Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— А Петар откачио лафет, па ми каже, спреми да темпираш на картеч! — прича Станко темпирач. Углавном, сваки је мислио на свој посао. Сви су поштено признавали да им није било пријатно.
Наједном се све утиша. Само ноћ и језива тишина... Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину. Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу. Помоћник нишанџије искривио главу и отворених уста блене у ноћ.
види нас. Одмах затим зачуше се нове експлозије, али сада испод нас. — Уракљи нас — добаци Станоје темпирач. И људи без наређења дочепаше ашове и почеше рити земљу. Преко рупе ставише неко прошће, изнад којег набацише земљу.
Најзад су и темпирник пренели. — Сада смо газде! — вели Станоје темпирач, и задовољно трља руке што не мора да искаче са осталима.
Рајко отвори очи, а из уста му се оте узвик блаженства. И нама као да лакну. А Станоје темпирач прича: — Не могадох више. Па куд пукло да пукло, помислих и пођох. Био сам прибран и миран, ишао сам чврсто до воде...
Кроз дим и прашину видео се нечији леш без главе, са раширеним рукама... Уза зид земље седео је наслоњен темпирач, мртвачког лица, очи му ужасно разрогачене, уста отворена, као да вапије, али шишти, и грчевито савијеним рукама
Двојицу су већ однели код првог топа. Једноме је разнесен цео лист на нози, а другом је преломљена рука. Темпирач је издахнуо. Командир скиде капу, а и ми остали. — Јесте ли известили дивизион да је батерија нађена?
Гледа нишанџија Милован и вели: — Ама, како га, бре, оволицно чвркну! — Ја сам га згазио чизмом — упаде Станоје темпирач. — А?... Како рече?