Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ја на браву душем, да откинем руку, Која, примерзнувши, терпи страшну муку; Но что већма душем, то њу већма вуче К себи злобно гвожђе, а кум-Глиша хуче. — Забога, помагај!
Други кој' у љубви страда, Он се добром концу нада; Ал' ја љубим без Надежде, Драгу моју други сојуз веже. Љуби, терпи, серце моје, То је јадно стање твоје; Другом се ружа румени, Мени с' тавни пелен, ах, зелени. 1817.
Па ако је што и знатно, то се једва терпи, Осуђује, укорава, растеже и керпи, Код такова зла еспапа а горег пазара Зефир ми се међу лишћем на жалост претвара.