Африка
Тако испред собе у којој је бој развио моју постељу, теб, сто и столицу, налази се велика тераса као на крову свих урођеничких станишта.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
124. „Па зар тако, моје лане? Мислиш да је мати луда? То л' је ћерка та без мане? Така од теб' видим чуда? То л' је мајка дочекала? То л' је, кучко, мени фала?“ 125.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
као сад, питати: одакле је, нити му се смејати, кад уситни, па онако пргаво цинцарски каже: »Из Ипир, е, што ти то теб’ треба да знаш?!« Не, онда ће он друге питати: ко су и одакле су? А нада га неће преварити!
— Море — прекиде га Срета — ни чашу воде није дужан геџо да му да! — Ах, господин-учитељ, теб’ ти можем овој да кажем.
— Ете, опет газда Ђорђе! Е — де! Саг сум и ја газда! Исполај на Господа. Од теб’ сефте чу’ да сум газда! — вели ћир Ђорђе љутито, слутећи опет нешто непријатно.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
како стоји комшија мој Срета, знаш, господин председник, што му се жена преклане на дуд обесила, далеко и од мен’ и од теб’, и Бог да те чува. Здраво, кажем ја, комшија Срето, како си, бре Срето, шта радиш, јеси здраво, и како си?
Петровић, Растко - АФРИКА
Тако испред собе у којој је бој развио моју постељу, теб, сто и столицу, налази се велика тераса као на крову свих урођеничких станишта.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— Милошу ти буд' у помоћ, — је л' да хоћеш, Раде? Павле Соларић МЛАДЕН И МИЛОЈЕ Младен Теб', Милоје, све салеће младеж рад пјесана. Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.
Слети, растри тавна сврху мене крила; Дај ми покој, снит од драге ми поклони: Сновиђења теб’ у руку слатка јесу. Тек у сну ми љуба наклоњена била. Сне!
Музико! Теб’, увек свету, Хвалит, славит узох власт. Кад у срцу не мож’ чувство Тесном од весеља стат, Дај му пјесне, свирке,
ПЕРСТЕНА Прими овај златан перстен, Анчице, С њим ти дајем душу моју и серце, Које ће ти верно бити И до гроба теб’ љубити Мрачнога.
А ко тице, зверад храни, Он ће с’ бринут да сахрани И теб’, баку остарелу: Ми добисмо вољу смелу, Мила мајко, тамо поћи; Могнемо ли натраг доћи, Биће свима дост’ помоћи.
Мети тавној, Ником јавној, Коју сматра Мисли ватра, Која лаже, Не помаже. Сестре виле Там’ су биле, И теб’ кажу А не лажу: Код нас ишта, Тамо ништа — Голе стене Без промене; А шећера И бисера, Сребра, злата Као
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Ели сам, ели сас бегови? САРОШ Сад ће и бегови и свирачи. Отвори. КАФЕЏИЈА Леле, Сарош, роде сладак! Како на теб да не отворем? Зар на теб да не отворем? Зар на теб, сефтеџију?
САРОШ Сад ће и бегови и свирачи. Отвори. КАФЕЏИЈА Леле, Сарош, роде сладак! Како на теб да не отворем? Зар на теб да не отворем? Зар на теб, сефтеџију? Од теб сефте, а од господа берићет, те да и беговска пара капне у моја ћеса!
Отвори. КАФЕЏИЈА Леле, Сарош, роде сладак! Како на теб да не отворем? Зар на теб да не отворем? Зар на теб, сефтеџију? Од теб сефте, а од господа берићет, те да и беговска пара капне у моја ћеса!
КАФЕЏИЈА Леле, Сарош, роде сладак! Како на теб да не отворем? Зар на теб да не отворем? Зар на теб, сефтеџију? Од теб сефте, а од господа берићет, те да и беговска пара капне у моја ћеса!
Па ме страф да изручам ћутеци и тој оној право турцко тепање! КАФЕЏИЈА Може, може, де. Ја ћем све около теб да сам. Чак и руци да ти придржим.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Тики — Мило ми! Душа ми још, бре, иска. (Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб. ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше? Ти бар кажи! А, Салче?... (Посматра је.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Дође си други земан; заступи други ред и адет — говорила би му Јевда. — Тражи си, дете, прилику спроти теб’; а наше старовремско — беше веће!... Што да те турају у новине?!
Тебе ти ласно, рече; ти си мислиш да се саг ласно може да ожени, да ми је мен’, рече, ласно невесту да нађем како теб’ што је ласно шишенце ракијке да си пијнеш!... Бећарл’к џиби султанл’к олмаз“, рече, и тол’ко!
— Ја ћу си разберем кад ће Аџијско у амам, па да си одемо ја и ти; а ја ћу платим амам и за мен’ и за теб’ — сал оно Зоне Аџијско да видиш и ти да сеириш, па... ако што неси мушко...
Ласно ли је мен’ да ја, у овеј моје године, месим ’леб и гот’вим ручак и за теб’ и за момци и чираци твоји?!... (Читаоцима је познато да у Манчином дућану није било, сем Коте и Поте, никаквих других
) — Па ће се женим, нане, ти ич бригу да не береш! — умирује је Мане. — За мен’ ласно; теке за теб’ искам да ти бидне убаво! Зашто да узнем нику, а она да ти чес’ не одава, — бива ли, а?...
— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш?
— „Ласно ти теб’, — рече ми њекња Петракија — имаш девојке, сина немаш, — бригу немаш!... А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!
“ — А ти, викам, зашто га испусти? „Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч. Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа! „Море, Таче, рече, не знајеш моју муку, па си збориш тако.
— Како ништо?! Теке, истин’, што гу треба да си работи, кад си је чорбаџијска крв!... — А што је па теб’ ти за њума? Ти-ти-ти-ти, што си гу њој, та да си, ете-те, пи-пи-пи-тујеш за њума?!...
На њега и дрвље и камење!... — Ако си не бегендишеш у наш варош, ете, никога, што ти, демек, нико неје спроти теб’, — ласно за тој!...
А онај чапкун зар је прилика, он, кријумчарски син, спроти теб’ и сироти други Замфирови зетови?... Сестре ти се поудаваше све за људе трговци, а ти што искаш?!...
Викају: не прилега на чорбаџијску керку у оро играње по ма’але... — Е, а зашто па играше? — Па теб’ те видела... па не мога да си седи да не игра, веће се уфати у оро и она... — Она ти каза то? — Ба!