Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
(Повратак ратника) И песник је усвојио сељацима драгу самообману да је тежаку некад било боље, да су му још колико јуче цветале руже, и да се тек у последње време све пореметило: Џабе ти је
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Ко доцне устаје, и обојака му нестаје. — Лако стани, брзо ступи. — Бог даје тежаку, а не лежаку. — Лену тежаку миши семе изједу. — О труду жито роди а о муци гроздови висе.
— Ко доцне устаје, и обојака му нестаје. — Лако стани, брзо ступи. — Бог даје тежаку, а не лежаку. — Лену тежаку миши семе изједу. — О труду жито роди а о муци гроздови висе. — Ништа није боље од добре воље.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
воћа за јесено доба, А кад тамо — оно ни црвењка: Ветар му је плодотворни прашак Распирио широм по воздуху; Што тежаку место триест зрна Једним класом једва десет плаћаш: Киша га је убила у цвету; Што семена плугом заорана И чокоће
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»Највећи понос и тврдо уздање у напредак сваком тежаку јесте имати тељиг од тисовине« (СЕЗ, 1. с.; в. и ЗНЖОЈС, 11, 271).
— предсказује срећу, и њој орач и сејач остављају од свога јела, говорећи: »Ово тици тежачици, Која тица бога моли Да тежаку жито роди« (ГЗМ, н. с. 26, 52; СЕЗ, 70, 542).
Ћипико, Иво - Пауци
благајну, али откада се говори о некој слози између лацмана у вароши, за коју говораху да ће бити од велике користи тежаку, — помирише се.
„Друге су сада године”, говораше трбушаст трговац шјор Бепо, вирећи на улицу из свога дућана. „Прво си мога' дат' тежаку ча му драго... Било је сигурно к'о у цркви. А сад?...” И у души смутио би се ...
отприлике: „Ја с моје стране нијесам за диобу с разлогом што би се тиме више шкодило, него помогло нашему биједному тежаку”. Сви ућуташе, некоји само узврпољише се на столици и све пазе ко ће да узме ријеч.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!... А село је красан друг Свакоме тежаку, К'о тичици зелен луг На сунчаном зраку … Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
пјева при заходном зраку, И сиједи отац игуман, пун бриге, Полагано чита из дебеле књиге Опроштајна слова сиротну тежаку. И чуј! Земља пада... Врх дрветâ руди...