Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Судац (још живље): Кажи, не бој се ништа! Давид: Ама, казаћу, па нек иде глава!... Има ли у вас школа што се зове терезијанска? Судац (говори с писарчићем њемачки).
Нешто сам заборавио, па питам господина... Има, Давиде, има так'а школа у нас. Давид: Па баш има у вас та'ка школа терезијанска што се зове? Судац: Има, има.
Давид: Па баш има у вас та'ка школа терезијанска што се зове? Судац: Има, има. Давид: У тој се школи вашој, терезијанска што се рекне, уче барунски, громовски, а један ми газда рече да се туј и царски синови уче?
Истина је то све, Давиде, па шта онда? Давид: А знате ли ви чији се синови још у тој вашој школи, терезијанска што јој се вели, уче? Судац: Не знамо. Давид: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали?
Зато је синове и послô, код толики' наши' школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца, мајчин сине, поприме вашу учевину, по'ватају ваше планове, списе и протокуре, па се онда
Него ви одма', овог часа, ударите тел на царство да се та дјеца одстране из те ваше школе, терезијанска што јој се вели. Судац: Ја овог човјека не разумијем. Писарчић: Ја би река', господин судац, да је он бена.