Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та самртна мука, Кад се вода нада
Момак руку у недра јој тура Па момицу о травицу фура, Ао Бого — срце даље теде, Ал' и ово мал' му не приседе. Ко да с' гора цела помакнула, У људе се дрва прометнула, Тако љуство ка мене
Саву, Пас и спази па преклони главу, Па им смерно на сусрет поита, Пољуби им ноге и копита, Јоште нешто говорити теде, Ал' магарци ни да га погледе, Већ скочише у лађу лагуни, А за њима псина и мајмуни, Они веслим', пас приону крми,
! (УБИЦА У НЕЗНАЊУ) „Јарко сунце ено седе, Даље му се ве(ћ) не теде, За горицу чарну паде, А тако ћу и ја саде.
59. Од земљице мома сину; И наш старац са њом теде, Па је лати за аљину, А девојка, јао беде, Паде опет, па на њега... Ал' сад даље да се бега! 60.
Те се вину низа поље. „Сад је добро, ал' опета Заш не ома као сада, Па заш данас срећа клета Тако теде, пре никада, Иљаду сам пута скакâ, Па увек сам и прескакâ.
“ Сваки теде мени да поможе, Ал' ми удри у срдашце ноже. Ја довати мача пламенита, Па дружини на сусрет поита; Ја млидија,
“ Ово рече, Богу душу даде. И гле, како теде благи Бог, Те ја нађо друга његовог. Оца немам, ја сам синак твој, Сина немаш ја сам синак твој, Сеја моја јесте
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Цикну Турчин кô и змија љута, натерује вранца на Ивана, ал’ је Иван јунак од мејдана: не теде се с пута уклонити, ни с’ Турчину теде покорити, већ јуначки чека на мејдану, ману сабљом и десницом руком, добру
кô и змија љута, натерује вранца на Ивана, ал’ је Иван јунак од мејдана: не теде се с пута уклонити, ни с’ Турчину теде покорити, већ јуначки чека на мејдану, ману сабљом и десницом руком, добру вранцу главу одсекао.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Бећарл’к џиби султанл’к олмаз“, рече, и тол’ко! Не ’теде више, куче, ни да си збори с мене, а и ја га — кад видо’ што је брљив — батали!...