маман, с једним невероватно природним: „Хало. о. о. о. о. о. о!“: — Како оне твоје идиоткиње? — питам — Њушкају ли по купатилу? — Да, да, свакако... — одговара она као у игри „покварених телефона“.

Сиромах Гутенберг, Анчи, није се морао трудити да пронађе сва она силна штампана слова због твоје мамице и њених пријатељица! Оне троше ствари искључиво у сликама, као урођеници!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Градино родна, чујеш ли жамор постеље шумне? Лиско ширине, с кадуље Твоје одише камфор. Заправо грм си који с низине брда надрасте, скупив у крошњу одежду земску, небеску ношњу.

Закључај врата и ролетне спусти: у замор-ружи певање је тужба; екрана оба глувилу препусти: од бољке твоје болују видици, а дом су њихов душини шљивици. Шта рећи себи, док још траје служба?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

А ти, гиздушо, чувај твога мужа, и баци те врашке твоје румане, зашто од њи не можеш се најести, а то је најнужније, знаш ли?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На крају, деда, много ти поздрава шаље, жели ти срећу, радост и тако даље унука твоја, изданак твоје крви Бајина Башта Основна разред први.

ДЕДИНО ПИСМО Унуко мила, стигло је твоје писмо, колико жалим: још се видели нисмо! Стар ти је дека, шездесет већ му прође, далеко варош, па како да ти дођем.

Стар ти је дека, шездесет већ му прође, далеко варош, па како да ти дођем. Сличице твоје, сви их у селу хвале: погледај, кажу, унуке твоје мале!

Сличице твоје, сви их у селу хвале: погледај, кажу, унуке твоје мале! А ја сам срећан поносним горим жаром, цртеже твоје милујем руком старом.

А ја сам срећан поносним горим жаром, цртеже твоје милујем руком старом. Звончиће волим, и љутић, злата грумен, ивањско цвеће и маков огањ румен.

Свакога јутра замоли мене, стару, опиши слике, сваку боју и шару. Пажљиво слуша, лице му срећом пламти, цртеже твоје, потез најмањи памти. Ти можда не знаш, бакин анђеле леп, дедица Јован — већ је одавна слеп.

Мала моја из Босанске Крупе! Текли тако гимназијски дани, успомена на те не оцвала, модра Уна у прољетње ноћи твоје ми је име шапутала. Лебдила си испред ђачке клупе, мала моја из Босанске Крупе!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Шта то сипате, госпођо? — Мало црнога вина. Да наздравимо сви. — У твоје здравље, Пипо. — Хвала, млади господине. — Јеси ли уморан, Пипо? — Прилично. Ово је први дан ван постеље.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

РАЗГОВОР МАЛЕ СРБАДИЈЕ С ОТАЏБИНОМ Отаџбино, мајко моја, И дедова мојих славни', Докле стижу крила твоја И питоме твоје равни? Покажи им међе своје, Твоје горе, реке твоје.

Покажи им међе своје, Твоје горе, реке твоје. „Од Солуна до Будима И где Тимок златни стиже, И где шуми бистра Уна, И Ловћен се небу диже — То су

Покажи им међе своје, Твоје горе, реке твоје. „Од Солуна до Будима И где Тимок златни стиже, И где шуми бистра Уна, И Ловћен се небу диже — То су моје кршне

Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?

О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне... Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне прошлости славне.

Весели се царски граде, Престоницо Лазарева! Скини знаке туге твоје, Да јуначки запевамо Најмилије песме своје: Отаџбино, мајко мила!

Усрећи ми чедо моје По доброти воље Твоје”. И Господ је саслушао Молбу бедне мајке те, Анђела му чистог дао, Да над њима вечно гре; Да га мучном стазом води К

НА ДНУ РЕКЕ Реко, бистра реко, лепоте ти твоје! Разгрни ми часом чисте груди своје, Да сагледам чуда, да угледам рај; Да прегазим поља рујнога корала, Да походим

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Сад бирај, царства ти се нуде, битка се и кроз облаке вуче. Зло је и горе, иза гроба се опет туче и добру твоје сени двојници худе.

Овцама нема чобана! Бешчинија! Присносушни, хваљеније твоје нека зацари, преузми свељудски сабор! КАВГЕ Не питајте ме зашто сам на коњу лутам међу стењем, свакога дана

И да светлост обасјава светску беспредметност. Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе. Име које те има и које ти имаш. Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име.

Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име. И као што моје име није само моје, тако ни твоје име није само твоје, него је раздељено у свеопштост и налази се у сваком слову. И словљењу. И ословљавању.

Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име. И као што моје име није само моје, тако ни твоје име није само твоје, него је раздељено у свеопштост и налази се у сваком слову. И словљењу. И ословљавању. Ето нас с тобом, у имену.

И словљењу. И ословљавању. Ето нас с тобом, у имену. Не кажем да сам те одгонетнуо. Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност. Волим да говорим, јер те помињем. И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Е, 'ајд сад, ако можеш, да не штрпнеш кирију. ТРИФУН: А, то никад! АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је пропустити прилику.

МИЋА: Ја сам се од тога наследства школовао. АГАТОН: Јеси, то ти признајем, само скупо је то твоје школовање, и што је главно: не видим, знаш, шта имаш од тог школовања.

АГАТОН: Морамо водити рачуна и о потребама. Друкчије су, на пример, твоје потребе, а друкчије су моје. САРКА: Гле, молим те! АГАТОН: Да кажеш да јој треба спрема за удају, па 'ајд, 'ајд'!

Видела сам ја то одмах, ал' нисам хтела да говорим из поштовања према покојнику. ПРОКА: Ето ти шта ти вреди то твоје поштовање; оставио ти из поштовања три хиљаде динара, као просјаку.

Зар није боље да остане у фамилији? АГАТОН: Боље је, дабоме, и било би врло корисно кад би то имање некако прешло у твоје руке. МИЋА: А после, право да вам кажем, ја морам да се оженим, јер од чега ћу иначе да живим? АГАТОН: Право кажеш!

Где може она сама да изађе на крај са светом? И ево да ти кажем шта сам већ досад у твоје име учинио: наредио сам свима овима да се селе. Ти би имала невоље са њима, али ја умем и да подвикнем.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Добро, молим те, како су нашли? — Море, ко те пита?... Све су војничке ствари исте. Твоје, моје, његове, свеједно! — И Траило се окрете на другу страну... ЗДЕСНА, У ТОПОВСКУ КОЛОНУ!...

— Па према ситуацији... — Наше је да ценимо ситуацију, а не твоје — рече мало строжим гласом, после чега сам могао само да кажем: „ра-зумем“.

У младим душама тињала је притајена ватра, усковитлана годинама. Оне песме где се помињу „Очи твоје“... „Вити стас“... „Раскопчане беле груди“ изазивале су истинску визију, упечатљиву и јасну...

— Уто викну она „капела“: „Миле, ходи овамо“ — те онај амза изиђе. — Је ли, сунце ти твоје, па зар тако?!... Зар с коња на магарца!... Из артиљерије у пешадију, колико да промениш команду! — викнем ја.

Ја пешке пређох на другу обалу. Командант ме запита да се нисам угрувао. Рекох му да још ништа не осећам. — А, то за твоје године није ништа — теши ме он. — Када сам ја био млађи, падао сам, и нисам знао за себе.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Он ће ти правити друге пакости, нема сумње, настави Веља, избегавајући одговорити на Гојково питање. Јаком иду твоје муке и невоље, а помоћи ти се не може. Једино ти остаје: да зажмуриш па ништа да не видиш и да те се ништа не тиче.

Министров потпис... И он доиста показа акт с потписом министра просвете, па га онда поцепа на ситна парчета. Ево и твоје тужбе, ево гле... па и њу сву иситни на парчад, баци те комадиће на под, па их стаде бесно газити. — Ево, ево гле...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

9. Сиње море и дубине твоје, Нико тебе препливат’ не море, Веће вила на коњу љељену. Коњиц вили ти’о проговара: “А ти вило, по Богу сестрице!

63. Мучи не плачи, душо девојко, Твоја ће мајка већма плакати, Већма плакати, тебе жалити, Кад твоје друге на воду пођу, А лепе Руже на води нема, Ни лепе Руже, ни воде ладне. 64. Текла вода, војно ле! текелија.

У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади! Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна! Куда ли ћу сад без тебе? срећо доме? Како ћу ти у дом стајат, с јадом стала!

Но ћу тебе прекорити, Мој болећи пријатељу! Што се болан не подигнеш? Ево дошли пријатељи И одиве, благо, твоје, Што не речеш: добро дошли! Не фала ти, не ваља ти! Па ћу тебе замолити Мој завидни пријатељу!

Не фала ти, не ваља ти! Па ћу тебе замолити Мој завидни пријатељу! Тражи тамо друштво твоје, Имаш тамо добра доста!

“ Ал’ девојка полукава била, Пак се онда млада одговара: “Ид’ одатле, млади чобанине! Ако си ми снопље повезао — Твоје овце по стрњики пасу. Ако си ми водице донео — И ти си се лађане напио.

146. Бор садила лијепа дјевојка, Бор садила, бору говорила: “Расти, расти, мој зелени боре, Да се успнем ја на твоје гране, Па да видим на мору галије Све галије од сувога злата, А мог драгог од зелене свиле!“ 147.

157. Чујеш девојко, чујеш лепото! Твоје су очи морске трњине, А ја сам јунак морски трговац, Што прекупљује морске трњине. Чујеш девојко, чујеш лепото!

Чујеш девојко, чујеш лепото! Твоје су руке памук мекани, А ја сам јунак морски трговац, Што прекупљује памук мекани. 158.

161. Ој девојко, не намигуј на ме — Јоште нису твоје очи за ме. Када буду твоје очи за ме, Онда нећеш ни гледати на ме. 162.

161. Ој девојко, не намигуј на ме — Јоште нису твоје очи за ме. Када буду твоје очи за ме, Онда нећеш ни гледати на ме. 162.

191. Што ћу јунак, устрели ме стрела, Душо Јецо, из твог белог лица? Очи твоје то су стреле моје, Твоје руке то су моје муке.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

” СОФИЈА: „Никад!” ВАСИЛИЈЕ: „Силом ћу те, ако треба, одвући у своју постељу, брутално ћу одузети твоје девичанство, и бацићу у блато твоју лепоту!” СОФИЈА (ошамари га): „У том случају, ово узми за мираз!

Милун: Ја ћу да ти покажем какве имате везе! Напред! СОФИЈА: Куда нас водите? Милун: Није твоје да питаш! Напред, кад говорим! ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, предузми нешто!

Није, него не сме на празан стомак! Ти глумци никад немају пара за храну! ГИНА: Побеже човек од смрада твоје ракиштине! БЛАГОЈЕ: Ово мирише као амброзија! ГИНА: И јесте ми амброзија! Ко да су у њој даждевњаци презимили!...

БЛАГОЈЕ: Јесам ја теби једном казо да не звоцаш? ГИНА: Ако звоцам, звоцам за твоје добро!... Ко каже да су избили на Волгу? БЛАГОЈЕ: Ко каже, кажу новине, читај сама!

(На веранду излази Јелисавета. Истреса веш преко ограде.) ГИНА: Не истресај ми то твоје ђубре на веш! ЈЕЛИСАВЕТА: Је л кажете мени? ГИНА: Зар га ја овде перем да га ти прљаш?

ВАСИЛИЈЕ: У реду, зовите ме како хоћете, само пожурите! О чему се ради? МИЛУН: Поручио ти Мајцен: да је то твоје позориште забрањено! ВАСИЛИЈЕ (спусти кофере): Забрањено? МИЛУН: Овде је убијен окружни начелник!

Али да знаш да нећу дозволити да ичије емоције доведу у питање нашу акцију, па ни твоје! (Одлазе према реци. Из куће се појављују Јелисавета и Василије.) ЈЕЛИСАВЕТА: Вештица, не престаје да се свађа!

Па зар вас није стид? ДАРА: Пред ким да ме је стид? Пред бестидницом? ГИНА (Благоју): Ево ти твоје ослободитељке! ТОМАНИЈА: Закитила га, ђилкоша, видовом травом! ГИНА (Благоју): Погледај како се високо попела!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. Певаће ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке твоје голе, но стисак грања руменог увенулог.

Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. Певаће ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке твоје голе, но стисак грања руменог увенулог. А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене.

У њих сам крио образе моје топле од твојих груди, Нежније но руке твоје биљке сам позно по стиску. Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном вриску.

Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном вриску. ОЧИ О колико пута кад пред тобом осетим: да желим да оставим за

Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао.

А да небо загрми и распе камење са путева стрми у девети час. Очи твоје не би дизо криком. Заогрнут модрим олујним видиком умирао би мирно после сласти.

И ко румене очи, вино што бела рука точи, задиру ми у груди дојке беле, са ранама сред врха нага Богородице твоје. Једине драге пред којом клечим, јер на њој не могу ни моје блудне горке очи невеселе да оставе трага.

Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми! Име Твоје, као из ведрог неба гром. А кад и мени одбије час стари сахат Твој, то име ће бити последњи шапат мој.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Цар пребледи. — Видиш ли ту крв? Ето, узми ти, па разби ма који комад злата или драгог камена из твоје ризнице, И из њега ће бризнути крв. Цар не одговараше ништа. само дрхташе као у грозници.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

” Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га: — Научи твоје? — Научих. — Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— А што сте шапутале пред тим? — Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па 'ајде, баш, да ви кажем. Име јој Милица. — Нека баш. — Сад шта ћу ти, кад ми не верујеш.

— Па ја сам, 'нако, дед' шта ћеш ми, вели Јовица. — 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!... — Шта, шта је то? повикаше многи не знајући у чему је ствар. — Чујеш, Јовице, не причај!

Држим да ћете их ту затећи. Само пази да се свежеш десно с Даросавцима, а лево с Бањанцима. Без твоје наредбе нико да не пуца, а ти пази — к'о што сам ти казао.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Е, баш добро! Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије! ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло. Нећу бити овде два-три дана па би вас још више узнемиравали.

Е, па лепо, кад је тако, отићи ћу њему па ћу му рећи: дедер, дај кантар да измеримо то твоје народно поверење, па да га се ти, брате, пред твојим бирачима одречеш у корист газда-Јеврема Прокића.

(Полазећи.) И немој да стегнеш руку. 'Ајд', одох ја мало да омиришем чаршију и да пустим твоје име у саобраћај, нека се чује... Да поставимо, знаш, сваку ствар на своје место.

ЈЕВРЕМ: Одатле!... Ниси ми више зет, па ето ти... И да се иселиш. ИВКОВИЋ: Чуо сам! ЈЕВРЕМ: Из срца твоје кћери могу још данас, а из квартира кроз петнаест дана. ЈЕВРЕМ: Ја енергично кажем: још данас!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Него, батали ти те твоје политике и науке, већ ти хајде лепо с нама на вечеру! А шта ћете говорити тамо? Сигурно ће се и опет нешто народне

А после, не могу ни ја, бога ми, на све стране да стигнем! — Па... сад... — вели Максим... — твоје толике чколе и науке... па гледај... — Па, видећу. Да спасемо колико се може. То рече Сретен и оде у своју собу.

— »Грозни терзијо«, цепа га Сретен у том допису, »твоје ће име црним словима и с гнушањем забележити културна историја на листовима својим (Срета је само културну историју

— Ама, што ми се ово нешто ноћас гаси овај дуван! — Ама, немој ти мени сад те твоје ужичке шеретлуке да продајеш, него чу ли шта те питам?

— А-ја! — вели Максим. — Ама, ти опет тераш своје! Шта ти ту то твоје: »А-ја!« — Ама, знам ја и разумем све, ти за то не бригај! — вели Максим. — Знаш ти! Шта знаш!

— рече па се стаде лупати кажипрстом по десном слепом оку. — Друго твоја наука, а друго моја практика! Хехе! Башка твоје знање, башка моје умење! — Славно си се сетио! — вели му Сретен.

— . . . Па ти лепо и мејанџија и председник, па да узмемо ону другу половину твоје куће па да преселимо ту судницу, јер и тако ова сад што је, батал је и крнтија као и председник што јој је.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Е, Димитрије, мој Димитрије, Узорито је твоје житије! БАЛАДА О ОБУЋАРИМА-КРПАМА Волим обућарске радње, јер миришу По уштављеној кожи, по ималину и по

Кромпире Много волим твој пире, Ваљаш и из тигања После доброг фригања, И уз путер и уз сир, Добро иде твоје пир. И кад си хладан, и кад си врео, Ја волим само твој други део, А први ћу — оно кром — Поклонити било ком!

и Пљас! Хиљада ће Тисући: „Морамо се извући! А Тисућа Хиљади: „Ти се сама извади, Спаса ћу се домоћи И без твоје помоћи!

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Господи, осуждена јесам савестију мојеју, ни једина надежда нест ва мне спасенија мојего аште не благоутробије твоје победит множаства безакониј мојих.

твојега, јер пређе суда твојега, Господе, осуђена сам савешћу мојом, ниједне наде спасења нема у мени ако милосрђе твоје не победи мноштво безакоња мојих.

Зато те молим, незлобиви Господе, ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светом храму пречисте твоје матере и наде моје Богородице хиландарске, јер примих веру удовичину што ти принесе две цете, Господе, те тако и ја

И требујем васи помошти твоје, темже молим се моли се ка општему Владице о вазљубљених ти чедех и о васех иже са љубовију и вероју служештих им.

срцем и жељом побожности изашао си на змију и непријатеља божаствених цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледаш хришћане отачаства ти овладане Измаиљћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Док последње жртве стари крвник веша, Непрегледна хрпа рањеника кисне... Хоће ли ме наћи међу њима твоје Бистре очи, драга? Хоће л̓ из кондира, Ко претеча скромна вечитога мира, Пасти кап на ране што зјапе и гноје?

У соби ће бити сумрак, благ ко Твоје Срце, сумрак створен да се дуго сања. На окнима светлим забљештаће боје У тај свежи тренут првога сазнања...

Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више. О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам.

ВАРИЈАЦИЈЕ Твоје је лице као љупка фреска На чађавоме зиду старог храма. Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш

Безбројни јауци прате твоје стопе Кад ти, ко божанство страшно, сиђеш к нама, И безбројне страсти запламте ко слама, И безбројна срца црном крвљу

И нико, и никад, не дотаче вреле Усне твоје, нити реч ти нежну зачу. Само, ко две сестре у безгласном плачу, Две су душе наше у милошти среле.

И сав засењен пред чудесним сјајем Лепоте твоје, слаб, без једног даха, Као да сваког часа живот дајем, Прилазим теби пун побожног страха, Посрћем, клецам, докле ме

И да ти донесем тада душу нову, Без иједне пеге негдашње — сву белу. И хоћу да оног часа, кад на мене Падну косе твоје и пољубац један, Будем као некад безазлен и чедан, Да први пут познам чар љубљене жене; И да сав у твојој бесконачној

да свуда јече болна деца, Растапају се чежње као груде, И све кроз сутон пригушено јеца; Па кад на мене падну усне твоје, Да зајецамо и ми, обадвоје...

с месечином све се стапа сада, И неосетно губи се и пада, И све нестаје, и све ишчезава, Па кад на мене падну усне твоје, да ишчезнемо и ми, обадвоје... ДОЛАП Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо, Стоји као спомен из прастарих дана.

Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си слатке снове снив̓о. Ал̓ је прешло време преко твоје главе, Изнемогло тело, малаксале моћи; Познао си живот и невоље праве, И јулијске жеге и студене ноћи.

Ти би дошла к мени без сузе у оку, Иако те боли раздиру и гуше, Скривајући јаде и тугу дубоку, У кутима тајним нежне твоје душе.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше, ал' небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе? Плачне, грдне помрчине — могу л' оне свјетлост крити? Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.

Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити. Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље, све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

У небу сам, у мору, гледао твоје куле и остре мунаре, с којих су се к небу подизали у свануће, у дивну тишину, хиљадама свештени гласови, гласећ небу

Дивна санка што си онда снио! Млечићи те морем подузеше, Црногорци гором опасаше; састаше се у твоје зидове, окропише крвљу и водицом — те отада не смрдиш некршћу.

Коме браћу ти остави, братска хвало, и старога баба Пера, куку, Перо! и три младе сестре твоје, кукавице? Седам снахах што ошиша? њима празно!

ере су их нагрдили, невјерници! Куд ће твоја млада љуба, куку њојзи! двоје ђеце твоје лудо, сирочади? Што ће јадни ђед ти Бајко, мој Батрићу, који те је одњивио? тешко њему!

двоје ђеце твоје лудо, сирочади? Што ће јадни ђед ти Бајко, мој Батрићу, који те је одњивио? тешко њему! Просте твоје љуте ране, Мој Батрићу, ал' непрости грдни јади, куку роде! е се земља сва истурчи, Бог је клео! Главари се скаменили!

Најприђе ти Божић честитамо, честитамо Божић Гори Црној! Ми пет братах пет Мартиновићах и три твоје слуге највјерније са соколом Бориловић-Вуком покласмо се синоћ са Турцима.

СВАК СКИДА КАПУ И СМИЈУ СЕ. ИГУМАН СТЕФАН (чита наизуст) Вјерне слуге помјани, Господи, владаоце, ма твоје робове: непобједног младога душана, Обилића, Кастриота Ђура, Зриновића, Ивана, Милана, Страхинића, Рељу

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Показујући на сандук са разбијеном бравом једва говори: — Ето, ево, све, кћери, све је твоје. Отвори, и узми. И све... Ти ћеш од њега кључ имати. Ти шта хоћеш, коме хоћеш, како хоћеш, чувај, дај, расипај...

И све... Ти ћеш од њега кључ имати. Ти шта хоћеш, коме хоћеш, како хоћеш, чувај, дај, расипај... Све је твоје. — Знам, знам, тато. — Али једно само, Софке, Софке.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

срца ти пролазиш холо, Без страсти, и мирна, не знајући ишта О томе да често пати ко те вол’о, — Сем милости твоје да не тражи ништа.

Тад ће твоје срде закуцати јаче, Као час позни када поноћ пада, Брујећи као да тужи и плаче Ко зна да д’ ће когод чути га и тада!

ЖЕНА Ја сам своју душу у твој живот прен’о И све твоје мане, грехе и врлине Заволео тамном страшћу, драга жено, Страшћу ради које живи се и гине.

ИИИ Помирићу се. Ако лежиш мирно, И с тобом твоје цвеће и лепота, Мртва и горда, краљица живота, На теби свилно одело прозирно И вео гроба, — једном, у ноћ чедну,

пробдевене, К’о ноћна привиђења у замкове своје, Ићи, уморан, у свој празан стан, Да легнем, с драгим споменом на твоје Лице, — да опет сâм преспавам дан.

Сурова је бура преко твоје главе Прегрмела с бесом свирепости слепе, Уништила с мржњом твоје ноћи плаве, Пролећа, лета и јесени лепе.

Сурова је бура преко твоје главе Прегрмела с бесом свирепости слепе, Уништила с мржњом твоје ноћи плаве, Пролећа, лета и јесени лепе. Како си ми данас мрачан и орон’о! Ни пуста трага радосном животу.

Данас, ти си тужан и остављен скоро. И улице твоје, и тврђава стара Пусте су, и њима одјекују споро Још само тешки кораци варвара...

“ О, кад би твоје чисто биће знало, О, кад би знало ово тихо вече Да ми топла суза нечујно потече На те речи с твојих усана: Још мало.

снови маште изаткани к’о на свили, Ташти понос, горде мисли и великих страсти клице, Љубав, мржња, вера, сплетке, твоје шале, твоје злобе, — Цео свемир недокучни и лепоте и ругобе. А сад? — Ништа!

изаткани к’о на свили, Ташти понос, горде мисли и великих страсти клице, Љубав, мржња, вера, сплетке, твоје шале, твоје злобе, — Цео свемир недокучни и лепоте и ругобе. А сад? — Ништа!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Али Јован Вицковић, Ћеклићки кнез, шалчина виши но ђакон, уђе говорећи: „Могу ја, Иво, и без твоје пјесме!“ „Можеш Ћеклићу Млечићу! Ама јесте Млечићи, божија ви вјера! И домишљати сте као они!

Ајде жено! Бог нека благослови тебе и твоје сироте!“ Јадница преблијеђе и понесе обје руке на срце, тако јој неочекивано би то.

Ја сам мислио да ћемо на Цетиње, па и бијасмо тамо кренули. Ноћ нас ухвати крај твоје куће... Ето, у авлији, кад се ми разговарасмо по њемачки, дође онај Црногорац, Јанко, Јан, како ли се зове и прозбори

дјетињства па до твога поласка, да је те све јаде збити уједно, они би били ништа према онима које трпим откако примих твоје писмо из Котора.

“ наглашујући ту обичну заклетву црногорску. „Ја... ја сам те свјетовала за твоје добро, а не да то желим“, рече понизно. „Поћи ћу, не бој се. И да ми нијеси ни рекла, ја знам да то треба, да...

„Уосталом“, настави зијехајући, „то је истина што си рекао, а рад бих знати у коме смислу да узмем то твоје: биће што мора бити. Шта ће бити? Да остајеш, или да полазиш?“ „Мој добри, драги Адолф, мој вјерни пријатељу!

“ „Како ћеш да то разумијем?“ запита онај у чуду. „Да, то стоји до тебе, до једне твоје ријечи, хоћу ли благосиљати овај твој долазак... Не чуди се, не гледај ме тако, разумијећеш све...

„Срећо моја!“ тепаше јој мати. „Биће, као што твоје срце жели. А и моје жели то исто... Грабићемо се око оног... лац-ма-нина!“ рече јој на ухо.

Сину бјеше надјела име Јанко: „Твоје сам му име надјенула; „Кад га зовнем, да ме жеља мине „Не зовем га оди к мени сине, „Већ га зовем оди к мени драги!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Научио сам од дјеце и пашчади. 2 Назвао Турчин Марку: — Добро јутро, газијо! — Ма што ће ми твоје „добро јутро“, кад ја знам: што ми мислиш и што би ми урадио да можеш!

16 Питали богаташа: — Где ти је благо? — У гвозденом сандуку. Питали вредна сиромашка: — А где је твоје благо? — У мојим здравим рукама. — Међер, твоје је лепше и сигурније. 17 Питали сироче просјаче: — Ко ти је отац?

— У гвозденом сандуку. Питали вредна сиромашка: — А где је твоје благо? — У мојим здравим рукама. — Међер, твоје је лепше и сигурније. 17 Питали сироче просјаче: — Ко ти је отац? — Сваки добар човек. — А ко ти је мати?

коју у плећу гледам мало уплашила: види се један гроб који ми испод палца остаде кад омјерих, те није изван, но посред твоје куће.

“ Окрену се рак на пети, Па говори жаба—тети: — „Ид’ отале, жабетино, Твоје племе неваљало: Напред идеш, натраг гледаш, Самар носиш ко парипче, А крекећеш ко јариште!

ГОВОРНИШТВО ЗДРАВИЦЕ А) ОЗБИЉНЕ А) У РАЗНИМ ПРИЛИКАМА 1 ПОЛАЗНИКОВА ЗДРАВИЦА НА БОЖИЋ „Напијам, брате домаћине, у твоје здравље, за твој житак и ужитак, живот и добро здравље, па у здравље твоји’ синова и синовица, унука и омладака, нека

У дому ти се рађала мушка дјечица, у брду ти расла винова лозица, а у пољу класала шеница бјелица. Твоје торове бог напунио са витоногим коњима, вилорогим воловима и виторогим овновима!

Славио, на млађе оставио! Што ми потрошили, Господ навашао. Хај, твоји коњи вриштали, душмани ти пиштали; твоје краве мукале, душмани ти јаукали! Да бог да! 6 Вала и ејвала! Земља дала, да ти помаже господ Бог и свети данашњи год!

Шта ћемо даље! Бог нам дао здравље! Здрав си, домаћине. У твоје здравље, све ћемо јунак и бардак! 3 НЕВЕСТИ 'Ајде, Љубица (или већ како јој је име), да ти је срећни пут у твој

Не кољи се без ножа:: све даде, што имаде!“ Б) ВЕРТЕПСКА (Још из даљине зачује се религиозна песма: „Рождество твоје, Христе боже наш, восија мирови свијет разума; в небо звијездам служашчи звјездоју учахусја: тебје клањатисја солнцу

— Аман, честити везиру, царски већилу! Валабила-талах није истина што раја говори! Лаже, наше ми главе а твоје браде и тако нам свечева инџила и божјег џенета а небеског сифата!

Сад сви једногрлице завичу: — Истина је, честити везиру! Ако не буде истина, ево нашијех глава а твоје сабље! Везир сад повиче на момке: „Обојицу свежите и у сургум одведите!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Воденичар се стане крстити и снебивати: „Бог с тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.“ И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде, шта је.

“ А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!“ А крадљивац онда рече: „Е, добро, кад не ћеш, а ти ми придигни сланину да идем.

Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: „Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом.

Кад изиђе пред цара, рече му: „Светли царе! Ето твоје сабље, а ево моје главе. Ја нисам дуго време имала од срца порода, пак сам се молила Богу да ми да да затрудним макар

На то се змај пробуди и рече му: „Ја се одолен не мичем, јер нити је | твоје ни моје благо ово, ма са свијем тијем, ако пребројиш све изворе колико их има у овој планини и да ми дођеш да кажеш,

само да повратиш ове јадне душе какве су и биле.” У то цар рече да у његовој вољи то не стоји, него у његове шћере „а твоје” рече „жене”.

оцу њезину дође у сну некакав чоек и рече му: „Врати се дома овај час, јер је твоја шћер живот изгубила по заповијести твоје безбожне жене, него тражи у војсци црна коња без биљега, бијелу бедевију без биљега, ата врана пријед нејахана и

” Кад жена чује шта је од њене кћери, она почне човеку говорити: „Ја човече не могу твоје кћери очима гледати, већ хајде да ми њих обоје убијемо, ако не ћеш, ја ћу сад скочити у бунар.” „Па скочи!

Кад Баш-Челик кући дође, жена га стане питати: „Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?“ Баш-Челик јој рече: „Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој.“ Онда се жена стане молити спрам сабље Богу.

„Хајде у оно језеро онамо, зацрепни воде зелене, и од онога дрвета што пјева гранчицу очебрсни, и кад дођемо до твоје браће, намажи их да оживе.

Е рече сад свети Сава ђаволу: „Пола је моје а пола твоје, па бирај сам које волиш.“ Видећи ђаво силна пера у лука превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно

“ А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!“ А крадљивац онда рече: „Е добро, кад не ћеш, а ти ми придигни сланину да идем.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И она зла реч да се не унесе јавно: „моје“ и „твоје“, и „веће“ и „мање“, и не молити се више за онога ко је донео од онога ко није донео.

10, 15) јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Бога преданог ти стада пастве! И у свих тридесет осам година твојих сачувани бисмо и

Уклони од себе оштра уста и увредљиве успе далеко од себе одбаци. Очи твоје право да гледају и веђе твоје да показују право. Праве путеве стварај својим ногама и путеве своје исправљај.

Уклони од себе оштра уста и увредљиве успе далеко од себе одбаци. Очи твоје право да гледају и веђе твоје да показују право. Праве путеве стварај својим ногама и путеве своје исправљај.

Ти, пак, права чини учења твоја, а хођење твоје у миру да буде. Сине, моју премудрост пази, а ка мојим речима приклањај твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а

Сине, моју премудрост пази, а ка мојим речима приклањај твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а осећај мојих усана казујем ти'.

(Приче 4, 20-5, 2) ,Чувај, сине, закон оца твога, не одбаци поуке матере твоје'. (Приче 1, 8) ,Сине мој, сада послушај мене и блажен бићеш, јер блажен је муж који послуша мене и човек који путеве

Господ Бог благословен поспешиће спасење твоје, и нека пода ти уместо земаљског благодат и милост и царство небеско, и нека исправи пут живота твога, којим раније од

крст последова Христу и усели се у Гору Свету, одакле, помоћ примив, истаче ти гробница миро благодати веселећи твоје синове који пред тобом стоје, Симеоне блажени, моли за спасење душа наших! „Слава, и сада“, богородичан.

светло успојмо песмама: Радуј се, монаха похвало и утврђење, моли Бога за нас, Симеоне блажени, да се сачува стадо твоје неповредно!

Телом из крви твоје свете Бог, Оче, Слово оваплоти се изнад твари, Дево Маријо, којега моли да тела мога страсти угаси.

Песма четврта [Ирмос] Чух, Господе, промисла твојег тајну, разумех дела твоја и прославих твоје божаство. Потоцима, оче Симеоне, суза твојих душевне страсти омио јеси, божаствено постаде Духа покојиште, преблажени.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ако има нешто јадније од човека који вечера сам... АНЂЕЛКО: Ниси ти толико на крај срца. ИКОНИЈА: Говорим за твоје добро, ја сам моје прегурала. Да се ожениш, да се окућиш, па да те поставим овде, за шефа сале... АНЂЕЛКО: Сале!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Ах, ти, ти! »Нећеш«, ти »нећеш«, ах за то твоје »нећу«, да си само друга а не њена мајка, сада би ти видела манастир или твоју мајку и браћу одакле сам те довео.

И као што ми ти нареди, нисам хтео да му кажем да су то твоје паре, да се не би олењио, него сам казао да сам од другога, комшије, узео под интерес и да, ако не вратимо на време,

А и она (показује на Анђу) и она му је помагала. Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила, помагала му је.

(Загледа ближе): Био си богат, силан. Што год си зажелео све је било твоје. Хазне, бисаге с парама... ЈОВЧА (с досадом, прекида је, одмахујући руком): Море, и сад то имам.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

” Мал[еница]: „Немој, преосвештени и мили господине, тако ти твоје душе! Него, ако ти само није трудно, говори и наслађуј нас с твојом беседом.

Дакле, ти се, старче, неправо тужиш на моје говорење, које, велиш, да си у младости чуо, не би смео у прси младе твоје дирати.

Ово је све апостол добро познао; зато и вели да је брак — тајна велика. А што напомињеш за твоје волове, куповање и продавање, истина, да и у томе добродетељан човек ваља да пази и не прелази меру и да по совести

Нек чувствује срце твоје, за то је створено, јер иначе не можеш бити бла|годаран разве чувствујући; и колико више будеш чувствовати, више ћеш

године што сам при њему био, разљутио се на ме како ваља); пак у свем свом гневу ову ми предику учини: „Какво је то твоје безобразије, Мојсеју, Илији и Христу да се уподобљаваш?

А што се усуђујеш спаситеља спомињати, то је твоје крајње | безумије. Можеш ли ти по води као по суву ходити, мртве воскресавати и проча спаситељева чудеса чинити?

Иди за науком; с њом ћеш свуд престати и твоје живљење поштено заслужити. Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена кад се је међу нами говорило: „Боље је шест

Зато послушај ти мој последњи совет: извади из главе то твоје светињичење; ја ти задајем моју српску веру да из тога неће ништа бити. Тражи науку и гладујући и жеднећи и наготујући.

твоји[х] Србаља, ја сам из шале то рекао, јер, како кажеш да намераваш одавде поћи у Париз и Лондон, мучно ће те кад твоје отечество видити. Какво је твоје љубопитство, знам да ако добру прилику намериш, поћи ћеш и у Америку.

Какво је твоје љубопитство, знам да ако добру прилику намериш, поћи ћеш и у Америку. Ја: „Имаш право, Зилотије. Нећу да свет рекне

блажена, богоугодна Јеротејева душе, давно сам ја од благога бога ови час желио да могу за живота рећи: „Повјем имја твоје братији мојеј и посреде многих народов воспоју тја!

Прими ови знак вечне моје благодарности и воспоминанија. Проповедајући и славећи ја добродетељ и име твоје, слаВим самога бога који је извор и первејше: начало свакога добра и благодати. У Сесвегену, 1788.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Прије но што ће сјести да једу зачатише сви једногрлице „Оченаш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје“, кадли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бахат, те потече к вратима, пак викну: — Фра-Брне!!

— Тако, мој липи Стипане — рече Осињача — здрављица се наносија, а тако ти твоје срићице поучи неуко дите, јер ми, смо кâ говеда... — Таа-ко! Доста сад! — прекиде дујо.

— вели Чагљина. — Таа-ко!... — А твоје ће се исто бројати, кâ увик, дујо, али је добро да нас чујеш! — вели Кљако. — Таа-ко!...

? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише! Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од... Њеко залупа на вратима.

Стриц је стриц, па ако те и покара, то је за твоје добро! — Липо ми је то добро, кад ми дава триске низашта и магарчи ме сваке друге ричи!

“ А-ну, сад реците има ли му пара. Е, у твоје здравље! А кнез ће скромно: — За млоге се вели да немају памети, зато шта се они притварају, болан, кâ и Букар.

“ Бакоњине очи говораху: „Страшна жено, ја сам у Цвиту тако заљубљен да не би на то пристâ кад она не би била твоје дите, кад не би знâ да је она на то спремна и да, ако нећу ја, оће други! Нека враг носи!

Тако га је вазда Срдарина свјетовао: „Говори у бескрај о ономе што ни мало не засијеца у твоје интересе, а чим се сељак дотакне ствари која би ти могла донијети зановијети, направи се нејасан па, ако хоћеш, и

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода. Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај!

НА НЕКОЈ ПАДИНИ Песмо, ти си жедна, а протиче вода. Бол је твоје пиће (оно: чега нема). Из несреће: ко из кокосовог плода Срчеш тужну храну што те за свет спрема.

Нек јекне бар у овим строфама Где је реч свака скоро појана Твоје сад страшно име Бојана. У СНУ ТЕ НЕМА У сну те нема, ал чим зене Одшкринем ја наместо зраке Откривам како већ у

У СНУ ТЕ НЕМА У сну те нема, ал чим зене Одшкринем ја наместо зраке Откривам како већ у мене Улази обрис твоје раке. Онда без гласа и без руха (Невидљива и сасвим нема) Луташ по јами мога духа Ко беспомоћна, страшна тема.

Уместо да са тобом пливам И роним, прскам твоје лице: За мрамором се твојим скривам. У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје.

У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје. ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Родиће се дете које ће да плаче, па после да се смеје и игра са мном. Па после да краде твоје крушке, па кад се замомчи, да јури девојке по врбацима. Па после — свадба, ја у челу совре, а музиканти око мене.

— Јеси ли ми донео новине? — Ти Мислиш да ја имам времена и за твоје новине да бринем. Не одговара му се на прву Ђорђеву варницу. Посматра га с рукама на леђима.

Моје су паре и моје су речи. Ја сам живот сатро у раду и по путевима, сваки дукат крви ме кошта, па ћу сада, због твоје политике... Не дам! — Ђорђе повиси глас и окрену лице оцу. Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови.

И исплатите ми мој део. — Појео си ти одавно свој део, брате Вукашине. Мало ли нас коштају твоје школе? Паде, Аћиме, твој углед у амбис. Растури ти се огњиште, разломи имање и затре лоза.

— Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право? — Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко... Жена сам ти, увек смо се лепо договарали. Он је мој брат.

— Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право? — Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко... Жена сам ти, увек смо се лепо договарали. Он је мој брат. Није Аћимов пасторак.

Мени си родио слугу!“ Теби, Ђорђе Катићу, ја нисам родио слугу. Ниси морао то да ми кажеш. Неће они бити твоје слуге. Јок. Свет је широк. Србија ће бити мала мојим синовима.

Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца... Ја сам, брате, највећи мученик. Боље је да ме убијеш... Вукашину дрхти рука. Једва се потписа.

Знаш све.“ „Мало је луди с више дуката од тебе.“ „Дукати нису живи. Не расту и не говоре...“ „То су твоје газдинске бриге.“ Смех је зајецао у празној каци. „Шта да радим?“ „Имаш брата.“ „Да га више ниси споменуо!

Да знате, и ти и Вукашин, да ћу да поживим колико ми треба да цело имање потрошим. Моје имање, а не твоје! Оно што је остало од муке Луке Дошљака.“ „Закон постоји, суд постоји, он ће нас разрачунати.

Нису ништа говориле, само је мајка, суљајући се по залеђеној пртини, често опомињала: „Лакше, нису мени твоје године.“ У тишини зимског сумрачја, појединачно и двогласно њакали су манастирски магарци.

“ „Вукашин ти је написао плакат.“ „Ти си остарио, несрећниче. Ех, и ти си некад био друкчији. Страх је и твоје срце загадио.“ „Никад ја, Аћиме, нисам ни имао срце. Ја сам имао само снагу, а с њоме су ђаволи садили бело трње.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Никада за ну нисам чула. Где живи? — У пећини! На дну мора. — Поклонићу ти живот, а нећу дирати ни друге твоје рођаке ако одеш До старице и упиташ је шта да радим! рече галебица и пусти рибу у море.

Саплетеш ли се или осврнеш, вода ће се склопити изнад твоје главе. Зато трчи. За живот трчиш! Тек на крају стазе су Златна врата, а пред њима Мајка ветрова.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје! Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није!

Ал' када ми на ум дођу, Дођу твоје црне очи, Онда крчмар ништ' не ради, Само црно вино точи. А ја пијем, певам, плачем, Од жалости, од милина, Па кад

Зачудих се, на што тол'ко цвећа; Ал' ми цвеће тихано прогуди: „Тихо, тихо, тако срећан био, Да се твоје злато не пробуди!

Зора ће нас разгонити брзо, Ал' ће остат' из цвећа, из била, Чиста душа око твоје душе, Чисто миље око твога миља“. Ј.

“ „Све сам драге разгонио, А рад твоје ране љуте Ох, ђаурко Анђелијо, 3аборавит' не могу те!“ Па уздахну стар Лем-Едим Распршта се игра дима Сунце сину,

Збогом свете, некадањи рају, Ја сад морам другом ићи крају! О, да те тако ја не љубљах жарко, Још бих глед'о твоје сунце јарко, Слуш'о грома, слушао олују, Чудио се твојему славују, Твојој речи, и твојем извиру Мог живота вир је на

ков'о, Теби пев'о, о теби сам снев'о, Ал' од тебе нешто и захтев'о: Кад ме смртца отргне од људи, Да ме примиш ти у твоје груди! Зар ти никад није на ум пало Што си негда Бранку обећало?

М. Ракић ЛИВ ЛЕТЊА НОЋ Откуд долазиш, разблудна ноћи, Те влагом мире твоје тамне власи? Да ли из хладних струја океана, Где си пламен летњег дана Провела на груди Воденог духа? И сад се дижеш...

И сад се дижеш... У твојој коси Горе корали, сија се бисерје, Ризе су твоје обливене Светлошћу благом, и дахом морске траве, И груди мирисаве, Росне и меке К'о лабудово паперје!...

А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне, И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне Веселе око моје. Додај ми златни пехар!

А кад нам хати клонуше у лету, Пред тобом видјех ја шеика њина. На груди твоје он очаран пође Ал' на мом копљу смрт се из сна трже, И пре нег' пољуб на уснице твоје, Преда те живот пао му је брже...

На груди твоје он очаран пође Ал' на мом копљу смрт се из сна трже, И пре нег' пољуб на уснице твоје, Преда те живот пао му је брже...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

О свевишњи творче непостижни! У човјека искра беспредјелног ума твога огледа се св'јетла, ка свод један од твоје палате што с' огледа у пучину нашу; дан ти свјетлост круне показује, ноћ порфире твоје таинствене, непоњатна

св'јетла, ка свод један од твоје палате што с' огледа у пучину нашу; дан ти свјетлост круне показује, ноћ порфире твоје таинствене, непоњатна чудества дивотах; твар ти слаба дјела не постиже, само што се тобом восхићава.

Бог убио ту беспутну силу која твоје попире законе, која пуни мраком и ужасом наш оризонт и нашу судбину! У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени

У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога: мном се сјећаш шта си изгубио; бадава ти ватрени поете сатварају и кличу

“ Пој ми дакле, бесамртна твари, страшно твоје с неба паденије и времено твоје заточење у јудоли туге и жалости! Каква те је сила нечестива да сагр'јешиш Богу

“ Пој ми дакле, бесамртна твари, страшно твоје с неба паденије и времено твоје заточење у јудоли туге и жалости! Каква те је сила нечестива да сагр'јешиш Богу превластила, да вјечнога попиреш

Што је јарост бесмртнога творца на зло твоје толико ражегло? Причај мени тужну твоју судбу! Ах, страшнога твога паденија! Ах, ужаса што смртне постиже!

Ко ће тебе разумјети, творче, ко л' могућство вообразит твоје? Мрачни владац ада неситога и заточник из раја прогнани да су могли, бесамртни дуси, твога плана постић

блиста поезијом, жертва ти се благодаренија на све сјајне сажиже мирове у чистоти лучах огњенијех; ал' за твоје силно попечење и за твоју њежност отеческу малене су жертве творенијах.

њега колах небеснијех милиони воображам да су (нека число и умножим колах у највећи степен счисленија што бесмртно твоје твореније вообразит својим умом може), насијата кола са сунцима; свако сунце предводи мирове колика си коме

- чудо да нас у кристалне ступце те крајности двије не смрзоше код твојега трона пресв'јетлога - премогуће твоје божествено и сљепота духа Сатанина! Ко да с тобом, оче, силу мјери?

Пролиј топле сузе покајања пред општијем творцем милоснијем; познај име свемогуће што је и значење твоје прама њега; ижен' таму из слијепа ума и злу завист из пакосне душе!

Попа, Васко - КОРА

мојим На невидљивој решеци Пред уснама твојим Наге речи ми зебу Отимамо тренутке Од безобзирних тестера Руке се твоје тужно У моје уливају Ваздух је непроходан 4 Шуште зелене рукавице На гранама дрвореда Вече нас под пазухом

надалеко нема ниједног ловца Твоји дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још

обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у

грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на

мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не

у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих погледа река сам Коју су напустиле обале Ветар ме за руку води Твоје руке одсекао је сутон Беле улице преда мном беже И прсти се клоне мога чела На коме се свет запалио Речи су ми у

рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашега састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама 30 Са тела сумрак

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зато рече после кратког размишљања: „А зар ти мислиш да ја могу чекати док се на твоје рибаре не излије благодат моје молитве Посејдону?

Зато сам сматрао за дужност да ти дођем у помоћ и твоје суграђане уразумим“. „Драги мој! Моји суграђани нису атењани, иако би то хтели да буду.

Смем ли ти то рећи?“ „Како да не, драги мој! Твоје мишљење ме нарочито занима, баш због тога што се са мојим не поклапа.

„Кремоно, драго место моје! Заузет својим радом спасавања, морам још овде остати, да бих се вратио у твоје крило кад осетим да ми се смрт ближи“. Он отвори фијоку свога стола.

Чини ми се да си васкресао из овог класичног тла“. Он подиже своју чашу. „У твоје здравље, млади мој Римљанине!“ Куцнуше се, а опат поче да рецитује версове и оде Хорацијеве.

Добро те познајем као рђаву пару. И све твоје тевабије, Перзеову, Андромедину, Цефеосову, Касиопејину, и сваког од вас поименце, тебе Арктуре, вас двојицу, Кастора

Дижем ову чашу, драги наш Исаче, у твоје здравље“. Сва родбина Исака пропрати ове речи бурним одобравањем. Млади Њутн диже се са свог седишта.

Кад он буде при том послу, куцнућу лагано о врата, а ти уђи брзо у собу, притисни му обе твоје руке на очи, па нека погоди ко је дошао!“ Тако је и било.

„Сигурно!“ „Истина, кад се тим границама каткад приближим, бацам поглед и преко њих, али онда кажем: то није твоје поље, други ће га обделавати, као што је и право.

Буди задовољан својом лепом и плодном њивом на којој можеш да живиш и радиш колико год ти твоје способности допуштају“. И он осмехну блажено.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Да ме је ко тога часа упитао: — Никола, шта мислиш, има ли на свету лепше среће од твоје? — Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше среће од

Или прави досетке на рачун пролазника који се не осврћу на његова запомагања. — ...Седи овде, друже, а... ту је твоје место. Пролази тако млекаџија, сељак из околине, грбав. — К... к... к.... к... — кркори нешто Секула.

Одрицање, опомињем те, отежаће страшно твој положај. Јер са доказима којима овде располажемо, учешће твоје у делу потпуно је утврђено. Кажи нам, дакле, све слободно, отворено, јасно. Ето кажи нам: Где си био десетог септембра?

повечерамо, а после да прегледамо шта си нам оставио и сутра ћемо ручати, и прекосутра, слатко ћемо јести за неспокој твоје душе, и још ћемо задуго ми живети, а ти ћеш се распадати. Јест, распадаћеш се.

И велики сунцокрети окренути су овамо, биће тако фино; пуно је воде и змија и скорпија и црви, и три распала леша твоје деце коју си мучио.

због твоје прошлости што је чекала мене, што је сањала мене... — Гле, а ти баш сигурна у то? — Сигурна, да. Ти си ми рекао а ја

Ја примећујем по свима око мене: сви су забринути, сви ме нарочито гледају, сви су наду изгубили. Али твоје очајно лице и моје слутње моје предосећање довољно ми је. Малочас плакао си, зар ниси?

Где си, Душане, круно царска, да видиш соколове твоје сиве? Да ли знадеш да нам је царство веће и од твога.“ Почео је Јаћим и са тротоара већ да силази, барјацима разним

у брк, да га можеш гађати посред цименте, а не да поцрвениш кад помислиш да оно што ти нападаш није нимало боље ни код твоје куће. Једна странка има да буде чиста као црква, па тек онда да браниш своју веру као праву веру.

ЈАГЊЕ Вероватно је да се већ слегла твоја хумка. Не распознаје се, можда, ни твоје име на малом дрвеном крстићу којим су твоји другови што су те волели обележили место где ћеш вечно остати.

Ми смо се, сем твоје мајке, увелико утешили за тобом и сад, кад говоримо о теби ми, уз твоје име, кажемо покојни тако, као да ништа није

Ми смо се, сем твоје мајке, увелико утешили за тобом и сад, кад говоримо о теби ми, уз твоје име, кажемо покојни тако, као да ништа није природније било од тога да ти погинеш у двадесетим годинама на чукарима

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

да ти се не вјерује, увјеравати да би разувјерио, него још претендирати да средство за постизање тога ефекта буде твоје истинско увјерење и сушта искреност твојих ријечи.

Оне ће имати кудикамо више схваћања за твоје бубице, за твоје болећивости. Њима ће бити привлачно и занимљиво оно исто што ће мушкарци сматрати, или бар називати,

Оне ће имати кудикамо више схваћања за твоје бубице, за твоје болећивости. Њима ће бити привлачно и занимљиво оно исто што ће мушкарци сматрати, или бар називати, твојом слабошћу и

Оно што ће у очима мушкараца значити мекуштво и хистеризирање, у њиховим ће очима значити скупоцјену крхкост твоје грађе и праву, сушту поезију. Жене не обожавају баш тако „снагу”, као што се обично мисли и говори.

— На тај начин, оно што знаш, знаш управ онако и у оном виду у коме теби треба и одговара: то твоје „знање” тако рећи кројено ти је по мјери. Није конфекција. А то је свакако нека врста луксуза.

То се само тако чини! Људи већином имају један те исти, стандардизирани појам о стварима. Нешто као униформу. А то твоје то је индивидуални луксуз.

А и касније, кад си одлутао, пратио сам твој развој, твоје напредовање, поносио се тобом, ако хоћеш. Док су ти год тетке биле у мјесту, стално сам се код њих распитивао о теби,

Док су ти год тетке биле у мјесту, стално сам се код њих распитивао о теби, о твојим успјесима. Како сам жељно тражио твоје име на страницама старих новина које би ми твоје тетке послале, како би ми срце поскочило кад бих угледао: Иwан Галéбе.

Како сам жељно тражио твоје име на страницама старих новина које би ми твоје тетке послале, како би ми срце поскочило кад бих угледао: Иwан Галéбе.

— На концу конца, и то твоје, и то је нешто. На разне се начине може провести живот, разним се путевима може проћи кроза њ.

А на сваком од тих путева наилази човјек на неке љепоте, на ведрине, на неке обасјаности. Можда је то твоје за тебе, за такву твоју нарав, заиста, најбоље, па и једино могуће.

на криве закључке напросто твоја љубоморна закопчаност у погледу властитих интимних ствари и твоја дискретност, чак твоје ужасавање од туђих интимности и повјерљивости? Није ли те варала твоја пубертетска срамежљивост и твоје лако црвењење?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове. Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару. Ноћас се добро промисли...

Е јеси мајстор!... Ко би се тога сетио... — Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде. Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани. Хајде, провлачи се.

му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље. Па сад отвори очи. Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.

— Е, мој соколе, није женско срце као твоје. Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с

Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.

А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. Све ово беше изговорено таквим гласом,

Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. — Како? — Хе... како ? Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто. Нијеси више за њега. — Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. — Хм..

Сад нам свима треба.... — Треба, истина је. Али како ти мислиш... као пре? — Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто. Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. — Да кажем, ја...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

нити га ти можеш отети од мене нити га ја од тебе, него хајде да га измеримо — мој нека буде врх од његове чизме, а твоје нека буде све остало, па на чију страну претегне, нека буде и Петар њен.

Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с отим благом.

Кад цар видје то чудо, завика му: — Устави ти твоје џелате, а ја ћy своје, па да се мало поразговарамо. Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко је и

Кад Баш-Челик кући дође, жена га стане питати: — Бога ти, ђе је то твоје јунаштво? А Баш-Челик јој рече: — Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој.

Кажи ми, бих ли смио, као твој најстарији син, да те за нешто упитам? — Би, — рече старац. — Кажи ми, а што је јуче твоје лијево око плакало а десно титрало?

Испукни једну длаку из мога репа и запали је: ја ћу се претворити у златну цуру још љепшу од ове твоје, отићи ћу до цара с тобом, ти узми златног коња па га узјаши и бјежи с цуром даље, а неће прећи дуго времена, ја ћу

сребра и злата, па понеси колико ти год драго и колико понијети можеш, а поврх тога, изабери дјевојку коју ти срце твоје обегенише, па иди својој кући ако хоћеш, и нека те прати божји благослов; а ако немаш воље да идеш одавде, можеш

— Добро, јуначе, — рече старац — ја познајем и твоје побратиме, и они су добри јунаци, па су вриједни да им понесеш дарове какве си наумио.

— Е, — рече сад свети Сава ђаволу — пола је моје а пола твоје, па бирај сам које волиш. Видећи ђаво силна пера у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно

човјека створи бог магарца и рече му: — Ти ћеш се хранити најгором храном, па и ње нећеш свакад бити сит; име твоје биће руг међу људима, којима ћеш ти вући најгоре терете и чинити добре услуге, које им нико други не би учинио, а као

Иза тога створи бог пса, и рече му: — Што се год назове твоје, бранићеш док те траје; лајаћеш на сваку опасност чим је осјетиш, а осјећаћеш је свакад издалека; нећеш имати ни сна

— Добро у твоје здравље, мој лијепи ага! — од говори му. — А јеси ли, болан, већ што донио него то двоје згурено пилади?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда.

Зашто и ти, срце, остарело ниси! Ти и данас волиш, као некад што си, Носиш своју љубав — твоје место свето, К'о у младе дане, к'о у прво лето. Ти и данас волиш као некад што си.

Стога ти природа осетљива, блага, Елегију узе као стална друга, И са твоје лире заносна и драга Заори се песма, снажна као туга.

Поколење женско, сваке части вредно, Споменик ти диже зеленкасто-сиви: И сад име твоје, светло и угледно, Да би било лепо, на камену живи Са одбором, колом твојих другарица, С мирисним букетом вечних

је сутон; а свуд по пучини Тишина се дигла да спокојством лечи: И у томе часу мени се учини, Да звук један дође, носи твоје речи. Звала си ме себи.

— ја сам свиреп, бездушан и зао.” И тад пипах ваздух, тражећ каква трага, Али речи твоје нисам мог'о наћи; О како је љубав велика и блага, Мада као звезда и она ће заћи.

За осмехе не зна лице твоје, Погурена ти се крећеш вазда, Тражиш тајну и истинâ боје, Гониш таму, ал' те тама сазда. И шта види кад је човек с

Ал' у часу једном Мисао сене, да ће можда сузе Ох ове сузе, крви моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном, На лице твоје, што побожно труне, Унети израз у линије, боје, Расточит самрт и спојити узе Живота с душом.

твојим: на рукама овим, У дану, ноћи, без земље и стеге, Ти би трунула: са мислима новим, Пољупцем, сузом, твоје лице снежно Ја бих покрив'о: ту крај моје неге, О драго моје, трунула би нежно. И ја бих тада...

Шта ли радиш сада, је ли, небо моје? Да ли ми се надаш, да л' те слутња пече? Куда око гледи из одаје твоје Кад дан мртав падне на радосно вече? О, не тугуј за мном. Лили, о не брини. Добро ми је, лако на овоме путу.

И сад, кад приђу моји дани стари, Дани велики, ал' мртви за мене, И твоје очи, и усне пламене — Једино што се крв моја зажари.

Све што сам познао, то је лице твоје, И на њему очи невиђене давно, Старе неке очи к'о мисао што је. Ал' почех волети твоје око тавно, И правилне црте к'о

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно летње небо”. У време таквих ноћи тешко је било уочити наше волове на испаши ни на неколико корака

Обуздај свој бунтовнички језик или ћу ти обезбедити бесплатан пут до твоје Војне границе, где би побуњенике као што си ти требало држати иза браве.

догађај са питом као да ми је говорио: ”Михајло, ти си ”жутокљунац”; ово је твоје прво ”жутокљуначко” искуство. Развесели се!

- Овако ружан какав сам, не могу играти улогу твоје ”виле” додаде он, мислећи на своје обогаљене прсте и тетурав ход, - али ћу радо бити твој сатир и учити те како ћеш

И рекао сам себи: ”Михајло Пупине, највеће благо које си донео собом пре девет година у Њујоршку луку било је твоје сазнање, дубоко поштовање и дивљење за најбоље традиције твоје расе, а друго највеће благо које сада носиш собом из

си донео собом пре девет година у Њујоршку луку било је твоје сазнање, дубоко поштовање и дивљење за најбоље традиције твоје расе, а друго највеће благо које сада носиш собом из исте луке је твоје знање, дубоко поштовање и дивљење за велике

поштовање и дивљење за најбоље традиције твоје расе, а друго највеће благо које сада носиш собом из исте луке је твоје знање, дубоко поштовање и дивљење за велике традиције твоје друге домовине.

друго највеће благо које сада носиш собом из исте луке је твоје знање, дубоко поштовање и дивљење за велике традиције твоје друге домовине.

- Пођи са мном - рече она - желим да чујем твој глас, да видим то твоје драго лице и да будемо сами. Ишли смо сами, полако.

- У првом моменту те нисам препознала - рече ми мајка - када сам те први пут угледала у колима твоје сестре, али онда си се насмејао на исти начин као некада када си био дете и онда сам пролила најслађе сузе у свом

- Пођи са мном - рече она - желим да чујем твој глас, да видим то твоје драго лице и да будемо сами. Ишли смо сами, полако.

- У првом моменту те нисам препознала - рече ми мајка - када сам те први пут угледала у колима твоје сестре, али онда си се насмејао на исти начин као некада када си био дете и онда сам пролила најслађе сузе у свом

Ћипико, Иво - Приповетке

—Хвала богу! Што је, да је! —На, узми; то је твоје! — и пружи јој нешто новаца. Цвета прихвати новац и стаде га пребројавати. Није веровала својим очима.

Видите да погибе човјек! — И окрене се према Илији: — Илија, брате, имаш ти на коме да се одљутиш! Тражи ти оно твоје женетине... Пусти мога човјека у миру! —Није он човјек као други људи... —Какав је да је — мој је!

— опази он и упиљи очимау њу, па понови: — И ради мене! .. . Што ти вали код мене? Све ти је у рукама: твоје је као и моје!... А да, заборавих те питати: јеси ли давно с њиме?... — Пусти то!... 'Ајдемо!

на радњу, неће ме више примити, — рећи ће, — као и Данилу Јованову, када се оно бјеше разболио: „Други је дошао на твоје мјесто!” И заборавиће ме, као да ме нигда ни видјели нијесу.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

мајчином погледу стих: „Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила“; о тајни рођења стих: „Опевао сам муке твоје не склопив очи пред тајном“; о враћању у „умрли дом“, мајчину утробу, стих: „Тад бих се сваким стихом враћао опет у

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Ако не може никако друкче, а ти да знаш, узајмићемо макар на друго место, па теби вратити. Теби твоје не гине. САВКА: Ако је само за три месеца... ЖИВКА: Ни један дан више!...

САВКА: Ништа ја уз нос, ја хоћу само своје. ЖИВКА: Е, па добићеш твоје. Запиши, Васо, да јој се да. Ето ти! ВАСА (пошто је записао): А ти, Дацо, имаш ли ти штогод да замолиш Живку?

ДАРА: Ту си сцену ти приредио. ЧЕДА: Па да, ја – али да спасем и тебе и себе. Да нисам то учинио, по плану твоје мајке ја бих био без капута у Анкиној соби, а ти би била у соби са Никарагуом. Дакле, шта је било боље? ДАРА: Па...

” а он њима: „Ништа изволите прочитати ово!” па исповрти твоје писмо. ЧЕДА (кобајаги усхићен): Ала би то дивно било! ВАСА: И ја мислим да би дивно било.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

дође овамо, па никога од нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој — неје ово твоје“... Али аге и Арнаути хоће његову земљу. Прете му, нуде откуп, дају велике новце.

Мунарета као пуста, ретко да чујеш мујезина. „Клањај сад, Селиме Селманов из Чабра, у јаде велике: зло ти твоје турковање и у причу!..“ — Паша Зотин (тако ми Бога), Новице, ђаурскијега места не може бити на свету! ...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје. Једина песма моја Потомству нека прича Лепоте твоје страшну, Ледену чар.

Једина песма моја Потомству нека прича Лепоте твоје страшну, Ледену чар. У место мирте нек’ ти Цвати, баш кâ и мени, Лавор, тај грки дар.

“ А краљ сиђе, уметнику приђе, Потапша га рукама обема. „Разумем те — и наградићу те Твоје дело истина је жива Лепа жена анђô нам је прави, Лепа жена и ђаво нам бива.“ »Орао« 1891.

Рузмарине слуга дели, А рузмарин не мирише. Дај ти, Боже, добру срећу! — Али коло не хвата се. Суморне су твоје дрýге, Не чујемо слатке гласе. Дај ти, Боже, добру срећу!

Срце т’ беше луча, кад си пошô тами, И слабости твоје — од доброта сами’ — То песника слêпи, то песника мами. Лечит’ боле, јаде — забава ти жила, Утирати сузе сладост

Да те викнем, врли тићу, Да те викнем: Петровићу! — Ти би таки, јаој, пао Не с висине твоје праве, Већ би пао у љубави, У штовању — код Маџара. »Стармали« 1882.

За сваки топли сунчев зрак Пољупца слатка, медена, У груди твоје зима сад Забада копља ледена. За сваки шапат љубавни Што исток шапну невести, Зима сад чини прекоре Мекој ти

ЗИМА Слава теби, убаво пролеће! Теби венци, јер је твоје цвеће! Хвала лету, кад сунце завлада, Топло грли, а пружа и хлада!

лепи, кô сан неке виле, У твоме ће дому опружити жиле, Примиће се таки, без икаке силе, На највећу радост деце твоје миле.

И кад срце у дну стрепи Твој нас наук крепи. Нас облећу твоје душе Зраци богодани Кад смо братски загрљени И на правом путу Врли и ваљани.

»Стармали« 1882. ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ архимандрит бездински Ко је год познавô Срце твоје право, Твоју душу белу У црну оделу; Ко је год познавô Српске боле твоје — Сузне су му данас очи Кô што су и

бездински Ко је год познавô Срце твоје право, Твоју душу белу У црну оделу; Ко је год познавô Српске боле твоје — Сузне су му данас очи Кô што су и моје. Ох, жалосне коби! Ох, удеса љута — Кад се врли клоне Худима са пута.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Георгиевском, свом предрагом пријатељу посвећено Кад би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост

би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста

кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју дјела твоји

краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу достигла, Коју дјела твоји сјајност Јест пред светом себи дигла.

Што мом слогу недостаје, Нек попуни твоје име, Често крин и чичку даје Цену кад се дружи с њиме. ПРЕДСЛОВИЈЕ Шта су ови наши списатељи наумили?

Ја се на то пробудим и таки се сетим сна, јер тко би на твоје пољупце заборавио? Но кад даље размислим, падне ми на ум да метнем на лутрију на твоју срећу. ЕВИЦА: Ах, боже!

Зефири Амора око твоји персију лете, и сјајнопуне очи твоје стрјелу Купидону затупљајут. (Ода горе-доле.) САРА: Мамзел, артигкајт изискује да одговорите на курмахерај.

Него, мати јој је друга жена. Она и вас на ручак позива. РУЖИЧИЋ: Велкоможни трбуве, Твоје силне меуве, Гоне гладног певати, Гоне стихе правити.

РУЖИЧИЋ: Хелено моја, лице твоје диже те даже до удивленија, допусти, прељубезнаја Хелено, да торжество ово пољупцем украсим.

ФЕМА: Коми фо! Ми смо на вас заборавиле. РУЖИЧИЋ: Колеро земли, лице твоје јест предјел руготи. САРА: Мој господин рођак има вољу све високо говорити. Тко вас је сад разумео?

МИТАР: Аа, филозоф је ово? Зашто ви не дате момку што је његово? РУЖИЧИЋ: Хелено моја, твоје (хм, хм) лице возгрјеват моје (хм, хм) серце.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Црне птице облећу око моје главе. Нека ми чело буде начето у лесу губом и каменом испод летње траве, ако изгубим твоје дивно лице на овој горкој обали од мрака и грознице. ИИИ Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица.

Довршава се дан у њеној захвалности Слично музици слично празнини, спокојем. Она ће сачувати намере моје и твоје И васкрснуће мртве рођендане по милости.

су лицем према истоку чини ми се да сам и ја пао с њима различит од онога што ћу рећи ВИИ Зеленгоро хоћу да изговорим твоје име зеленгоро зачета у трбуху ветра зелена горо неба и звездо моје крви стране света су се отимале за њихову смрт која

је човек Оно што прође је прошлост Прошлост која не прође је будућност и будност Свака ствар сваки човек је детаљ твоје наде Ето тако је почела у дан своје нужности Обала једноме Мору Звезда на Полуострву Рт Добре Воље Оивичена

О, опија ме ватра тако трезна Око твоје главе ко пролеће! Ко тебе није видео тај не зна Себе, ко тебе не виде тај неће Никуда стићи, јер бескрајан је пут.

Због твоје надмоћи остах пуст и сам, Што сних заборавих, па ме проже плам, Док на крају твог имена букти баршун Птице што прелете

Тела чистијег од изгубљених речи гори Дан после времена којег се сви боје, Ноћ низ Бојану отиче у твоје Срце продано несигурној зори.

Што год да чиниш зло чиниш јер блато Из тог подземља славно је све више. РАВИЈОЈЛА ...тужна вила није сјена пука Тин Твоје је срце узрок дана и ноћи Време слично сунцу дубоком и празни Забрањени славуји славни ал без моћи Твоје је срце узрок

пука Тин Твоје је срце узрок дана и ноћи Време слично сунцу дубоком и празни Забрањени славуји славни ал без моћи Твоје је срце узрок дана и ноћи Да све што прође врати се по казни Тужна посестримо чемера и буне Пелен је једини лек и

лек и горка нега Срцу још горчем што се тобом куне Тужна посестримо чемера и буне Јетких мудраца с измишљена брега Твоје је срце у другима ти само певаш И твоја их празнина све више очарава Опроштена им опорост доснева Твоје је срце у

брега Твоје је срце у другима ти само певаш И твоја их празнина све више очарава Опроштена им опорост доснева Твоје је срце у другима док певаш О искри искреној која очајава У таштом пределу коме одолеваш.

речи једна другу на зло наводе И песма је низ ослепљених речи Али је љубав њихова сасвим очигледна Оне живе на рачун твоје комотности Све су лепше што си немоћнији А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш Људи кажу: богаму какве је тај песме

Краков, Станислав - КРИЛА

Драгомир на тебе чека. Две твоје чете су горе, повукле се, придружи се њима па онда на нож. Кајмакчалан мора још ноћас да падне...

Али је Ивон гледала у рањеника. — Волим твој врат јер је тако мрк и снажан, и твоје кукове јер су уски, и мршаве чланке... А он је тешко вукао рањену ногу, лупао окован им штапом, и смешно се задовољно.

Петровић, Растко - АФРИКА

“ а што значи: ово је моје, ово твоје, хоћеш ли своју или моју чашу? Кад већ спомињем разлике у појмовима о својини и изражавању, треба подвући оно што

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И пас да види твоје колено, Зинô би, лаком, па и угризô. ИСАК: И намах липсô месом отрован. ВУК: ’Ма погле, Раде, здравља ти!

Проклет, бог дао!... (Почивка.) Радаче, слушај!... РАДАК: Чујем, Станоје! И чисто читам твоје болове Из оне капи што је у око С крвавим умом мрко канула.

Кô да на друму крчми Турцима — Пред кућу сјајан цимер истиче: На часном недру мајке рођене Негован цветак твоје чедности, Румено лице, златне витице И миран поглед дýге пријатне, И све те твоје дражи чудесне Будзашта нуди

мајке рођене Негован цветак твоје чедности, Румено лице, златне витице И миран поглед дýге пријатне, И све те твоје дражи чудесне Будзашта нуди гадним Турцима За худи живот сина њезина, Што је, још једва зачет, учио Шпијунски

Јер знади, душо, твоје маћехе Пређашњи муж је био... Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?... ГЛАВАШ: Јесте, он Кога се грозом народ спомиње!

Све ћеш платити! Јединца мога муке несносне Сржеви свеже твоје младости Помоћ ће срцу моме сносити; Образа твојих кожа увела, Упале очи, модре уснице; А после, кад те црна

И ти се вајкаш: да знао ниси! Бре, чамац амо, куго погана, Док нисам ножа бритком оштрицом Од твоје главе тикву дубао, И, запушив јој шупље продоре Са меком кожом твоје мешине, За пливање је лако спремио, Те ћу је

погана, Док нисам ножа бритком оштрицом Од твоје главе тикву дубао, И, запушив јој шупље продоре Са меком кожом твоје мешине, За пливање је лако спремио, Те ћу је тако, као играчку, Привезат за пâс старом Хаџији: „Сад пливај, Хаџо,

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Би, Суљо! И данас би се о твоју лубању градске керуше отимале. ДРУГИ ТУРЧИН: А и у твоје зираве очи давно се гавран загледао!... Ну без шале!

Живота мога бистар кладенац Паклен је огањ твоје мрзости У једну шаку трошна пепела У несрећноме часу створио... СУЛЕЈМАН: Дакле, моћан сам, Кад сам од воде пеп’о

женска некака; Кад сам је видô старим очима, Мрче ми свести, свака искрица, Те сам се једва у тој забуни Поруке твоје, збуњен, сећао. ХАСАН (у себи): Она је то Што мудром Суљи умље окачи, Те сад кô пијан лута планином.

Свиснуо бих баш!... ХАСАН: Подај што иште!... То ти је све! Па мирно гледај танке димове Где се кроз оџак твоје колибе Плавога неба мирно машају. На мекан колут венца њихова Никакав ветар неће духнути.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје! Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли!

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу, Видиш ону хладну од мрамора плочу, Ту урежи твоје непознато име, Па док жижак гори — нек гори пред њиме; А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила, Заборави да си икад

XВ Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô. Ти си мене распевала, Што је твоје, теби ево. И досад сам волô сунце, Што ме истом сад огрева; Волело ми срце славља, Кога сад тек разумева.

ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?“ Одговор ће дати Твоје црне очи. ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора.

ХХВИ Да ти ниси српска мома, Притегô бих друге жице, Певао бих твоје очи, Твоје груди, твоје лице. Да ти ниси српска мома, Ја бих теби хвале вио, Ја бих тепô ситно, лепо, Не би л’

ХХВИ Да ти ниси српска мома, Притегô бих друге жице, Певао бих твоје очи, Твоје груди, твоје лице. Да ти ниси српска мома, Ја бих теби хвале вио, Ја бих тепô ситно, лепо, Не би л’ ти се умилио.

ХХВИ Да ти ниси српска мома, Притегô бих друге жице, Певао бих твоје очи, Твоје груди, твоје лице. Да ти ниси српска мома, Ја бих теби хвале вио, Ја бих тепô ситно, лепо, Не би л’ ти се умилио.

мутном облаку, Давних лета пепељастом зраку — У давнини, тако ми се чини, Живели смо и нас двоје, Срце моје, срце твоје Једно друго волело је.

Зора ће нас брзо са ње стрести, Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља, Лепше цвеће, душа твоје душе, Чисто миље око твога миља.

Да опколе, да јурише, Да кидишу на ме, Да разбију моје груди Из пакости саме; Где се пламен распламтео, — Искра твоје душе — Да нагрну, да навале, Па да га угуше, — Ту да крену тркалиште Беси и авети, А јакрепи да пропиште По

Просуо бих песме своје, Што ми срце сада поје, У недарце твоје. Ал’ су песме слаби гласи, Тебе нешто лепше краси, Што те краси: Српкиња си.

Даћу своје старе јаде, То нек буде ноћ; Ја ћу моје, а ти твоје Додај у помоћ. Уздисаји нек узнесу Вере наше зрак, То нек буде плаво небо, Нек покрије мрак.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— уздахну, најзад Пера „Ђеврек“, обриса зној са чела, и онако лежећи погледа мутним очима Фјодора: — Скажи ми, как је твоје имеју?

— Ако за ово дозна управник болнице — добацује му „Кица“ — ништа ти неће помоћи оно твоје: „Шприцан сам шездесет и четири пута.“ Оде ти сутра у команду. Кафеџија купи срчу и поставља нов сто.

Коста се насмеја. — Шта велиш?... Не дам ја ове моје прангије за све твоје брдске топове. Ћиу-зврц, ћиу-зврц!... Кингири мингири. А ово, бато, кад ролне, осећаш као да те диже у небеса. — Ха!

— А сад? — Десет. — А колико ће имати десет руку? — Сто. Рајко скочи и плесну рукама. — Ето ти твоје математике!... Не знаш! Уважени бароне!... Десет руку има педесет прстију, а не сто.

— Слушај, немој да се љутиш... Те описе можемо наћи у разним путописима... Него причај онако... знаш, твоје личне доживљаје... — Доћи ће ред и на то. Полако... После пола часа био сам у Риму.

Још с врата поче да ми прети главом: — Заиста, нечовечно је од твоје стране. Свима нама је пресело ово послеподне због тебе. — Зашто?

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ПОПОВИЋ 237 САКРИЈ БЛЕДЕ ТВОЈЕ ЗРАКЕ... 238 НА ПРИРОДУ 240 ДАВОРЈЕ НА ПОЉУ КОСОВУ 242 СПОМЕН ВИДОВА ДАНА 246 СПОМЕН ПУТОВАЊА 250 НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА

Так' ад и море, огњ и горе, преиду смело за твоје тело, љубезна. Не мучи бедног, Савка, љубезног; скажи што твоје срце за моје готово.

Так' ад и море, огњ и горе, преиду смело за твоје тело, љубезна. Не мучи бедног, Савка, љубезног; скажи што твоје срце за моје готово. Как' древо исдше, утроба више писати дуже не дају сузе молитву.

Востани, Сербије! Востани, царице! И дај чадом твојим видет твоје лице! Обрати серца их и очеса на се, И дај њима чути слатке твоје гласе. Востани, Сербије!

Востани, царице! И дај чадом твојим видет твоје лице! Обрати серца их и очеса на се, И дај њима чути слатке твоје гласе. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди и Сербље возбуди!

Ти воздвигни твоју царску главу горе, Да те опет позна и земља и море, Покажи Европи твоје красно лице, Светло и весело како вид Данице. Востани, Сербије!

Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Спомени се, мати наша, твоје перве славе, Твојих враждебника ти посрами главе! Дивјег јаничара терај са Врачара, Који свог истога сад не слуша цара!

Амо саде твоје очи ти на ме окрени, И на љубве загонетку оком одгонени! О, љубови слатка! О, кћери небесна! Ти си наше среће богиња

Ако буде од потребе — тако т' твоје младе! — Милошу ти буд' у помоћ, — је л' да хоћеш, Раде? Павле Соларић МЛАДЕН И МИЛОЈЕ Младен Теб', Милоје, све

Откако су очи твоје мен' серце урекле И све страсти мог суштаства за тобом потекле, Мени други воздух дише, друго сунце свјетли, Други

Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно, Твоје благо серцу моме серце кад је склоно, Ја сам виши од царева, ја презирем в'јенце, Ја уживам стада мога

Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно, Твоје благо серцу моме серце кад је склоно, Ја сам виши од царева, ја презирем в'јенце, Ја уживам стада мога пасући

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

мило ми је, — Што те на овом кршном престолу, Као госпођу гора слободних, Са страхопоштовањем и оданошћу Којим ми твоје сјајне одлике Преиспунише душу прерано, — Што те у име дужда, оца ти, Као Венеције први посланик, Поздравит могу,

И докле она стоји на мору, Море ће бола срце кидати... ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи, Детињства твога љуљку злаћену Лубардама ће душман видела, Син Арабије, бесно ринути У мутан песак

“ Разумела сам све, — Леонардо, све! И овако ћеш дужда поздравит: „Кћи твоја, дужде, кћи крви твоје, Венецијански ваздух сисајућ Упозната је с срцем човечјим. — И Венеција ће бити спасена!

КАП. ЂУРАШКО: И не мо’ш, Из очију ти тајне тумачим, Па из њих учим твоје жељице, Из зеница ти читам судбину, Из њиног сјаја строгу заповест. — Заповедај! А бог је свемогућ.

Ил’ мислиш не знам ја — и не зна род Шта нам та змија твоје љубави У отрованим спрема грудима? Мислиш да нисмо чули шта ће таст?... Па није л’, Ђурђе, све то поруга?

Е бог те убио! И на сунце је отров прснуо, Јелисавето, звездо дивотна! Опрости мужу, прости човеку! Лепоте твоје сјајем занесен, Што подлу главу дрско подиже, Да те измами, да те превари, Ласкавим реч’ма жарке љубави — Из

“ ЈЕЛИСАВЕТА: Ти буди стена! Нек’ се о твоје груди раздробе Пучине мукле бесни валови, Робова твојих дивљи синови. КНЕЗ ЂУРЂЕ: И тврда би се стена разбила.

) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је? Шта би? Мој сине рањени! Ал’ што ја питам шта је, како је, Када ми ране твоје казују, А сведоче ми сузе обадве Што се у твојим тамним очима С животом младим тужно праштају ...Да смо пропали!...

Отровом твога даха несносног Под казаном ћеш огањ пирити, Где ћеш искусит муке вечите, Слушајућ јаук твоје Светлости, Цвокотат зуби... ха!... Проклет! (Рањен посрће.) КАП. ЂУРАШКО: Одлази сад!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула

Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô свијеће слави твојој?...

Партенији се нешто ражали. Иде, а сузе му врцају, крупне кô љешници: — Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди! Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде: — Нема, вели, сложна и једина друштва.

Ја не знам како би друкчије разбили овај несрећни мамурлук? — О, свети мој оче, твоје памети, твоје науке од истока до запада нема! — викну Симеун И пољуби Партенију у браду.

Ја не знам како би друкчије разбили овај несрећни мамурлук? — О, свети мој оче, твоје памети, твоје науке од истока до запада нема! — викну Симеун И пољуби Партенију у браду.

“ Таки је данас ред, и тако се царским службеницима одаје чест.“ „Ама, жено, оклен ти толика памет и наука, постове ти твоје љубим!“ — запањио се ја од чуда. Судац: Бога ми, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку?

„Гони, брате, љубим ти стопе твоје, гони!“ И, Бога ми, човјек — 'вала му, 'вала и њему и премилостивој царевини! — оћера несретнице и опрости ме напасти.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Од страсти су моја усахнула ребра. А данас ми очи устрепташе бесом И зазвони душа ко харфа од сребра. Твоје око просу дрхтај мојим месом.

Твоје око просу дрхтај мојим месом. Ја хоћу да чупам твоје златне косе, Хоћу младост златним урешену ресом, Слапи твоје крви да ми ране росе, Да у мени рикне младост оних

Ја хоћу да чупам твоје златне косе, Хоћу младост златним урешену ресом, Слапи твоје крви да ми ране росе, Да у мени рикне младост оних дана Кад Саулу певах химне ум што носе, Кад осетих оков

И тебе ове смрвиле би војске, У врлетима Маркових домова! ...Како си поштен, ти, згажени крине! Речи су твоје од псалма гордије, Очи су твоје од славе гордије. Како си велик, ти незнани сине, Пред чијом руком падају ордије!

Како си поштен, ти, згажени крине! Речи су твоје од псалма гордије, Очи су твоје од славе гордије. Како си велик, ти незнани сине, Пред чијом руком падају ордије!

(1913) МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме твоје очи пуне магле, Кô језера су где се оцртава Предзимско небо, што над њима

(1913) МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме твоје очи пуне магле, Кô језера су где се оцртава Предзимско небо, што над њима спава, И мрке тисе, што се над њих сагле

(1914) ОЧИ Муче ме твоје очи никад сталне, Час смртно црне, час кô осмех нежне, Час модро плаве, зелено опалне, Кристалне И меке као

Но тада и твоје погрепшће се име; И тад залуд плоче слаћеш са Синаја. Чиме славу своју доказаћеш, чиме, Оном коме смрт је игра сред

Златна На тврђави твојој зрцају се платна, Горди сведок моћи и крвавих дела. Сањао сам твоје торње и кубета И свечану холост, што врх тебе клизи, Докле у даљини по стењу и низи У сутону плавом зрео живот

Окружена плавим висовима, слушаш Шумор снажних река, јер су твоје чело Браздале године и време је плело Златан венац којим невернике кушаш. Снио сам те лепу, али данас, јао!

Снио сам те лепу, али данас, јао! Разривена зјапе твоја горда недра. Са храмова твојих песма није ведра А на твоје чело црн је сумор пао.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л' ти сад мирише на проминцле? АНЂА (наставља читање): „Примио сам твоје слатко писмо и изгубио сам га стотину пута”. ЈЕРОТИЈЕ: Чудо није изгубио и писмоношу и управника поште и...

Друкче не могу с тобом да изађем на крај. АНЂА: Па не говорим ја за твоје зло. МАРИЦА: За шта год да ми говориш, нећу да чујем, разумеш ли ме? Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам.

АНЂА: Какво место? МАРИЦА: Па тако. Сад девојке заказују састанке у кафани, а у твоје време су на тавану. АНЂА: То није истина. А и да је истина, опет је то друго. МАРИЦА: Не знам по чему?

А ти сад хоћеш тако?... 'Ајде, господин-Жико, макни малим прстом!... МИЛАДИН: Ја велим, господин-Жико, да ти учиниш твоје, а... ја већ знам моје. Има, знаш, она твоја хартија код мене... ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар.

ВИЋА: 'Ајд', дај ми те твоје грађане! ЖИКА (звони). ЈОСА (на вратима). ЖИКА: Нек уђе газда Миладин и кажи апсанџији да ми доведе Спасу механџију.

ВИЋА: Бога ти, господин-Жико, да ми уступиш твоје место. ЖИКА: Хоћу! (Диже се.) Ево, седи! СПАСА (улази). ЖИКА: А, ето га, то је тај грађанин из 'апсе.

ВИЋА (даје му): Ево! КАПЕТАН: А шта је ово, а? БОКА: То су моје хартије, узели су ми их из џепа. КАПЕТАН: Твоје хартије, дабоме да су твоје хартије! Ал' то је оно! Ово те коље, мој брајко, па боље ти је признај све поштено.

КАПЕТАН: А шта је ово, а? БОКА: То су моје хартије, узели су ми их из џепа. КАПЕТАН: Твоје хартије, дабоме да су твоје хартије! Ал' то је оно! Ово те коље, мој брајко, па боље ти је признај све поштено. БОКА: Ја не знам шта да признам.

” Веруј ми и послушај ме, ја ти ово говорим као родитељ, ради твоје будућности, јер ти си још млад човек, па треба да мислиш на своју будућност. БОКА: Ама, шта ви говорите, господине?

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

грмљаве и звекета, Усред наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сете, Кô да слушам старе бајке Твоје гласне балалајке.

Гледô сам те, пун милине, Како јездиш, како летиш И крвавом шашком претиш; Па још кад се, Козак, сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине, Полегô би танку змију, Мегданџију бедевију, Преко поља да се вине...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Подне. ГРОЗД И златан облак, драгано, натопи земљу пијанством. Љушкају воде коритима, и пуца плод. И твоје тело, драгано, љубављу презри, напукне. Ни смоква слађи не цеди сок, ни грозд из присоја. Да л’ напити се вина?

ВЕЧЕРЊА Клоне дан горама у руј. Самотна уздрхти бреза и твоје тело. Приклони главу рамену мом, горама у руј. Страх, осама ме, уза ме ти.

Небожан, позна, по мрља греха остане. Прости за грех. Ни зрна винограда теби за лек. Туђе испиле усне твоје вино. За гутљај по локва блуда. Прости за блуд. Знам, на истини је ово, и плеле би се у венац душе.

Ненадно махну на таму. Или црвено јато потону за брег? Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон. Болно је заплазило низ ове стране, песма се не допевала.

Ил’ недољубљено заболује низ твој лик, ил’ мути сутон душу. Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон. ТРУБА Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпева труба.

Залапи гроза на стопе Богу где остале. Много те, мајко, болело рад ово тиха пребола. О, мало ли је за муку твоје утробе. То божјак да не родим сина у овој грози од искони, кад ходи он.

ОДЈЕЦИ МОЛИТВА 1 Да утопим се у плаветнило твоје, Господе, жедан ја. И радост моја теби, дародавче, руменилом да окади просторе.

У зидине проклете времена загришће зуб, и тврди у прах ће камен, и темељима сваки траг; ал’ име твоје, потоњи коби наше знамен остаће и остаће, мајко!...

Кроз бојну вреву мој глас чу се тад, Не зна дух мој за страх. ВИ Милост, о милост, Боже мој, И сажаљење твоје ми дај. Бриши у мени преступа траг, Спери ме до у корен мога сагрешења, Очисти ме од греха мог. Милост, о Боже мој!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Немам ја више шта да чувам. Немам ја више шта да се бринем. Немам ја ништа више. Ти имаш све. Све је твоје. Ја ништа више!

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

и ГЗМ, 4, 162). Уопште, с помоћу р. врача се да менструација буде уредна (»ружо румена, дај ти мени твоје црвенило, ево ти моје белило«, ЗНЖОЈС, 7, 187). Да би порођај био лакши, пије жена цвет од столисте р. (СЕЗ, 14, 105).

И то се поје за здравље твоје и моје« (СЕЗ, 83, 1971, 221). Сабор се купи код бора као у паганска времена кад је то дрво сматрано за свето, али,

Обичај је да се лиле ,крешу̓ једна о другу ако се лилари сретну«. Лилари су још певали: »Свети Петре, добро твоје вече...« (ГЕМ, 29, 1974, 98). Све те радње карактеристичне су за култ божанства плодности. Трн. О употреби т.

Ћипико, Иво - Пауци

— Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје, цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито. —Па?

Уозбиљише се, у један глас упитају болесника: — Нико, остављаш ли све твоје Ради? Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али, види се, снага га

се окрене на другу страну, али, види се, снага га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину?

—Раде! —Опет се састасмо .. . —Па да, кад се тражимо! — осијече жена. —Биће да је тако... Жедна си ... —Пићу из твоје руке, да и нијесам. —Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа.

— Сада се по нашу крсти... —А ја ћу по њихову, — прекиде сестра. — Један је бог! Али ти им, Раде, реци добру ријеч, твоје ће боље упалити!

— љути се Петар. —И то је мени фук! — одговара Војкан. — Знаш чије је то? Газда—Јове, болан, као и што је и твоје његово... Једнаки смо, брате! ...

— и не хтједе узети. —Ја бих из твоје руке пио, па да је отров, — вели Илија, — брат си ми! Петар улије за се литру и сједе даље од брата. — Што се срдиш?

— Сувотна је, бог зна шта ће од сјемена бити? — и баци је настрану. — Никнуће, — вели Маша — из твоје добре руке, да тврди камен сијеш .... — Ко вели?

— Дакле, што мислиш? — дигнувши главу, трже га из мисли господар. —Чудо тражиш! —Своје, брате. —Нека је и твоје... али чудо!! —Чудо — не чудо... Тако ти је! — рече газда и диже се. —Али откуда ћу избити толико пара у један мах?

— Та ниси наумио и мене отјерати са мога? Куд ћу са својом чељади? —Није, болан, оно већ твоје, кад је у рукама суда... — И насмија се газда, и црна празнина међу зубима показа се чисто.

Узми! Па, узевши из Машиних руку ђердан, даде га Божици: —На, твој је! Буд' што моје пропада, нека је твоје на мјесту! —Збогом, Машо, збогом! Опет ти фала! —Збогом, Раде! ...

А Иво бијаше својом душом тако близу ње да осјећаји и мисао нијесу могли ни часом другамо скренути. — Твоје су очи исте боје к'о дозрела вишња, — рече јој чисто неусиљено, гледајући у њу. —Овако ми је бог дао, па ча ћу?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Знам да си ти у тој светлости, семе твоје против безнађа, против греха. Прохор, други твој слуга, приговара ми како сам од твога храма начинио стециште

Храм твој постао је тужна кућа из које се само плач чује. Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом. Димитрије Опет тај Прохор. Опет тај скорели стари опанак.

Прохора, да га по томе запазиш у гомили припростих двоножаца, који су ти верни и који те се плаше, који не сумњају у твоје добре намере?

Ја знам да си је ти послао. Зар је она твој гласник? Не даш Прохору да се вине у твоје висине, остављаш га доле у блату с краставом жабом да се натеже, с њом да другује, велиш, Прохор и није за боље

Бринеш се, вели, за своју дебелу гузицу. Неће бити лоше, каже, за твоје здравље ако будеш морао мало да постиш. Удавиће те сало.

Очи су му закрвављене, сила кипти из његовог напетог тела. Он је ту. Све очи су у њега упрте. Слатка дрхтавица хвата твоје поданике, те податљиве и колебљиве љигавце. Ти исти људи су још јуче пред тобом исто овако подрхтавали.

Жао ми је да заспим, јер зар може сан бити тако угодан као ова магловита мешавина сна и јаве, зар се неће, мој боже, твоје врховно дело — душа, та крвожедна курва, прокрасти и овде да испрља ове блескове, невине, анђеоске трептаје, појање

О Димитрије, кажем себи нежно, и ово рајско парче земље, сада је твоје, без хрисовуље си га добио, на срце си га извојштио.

измаља твој светачки златни нимбус и таман кад сам застао, издужио шију и заждракао горе, ишчекујући да се помоли и твоје жуто лице, мој проклети јахач је гракнуо, стегао ми бутинама слабине и ја сам морао даље да теглим своју муку.

Не верујем да су они сами, без твоје моћне подршке, све то извели. Доротеј је испекао ракију од тако киселих дивљака да ми се језик потприштио кад сам

Још мање верујем да су оне дивље свиње, ма како изгледале глупаво, налетеле без твоје помоћи на траљаву Матијину клопку. Ко им је отупио природну суревњивост и опрез?

Димитрије, Димитрије, ја твој Пилат, оправши руке, узех твоје перо, да наставим твој посао, оправши руке, Димитрије, узех хараксал, замочих перо у размућену чађ, и ево ме како

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана, Што дигоше у зрак твоје име славно? Ил' гробове бројиш туђинских синова, Што падоше редом под зидине твоје, - Занесени чаром освајачких

Ил' гробове бројиш туђинских синова, Што падоше редом под зидине твоје, - Занесени чаром освајачких снова Далеко од крила домовине своје?

И блаженим миомиром Успаваће твоје груди И сневаћеш, - Док те звоно Смртном песмом не пробуди. 1881. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У

Обале твоје шаренило краси, Кô љупки венац невестинске власи, Ал' твој се талас равнодушно креће, Оставља росно цвеће.

Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје, А ти спаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје! Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути,

по обали цветној ми сами блудимо двоје, Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје, И стидљив шапат твој... 1886.

1888. ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете, подигни витице своје... Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне, Веселе око моје. Додај ми златни пехар.

О, ја разумем огањ, што груди загрева твоје, И страх, који те хвата. Ја знам шта будна сневаш у тихе, звездане ноћи, Кад с ока твога бежи детињски, ведри сан, И

О вали, о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне... Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе, Где споменици стоје народне прошлости славне.

А твоје косице русе Лелуја јутарњи ветар, И диже фереџу твоју. Јуначки каприс ме мучи гледајућ одважност мушку Са којом походиш

За радост и боле твоје Да не зна овај хладни и бурни овај свет. Не допуштај - о друже нежни! - у храму душе младе Да твоје идоле позна

За радост и боле твоје Да не зна овај хладни и бурни овај свет. Не допуштај - о друже нежни! - у храму душе младе Да твоје идоле позна лукави људски глед; Јер ће ти он у безумљу да слатке оскрвни наде И превратиће радост у горки само

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

“ - „То чиним, почитаеми, после сваке твоје посете у њој, и мучим се да раздвојене списе сајузим у њихове целине. Али то ми не полази увек за руком.

Да ли си икад на то помислио? Ни за шта ти смисла немаш, до за твоје звезде и бројеве од чег’ нико живи никакве вајде нема.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

/ Рукави су, велиш, кратки,/ а већ нема мане друге;/ рукави су, брајко, добри,/ но су твоје руке дуге“. Романтичарска поезија, као што смо видели из Поповићевих антологија, представљала је интегрални део

Чекај аго који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне буле, Да ти аго лулу пијем, А кураном каву гријем.

и сина, супруге, кћери, Брата и сестре, друга што вјери, Сродника мила, пријана радка, Нијесу ми тако имена слатка, Ко твоје име, које ћу знати Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

и звекета, Усред наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сета, –Ко да слушам старе бајке – Твоје гласне балалајке.

Гледо сам те, пун милине, Како јездиш, како летиш, И крвавом шашком претиш; Па још кад се Козак сетиш Твоје лепе Украјине, У оку ти пламен сине, Полего би танку змију, Мегданџију – бедевију Преко поља да се вине – Али где

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Шта ме гледаш? СТАНА (као самој себи): Е лепа си ми! ТАШАНА Та закопчавај ту низу и остави то твоје... СТАНА (закопчавши јој низу, одмиче се од ње, дивећи јој се): Ама, не знаш ти каква си!

СТАНА (закопчавши јој низу, одмиче се од ње, дивећи јој се): Ама, не знаш ти каква си! ТАШАНА Остави, остави то твоје. (Мало надурено и као озбиљно увређена): И чујеш, мори, немој више онолика јела да ми доносиш.

МИРОН (прекида је, одбија, чисто уплашено): Не, не! А особито у вече, твоје јело, твоје пиће... Не то! (Раздрагано, болно, више за себе): Кад је вече, мрак, човек, зато што је сам, слободнији

МИРОН (прекида је, одбија, чисто уплашено): Не, не! А особито у вече, твоје јело, твоје пиће... Не то! (Раздрагано, болно, више за себе): Кад је вече, мрак, човек, зато што је сам, слободнији је, и онда

(Замишљено): И кад би ми ти слала, исто би тако и са мном било. У вече, у мојој ћелији, сâм ја, преда мном твоје јело, чаша твога најбољег вина.

И овде, испред твоје куће, скривен у какав кут, целе ноћи гледао кроз прозоре, да кроз њих, кад проминеш, на завесама бар твоју сенку

(Стресе се): Ох, и зато никада твоје јело, никад твоје пиће немој да ми шаљеш. ТАШАНА (раздрагано): Боже, дедо! МИРОН (савлађујући се, и да све то

(Стресе се): Ох, и зато никада твоје јело, никад твоје пиће немој да ми шаљеш. ТАШАНА (раздрагано): Боже, дедо! МИРОН (савлађујући се, и да све то пресече, нагло, чисто

И кад би могла ти то да подигнеш, да то буде само твоја задужбина, само твоје име да носи, само твоја слика да се држи! То бих ја волео.

и тамо гробљанску, већ будем служио само на гробљу, чекајући смрт, онда да бар имам ту твоју задужбину и у њој тебе, твоје име, твоју слику.

Па, ако, не дај Боже, умреш пре, да онда због те твоје задужбине никоме не може падати у очи: зашто сам једнако на твоме гробу, и зашто теби највише чиним помене и парастосе.

) ТАШАНА Шта је? Јеси се испавао, одморио? Шта је то ноћас било? Опет твоје. Опет си почео. САРОШ (снуждено): Завршио сам, нисам почео. ТАШАНА (у иронији): Па онда у свет?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

После ћеш ме и тако варати — шали се — нека се бар сад зна шта је моје а шта твоје. — Е, ми тутори — наставља се разговор — ми знамо и друкчију госпа Нолу.

лепо учила, рано истакла особит карактер и вољу, заволео ју је и као дете и као друга, поштовао у њој оно — што је твоје, Милице, и деда Савино, и што ја немам. Немам, Милице! Ја стајем на грехоту сваки час! Опрости и заборави!

Метни ми, богати, тај мелем за главу; место златног перја. А ти још мало поседи код мене, код твоје Нене, која никада није ишла на бал, нити носила шлеп и лепезу.

Госпа Нола га помилова још једаред по коси. — Што отац твој лаже, то да човек и разуме, за твоје добро лаже, отац је! Али жупник! Море, ја теби, и свима, одавно говорим да су швапски попови лисице!

Сигурно си пун пара. Тамо код твоје стара-мајке свраћа Господ Саваот, па вам је свима добро... Е, лепо, лепо, да си жив и здрав.

— Немој се узрујавати, и не уздиши, показала си да умеш бити јака. Дед, да ти ја лепо обришем очи, твоје лепе очи... Исцури човеку на сузе сва снага, и остане као крпа. Јеси приметила: жене се исплачу, а после слатко заспе..

да сам и ја хтела да баш трговац и шпекулант буде, и да оно с доктором, да је то само тако, неко моје старо сећање на твоје детињство, сећаш се, доктор си хтео да будеш, и нека моја забуна због доктор Мирка, који ми је, диван наш човек,

Има наопака страна у свему, наравно. Али, немој, брате, сваки капут носити наопачке изврнут... Твоје родитеље људи узимају за пример породице радне и напредне. Чика Јовину ведрину спомињу људи и деца.

Ево ћу да окренем веселије. Често се сећам твоје класичне лекције о штедњи, и трудим се да штедим. А шта ли ћу, ког врага, штедети!

Шта ћемо онда? Париз, Рим, Париз, само то чујем... Да би се још отегнула и та теза, и твоје лутање по свету... Овде се прсти ломе за хлеб, да би твоја теза могла да се отеже у славу Чивута!

А сад о теби, друже. Мучи ме стално твој положај и твоје сиротовање. Једнако премећем по глави: како би и ти могао доћи у свет, и живети интенсивније, зарађивати преко

— Обоје плачу. Ната некада није имала срца, али старој Нати порасло срце. Загрлила оца, теши га: — Има још мало од твоје готовине... не бој се, нисмо још просјаци... ту је кућа, и ја још могу да зарадим.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Тргнем се и потражим твоје руке, нема никога, ах! Жалосна у страу ђипим и отевши скочити, паднем с кревета, и далеко одзив увређеног мога тела

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

јабука сунца Зографе Докле твој поглед допире Чујеш ли коњицу ноћи Алах ил илалах Кичица твоја не дрхти Боје се твоје не плаше Ближи се коњица ноћи Алах ил илалах Зографе Шта ли видиш на дну ноћи Златно и плаво Последња звезда у

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Тако је, Живко! — одушевио би се професор и, бележећи му петицу, додао би: Твоје лице св'јетло на дивану, Твоја сабља сјекла на мегдану! Али то што је Живку било могуће није нама осталима.

Дон Родриго је своју реч завршавао овим: „'Оди, 'оди, љубљена Хуана, на моје груди, наслони твоје усне на моје, нека нам се кроз први пољубац слију душе једна у другу!

— Па, брате, држава те је школовала па је право да ти она и плати то твоје школовање. Не мислиш ваљда да ова твоја диплома има какву вредност за заложну банку или, можда, да представља какву

“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје је да мислиш!“ А држава, опет, отера те на две године тамнице зато што си мислио.

Ви знате добро да је, на пример, Торквато Тасо узвикнуо: „У твоје руке, Господе!“ Вилијам Скот је рекао: „Тако ми је као да сам се поново родио!“ Бајрон је рекао: „Хајде да се спава!

Па ето, велим, нек живи човек до суђена дана, кад му је тако писано! – Остави, бре Јанко, једанпут те твоје народне мудрости! – гунђа опет Бора.

– Гле га сад па овај! – гунђа опет Бора. – Овај тек оде у чикмаче, у ћорсокак. Остави се, бре, Војо, брате, твоје сентименталности, сентименталност те и у гроб отера. – Нисам још ни реч казао о смрти, а мислио сам – као буни се Воја.

ти је вредела нешто та философија, тебе би сад знали и ценили тамо доле, а ево сиђи доле па ако те зна когод, сем оне твоје Ксеније, а ти ме сеци где сам најтањи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

него велим... — Не жалим... не жалим, па шта онда? Да причамо причу. Је ли... Око твоје куће у селу расту шуме и забрани, а шта ће моји да раде у вароши?...

Он те зове на рапорт... Када би мене звао, ја бих морао да припашем сабљу и ешарпу. Пошто ти то не носиш, онда твоје службено одело и ону твоју поповску капицу, како је ти зовеш... митра... чита. — Јест, јест! — одобравају остали.

Ајд сад краљ... Аха... Одрж!... Оћеш људски, свеца ти твога, па ме и други пут прати. Охо... хо, баш су слатке твоје паре. — А, људи... а, човек умре! протестује Коста. Тргао сам се и отворио очи. Коста је гледао у леви угао.

— Добро де, шта се сада прегањате — упаде капетан Радојчић. — То је најбољи доказ да он са интересовањем прати твоје причање — правдао је он Мишића. — Деде, продужи. Сад ваљда долази оно што је најважније.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Купало, убави деран, пролеће, Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће деран. Кроз твоје руке протичу воде И зато, гле, све реке су црвене, А још су само очи ми зелене Да по њима мог брата малог папирни

Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче; Као роса пашће моја мисао по теби И на уста црвена љубићу те, Све док пијана гори одбегла не би: Где уз

У једанаест и по опело, црква св. Марка. Ожалошћени... Очи плаве твоје: њиве малене неба По којима прстима сејао си звезде; И мисли ти као кошуте што се у топлини гнезде. Али твоје груди!

Али твоје груди! Јадне твоје груди: сама туберкулоза. У дечаштву џбуњак зелени свежи, У младићству што га немилосрдно обрсти коза

Али твоје груди! Јадне твоје груди: сама туберкулоза. У дечаштву џбуњак зелени свежи, У младићству што га немилосрдно обрсти коза.

Кроз њих душе ветар ништења и студи, И увек је ноћ у њима; Јадне твоје груди: Само у празнини што као грозд срце виси. Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само.

међ витле и међ кајаше, Дочекаће те ова шума густа, Као трговца чежњива ускочка чета Радише, И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева, Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи, Извући гласне звукове свих

У овој ноћи: радије заблуду; Но какво спасење! О љубићу те, љубићу те залуду; Тек да се твоје беде домамим Тражићу од тебе опроштење, Да насмеје се у мени остатак хумора Када се будеш сматрао недостојним да

Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар, Мајко, ако и ти - моја колевко - не беше звер! Е добро, а те очи са слике твоје на самрти, ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити! никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.

Гле, беса! Материце, ја бих да здерем са тебе ту патњу! Париз, 1922. ЗВЕРСТВА Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке, Твој трбух намагнетисани, твоје груди, На животворјашче начине са гроктањем ритмова! Смећу - ха, неукротљивче!

Париз, 1922. ЗВЕРСТВА Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке, Твој трбух намагнетисани, твоје груди, На животворјашче начине са гроктањем ритмова! Смећу - ха, неукротљивче!

Но ми остасмо - трзањем природе иза смрти унакажени, Морнару, твоје несрећни: Но не, не, рад твоје сени: Могућност нове јаве нас мучи!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Зањиха се младић као да је јак ветар трску повио, али ни овога пута не устукну: — Зар само слаб и рањив могу до твоје љубави стићи? — обрати се Златокосој с прекором у гласу.

Цар-тигар није хтео ни да чује о томе. — Мораш остати! Мораш! — урликну страшним гласом. — Твоје ће бити моје бескрајно царство... Ево ти круне!

Ево ти круне! — пружи јој он круну начињену од дијаманата и рубина, али је Принцеза хитну у шипраг. — Не треба мени твоје царство! И, имам ја свога принца... — загрли Принцеза дечака, а тигар слеже раменима.

— Климну орао главом, строго крилима клепну, а Варалица му се до земље поклони и рече. — И на овоме ти хвала. Твоје је да чуваш стражу. Моје је да заиграм страшну игру...

Држао бих је затворену у кутији, баш као што мама држи зрно бисера. Што је побегла? — Баш зато! Баш због твоје жеље да је држиш у кутији! Воли, али не присвајај пријатеље, Радане!

— опомену је. — Сабери се и ради што и остале твоје сестре. Свет људи и свет звезда неспојив је. Звездица тихо уздахну.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

»Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар баш русе косе? СТОЈАН Русе, меке, још не замршене!

ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше? Ти бар кажи! А, Салче?... (Посматра је.) А и твоје, беше много! Него с’г и ти остаре, испече се. (Одбија је руком.

Ој појдох доле, појдох на горе Како тебе нигде не најдох! — Ох, да легнем, ах да умрем, Само да не гледам Како твоје лице Други грли, љуби. ТОМА (већ савладан): Много је ово. (Окреће се Митки): Митке, бре!

Нико више! КОШТАНА Стојане! СТОЈАН (љубоморно): Тебе, тебе само! Да само ја слушам твој глас, гледам твоје очи, лице, снагу... Ко те само погледа, крв му испих! КОШТАНА (расејано, неугодно): да... нико... СТОЈАН Нико!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију Што своје душе на звјездама грију, — Света смо жива породица теби!

О, ходи, С тобом ћу бити и дане и ноћи! И тамо, гдје се водопади диме, Љубићу тебе својим срцем здравим. И твоје слатко говорити име Небу и сунцу и горама плавим! 1903. ЧЕЖЊА Гдје сте?...

Кô жедна биљка што мре у самоћи, За тобом и ја гинем жеђу истом. За усне твоје мени сада треба Крв зоре ране н пламен рубина, За лице пјена са морских ширина, За очи сунца и плавога неба.

Врану свилу твоје косе Мрсио је вјетар ти'о; Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. Сребрн талас о хрид голу Расипô се

И ти некуд прође, у махалу, сама; Покрила те зима чистим пахуљама, Па по теби трепте кô сјајни лептири... Само твоје лице скрити није хтјела, И ја видјех како, испод сњежног вела, Радосно и златно прољеће ме вири... 1913.

Јер искре саме Из тебе бију, Лепше од свију Анђела раја, Што нежно шуште, Кô бехар бели, У топлој речи Молитве твоје.

Погледај: широм Ћелије наше Те светле искре Лепоте твоје Како се вију, Како се роје И расипају По свакој страни, Кô запаљени Сами ђердани!

1924 — 1925. ЉУБАВ О, да ми је нешто па да будем река, Па да течем испред твоје куће мале; Певајући теби, да разбијем вале о прагове где ти стаје нога мека.

На душеку трава и мојих смарагда, Као нимфа моја, да почиваш свагда, И да нико не зна твоје место где је. Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и греје.

Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô! Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце боно. Ево ми собе!

1906. ЈЕСЕН Прошла је бура, стишале се страсти, и љубав с њима све је ближе крају; Друкчије сада твоје очи сјају — У њима нема ни силе ни власти.

Тихо мирис вије, На твоје леје месечина пада Топла и мека, и руже ти мије Сребром... Ти не знаш да преда мном сада Ноћ друга стоји, пуста, и

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Ја сам, Доре драга, драго твоје, драго твоје, Перазовић кнеже. Ал' не лудуј, драга душо моја, од Удбине да ти кажем гласе!

Ја сам, Доре драга, драго твоје, драго твоје, Перазовић кнеже. Ал' не лудуј, драга душо моја, од Удбине да ти кажем гласе!

И да би ти душа не испала док турскога цара не дворио!“ Краљ, га куне, цар га благосиља: „Куме Марко, бог ти помогао! Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мејдану! Нада те се не нашло јунака!

Вели њојзи госпођа краљица: „Иди, каже, моја јетрвице, те однеси мајсторима ручак, ја ћу твоје изапрати платно, а јетрва чедо окупати“. Нема шта ће Гојковица млада, већ понесе мајсторима ручак.

Не сјећа се танана невјеста, но бесједи своме господару: „Моли бога ти за твоје здравље, а салићеш и бољу јабуку“.

Марко узе књиге староставне, књиге гледа, а говори Марко: „А мој бабо, Вукашине краљу, мало л' ти је твоје краљевине? Мало л' ти је, — остала ти пуста! — већ с' о туђе отимате царство?

“ Краљ га куне, цар га благосиља: „Куме Марко, бог ти помогао! Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мајдану! Нада те се не нашло јунака!

на нашу Бањску ударио, те ти Бањску, сине, ојадио: и живијем огњем попалио, и најдоњи камен растурио, вјерне твоје слуге разагнао, стару мајку твоју ојадио, са коњем јој кости изломио.

бане, не знало те чудо, кад западох ропства у вијеку, — пандури ме твоји ухитише у Сухари врху на планини, у руке ме твоје додадоше — ти ме баци на дно од тамнице, те робовах и тамницу трпљех и зачамах за девет година; девет прође, а стиже

А ти, бане, данас к мене дође да ти узмеш твоје дуговање, а ја, бане, ни динара немам! Страхинићу, — јада допануо! — ће ти дође да погинеш лудо у Косову у војсци

Ја не тражим, брате, ни динара, ни ја тражим твоје дуговање, но ја тражим силна Влах-Алију, који ми је дворе растурио, који ми је љубу заробио; кажи мене, старишу

У себе се поуздати немој, ни у руку, ни у бритку сабљу, ни у твоје копље отровано; Турчину ћеш на планину доћи, хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи: код оружа и код коња твога жива ће те у

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ САД ПОЛА СНА ЈЕ ТВОЈЕ СПАВАЈМО САЊАЈМО И ДОВИЂЕЊА

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Шта ти значи то твоје „хмкање“? —радознало ће Стриц. — Прво „хм“значи да је твој шкрљак много оштећен, друго „хм“да ми треба игла и конац,

Чак се и мали Николица забрину и пријекорно упита своју кују: —А ти, Жуја, још ништа не осјећаш? Камо твоје уши, камо твој нос?

— Знамо се ми добро, мудра мацо моја. А гдје си ти сакрио оне алатке из твоје мајсторске радионице? Сад се и Мачак ушепртљи и упиљи у Николетину као мачка у миша. — Што, што, какве алатке?!

— Их, баш ми је некаква — кисело смрси Стриц. — За нас ће она увијек бити љепша од твоје Марице! — добаци му Ђоко, пецкајући га. — Тако је, то и ја велим, бојс! — озбиљно додаде Ник. Стриц само ућута.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

МРАКА ОВОГА ВЕКА У наши лети јест труд, А ти, богати, у твојих година отпочивај; У наше године болезан, А ти у твоје весели се.

Бојим се Бога и мојим ушима јерно нисам преклањао их на твоје нам световање на добро; да не дочујем од тебе тога страшнога гласа: Ид'те од мене проклети, у огањ вечни!

Бојим се, грешник, гледећи ми многе ране сваком грешнику; ама одстави од мене твоје бијање, за много благи владико Христе, те већ ме и неста од честога снажна боја твога!

И ако би тамо упао, то не би се разбио; Господин би га подхватио за руку. Ама бојим се што сам узајмио од тебе твоје благо; нисам ништа ш њиме придобио и закопао сам га у земљу — моја се је душа к земљи прилепила.

Пак сећањем се згледни и на твоје ти из младости прве послове, јесу ли за коју поштену хвалу дичну пристали ... Садање, ако би колико дуго много то

Господине, послушај ми гласа! ... Пак овај: Просветљај на нас лице твоје те нас обасјај и боље ће нам бити! А тај: Којино седиш на херувимех, укажи нам се!

и подигни твоју силу те дођи да нас ослободиш! Други опет: Скоро да би нас престигле твоје кадре милости господине, којено од века су ти!

Те рад тебе, човека, бих и ја човек. Без ниједне ми помоћи мртве ослободих, и зарад тебе на земљи од твоје кћери девојке-матере ми родих се и обрезан по закону осмодневан бих...

Обукао си се пре у рђаву, сирову кожушину, тако сад и сâм сам се, рад оне твоје срамоте, преоденуо с твојом кожном хаљином кано Бог с човечјим телом...

Не могу се доумити томе послу, слатки Исусе! Не могу тужна прежељно чедо гледати, твоје пречисте руке и ноге приковате за дрво!

Да куд се подену твоја лепота, покраснија од свих људских синова, камо ли су твоје бистроугледне, јасне очи, којено бездну водену пресушују!

Нити ја више зактевам живити, кад мој живот, ето, умире! После твоје смрти да не остајем жива, то желим! А ту ћу и остати код твога гроба да моје надање, а твоје ускрснуће скоро видим.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ракли-сапун нестањује, бистра вода преса’њује, јасно слунце на западу! — Опери га, драга моја! Твоје руке — ракли-сапун, твоје очи — два кладенца, Твоје лице — јасно слунце!...

— Опери га, драга моја! Твоје руке — ракли-сапун, твоје очи — два кладенца, Твоје лице — јасно слунце!... Кад год би Мане запевао и испевао ту песму, увек би — иако је био

— Опери га, драга моја! Твоје руке — ракли-сапун, твоје очи — два кладенца, Твоје лице — јасно слунце!... Кад год би Мане запевао и испевао ту песму, увек би — иако је био жустар и вредан мајстор —

Ела, Персо, викну си ја домакицу ми. Ела овамке да си видиш работу оди тој твоје „дете“! Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам?

— Ете, за чорбаџијске да казујеш... Што бре! Ја траву пасем, сол не ручам, — та несам чула за твоје работе!... — Е што си чула? — вели мало спуштеним гласом Мане.

— заврши одсечно и одлучно тетка Таска, па се окрете још више од тетка Доке. — Мори, разбирам си ја, Таске, твоје зборење! — вели јој Дока, а пребацила ногу преко ноге, па бећарски пушта густе димове. — Разбирам си, убаво разбирам.

Знајеш ли, Манчо, да те неће више да погледну заради онија моји речови — кол’ко ги убаво каза!... Мори, твоје „живо-здраво“ неће приме више!... — вели му задовољно тетка Дока одлазећи.

— Тој ли су твоје чкоље и твоје знање?!... Тој ли те учила даскалица у чкољу?! — загрме Замфир на мезимицу своју тако громогласно да из

— Тој ли су твоје чкоље и твоје знање?!... Тој ли те учила даскалица у чкољу?! — загрме Замфир на мезимицу своју тако громогласно да из комшилука

! — пита је зачуђено Ташана. — Што те гледам, — то си је моје знање, а да беше ти жена од чорбаџијски ред, — требаше твоје знање да је!... Питујем те: куде ти је Зоне? — Ете, па овде си је! — Ваздан-дан? — пита Таска. — Ваздан-дан!

— Па тој си је твоје знање. — Па питуј ме, де! — Па од кога? — Поздравила ти се Зоне... Мане ћути и ништа не одговара.

— Не л’жем те, бата-Мане, две ми очи!... Жив ми Гмитраћ, — а Ниш да ми даваш, — не давам га! ... да гу видиш, твоје Зоне, па да гу не познаш! Никаква се напрајила! Еве, да видиш, колико гу мило за теб’ — таг ће гу зар верујеш.